![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Досије - У тами трезора |
КРАТКА ИСТОРИЈА ОСАМОСТАЉИВАЊА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ МОНЕТАРИСТИЧКИХ ЦЕНТАРА МОЋИ (1) Спој силе и опсене Измештање ингеренција за емитовање новца из руку државе, оличења заједнице, у руке приватних банкара, почев од Енглеске с краја XVII века, довело је до далекосежних последица. Банкари су почели да стварају фиктивну монету, нереални папирни новац без покрића, којим су „куповали” реалне драгоцености и реалне плодове труда огромног броја људи и народа. Данас државе од централних банака, које су већином приватне, траже дозволу чак и за ковање ситниша. „Банкари” су организовани кастински, у затвореним круговима. Док експоненти планетарног финансијског лобија настављају да систематски заузимају фотеље политичара, ниједан политичар не може да допре до места за одлучивање у блиндираним палатама новца
Пише: Марио Консоли
Данашње информатичко и забављачко друштво карактерише апсолутна површност вести, све бројнијих, бржих, у „реалном времену”, али са све мање садржаја, објашњења суштинских узрока, поштених и дугорочних предвиђања последица. А публика се задовољава тим бомбардовањем ћорцима, ништа више не тражи, не поставља питања, дресирана да буде пасивни прималац. Зато се дешава да велика средства информисања могу лако да мистификују, прикрију, преобрате историјске истине, догађаје, политичке ситуације и тумачења чињеница. Ми, пак, који смо слободни или тражимо да будемо слободни људи, и даље размишљамо, трагамо, покушавамо да схватимо узрок ствари, уверени да нисмо стигли на „крај историје”, већ да проживљавамо само један од тамних и тешких периода историје која ће се још вековима формирати, стварати и обнављати, следећи траг цивилизације која јој је претходила. Желимо да се овде осврнемо на два питања која сматрамо неопходном припремом за разумевање садашњег историјског тренутка: • Ко одређује монетарну политику, дакле привреду? • Колику подршку има политички режим – демократија – наметнут свету као образац „добра”, нужан да цивилизовани народи седну за заједнички сто?
ВЛАСНИШТВО НАД МОНЕТОМ
Термин „pecunia” (новац – прим. прев.) етимолошки потиче од латинског „recus”, што значи овца, а то је била древна јединица мере која је коришћена да регулише размену, баш као што термин „salario” (плата – прим. прев.) потиче од речи „sale”, односно со, којом су некада плаћани рад и најважније потрепштине. Монета се рађа као поједностављени систем за олакшање размене и за мерење богатства. Пошто је богатство у ствари збир добара и производа неке заједнице, монета би требало да буде власништво те заједнице, дакле народа, а њено ковање и контрола би требало да буду задатак државе. Количина монете у оптицају логично би требало да буде једнака вредности богатства у том тренутку, односно вредности некретнина, покретнина, потрошних вредности и опреме употребљене у производњи. Држава би морала стално да бди над тим да се тај однос одржи: ако се богатства повећавају, она ће пропорционално да повећава обим валуте у оптицају или, ако се смањују, она ће да смањује количину новца.Инфлација и дефлација, данас раширене и штетне, представљају само неуравнотеженост између роба на тржишту и количине новца у оптицају.Дакле, ради очувања стабилности куповне моћи неке монете, била би потребна контрола равнотеже између богатства и новца у оптицају, али би морало само држава да буде надлежна за ту функцију, јер је она успостављена да ради за добро заједнице. Банке су, пак, измишљене и оформљене да се постигне добит кроз финансијске шпекулације, а најплоднији терен за тако нешто је нестабилност, инфлација и дефлација. Дакле, изгледа очигледно да када се деси, као данас, да је контрола економије поверена банкарском свету, стабилност куповне моћи монете постаје илузија. А последице таквог стања се степенасто умножавају и обухватају све аспекте живота заједнице.На пример, када нека држава постане носилац остварења дела од јавног значаја, расте богатство којим та заједница може да располаже, дакле легитимно је и економски исправно да се повећа количина монете у оптицају да би се платила реализација тог дела. Ненормално је да у некој нацији има потребе за новим јавним радовима и новим социјалним услугама, а да се одустаје од њихове реализације због недостатка фондова, па се тако још стварају и нови незапослени.Езра Паунд је написао: „Рећи да нека држава не може да следи своје циљеве због недостатка новца исто је што и рећи да не могу да се праве путеви због недостатка километара.”Дакле, није држава та која кује новац, нису владе те које одлучују о монетарној политици и власништво над новцем није приписано народу.То је стварност и крајња тачка једног дугог пута који је започео великим грешкама у прошлости, временом утемељеним.
ХРОНИКА ОЧЕКИВАНЕ ПРЕВАРЕ
За време владавине Виљема III Оранског, 1694, једна група финансијера на челу са Вилијамом Патерсоном, позајмила је милион и двеста хиљада фунти енглеској влади са годишњом каматном стопом од 8 одсто. Краљ је, да би добио зајам, дао Патерсоновој банци овлашћење да може да штампа папирни новац – који се тада звао „банконота” – у износу који одговара позајмљеној суми. Дакле – поред тога што је била власник капитала од кога је добијала камате – банка је имала и фиктивну монетарну масу (која није одговарала никаквом реалном богатству) са којом је могла да се упусти у плодотворне финансијске операције и да даје зајмове на које је узимала нове камате. За енглеску владу која није штампала своје банконоте – што би било једноставније и економски мање опасно – почео је дуги и бескрајни низ камата које је требало уплаћивати банци, а у енглеској привреди је омогућено циркулисање новца без подлоге којим су реализоване нелегитимне финансијске операције. На жалост, енглески пример су наредних векова следиле скоро све владе света, чиме су омогућиле да се дође у садашњу ситуацију у којој ниједан народ није власник монете коју користи и у којој су сви дужници приватних банака које кују новац. Банке су почеле, чим су настале, да стварају фиктивну монету – мислимо на огромну масу виртуелног новца који данас циркулише по свету – започевши тако колосалну превару на штету народа. Наиме, не треба никада заборавити да су рад, производња, некретнине и покретнине, односно реално богатство, цена којом људи морају да плате коришћење нереалног папирног новца, створеног ни из чега. Када су банке почеле да чувају у трезорима вредности које су грађани хтели да им повере, из сигурносних разлога, омогућиле су тим истим грађанима да попуне „бонове о цесији” за те драгоцености да би се они користили као облик плаћања. Ради се о прапочецима савременог чека. Банкар је приметио да је тежња онога ко је депоновао вредности била усмерена више на уштеду него на краткорочно коришћење добара: само 10 одсто се налазило у обрту. Дакле, сматрао је, тачно, да неће много да ризикује ако створи, ради свога коришћења, потврде о плаћању за износ једнак са 90 одсто вредности депонованих у својој банци. Те признанице су одмах коришћене да би се дале позајмице са каматом и да би се учествовало у плодоносним финансијским активностима. Данас смо отишли много даље. Новац који је стари банкар нелегитимно створио – пошто он није власник депонованих средстава – увек су гарантовала постојећа добра. Међутим, сада се он штампа без икакве гаранције и без икаквог ограничења, а на то се надовезао и виртуелни електронски новац. Маса новца, у његовим разним облицима, која сада циркулише по свету и која се користи за свакојаке финансијске трансакције, шездесет пута је већа од масе која се користи за размену роба. Још нешто је важно подвући: када би народ стварно био власник монете, она би, у тренутку њеног ковања, требало да припада држави, а не, као што се данас дешава, да буде дуг државе. Штавише, монетарна вредност се рађа из чињенице да народ прихвата и користи новац, а не зато што је неко смислио да га штампа. Када би банкар штампао новац на пустом острву, какву би он имао вредност?
ОПЉАЧКАНИ НАРОДИ, ОБЕЗВЛАШЋЕНЕ ДРЖАВЕ
Упркос томе, централне банке, а то су приватне банке, стварају монету задужујући народ и, што је превара над преварама, стављају га у биланс под позицијом „пасива”, упркос томе што им је једини трошак коштање папира, боја и штампе. Монета се позајмљује држави и банкама који морају да плате камату на те операције. Та игра је толико уиграна да нико не поставља питање њене неизбежности. Ипак, догодиле су се и неке ствари са другачијим предзнаком, догађају се и данас. Држава уистину кује метални новац, у својим ковницама – реч је о износима који су мали за папирну масу новца – а у прошлости су штампане у Италији и банконоте од 500 лира као „државна новчаница са легалним током”. Грађани свакако нису уочили ту чињеницу, као што не увиђају ни оно што се односи на новчиће које данас кују, у ери евра, разне државе, иако у износима који су строго одређени од стране Централне европске банке. Дакле, стигли смо на врхунац инверзије: сада држава мора да тражи од банкарских власти овлашћење да кује новац и то за мале износе – чист ситниш – а није обрнуто, баш као што се догодило у Енглеској 1694, када је започета дуга историја велике монетарне преваре. Дакле, због чега држава не би могла да штампа папирни новац и да тако одузме ту могућност приватним банкама? На тај начин би се афирмисао монетарни суверенитет, једнако фундаменталан за слободу неког народа као што је то и територијална, војна и политичка слобода. Томас Џеферсон, амерички председник од 1801. до 1808. рекао је тим поводом: „Верујем да су банкарске институције опасније за нашу слободу од непријатељских војски. Већ су дошле дотле да су постале новчана аристократија која изазива владу. Могућност емитовања новца морала би им бити одузета и враћена народу, коме с правом и припада. У ствари, моћ да се производи монета морала би бити дата само држави, која би је пуштала у оптицај према својим потребама.” Ухваћене у стегу банкарске уцене, владе су приморане да плаћају такве камате да оне озбиљно утичу на билансе њихових народа. Порези које грађани морају да плаћају, уместо да финансирају јавне радове, служе да се исплаћују и те камате. Дакле, за путеве, водоводе, болнице и све остале структуре потребне заједници, држава је приморана да тражи нове позајмице, на које сви морамо да плаћамо банкарску камату. Реч је о бесмисленој и само привидно неизбежној ситуацији. Било би довољно да држава почне да кује новац и све би било решено. Многи су назрели ту ситуацију, али нико до сада није успео да рашири ту идеју до те мере да се створи колективна свест, нужна за радикалну побуну, ни један политичар није успео да активира алтернативне мере а да се не сукоби – на сопствену штету – са великим силама које владају светом. Два америчка председника, прилично оспоравана из других разлога, покушали су тај преокрет. Абрахам Линколн је штампао „банкноте Сједињених Држава”, које су назване, по својој боји, „greenbacks” и нису биле оптерећене каматама које треба плаћати банци. Сви знају да је Линколн убијен 1865. године. Понеки историчар доводи у везу убицу, Џона Вилкија Бута, са породицом Ротшилд. Џон Ф. Кенеди је покушао нешто слично – неке банкноте неоптерећене каматама штампане у његово време још су у циркулацији – али иницијатива није дуго трајала због онога што се десило у Даласу 1963. године.
ПАРАЗИТИ ПРОТИВ ЗАЈЕДНИЦЕ
„Сињорађо” (право господара, господарина – прим. прев.) је некадашњи термин у Италији којим је означавана накнада коју су тражили некадашњи владари да би гарантовали, својим ликом утиснутим на монете, чистоћу и тежину злата и сребра. Наиме, сваки грађанин је могао да однесе у ковницу драгоцени метал и да га претвори у новац, а владар је задржавао, као надокнаду, одређени проценат метала. Оно што се данас назива „монетарним приходом” у ствари је само облик некадашњег „сињорађа”. Ако би нека државна установа преузела бригу о штампању новца, његовој дистрибуцији, контролисању деловања банака, било би више него легитимно да се установи порез за покривање трошкова потребних за добар рад те установе. Али, димензија модерног „права господара” иде далеко изнад обичног пореза. Монетарни приход неке емисионе банке настаје из разлике између износа камата узетих по основу емитованог папирног новца позајмљеног држави и мањим банкама, те коштања – заиста у хиљадитима – папира, боје и штампе коришћених за производњу новца. Када би емисиона установа била државна проблем би био релативан, пре свега јер не би било камата које плаћа држава. Каквог смисла би имало, по државу, да се тражи камата од себе саме? Затим, радило би се о добити која би увек припадала заједници, пошто остаје у рукама државе. Монетарни приход, односно добит из пословања неке емисионе банке, дели се, пак, свим „учесницима”, ни мање ни више него што се дешава у нормалном акционарском друштву. Али, проблем везан за природу централних банака није толико проблем квалификације добити и њихова дистрибуција – уосталом, у неким земљама, да би се умањили ефекти растућег утицаја монетарног оптерећења, предвиђен је и повраћај одређеног процента „господареве накнаде” – колико моћ над монетарном политиком и над целом националном економијом која настаје као последица прерогатива својствених емисионој банци: утврђивање есконтне стопе, монетарна и кредитна политика, давање зајмова, итд. То су политички прерогативи у случају када је реч о државној банци, али се они, у случају приватних банака, односе на интересе економских и финансијских центара који најчешће и нису национални. Дакле, емисионе банке су приватне банке. И ту се стиже до погубног кључног питања: каквог смисла имају, на овом степену, изборни резултати, ако ниједан кандидат, пошто је изабран, не може да има контролу над инструментима новца и економије? Какву политику развоја може да планира нека влада ако не зна ни колико ће да кошта новац у њеној сопственој земљи? На тај начин је коначно раскинута и последња пупчана врпца између централне банке и политичке моћи. И не само то. Утицајне личности из монетарног света, незадовољне својом апсолутном аутономијом коју су освојиле, деценијама су се наметале на све арогантнији начин као конторлори, често и управљачи политичког света. Увек је реч о политичким успонима који никада нису произашли из изборних резултата, већ су плод алхемије власти настале у потпуном презирању народне воље. Лепа демократија!
СТВАРНА УЛОГА ЕВРА
Стварањем евра и Централне европске банке ствари су се погоршале. Аутономија банкарског света је ојачала и удаљеност места на којима се одлучује и где се управља испунили су атмосферу подозрењем и тајновитошћу у погледу монетарног и економског света. То је кастински проблем. Значајне функције се деле строго унутар истог затвореног круга, међу недодирљивима из националних централних банака. Функције у Централној европској банци које су у надлежности влада, по статуту, морају да се дају „особама са признатим статусом и професионалним искуством у монетарном и банкарском сектору”. И док људи из банака настављају да систематски заузимају фотеље политичара, ниједан политичар не може да уђе у блиндиране палате новца. Нема министра или премијера, нити председника републике или монарха који имају власт, неоспоривост и трајање функције какве имају председник или руководилац Централне европске банке. ЦЕБ даје обавезујућа „упутства” владама, утврђује стопе и монетарну политику и ниједна политичка власт не може у то да се меша. А народ? Све је даљи, све је потчињенији. Баш лепа демократија! Аналогна је прича о другим централним банкама у другим земљама Европе и света. Најаутономнија, најнезависнија и најсрамније приватна је несумњиво америчка Банка федералних резерви. Помно се чува тајна о власништву над њом, а тајни су и састанци њеног руководства. Али, видљива је њена безобзирна и ефикасна моћ у САД и у свету. Гертруда Куган је написала: ‘Закон о Банци федералних резерви дао је међународним банкарима апсолутну контролу над америчким банкарским системом, а самим тим и над свим привредним активностима.” Чак и у комунистичким режимима, у потпуној контрадикцији са марксистичким идеолошким диктатима, емисионе банке су пале у руке међународних банкара. „Госбанка”, совјетска емисиона банка је 1937. године приватизована и у управни одбор је ушао јеврејско-амерички мултимилијардер Арман Хамер. Дакле, централне банке, односно оне које штампају папирни новац у разним земљама света, приватне су и власници су у већини друге банке и велики међународни финансијери. Али, ако свет политике, ако владе, шефови држава, министри трезора и економије немају одлучујући глас о питању есконтних стопа, монетарних стратегија, о условима за зајмове, међународним кредитима, разменама, берзама, ко је тај ко управља свим тим сложеним светом бројки, економских предвиђања великих и малих интервенција усмерених да на одлучујући начин утичу на живот свих народа? <
(Септембар 2005)
(2) Добро познати тајни управљачи
|