У БЕ­О­ГРА­ДУ, УПР­КОС СВЕ­МУ, ОБ­НО­ВЉЕ­НЕ „ПЕ­СНИЧ­КЕ НО­ВИ­НЕ”

Упор­на кап ко­ја ду­би ка­мен

Би­ло је то са­др­жај­но и гра­фич­ки јед­но од нај­бо­љих из­да­ња на­ме­ње­них пре­вас­ход­но по­е­зи­ји ко­ја су се ика­да по­ја­ви­ла на про­сто­ри­ма срп­ског је­зи­ка. За­то се у На­род­ној би­бли­о­те­ци Ср­би­је „Пе­снич­ке но­ви­не” во­де као „му­зеј­ска вред­ност” под сиг­на­ту­ра­ма 11631/П и 1320/П. Иде­ја о „но­вом про­ле­ћу” „Пе­снич­ких но­ви­на” ро­ђе­на је у ка­фа­ни „Про­ле­ће”

Пи­ше: Дра­ган Мра­о­вић^*

Пр­ви број ли­ста за пе­ва­ње и ми­шље­ње Пе­снич­ке но­ви­не иза­шао је 11. ју­на 1972. го­ди­не. Из­да­вач је био Књи­жев­ни клуб би­бли­о­те­ке „Вук Ка­ра­џић”, а пр­ви од­го­вор­ни уред­ник Јо­ви­ца Па­вло­вић. Ме­ђу чла­но­ви­ма уре­ђи­вач­ког од­бо­ра би­ли су и Угље­ша Рај­че­вић и Ми­ле Не­дељ­ко­вић. Ре­дак­ци­ја је при­ма­ла „сва­ког да­на од од су­то­на до глу­вог до­ба” на сво­јој адре­си у Ска­дар­ској ули­ци бб, штанд 13. Иза­шло је ше­сна­ест бро­је­ва то­ком 1972. Има­ли су по че­ти­ри стра­ни­це уског фор­ма­та, ду­жи­не по­ла ме­тра.

У на­ред­ној го­ди­ни по­ја­вљу­је се са­мо још број 18, а он­да на­ста­је пре­кид до 26. апри­ла 1979, ка­да лист по­чи­ње опет да из­ла­зи, све до ју­ла 1984. го­ди­не. У пр­вом об­но­вље­ном бро­ју глав­ни уред­ник био је Ву­јо Ву­јо­вић, а „ре­дак­ци­о­ни од­бор” чи­ни­ли су Ни­ко­ла Дре­но­вац, Ми­ли­сав Кр­сма­но­вић, Ам­бро Ма­ро­ше­вић, Ми­ле Не­дељ­ко­вић и Сла­во­љуб Про­кић. У зад­њем „уре­ђи­вач­ком од­бо­ру” на­шли су се још и Алек­сан­дар Се­ку­лић, Бра­ни­слав Пе­тро­вић, Иван Рас­те­го­рац и Пре­драг Бог­да­но­вић Ци, а „ле­по­том тог бро­ја” ба­вио се Пре­драг Лу­ко­вић Ба­јо. Из­да­вач је би­ла СИЗ „Ска­дар­ли­ја”.

Зе­мун­ски „Гар­дош” је по­ку­шао да об­но­ви Пе­снич­ке но­ви­не, али је об­ја­вљен са­мо је­дан че­тво­ро­број за 1987. го­ди­ну, тру­дом Ми­ли­са­ва Кр­сма­но­ви­ћа, Јо­ве Ми­ла­ди­ћа и Пре­дра­га Ба­је Лу­ко­ви­ћа.

Пе­снич­ке но­ви­не су по­том пре­ста­ле да из­ла­зе.

Би­ле су са­др­жај­но и гра­фич­ки ве­ро­ват­но нај­бо­ље из­да­ње на­ме­ње­но пре­вас­ход­но по­е­зи­ји ко­је се ика­да по­ја­ви­ло на про­сто­ри­ма срп­ског је­зи­ка. За­то се у На­род­ној би­бли­о­те­ци Ср­би­је Пе­снич­ке но­ви­не во­де као „му­зеј­ска вред­ност” под сиг­на­ту­ра­ма 11631/П и 1320/П.

Кул­тур­но-про­свет­на за­јед­ни­ца Бе­о­гра­да об­на­вља тра­ди­ци­ју Пе­снич­ких но­ви­на, а на иде­ју о њи­хо­вом вас­кр­са­ва­њу до­шли су Ми­о­драг Ђу­кић, Пре­драг Ба­јо Лу­ко­вић, Дра­ган Мра­о­вић и Жи­во­рад Ај­да­чић у ка­фа­ни „Про­ле­ће”, но­вем­бра 2005. го­ди­не. Овај пр­ви број има за „да­тум” из­ла­ска упра­во про­ле­ће, 2006. <

(Аутор је уред­ник у „На­ци­ји” и глав­ни уред­ник „Пе­снич­ких но­ви­на”. Овај текст је уред­нич­ки увод­ник у пр­ви број об­но­вље­ног пе­снич­ког гла­си­ла)

ПО­Е­ЗИ­ЈА КАО ОБ­РЕД СПА­СА­ВА­ЊА СВЕ­ТА И СТВА­РА­ЊА БО­ГА

По­след­ња од­бра­на сми­сла и чо­ве­ка

„Би­ло би су­ви­ше јед­но­став­но и опа­сно оту­пе­ти на ег­зи­стен­ци­јал­ни бол у на­ма и сву­да око нас, жи­ве­ти без осе­ћа­ња и са­о­се­ћа­ња, без сен­зи­бил­но­сти, без стра­ха и на­де, без ика­квог пред­о­се­ћа­ња бу­дућ­но­сти. Мар­ги­на­ли­за­ци­ја пра­вих вред­но­сти пре­ти да за­у­ста­ви ху­ма­ни­тет, да чо­ве­ка ре­тар­ди­ра, па чак и де­ге­не­ри­ше у му­тан­та јед­ног то­та­ли­тар­ног вре­ме­на ко­је про­гра­ми­ра­но во­ди у про­паст”

Пи­ше: Ми­о­драг Ђу­кић^*

Сва на­ша пи­та­ња оста­ју без од­го­во­ра. Крај­њи до­ме­ти ис­ку­ства не­пре­ста­но бе­же у ира­ци­о­нал­но, оства­ру­ју­ћи ути­сак гро­теск­не не­стал­но­сти сми­сла, без ко­јег не­ма ни Бо­га ни чо­ве­ка.

У над­су­штин­ској по­тре­би и по­тра­зи за њим пре­ва­љу­је­мо ин­те­лек­ту­ал­не раз­ме­ре до­стој­не ко­смич­ке раз­у­ђе­но­сти, али нам сва са­зна­ња по­дру­гљи­во то­ну у не­до­ступ­ном бес­кра­ју ко­ји де­фи­ни­ше на­шу не­моћ да се бар пој­мов­но ори­јен­ти­ше­мо у ди­ја­бо­лич­ком про­сто­ру ко­ји на­зи­ва­мо жи­во­том.

Овај епи­сте­мо­ло­шки мрак то­ли­ко је густ и не­про­до­рив да у уму ства­ра же­сто­ку по­бу­ну и хи­сте­рич­ну по­тре­бу за све­тло­шћу ко­ја би у ње­му бар са­му се­бе осве­тља­ва­ла, и то ви­ше као до­каз ху­ма­ни­стич­ког при­су­ства не­го ори­јен­тир ни­шта­ви­лу, том кон­тра­пунк­ту бо­жан­ској по­ру­ци да жи­вот има не­где сво­је уто­чи­ште и при­род­ну од­бра­ну.

Ре­кло би се да је та­кав је­дан ди­ја­лек­тич­ки су­коб у те­о­го­ниј­ским раз­ме­ра­ма ума ро­дио син­те­зу као бо­жан­ску по­др­шку жи­во­ту и ње­го­вом сми­слу, као ес­ха­то­ло­шку ве­зу два све­та, оно­га ко­ји је­сте и оно­га ко­ји ни­је. Је ли то она ве­за из­ме­ђу енер­ги­је ду­ше и га­ме ствар­но­сти ко­ја про­ди­ре у нај­ду­бље про­сто­ре жи­во­та и ста­па нас са њим иг­но­ри­шу­ћи крај као де­фи­ни­ци­ју ис­ку­ства, је ли та ду­хов­на син­те­за уса­мље­ног људ­ског би­ћа ко­смич­ка ка­пи­ја ко­ја нас уво­ди у сфе­ру све­тло­сти и ег­зи­стен­ци­јал­ног сми­сла, је ли то пе­сма ко­јом Бог огла­ша­ва сво­је при­су­ство? Јер чо­век је на са­мом по­чет­ку сво­јег пу­та по­ву­као знак јед­на­ко­сти из­ме­ђу по­е­зи­је и ре­ли­ги­је, из­ме­ђу љу­ба­ви и ве­ре у Бо­га. У ства­ри, ства­ра­ње по­е­зи­је ни­је ни­шта дру­го не­го ства­ра­ње Бо­га, пој­ма без ко­јег ни­шта не­ма сми­сла и сва­ко пи­та­ње оста­је без од­го­во­ра.

Жи­ве­ти у све­ту без Бо­га и по­е­зи­је стра­шна је суд­би­на сва­ког по­је­дин­ца и на­ро­да, жи­ве­ти у све­ту без сми­сла и од­го­во­ра је жи­вот у па­клу. Би­ло би су­ви­ше јед­но­став­но и опа­сно оту­пе­ти на ег­зи­стен­ци­јал­ни бол у на­ма и сву­да око нас, жи­ве­ти без осе­ћа­ња и са­о­се­ћа­ња, без сен­зи­бил­но­сти, без стра­ха и на­де, без ика­квог пред­о­се­ћа­ња бу­дућ­но­сти.

Мар­ги­на­ли­за­ци­ја пра­вих вред­но­сти пре­ти да за­у­ста­ви ху­ма­ни­тет, да чо­ве­ка ре­тар­ди­ра, па чак и де­ге­не­ри­ше у му­тан­та јед­ног то­та­ли­тар­ног вре­ме­на ко­је про­гра­ми­ра­но во­ди у про­паст. Ова те­за нам је пре­по­зна­тљи­ва као де­мон­ска кон­цеп­ци­ја Ан­ти­хри­ста, на чи­ју по­ја­ву су упо­зо­ра­ва­ли још ста­ро­за­вет­ни про­ро­ци и му­дра­ци пре њих. На­ша оба­ве­за је да се су­прот­ста­ви­мо та­квим не­га­тив­ним тен­ден­ци­ја­ма вре­ме­на и да чи­стом по­е­зи­јом за­шти­ти­мо соп­стве­ни ду­хов­ни про­стор.

Што и чи­ни­мо. <

(Аутор је пред­сед­ник Кул­тур­но-про­свет­не за­јед­ни­це Бе­о­гра­да, из­да­ва­ча „Пе­снич­ких но­ви­на”. Овај текст је увод­ник у пр­ви број об­но­вље­ног гла­си­ла)

Песма на дар

Ви­ли­јем Блејк

ЈУ­ТРО

Да За­пад­ну ста­зу на­ђем,

и за вра­та Гне­ва за­ђем,

идем пу­тем сво­јим.

Слат­ка ми­лост ме­не во­ди,

ко­ја бла­ги је­цај ро­ди;

у осви­ту да­на сто­јим.

Од ра­то­ва, ко­пља, ма­ча,

не­жна су­за сад је ја­ча;

и она их сти­же.

И уз зву­ке ти­хог пла­ча,

зо­ра је од стра­ха ја­ча;

сун­це се по­ди­же.

(Пре­вод и пре­пев: Дра­ган Пу­ре­шић. „Пе­снич­ке но­ви­не”, бр. 1, Бе­о­град, про­ле­ће 2006)