Штампа
Архива 2005-2006 > Досије

У тами трезора

 

КРАТКА ИСТОРИЈА ОСАМОСТАЉИВАЊА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ МОНЕТАРИСТИЧКИХ ЦЕНТАРА МОЋИ (2): КО ДОИСТА УПРАВЉА?

Добро познати тајни управљачи


На Бан­хо­фпла­цу бр. 2, у Базелу, седишту Банке за међународно одлучивање, мно­го пре него што је свет ишта сазнао о томе, одлучено је да се направи оно што ће 1944. у Бретон Вудсу бити усвојено као међународни финансијски систем, да долар буде средство међународне размене, да Никсон 1971. прогласи неконвертибилност долара... Тамо је, много пре не­го што је свет­ско јав­но мне­ње са­зна­ло ишта о томе, одлучено о перестројци, Мастрихтс­ком споразуму, евру, рату у Ираку, рату на Бал­ка­ну, рату у Авганистану, а вероватно и о ат­ентатима, облакодерима, пуцањима брана и многим другим „неочекиваним” стварима

 

Пише: Марио Консоли

 

Има оних који тврде да тај финансијски систем, у ње­го­вој сложеној мрежи интереса и аутоматс­ких механизама, управља сам со­бом и функционише као огромна машина та­ко добро покренута да јој нису више потребни ни пројект­анти ни машиновође. Да­кле, по њима, не­ма никога ко управља. Све се де­ша­ва та­ко, природно, неиз­бежно, као у не­ком Еде­ну осветљеном сја­јем бо­га нов­ца. Али, то је анализа ко­ја во­ња на по­длост. Ка­да би се ствари доиста одвијале на аутоматс­ки начин, ка­да нико не би одлучивао и управљао, не би имало смисла тражити одговорне. Никоме се не би мо­гла приписати кривица за еко­ном­ске кризе, за монетарне крахове, за искоришћавање ресурса и рада, као и за глад у све­ту. Наравно, реч је о об­ја­шње­њу ко­је је прекомерно ко­мот­но и те­шко прихватљиво.

За­то је потребно да се истражује и из­близа осматра свет централних ба­на­ка, да се настоји да се виде тренутак и ме­сто где се сусрећу и од­лу­чу­ју. Да, јер они заиста од­лу­чу­ју! А еф­ек­ти тих од­лу­ка су свима видљиви.

Ако тражите информације, сазнаћете да у Ба­зе­лу, на адреси Бан­хо­фплац бр. 2, има седишт­е Бан­ка за међународно одлучивање (BIS - Bank for In­ter­na­ti­o­nal Set­tle­ments), осно­ва­на 1930, где се са­ста­ју, сва­ко­га ме­се­ца руководиоци свих централних ба­на­ка на све­ту. Наиме, власници Бан­ке за међународно одлучивање су све централне бан­ке све­та, али са различитим међусобним пропорцијама. Америчке Федералне резерве имају 25 од­сто, Ен­гле­ска бан­ка 15 од­сто, а осталих 60 од­сто је подељено, у минималним кво­та­ма, свима осталима. Тих 60 од­сто је толико исцепкано да је немогућа било ка­ква значајнија концентрација.

 

ГУВЕРНЕРИ ПО МЕРИ ГА­ЗДА

 

Америчка Бан­ка федералних резерви са својих 25 од­сто власништ­ва, и са стал­ном сервилном подршк­ом Ен­гле­ске бан­ке, ла­ко ведри и облачи. У оквиру Бан­ке за међународно одлучивање, централне бан­ке најиндустријализованијих земаља све­та – САД, Ја­па­на, Не­мач­ке, Француске, Велике Британије, Италије, Ка­на­де, Холандије, Белгије, Швед­ске и Швајцарске – створиле су по­себ­не одборе за међународни надзор: Одбор из Ба­зе­ла за банкарски надзор (CBVB), Одбор за системе плаћања и одлучивање (CSPR) и Одбор за глобални финансијски систем (CSFG).

Именовања гувернера централних ба­на­ка разних земаља у све­ту, пре не­го што до­ђе на ратификацију код одговарајућих вла­да, та­мо где то још важи, мора да одобри BIS. Ако у Ба­зе­лу нису сагласни, све почиње испочетка, процењују се друге кандидатуре, милије господи са Бан­хо­фпла­ца, све док се не одреди чо­век који је по­до­бан да управља, на националном нивоу, од­лу­ка­ма ко­је су до­не­те та­мо горе, на Олимпу моћника, неких Моргана, Рокфелера, Варбурга, Ротш­илда.

Наравно, по­што упркос то­ме што су власници Федералних резерви тајни, а тајни су и њихови састанци, зна се засигурно да су ме­ђу њима и ови људи и да њихови улози имају велику тежину. То су имена ко­ја се јављају већ вековима у историји нов­ца и, пре све­га, у успо­ну који је међународна финансијска моћ учинила на ште­ту политичке моћи.

Да­кле, онај ко управља све­том нов­ца, од­но­сно све­том економије, украт­ко све­том, заиста постоји.

На тим месечним састанцима расправља се о свим питањима у свим земљама, од­лу­чу­је се о есконт­ним сто­па­ма, корисницима позајмица из Свет­ске бан­ке и Међународног монетарног фон­да, ко­је вла­де треба помоћи, растеретити, финансирати, ко­је мо­не­те морају да оја­ча­ју, а ко­је да девалвирају, који револуционарни покрети треба да се наоружају и ко­је реформе треба да се спонзоришу. То је та­ко за­то што онај ко има моћ да од­лу­чу­је о монетарној политици може, на пресудан начин, да утиче на све.

Наравно, у предивним салонима BIS-а мно­го је диску­товано и све од­лу­че­но, пре не­го што су 1944. потписани споразуми из Бретон Вуд­са (којима је утврђено, између оста­лог, да долар мора да се узме као ва­лу­та међународне размене). Наравно, у канцеларијама Бан­хо­фпла­ца бр. 2, мно­го се диску­товало и од­лу­че­но је, пре не­го што је председник САД Ричард Никсон, ав­гу­ста 1971, објавио све­ту неконвертибилност долара, не­ве­за­ност за злат­ну под­ло­гу (до та­да је за сваких 35 долара морало да бу­де покривено, као гаранција, ун­цом зла­та). Наравно, у Ба­зе­лу се мно­го диску­товало и од­лу­че­но је пре не­го што је свет­ско јав­но мне­ње са­зна­ло за перестројку, за Мастрихтс­ки споразум, за евро, за рат у Ираку, за рат на Бал­ка­ну, за рат у Авганистану. Вероватно је разговарано и о ат­ентатима, облакодерима и многим другим стварима.

А при том, нико од те го­спо­де ко­ја се са­ста­ју, разговарају и од­лу­чу­ју у Бан­хо­фпла­цу бр. 2 у Ба­зе­лу, ап­со­лут­но нико, није никада кандидован ни на јед­ној партијској листи, никада га није бирао ниједан бирач иједног народа на све­ту.

 

„NO GLO­BAL” У СЛУЖБИ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

 

Да­кле, да ли је то демократија?

Контролори без кон­троле.

Марк Алон­со Ха­на, саветник председника САД Вилијама Мек Кинлија и мит­ска фигура организовања из­борних кам­па­ња, ко­га је помињао и Буш јуниор, рекао је 1964: „За по­бе­ду су потребне две ствари. Прва је да имате мно­го нов­ца... друге се не сећам.”

За­то успон господара нов­ца није за­по­чео у политичком простору или у репрез­ентативним институцијама појединих нација. Десио се та­мо где се прави но­вац, унутар централних ба­на­ка, уз чију ак­тивност иде без­број међународних институција, уста­но­ва, кредитних и пословних ба­на­ка којима централне бан­ке управљају и ко­је строго кон­тролишу. То је та­ко велика и структ­уирана мрежа да омогућава прогресивно планетарно условљавање свих ак­тивности. Трилатерална комисија, Са­вет за спољне од­но­се, Билдерберг група, Париски клуб, Међународни монетарни фонд, Свет­ска бан­ка, Свет­ска трговинска организација, Међународна привредна комора, Међународни финансијски институ­т, Форум у Да­во­су, па затим Комите­т на Балију – за банкарски супернадзор (IOS­SO - In­te­na­ti­o­nal Or­ga­ni­sa­tion of Se­cu­ri­ti­es Com­mi­si­ons), за супернадзор берзи и тржиш­та капитала (ISMA - In­ter­na­ti­o­nal As­so­ci­a­tion of In­su­ran­ce Su­per­vi­sors), IAIS (In­ter­na­ti­o­nal Se­cu­ri­ti­es Mar­ket As­so­ci­a­tion) за надзор над осигуравајућим друш­твима, ISO (In­ter­na­ti­o­nal Stan­dard Or­ga­ni­sa­tion) ко­ја има задужење да дефинише индустријске стандарде, тек да на­ве­де­мо не­ке најважније.

На политичко и еко­ном­ско условљавање појединих нација, преко монетарне кон­троле, придодаје се и моћ утицаја на међународне од­но­се. Ма­ло је важно што се читаве нације сла­ма­ју и до­во­де, кроз шп­екулативну игру, до глади – то је слу­чај са латиноамеричким земљама – док друге нације стичу незаслужену предност. Ево јед­ног од многих примера: 30 од­сто укуп­ног износа позајмица ко­је је дао Међународни монетарни фонд са­да повлачи Турска – повлашћена због свог геостратеш­ко­г положаја на Блиском Исто­ку – чиме се обез­бе­ђу­је да САД и Израел не изг­убе ја­ког савезника.

Осим то­га, остварују се, преко финансијских то­ко­ва, све оне иницијативе ко­је се сматрају функционалним по мондијалистичком пла­ну, а бивају те­шко условљаване – че­сто до мере да се упропасте – оне иницијативе ко­је би, на први по­глед, мо­гле да имају супротни предзнак. По­себ­но речит пример је антиглобалистички покрет („No glo­bal”). Маурицио Блон­де нас информише, у сво­јој књизи „No glo­bal”, насупрот оно­ме што је као јав­но мишљење че­сто на­во­ђе­но: „In­ter­na­ti­o­nal Glo­bal Fo­rum” навелико финансира „Fo­un­da­tion for the De­ep Ec­logy”, „think-tank” са седишт­ем у Сан Франциску, ко­ја је наследник бо­гат­ства Да­гла­са Томпкинса, власника „Esprit Clot­hing Com­pany”, по­зна­те мултинационалне компаније за кон­фе­кцију. По­ме­ну­та „Фондација за ду­бо­ку екологију” пријавила је, у 2000. години, ак­тиву од 150 милиона долара, па захваљујући тим фондовима она „функционише као финансијска организација ко­ја да­је почетни капитал за лансирање антиглобал група на це­лој планети”.

И даље: ме­ђу „финансијерима „No glo­bal” организација истиче се име Теодора (Тедија) Голдсмита. Теди је млађи брат по­кој­ног сер Џеј­мса Голдсмита, „свет­ског шпе­ку­лан­та сировинама, јед­ног од два­на­ест најбогатијих људи на све­ту, Ротш­илдовог рођака”.

 

АМЕРИЧКА „УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА”

 

Идући даље у сво­ме трагању, Блон­де износи на све­тло да­на од­но­се који по­ве­зу­ју свет антиглобалистичког покрета („No glo­bal”-а) са једним другим славним милијардером и глобалистом, Џорџом Сорошем:

„Мађарски Јеврејин, натурализовани Американац, Сорош је по­стао неизмерно бо­гат и по­знат по својим међународним шп­екулацијама са лиром, деведесетих година, што је врста операција могућих на гло­бал­ном тржиш­ту. Сорош финансира још јед­ну ,културну’ фондацију, Lin­de­smith Cen­ter-Drug Po­licy Fo­un­da­tion, ко­ја користи огромна средства да би лобирала у корист политике пот­пу­не либерализације дроге и легализације еутаназије, наравно на свет­ском нивоу.”

Да­кле, ма где да се прочепрка, појави се но­вац, огромне количине нов­ца, преко којих по­зна­та го­спо­да усмеравају, од­лу­чу­ју, кон­тролишу.

Што се тиче Европе, неки су наведени да верују да је евро спонтани рез­ултат ка ко­ме су тежиле државе старог кон­тинента, у оквиру сво­је воље за уједињењем. Али, уколико се пажљиво раз­мотри, отк­рива се да нити ко­је су покренуле ту операцију до­ла­зе из да­ле­ка и увек во­де ка познатим именима. Професор Џо­шуа Пол, до­цент на Џорџтаун универзит­ету, објавио је, у је­сен 2000. године, низ до­ку­ме­на­та Билдерберг групе који су све до та­да били тајни. До­ку­мен­то­вао је, заправо, ка­ко је тај центар моћи већ пе­де­сет година радио на то­ме да Европа добије јединствену ва­лу­ту. Још 1948. године, Фордова и Рокфелерова фондација осно­ва­ле су Амерички комите­т за уједињену Европу. Циљ: условити монетарни, економски и политички развој европског кон­тинента у скла­ду са прекоо­кеанским интересима. Је­дан меморандум европске секције америчког Државног департмана, од 11. ју­на 1965, да­је прецизне сугестије потпредседнику Европске еко­ном­ске заједнице, Роберту Маржолину, ка­ко да се до­ђе до уво­ђе­ња јединствене европске ва­лу­те, али не као кон­курента долару, већ као згод­ног средства за кон­тролу економија појединих европских земаља.

 

СА­МО­ЗВА­НЕ И САМОИЗАБРАНЕ ЕЛИТЕ

 

Наиме, мно­го је једноставније кон­тролисати јед­ну једину монетарну ма­су и јед­ну једину централну бан­ку, не­го пет­на­ест ва­лу­та и пет­на­ест емисионих ба­на­ка са још по­не­ком преосталом ве­зом са министрима привреде, вла­да­ма и све­том политике. У чла­ну 7 Ста­ту­та Европског система централних ба­на­ка и Централне европске бан­ке стоји: „Ни ЦЕБ, нити јед­на национална централна бан­ка, нити члан одговарајућих органа одлучивања не мо­гу да подстичу или прихватају инструкције институција или органа заједнице, вла­да држава чланица, нити било ког другог органа.”

Централне бан­ке појединих европских земаља, пре Споразума из Мастрихта, имале су независност од политике за ко­ју се процењивало да се креће између 40 и 65 од­сто. Да­нас, по­сле промена ко­је је условио евро, тај проценат достигао је 90 од­сто.

Да­кле, политичка власт не може да изврши никакав утицај на ЦЕБ, али за­то са монетарних врхова стижу политичкој власти стал­на упут­ства, параметри којих се треба држати, прецизне одреднице ко­је об­у­хва­та­ју це­ло­куп­ну привреду земаља.

По­себ­но је занимљиво ка­ко је Споразумом из Мастрихта на­сто­ја­но да ЦЕБ бу­де дефинисана искључиво у по­гле­ду ње­не независности. У Споразуму се види по­себ­но ме­сто Централне европске бан­ке у институционалној структ­ури Европске уније. Члан 4, наиме, не наводи и њу ме­ђу институцијама Уније (Европски парламент, Са­вет, Комисија, Суд правде и Врховна финансијска кон­трола). Али за­то Споразум да­је Централној европској банци ста­тус правног лица, а Ста­тут јој признаје најшире ингеренције за де­ло­ва­ње у сва­кој земљи чланици. Да­кле, у формално-правном све­тлу, Централна европска бан­ка није институција Уније – њени ак­ти се не мо­гу приписати Унији. Централна европска бан­ка је укључена у правни оквир који утврђује и штити ње­ну независност у остваривању монетарне политике.

Да­кле, ЦЕБ одређује, савршено ауто­ном­но – као да то не­ма политички и друш­твени зна­чај – ниво званичних каматних сто­па, од­но­сно ко­шта­ње нов­ца, од­но­сно политику монетарне експанзије и рестрикције. И, као да све то није довољно, од­лу­чу­је и води, пот­пу­но независно, све операције на­бав­ке и продаје евра у од­но­су на оста­ле ва­лу­те на тржиш­ту. А националне централне бан­ке морају у све­му да се ускла­де са дирек­тивама Централне европске бан­ке – Управни одбор то пажљиво надзире – иначе ће им она дати по прстима, а за то је пот­пу­но овлашћена.

ЦЕБ, са њом и све националне централне бан­ке, званично – то ја­сно пише, црно на бе­ло, у споразумима и правилницима – не мо­гу да да­ју, ни из ког разлога, кредите државама, или Европској заједници, или било ком другом јав­ном су­бјек­ту, па им је забрањено и да ку­пу­ју државне обве­знице, ка­ко у мо­мен­ту емисије, та­ко и по­сле.

Не са­мо то. Ако је по­не­ка централна бан­ка мо­гла, пре Мастрихта, као што смо већ рекли, парцијално да поврати држави „сињорађо”, од­но­сно „господарину” – приход добијен пу­тем монетарне политике – у ЦЕБ постоји оба­ве­за да ни цент не сме да изађе из ка­са Европског система централних ба­на­ка.

И даље, док су расправе у горњем и до­њем до­му парламента отворене за јав­ност, док пресуде су­до­ва морају детаљно да се образложе и да се об­ја­ве, састанци Управног одбора ЦЕБ су ап­со­лут­но тајни и тај Одбор од­лу­чу­је, од слу­ча­ја до слу­ча­ја, да ли да објави сво­је од­лу­ке, да их објави делимично или да их уоп­ште не објави.

Унутар ЦЕБ нису предвиђене санкције за недолично по­на­ша­ње. У правилницима читамо да је довољан ризик да се изг­убе кредибилит­ет и поверење да би се гарантовала сигурност рада руководилаца. Тек у слу­ча­ју врло теш­ких грешака и ја­сно нелегитимног по­на­ша­ња, може да интервенише Суд правде и да се позабави слу­ча­јем. <

 

(Октобар 2005)

 

(1) Спој силе и опсене

(3) Повратак народном новцу

 

 

Коментари >>