Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Досије - Досије Долар

 

КРАТ­КА ИСТО­РИ­ЈА ДО­ЛА­РА (1)

Ср­це мо­ћи им­пе­ри­је

 

Пише: Пјер Марти

 

 

По­сле свет­ске мо­не­тар­не кри­зе 1930. го­ди­не САД су на­мет­ну­ле, у Бре­тон Вуд­су, ју­ла 1944. го­ди­не, ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни си­стем за­сно­ван на хе­ге­мо­ни­ји до­ла­ра. У том тре­нут­ку САД др­же 70 од­сто свет­ских злат­них ре­зер­ви (ни­ко ни­је оста­вио сво­је зла­то у Евро­пи то­ком ра­та) и обе­ћа­ле су да ће га­ран­то­ва­ти курс до­ла­ра (и ње­го­ву кон­вер­ти­бил­ност) у зла­ту, а оста­ле зе­мље да га­ран­ту­ју фик­сну сто­пу ме­ња­ња сво­јих мо­не­та за до­лар. Не­ки ме­ха­ни­зми ре­гу­ла­ци­је да­ти су у над­ле­жност Ме­ђу­на­род­ном мо­не­тар­ном фон­ду, на­ро­чи­то у слу­ча­ју ка­да не­ка мо­не­та мо­ра да до­жи­ви ве­ли­ку ре­вал­ва­ци­ју или де­вал­ва­ци­ју.

САД су се оба­ве­за­ле да га­ран­ту­ју зва­нич­ни па­ри­тет од 35 до­ла­ра за ун­цу зла­та, а оста­ле зе­мље да ша­љу сво­је зла­то у САД да би до­би­ле до­ла­ре по­треб­не за њи­хо­ву спољ­ну тр­го­ви­ну, са га­ран­ци­јом да увек мо­гу да вра­те до­ла­ре и узму про­тив­вред­ност у зла­ту.

Убр­зо су САД, под из­го­во­ром да пру­же по­моћ у по­сле­рат­ној из­град­њи Евро­пе, штам­па­ле из­нос до­ла­ра мно­го ве­ћи од из­но­са ко­ји је га­ран­то­ва­ло зла­то у њи­хо­вим тре­зо­ри­ма, са јед­не стра­не да би исто­вре­ме­но ис­пу­ни­ле ту ме­ђу­на­род­ну оба­ве­зу и обез­бе­ди­ле ли­квид­ност на свом уну­тра­шњем тр­жи­шту, а са дру­ге да би се око­ри­сти­ле ве­о­ма ма­лом ве­ро­ват­но­ћом да све зе­мље исто­вре­ме­но за­тра­же за­ме­ну сво­јих до­ла­ра за зла­то.

Исто­вре­ме­но, САД су по­че­ле да про­да­ју зла­то ко­јем је тре­ба­ло да бу­ду чу­ва­ри.

Про­це­њу­је се да су ре­зер­ве зла­та у САД би­ле, све до 1960, јед­на­ке ре­зер­ва­ма до­ла­ра ко­ји­ма су рас­по­ла­га­ле оста­ле зе­мље, али већ 1970-71, због не­у­ме­ре­ног штам­па­ња до­ла­ра и про­да­ја за­ли­ха зла­та, про­це­њу­је се да Цен­трал­на бан­ка САД ни­је има­ла ве­ћу за­ли­ху зла­та од је­два 20 од­сто (пе­ти­ну) укуп­ног из­но­са до­ла­ра у по­се­ду аме­рич­ких стра­них парт­не­ра.

Бан­ка фе­де­рал­них ре­зер­ви САД по­ста­ла је нај­ве­ћи фал­си­фи­ка­тор свих вре­ме­на, по­што је штам­па­ла ла­жну мо­не­ту ко­ја је из­гле­да­ла као пра­ва и има­ла га­ран­ци­ју (пре­ма ме­ђу­на­род­ном спо­ра­зу­му) пр­ве свет­ске еко­ном­ске си­ле.

Са дру­ге стра­не, још од 1967. го­ди­не чла­но­ви Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да има­ли су по­тре­бу да има­ју цен­трал­ну бан­ку не­за­ви­сну од би­ло ко­је вла­де и не­ку ствар­но ме­ђу­на­род­ну мо­не­ту, па су ство­ри­ли „пра­ва спе­ци­јал­них ву­че­ња”, чи­је је ко­ри­шће­ње оста­ло у сфе­ри анег­до­та.

Пред­сед­ник Ри­чард Ник­сон је об­ја­вио, 15. ав­гу­ста 1971, да САД не мо­гу ви­ше да га­ран­ту­ју кон­вер­ти­бил­ност до­ла­ра у зла­ту. Ма ко­ли­ко из­гле­да­ло из­не­на­ђу­ју­ће, ни­ко ни­је об­ја­вио рат, ни­је би­ло ди­пло­мат­ских про­те­ста, из­во­ђе­ња САД пред ме­ђу­на­род­не су­до­ве, ни­ти не­ког ве­ли­ког вра­ћа­ња зе­ле­них нов­ча­ни­ца. На тај на­чин до­лар је по­стао, пре­ко уни­ла­те­рал­не и све­оп­ште при­хва­ће­не од­лу­ке, је­ди­на ме­ђу­на­род­на ре­фе­рен­ца, све до спо­ра­зу­ма на Ја­мај­ци (1976) ка­да је уста­но­вље­на сло­бод­на флук­ту­а­ци­ја мо­не­та.

До­лар је зва­нич­но де­вал­ви­рао за 7,9 од­сто де­цем­бра 1971, за­тим за 10 од­сто ја­ну­а­ра 1973. Зе­мље ОПЕК-а ре­а­гу­ју на ту уни­ла­те­рал­ну де­вал­ва­ци­ју по­ве­ћа­ва­ју­ћи це­не наф­те тек не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је...

Нај­зад, по­сле 1971. го­ди­не, ме­ђу­на­род­на тр­го­ви­на ли­чи на си­стем у ко­ме САД штам­па­ју по во­љи пре­вар­ну мо­не­ту док оста­ли свет про­из­во­ди до­бра ко­ја се мо­гу за­ме­њи­ва­ти за зе­ле­ни па­пир. Бит­ни део ре­зер­ви цен­трал­них ба­на­ка са­сто­ји се од до­ла­ра, би­тан део тр­го­вин­ске раз­ме­не вр­ши се у до­ла­ри­ма, а са­мо САД мо­гу да еми­ту­ју до­лар по сво­јој во­љи.

Сле­де­ћи по­ли­ти­ку пре­це­њи­ва­ња вред­но­сти до­ла­ра (на при­мер, у 2005. го­ди­ни по­диг­ну­те су ка­мат­не сто­пе ко­је при­вла­че стра­ни ка­пи­тал), што им омо­гу­ћа­ва да уво­зе шта же­ле, САД по­ла­жу пра­во да пу­сте да до­лар сло­бод­но де­вал­ви­ра пре­ма игри тр­жи­шта, са ци­љем да оста­ли по­сед­ни­ци до­ла­ра (Ја­пан и Ки­на на пр­вом ме­сту) пре­у­зму ње­го­ву од­бра­ну, ку­пу­ју­ћи ве­ли­ке ко­ли­чи­не (до­ла­ра или об­ве­зни­ца Тре­зо­ра из­да­тих у до­ла­ри­ма), чим се за­пре­ти па­дом до­ла­ра.

До­лар не­ће па­сти на сво­ју ствар­ну вред­ност све док ње­го­ви нај­ве­ћи по­сед­ни­ци (азиј­ске зе­мље) не бу­ду схва­ти­ли да је то не­из­бе­жно и пре­ста­ну да га по­др­жа­ва­ју. <

 

* Аутор је угледни белгијски финансијски стручњак. Наслов изворника: „Histoire du dollar”

 

(Јун 2006)

 

(2) Имплозија монетарног мехура

(3) Узрок панике не помињати

(4) Уносност чудовишног дуга

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеДосијеДосије Долар Срце моћи империје