Досије Долар

СТРА­ТЕ­ГИ­ЈА САД, ИЗ­МЕ­ЂУ БЕЗ­ОЧ­НО­СТИ И КРАТ­КО­ВИ­ДО­СТИ (4)

Уно­сност чу­до­ви­шног ду­га

Пише: Марк Шнајдер

Стра­те­ги­ја ко­ју сле­де Сје­ди­ње­не Др­жа­ве Аме­ри­ке је ком­би­на­ци­ја ду­го­роч­них др­жав­них пла­но­ва и крат­ко­роч­них ци­ље­ва ак­ту­ел­не оли­гар­хи­је.

Сле­де­ћи су ду­го­роч­ни др­жав­ни пла­но­ви, ко­јих се већ де­це­ни­ја­ма др­же све аме­рич­ке по­ли­ти­ке (од­но­сно обе пар­ти­је):

• оп­ста­нак као нео­спор­не вла­да­ју­ће си­ле,

• на­ста­вља­ње до­лар­ског си­сте­ма,

• по­др­шка Изра­е­лу у све­му,

• пот­чи­ња­ва­ње по­тен­ци­јал­них ри­ва­ла исла­ма.

Крат­ко­роч­ни ци­ље­ви у Чејнијевој „ви­зи­ји” су:

• обез­бе­ђи­ва­ње по­сла за при­ват­не про­из­во­ђа­че оруж­ја (без об­зи­ра да ли то иде на тро­шак аме­рич­ких по­ре­ских об­ве­зни­ка, на­пад­ну­тих зе­ма­ља или са­ве­зни­ка),

• по­ди­за­ње це­не наф­те (на пр­вом ме­сту ра­ди про­фи­та ма­лих тек­са­шких про­из­во­ђа­ча, а уз­гред­но и ра­ди сла­бље­ња су­пар­нич­ких зе­ма­ља).

Ова два ци­ља, уз оста­ле, пред­ста­вља­ју раз­лог и агре­си­је на Ирак.

По­ди­за­ње це­не наф­те је до­бро­до­шло и за низ аме­рич­ких при­ја­тељ­ских зе­ма­ља, као што су Мек­си­ко, Ка­на­да, Нор­ве­шка, Ин­до­не­зи­ја, Ку­вајт и Са­у­диј­ска Ара­би­ја. Оно је на­ро­чи­то до­бро за де­се­ти­не ма­лих при­ват­них нафт­них ком­па­ни­ја у Тек­са­су из Бу­шо­ве мре­же (ко­ји им упра­во отва­ра при­род­не за­шти­ће­не из­во­ре на Аља­сци). Тим ком­па­ни­ја­ма је по­треб­на ви­со­ка це­на да би пре­жи­ве­ле, јер ва­ђе­ње наф­те из Мек­сич­ког за­ли­ва је де­сет пу­та ску­пље не­го екс­пло­а­та­ци­ја у Ара­би­ји.

Два на­ве­де­на ци­ља прет­по­ста­вља­ју де­ста­би­ли­за­ци­ју све­та и по­раст су­ко­ба, што об­ја­шња­ва от­ка­зи­ва­ње (или не­по­што­ва­ње су­ви­ше ја­сно да би би­ло слу­чај­но) од стра­не САД свих спо­ра­зу­ма ко­ји има­ју за циљ ста­би­ли­за­ци­ју ме­ђу­на­род­не си­ту­а­ци­је.

Би­ло би пре­ду­го да се сви ти спо­ра­зу­ми на­бро­је, али по­ме­ни­мо Спо­ра­зум о раз­о­ру­жа­њу са СССР-ом (ко­ји је Ру­си­ја об­но­ви­ла), Спо­ра­зум о Ме­ђу­на­род­ном кри­вич­ном су­ду, Кон­вен­ци­ју о за­бра­ни хе­миј­ског оруж­ја, Же­нев­ску кон­вен­ци­ју и за­ко­не о оби­ча­ји­ма ра­та, Ме­ђу­на­род­ну кон­зу­лар­ну кон­вен­ци­ју, а у ско­ри­је вре­ме и Спо­ра­зум о не­ши­ре­њу ну­кле­ар­ног оруж­ја.

Исто­вре­ме­но, САД су по­ста­ле при­вр­же­не ко­ри­шће­њу си­ле у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма, до­ка­зи­ва­њу бес­ко­ри­сно­сти спо­ра­зу­ма, ин­сти­ту­ци­о­на­ли­за­ци­ји ла­жи на нај­ви­шем ни­воу, ба­на­ли­за­ци­ји ко­ри­шће­ња ну­кле­ар­ног оруж­ја, укљу­чу­ју­ћи и ње­го­во ко­ри­шће­ње про­тив зе­ма­ља ко­је су од­у­ста­ле од ње­го­вог по­се­до­ва­ња.

Вол­фо­ви­це­ва док­три­на се са­сто­ји у то­ме да се по­вре­ме­но де­мон­стри­ра си­ла да би се по­ка­за­ло да су САД и да­ље ве­ли­ка си­ла. Сје­ди­ње­не Др­жа­ве ни­су ус­пе­ле да по­кре­ну свој по­мор­ски рат про­тив Ки­не он­да ка­да она још ни­је би­ла ве­ли­ка вој­на си­ла (да­нас је она по­мор­ска си­ла, а ве­ро­ват­но и коп­не­на), ни еко­ном­ска, и док су, сре­ди­ном де­ве­де­се­тих го­ди­на, за са­ме се­бе ми­сли­ле да су још увек нај­ве­ћа вој­на си­ла.

Да­нас би на­пад на зе­мљу ко­ја је за од­ма­зду у ста­њу да за­тво­ри мо­ре­уз Ор­муз до­нео ви­ше ко­ри­сти, по­чев од по­ве­ћа­ња це­не наф­те (глав­ни циљ), удар­ца су­пар­ни­ци­ма (у Евро­пи и на Бли­ском Ис­то­ку), по­ра­ста зна­ча­ја Тур­ске (ко­ја тран­спор­ту­је наф­ту из Ка­спиј­ског мо­ра), бр­зог по­сти­за­ња рен­та­бил­но­сти наф­то­во­да Ба­ку–Тби­ли­си–Цеј­хан, у че­му се мо­же на­ћи и раз­лог за осва­ја­ње Ве­не­цу­е­ле (пре­ко Ко­лум­би­је)... <

* Аутор је ре­но­ми­ра­ни хо­ланд­ски еко­но­ми­ста. На­сло­в из­вор­ни­ка: „Stra­te­gie des Etats-Unis”

(Јун 2006)

(1) Срце моћи империје

(2) Имплозија монетарног мехура

(3) Узрок панике не помињати