Штампа
Архива 2005-2006 > Досије

Перспективе

 

ТУРСКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: ЕУТАНАЗИЈА ИЛИ ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЕВРОПЕ? (5)

Замке „социјалног дампинга”


Тежња Турске за пуним чланством у ЕУ је изузетно поларизујуће, осетљиво и контроверзно питање, како (гео)политички, тако и економски и демографски. Као прилог расправи о овом изузетно важном питању, „НАЦИЈА” објављује изводе из студије „Турска у ЕУ: Еутаназија или подмалађивање Европе?” Мирослава Н. Јовановића, уваженог стручњака Економске комисије УН за Европу, у Женеви. Студија је настала на основу предавања које је аутор одржао у оквиру научног скупа „Турска, ЕУ и САД; Високи улози, неизвесне перспективе”, на Intercollege у Никозији, у мају 2005, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији. У овом делу аутор разматра изузетно важно имиграционо питање, економске аспекте продора трећесветских маса у Европу, „социјални дампинг” и проблем демографског старења европских народа. Шта кандидати очекују, а шта доиста могу добити из фондова ЕУ?

 

Пише: Мирослав Н. Јовановић

 

Да ли је „ис­точ­но” тр­жи­ште, са ре­ла­тив­но јеф­ти­ном рад­ном сна­гом и мо­гућ­но­сти­ма за ди­рект­не стра­не ин­ве­сти­ци­је,1 по­вољ­на при­ли­ка или прет­ња за Евро­пу „пет­на­е­сто­ри­це”? Не­мач­ка тре­нут­но има нај­ви­шу сто­пу не­за­по­сле­но­сти још од три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. За­јед­но са Аустри­јом, она се пла­ши да ће про­ши­ре­ње на ис­ток до­ве­сти до го­ди­шњег упли­ва ви­ше од 300.000 ими­гра­на­та (OECD, 2003, стр. 85). Ова број­ка би пре­ра­сла 3 ми­ли­о­на то­ком де­це­ни­је. Рад­ни­ци из цен­трал­них и ис­точ­но­е­вроп­ских зе­ма­ља има­ли би пред­ност на европ­ском тр­жи­шту ра­да над рад­ном сна­гом ко­ја до­ла­зи из зе­ма­ља из­ван Уни­је. Ме­ђу­тим, по­сто­ји пе­то­го­ди­шњи тран­зи­ци­о­ни пе­ри­од на­кон ула­ска у ЕУ, ко­ји Евро­па „пет­на­е­сто­ри­це” мо­же про­ду­жи­ти за још две го­ди­не, пре не­го што рад­ни­ци но­во­при­до­шлих чла­ни­ца 2011. го­ди­не до­би­ју пу­ну сло­бо­ду да ра­де би­ло где у ЕУ. Са из­у­зет­ком Ве­ли­ке Бри­та­ни­је и Ир­ске, све зе­мље ЕУ(15) ко­ри­сте сво­је пра­во да на­мет­ну тран­зи­ци­о­не спо­ра­зу­ме ко­ји огра­ни­ча­ва­ју сло­бо­дан рад и бо­ра­вак рад­ни­ка из цен­трал­них и ис­точ­но­е­вроп­ских зе­ма­ља чла­ни­ца до 2011. го­ди­не. (Тур­ска би тре­ба­ло и ово да има у ви­ду.)

 

ИМИ­ГРА­ЦИ­ЈА И НЕ­СПО­КОЈ

 

Ако гра­ђа­ни­ма но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца ЕУ ни­је до­зво­ље­но да сло­бод­но тра­же по­сао у ЕУ(15) до 2011. го­ди­не, фир­ма­ма из ових зе­ма­ља ни­је за­бра­ње­но да по­слу­ју би­ло где у ЕУ. Не­ке од њих су по­че­ле да ну­де сво­је услу­ге, што је иза­зва­ло от­пу­шта­ња у не­мач­ким кла­ни­ца­ма 2005. го­ди­не. Јеф­ти­ни пред­у­зи­ма­чи из Пољ­ске и Че­шке за­ме­ни­ли су ло­кал­не за­по­сле­не. Ове ис­точ­не услу­жне фир­ме, на­рав­но, ис­пу­ња­ва­ју пра­ви­ла за­шти­те по­тро­ша­ча зе­мље до­ма­ћи­на, као и стан­дар­де ко­ји се од­но­се на со­ци­јал­на пи­та­ња, здрав­ство и жи­вот­ну сре­ди­ну. Не­мач­ка је за­бри­ну­та због мо­гућ­но­сти да ис­точ­не фир­ме ко­ри­сте од­ред­бе о сло­бо­ди по­сло­ва­ња ка­ко би за­о­би­шле ре­стрик­ци­је и тр­го­ва­ле јеф­ти­ном рад­ном сна­гом (со­ци­јал­ни дам­пинг).2 По­сто­ји за­бри­ну­тост у Не­мач­кој да у обла­сти услу­га као што су гра­ђе­ви­на и здрав­ство уско­ро мо­же по­ја­ви­ти исти тренд.3

Ка­да су Шпа­ни­ја и Пор­ту­га­ли­ја ушле у ЕУ, има­ле су сед­мо­го­ди­шњи тран­зи­ци­о­ни пе­ри­од пре одо­бре­ња пу­не мо­бил­но­сти рад­не сна­ге. Ме­ђу­тим, ка­да је то по­ста­ло пот­пу­но сло­бод­но, ни­је би­ло ве­ли­ког кре­та­ња рад­не сна­ге у оста­ле зе­мље ЕУ. У сва­ком слу­ча­ју, не оче­ку­је се не­ко зна­чај­но кре­та­ње рад­не сна­ге из цен­трал­не и ис­точ­не Евро­пе пре­ма остат­ку Уни­је. Ове но­ве зе­мље чла­ни­це та­ко­ђе ће би­ти по­го­ђе­не оп­штим европ­ским де­мо­граф­ским трен­до­ви­ма по­чев­ши од 2010. го­ди­не (ста­ре­ње ста­нов­ни­штва). Тур­ска, зе­мља са мла­дим и на­ра­ста­ју­ћим ста­нов­ни­штвом мо­же обез­бе­ди­ти по­зи­ти­ван де­мо­граф­ски до­при­нос ЕУ.

По­ну­да ло­кал­не рад­не сна­ге и ни­во еко­ном­ске ак­тив­но­сти усло­вља­ва­ју зах­тев за стра­ном рад­ном сна­гом у зе­мљи од­ред­ни­ци. Зе­мља мо­же до­зво­ли­ти уплив стра­не рад­не сна­ге има­ју­ћи у ви­ду пре све­га до­бро­бит сво­јих ста­нов­ни­ка. То је увек по­ла­зна тач­ка у ства­ра­њу свих по­ли­ти­ка. Дру­ги раз­ло­зи, укљу­чу­ју­ћи и мо­рал­не, та­ко­ђе се узи­ма­ју у об­зир због мо­гу­ће од­ма­зде и слич­них ства­ри, али соп­стве­ни гра­ђа­ни су на пр­вом ме­сту. Увек је би­ло од­ре­ђе­них пре­ко­мер­них зах­те­ва за спе­ци­фич­ном рад­ном сна­гом, што због ци­клич­них и се­зон­ских раз­ло­га, што због струк­тур­них (но­ве про­фе­си­је). Нор­ма­лан од­го­вор тр­жи­шта на та­кве мањ­ко­ве рад­не сна­ге био је по­ве­ћа­ва­ње над­ни­ца у од­ре­ђе­ном сек­то­ру и по­ве­ћа­ни зах­те­ви за обра­зо­ва­ње и обу­ку. Фир­ме одо­ле­ва­ју зах­те­ви­ма за ви­шим над­ни­ца­ма и тра­же ими­гра­ци­ју рад­не сна­ге. Оту­да, ими­гра­ци­ја рад­не сна­ге се мо­же зах­те­ва­ти у би­ло ком тре­нут­ку и на би­ло ком ни­воу по­пу­ла­ци­је и сто­пе не­за­по­сле­но­сти. Ово је са­мо­по­ра­жа­ва­ју­ћа ими­гра­ци­о­на по­ли­ти­ка, по­што она по­ди­ла­зи не­пре­кид­ним зах­те­ви­ма фир­ми за ве­ћом ими­гра­ци­јом.

Јед­на ли­ни­ја ра­су­ђи­ва­ња ка­же да, ако има­ју до­зво­лу за рад, ими­гран­ти мо­гу до­при­но­си­ти ло­кал­ним јав­ним фон­до­ви­ма ви­ше не­го што им мо­гу од­у­зи­ма­ти. Они до­ла­зе мла­ди, здра­ви и про­дук­тив­ни. Они пла­ћа­ју по­рез и дру­ге до­при­но­се ду­го вре­ме­на пре не­го што стек­ну пра­во на пен­зи­је и здрав­стве­но оси­гу­ра­ње. Овај се ар­гу­мент не мо­же при­ме­ни­ти у сле­де­ћим слу­ча­је­ви­ма: ста­ре­ње са­мих ими­гра­на­та, ду­жи­на њи­хо­вог бо­рав­ка и ути­цај њи­хо­вих по­ро­ди­ца. Од­ре­ђи­ва­ње ко­ри­сно­сти рад­ни­ка ими­гра­на­та за еко­ном­ски раст зе­мље њи­хо­вог од­ре­ди­шта бит­но је оспо­ре­но ефек­том њи­хо­вих по­ро­ди­ца на раст ста­нов­ни­штва у ис­тој зе­мљи. Њи­хо­ве по­ро­ди­це, на­ро­чи­то ако су ве­ли­ке, до­би­ја­ју мно­ге со­ци­јал­не по­вла­сти­це на ло­кал­ном ни­воу. Ако су рад­ни­ци ими­гран­ти за­по­сле­ни у ни­ско пла­ће­ном сек­то­ру, уку­пан ефе­кат на фи­нан­си­је зе­мље до­ма­ћи­на мо­же би­ти не­га­ти­ван.

 

Та­бе­ла 12. Уку­пан бу­џет­ски тро­шак ими­гра­на­та у Не­мач­кој у еври­ма по го­ди­ни

 

У € по имигранту и години

Ду­жи­на бо­рав­ка у го­ди­на­ма

0-10               0-25             25+

Од­нос др­жав­них при­хо­да/ тро­шко­ва за здравствено осигурање

-590

-43

49

Пен­зи­о­но оси­гу­ра­ње без ути­ца­ја де­те­та

1.376

1.606

2.148

Бол­нич­ко оси­гу­ра­ње

95

117

176

Оси­гу­ра­ње не­за­по­сле­них

127

217

-519

По­ре­зи и по­ре­зом фи­нан­си­ра­не бе­не­фи­ци­је

-3.375

-3.227

-1.001

Уку­пан од­нос

-2.367

-1.330

853

Пун ути­цај де­те­та на пен­зи­је

1.126

1.314

1.757

Уку­пан од­нос са пу­ним ути­ца­јем де­те­та

-1.241

-16

2.610

Ле­ген­да: Ко­ри­сте­ћи дру­штве­но-еко­ном­ско ме­ре­ње (6.810 ис­пи­та­них до­ма­ћин­ста­ва у Не­мач­кој), по­пу­ла­ци­ја ими­гра­на­та на за­па­ду Не­мач­ке је из­ме­ре­на 1997. го­ди­не; она се са­сто­ји од оних осо­ба ко­је не­ма­ју не­мач­ко др­жа­вљан­ство и ко­је жи­ве у за­пад­ном де­лу Не­мач­ке, на­ту­ра­ли­зо­ва­них осо­ба и осо­ба чи­је мај­ке не­ма­ју не­мач­ко др­жа­вљан­ство, ис­кљу­чу­ју­ћи ими­гран­те не­мач­ког по­ре­кла.

Из­вор: Sinn (2004), стр. 14

 

Та­бе­ла 12 пред­ста­вља по­дат­ке о укуп­ним фи­скал­ним тро­шко­ви­ма ими­гра­на­та у Не­мач­кој. Sinn је 2004. го­ди­не твр­дио да су ими­гран­ти ко­ји су оста­ја­ли у Не­мач­кој ду­же од 25 го­ди­на укуп­но го­ди­шње до­при­но­си­ли са 852 евра јав­ним фон­до­ви­ма. Ако је ефе­кат де­те­та укљу­чен, овај до­при­нос је из­но­сио 2.610 евра. Ме­ђу­тим, за раз­ли­ку од стал­не ми­гра­ци­је у САД, Ка­на­ду и Изра­ел, ими­гра­ци­ја у Не­мач­ку је ти­пич­но ,ми­гра­ци­ја по­врат­ка’. Ве­ли­ка ве­ћи­на ими­гра­на­та (око 80 од­сто) вра­ћа се у сво­је род­не зе­мље на­кон, от­при­ли­ке, де­це­ни­је. Они не оста­ју до­вољ­но ду­го у Не­мач­кој да би по­ста­ли укуп­ни фи­скал­ни до­при­но­си­о­ци. Ако ими­гран­ти са со­бом до­ве­ду и сво­је по­ро­ди­це, по­не­кад при­лич­но ве­ли­ке, и оста­ну ма­ње од де­сет го­ди­на, они про­сеч­но го­ди­шње до­би­ја­ју 2.367 евра со­ци­јал­не по­мо­ћи фи­нан­си­ра­не из по­ре­за и јав­не ин­фра­струк­ту­ре ви­ше не­го што до­при­но­се не­мач­ким фон­до­ви­ма. Дру­га ге­не­ра­ци­ја ими­гра­на­та по пра­ви­лу оста­је у гру­пи оних ко­ји за­ра­ђу­ју ис­под про­се­ка, сто­га она, укуп­но, по­ста­је ,те­рет’ за јав­не фон­до­ве.

 

СВИ­ЛЕН ГАЈ­ТАН „МЛА­ДЕ КР­ВИ”

 

У Не­мач­кој је при­сут­на за­бри­ну­тост да ре­ла­тив­но да­ре­жљи­ве бе­не­фи­ци­је у до­ме­ну со­ци­јал­не по­мо­ћи мо­гу де­ло­ва­ти као маг­нет на ими­гран­те4 из цен­трал­не и ис­точ­не Евро­пе. По­сто­је иде­је о по­о­штра­ва­њу усло­ва за не-Нем­це при оства­ри­ва­њу пра­ва на со­ци­јал­на при­ма­ња (Sinn, 2004). Ово мо­же би­ти ра­зу­мљи­во на кра­ћи рок због про­бле­ма не­за­по­сле­но­сти и бу­џет­ског де­фи­ци­та у Не­мач­кој. По­сто­је нај­ма­ње два ме­ха­ни­зма сред­њо­роч­ног ре­ша­ва­ња овог про­бле­ма. Пр­ви је пе­ри­од при­ла­го­ђа­ва­ња за сло­бод­но кре­та­ње рад­не сна­ге из но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца у ЕУ. Ова сло­бо­да ће би­ти одо­бре­на 2011. го­ди­не. Дру­го, до тог вре­ме­на, цен­трал­на и ис­точ­на Евро­па у ЕУ ће би­ти по­го­ђе­не истим де­мо­граф­ским трен­до­ви­ма. По­сто­ја­ће не­до­ста­так рад­не сна­ге у овим зе­мља­ма, сто­га ће би­ти ма­ње осо­ба за­ин­те­ре­со­ва­них да ми­гри­ра­ју не­го што је био слу­чај ка­да су ове зе­мље по­ста­ле чла­ни­це ЕУ, го­ди­не 2004. Тур­ска би мо­гла по­пу­ни­ти ову пра­зни­ну. Мо­гу­ћом пу­ном по­кре­тљи­во­шћу рад­не сна­ге из­ме­ћу ЕУ и Тур­ске нај­пре би се око­ри­сти­ло 3 ми­ли­о­на Ту­ра­ка ко­ји већ ра­де и зва­нич­но жи­ве у ЕУ (углав­ном у Не­мач­кој). Њи­хов ста­тус би се по­пра­вио.

Ими­гра­ци­ја у из­ве­сном оби­му ће увек би­ти нео­п­ход­на. Ово се од­но­си на спе­ци­фич­не ве­шти­не, зна­ња и ис­ку­ства ко­ја су или рет­ка или ску­па за ства­ра­ње на ма­њој раз­ме­ри, али су вред­на за еко­но­ми­ју зе­мље до­ма­ћи­на. На­да­ље, зна­ње стра­них је­зи­ка или од­ре­ђе­них кул­ту­ра мо­же би­ти сте­че­но на овај на­чин. Ме­ђу­тим, тврд­ња да је ими­гра­ци­ја ко­ри­сна за зе­мљу до­ма­ћи­на тре­ба­ло би да бу­де ис­пи­та­на и до­ка­за­на у сва­кој си­ту­а­ци­ји за­себ­но.

У сво­јој на­ме­ри да до­дат­но осна­жи им­пле­мен­та­ци­ју „ли­са­бон­ске стра­те­ги­је”, Европ­ска ко­ми­си­ја је 2005. го­ди­не пред­ло­жи­ла кључ­ни план ко­јим би се ли­бе­ра­ли­зо­ва­ло тр­жи­ште услу­га ЕУ. Обез­бе­ђи­ва­њем да су у са­гла­сно­сти са њи­хо­вим до­ма­ћим за­ко­ни­ма и од­ред­ба­ма тр­жи­шта, по­је­дин­ци и фир­ме би мо­гли обез­бе­ди­ти исте услу­ге у дру­гим зе­мља­ма чла­ни­ца­ма ЕУ. Овај план се на­ро­чи­то од­но­си на ар­хи­тек­те, огла­ши­ва­че, rent-a-car аген­ци­је, аген­ци­је за за­по­шља­ва­ње, сек­тор здрав­ства, ин­фор­ма­ци­о­не тех­но­ло­ги­је, аген­ци­је за обез­бе­ђе­ње и ту­ри­стич­ке аген­ци­је. Оче­ки­ва­ња су да би ово до­ве­ло до ства­ра­ња око 600.000 но­вих рад­них ме­ста, ве­ће про­дук­тив­но­сти и ни­жих це­на.

Европ­ска ко­ми­си­ја је при­пре­ми­ла са­оп­ште­ње За­јед­нич­ки рад за раст и но­ва рад­на ме­ста: Но­ви по­че­так за Ли­са­бон­ску стра­те­ги­ју (Wor­king To­get­her for Growth and Jobs: A New Start for Lis­bon Stra­tegy),5 у фе­бру­а­ру 2005, као по­за­дин­ски до­ку­мент за средњoрочни пре­глед Ли­са­бон­ског про­це­са од стра­не Европ­ског са­ве­та. Mеђу мно­гим ста­во­ви­ма из овог са­оп­ште­ња, је­дан је упа­дљив (стр. 13):

„Раст про­из­вод­ње и по­ве­ћа­на за­по­сле­ност мо­ра­ју ићи ру­ку под ру­ку. Мо­ра­мо из­бе­ћи ону вр­сту ра­ста без отва­ра­ња но­вих рад­них ме­ста ко­ја је обе­ле­жи­ла учи­нак аме­рич­ке еко­но­ми­је по­след­њих го­ди­на.”

Мно­го се го­во­ри и бри­не о из­глед­ном мањ­ку рад­не сна­ге у ЕУ(25), узро­ко­ва­ном де­мо­граф­ским трен­до­ви­ма и ста­ре­њем ста­нов­ни­штва, а ко­ји се оче­ку­је од 2010. го­ди­не. Са дру­ге стра­не, по­сто­ји озбиљ­на за­бри­ну­тост због не­га­тив­них ефе­ка­та ко­је мо­же до­не­ти ими­гра­ци­ја, по­го­то­ву ма­сов­на. Пи­та­ње је да ли ели­ми­на­ци­ја на­ве­де­ног по­ли­тич­ког ци­ља из овог са­оп­ште­ња мо­же ре­ши­ти про­блем. Ре­ше­ње про­бле­ма мо­гло би би­ти под­сти­ца­ње при­вред­ног ра­ста у Уни­ји без отва­ра­ња но­вих рад­них ме­ста, по­ве­ћа­њем про­из­вод­ње за­сно­ва­не на зна­њу и тех­но­ло­шким ино­ва­ци­ја­ма.

Про­блем Европ­ске ко­ми­си­је у при­хва­та­њу и при­ме­ни пла­на је­су раз­ли­ке у на­ци­о­нал­ним пра­ви­ли­ма за од­ре­ђе­не по­сло­ве или про­фе­си­је: јед­на зе­мља чла­ни­ца ЕУ мо­же има­ти стро­га пра­ви­ла, док дру­га мо­жда не­ма ни­ка­ква. На при­мер, зи­дар­ство је стро­го ре­гу­ли­са­но у Не­мач­кој, а уоп­ште ни­је у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји. Ако је пра­ви­ло зе­мље по­ре­кла при­ме­ње­но ши­ром ЕУ, ре­зул­тат би мо­гао би­ти дис­кри­ми­на­ци­ја на­ци­ја ко­је не мо­гу оба­вља­ти од­ре­ђе­не по­сло­ве без спе­ци­фич­не обу­ке и ква­ли­фи­ка­ци­ја.6

То­ком сред­њо­роч­ног раз­ма­тра­ња Ли­са­бон­ске стра­те­ги­је од стра­не Европ­ског са­ве­та у мар­ту 2005. го­ди­не, план Европ­ске ко­ми­си­је је на­и­шао на сна­жан от­пор од стра­не Фран­цу­ске и Не­мач­ке, за­бри­ну­тих да би то мо­гло уве­сти „со­ци­јал­ни дам­пинг” у јав­не сер­ви­се и угро­зи­ти жи­вот­ни стан­дард у раз­ви­је­ни­јим чла­ни­ца­ма ЕУ. „Со­ци­јал­ни дам­пинг” је еуфе­ми­зам за ими­гра­ци­ју јеф­ти­не рад­не сна­ге (по­не­кад обра­зо­ва­не ис­под стан­дар­да) из парт­нер­ских, цен­трал­них и ис­точ­но­е­вроп­ских зе­ма­ља чла­ни­ца ЕУ. Страх од „со­ци­јал­ног дам­пин­га” мо­гао би би­ти оправ­дан.7 Пи­шу­ћи о овој те­ми, уред­нич­ком ко­мен­та­ру под на­сло­вом „Le dum­ping so­cial”, Fi­nan­cial Ti­mes 26. мар­та 2005. го­ди­не на­во­ди:

„Ме­ђу­тим, уме­сто уза­луд­ног по­ди­за­ња мо­ста са­да ка­да су ис­точ­но­е­вроп­ски оку­па­то­ри (из­ви­ња­вам се, на­ше ЕУ ком­ши­је) већ уну­тар зи­ди­на зам­ка, за­пад­но­е­вроп­ски про­тек­ци­о­ни­сти би мо­гли раз­мо­три­ти не­ке но­ве так­ти­ке. Она нај­о­чи­глед­ни­ја је да се ви­ше хар­мо­ни­зу­ју. Ово зна­чи на­ве­сти Ис­точ­но­е­вро­пља­не да при­хва­те фран­ко-гер­ман­ске нор­ме о рад­ним, школ­ским и тр­го­вач­ким са­ти­ма ко­ји од­ре­ђу­ју учи­нак, по­тро­шњу и пар­ти­ци­па­ци­ју же­на у рад­ној сна­зи.

И за­што се на то­ме за­у­ста­ви­ти? Не­ма ни­шта од на­да­ња да се не­ко­ли­ко пра­ви­ла Свет­ске тр­го­вин­ске ор­га­ни­за­ци­је мо­же но­си­ти са прет­њом Ки­не и Ин­ди­је, џи­но­ва со­ци­јал­ног дам­пин­га. Оне та­ко­ђе мо­ра­ју би­ти до­ве­де­не у ЕУ, и тре­ба им ре­ћи да по­диг­ну сво­је стан­дар­де. Крај­ње јед­но­став­но.”

У за­кључ­ци­ма са за­се­да­ња Европ­ског са­ве­та у Бри­се­лу (2005) на­ве­де­но је: „Ка­ко би се уна­пре­дио раст и за­по­шља­ва­ње и осна­жи­ла кон­ку­рент­ност, уну­тра­шње тр­жи­ште услу­га мо­ра би­ти пот­пу­но опе­ра­тив­но и у исто вре­ме мо­ра са­чу­ва­ти наш европ­ски со­ци­јал­ни мо­дел.”8 Ово зна­чи да Евро­па же­ли да има обе ства­ри: да са­чу­ва ко­лач, а да га у исто вре­ме и по­је­де! Пре­го­во­ри око овог пла­на ће се на­ста­вља­ти у бу­дућ­но­сти, а од­лу­ка ће би­ти до­не­та гла­са­њем ква­ли­фи­ко­ва­не ве­ћи­не, што зна­чи да ће зе­мље ко­је се то­ме про­ти­ве би­ти над­гла­са­не.

 

СИМП­ТО­МИ „ЗА­МО­РА ПРО­ШИ­РЕ­ЊА”

 

Раз­ма­тра­ње пи­та­ња ро­ко­ва и усло­ва но­вог про­ши­ре­ња ЕУ би­ло је крај­ње спе­ку­ла­тив­но.Учла­ње­ње за­ви­си од по­ли­тич­ке во­ље (и фон­до­ва) зе­ма­ља ЕУ. Ме­ђу­тим, фон­до­ви и по­ли­тич­ка во­ља су по­сто­ја­ли чак и ка­да су Шпа­ни­ја и Пор­ту­га­ли­ја пре­го­ва­ра­ле о ула­ску у ЕУ то­ком осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, али је за њи­хо­во учла­ње­ње би­ло по­треб­но не­ко­ли­ко го­ди­на ви­ше не­го што је би­ло пла­ни­ра­но и ско­ро до­дат­на де­це­ни­ја ка­ко би се су­сти­гао оста­так ЕУ. На­да­ље, пи­ри­неј­ско про­ши­ре­ње је би­ло тех­нич­ки и еко­ном­ски мно­го јед­но­став­ни­је не­го при­сту­па­ње цен­трал­них и ис­точ­но­е­вроп­ских тран­зи­ци­о­них зе­ма­ља.

Твр­ди­ли смо (Јо­ва­но­вић, 1997, стр. 368) да ако све бу­де ишло по пла­ну од по­ла­зне тач­ке из 1997. го­ди­не – што зна­чи да се ла­га­но при­ве­ду кра­ју пре­го­во­ри, ра­чу­на­ју­ћи и ра­ти­фи­ка­ци­ју у свим укљу­че­ним зе­мља­ма, и ако пе­ри­од при­бли­жа­ва­ња на­кон ула­ска бу­де тра­јао око де­сет го­ди­на – нај­на­пред­ни­јим зе­мља­ма цен­трал­не и ис­точ­не Евро­пе ће тре­ба­ти не­ких 15-20 го­ди­на да по­ста­ну пу­но­прав­не чла­ни­це ЕУ.

Ско­ро пот­пу­но од­су­ство јав­не де­ба­те у ЕУ о про­ши­ре­њу на ис­ток оста­ви­ло је ве­ћи­ну љу­ди нео­ба­ве­ште­ну о тек­тон­ским по­ли­тич­ким и еко­ном­ским по­тре­си­ма ко­је је то иза­зва­ло. За ве­ћи­ну љу­ди ово је би­ло да­ле­ка ап­страк­ци­ја и за­вр­ше­на ствар. Про­ши­ре­ње не би тре­ба­ло чи­ни­ти љу­ди­ма иза ле­ђа, као што је био слу­чај са ства­ра­њем евро­зо­не. То је би­тан раз­лог за ир­ско од­би­ја­ње Уго­во­ра из Ни­це из 2001. го­ди­не. Ово би мно­ги­ма мо­гло по­слу­жи­ти као ар­гу­мент да се про­цес про­ши­ре­ња од­ви­ја пре­бр­зо и да ни­је по­др­жа­но јав­ним мне­њем. Ир­ска је би­ла је­ди­на зе­мља ЕУ ко­ја је по­ну­ди­ла при­ви­ле­ги­ју (или је то де­мо­крат­ско пра­во?) сво­јим гра­ђа­ни­ма и ди­рект­но их пи­та­ла о Уго­во­ру. Оста­так гра­ђа­на ЕУ, от­при­ли­ке 99 од­сто, би­ло је ли­ше­но та­кве мо­гућ­но­сти да се ди­рект­но из­ја­сни о овом пре­суд­ном пи­та­њу.

Од Аген­де 2000 (1997) и Европ­ског са­ми­та у Бер­ли­ну (1999), по­сто­ји оп­шти ли­мит за укуп­не ра­чу­не ко­је не­ка зе­мља чла­ни­ца мо­же до­би­ти од ЕУ. То је 4 од­сто од дру­штве­ног про­из­во­да те зе­мље. По­што је укуп­ни дру­штве­ни про­из­вод де­сет но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца са­свим ма­ли (4,9 од­сто укуп­ног дру­штве­ног про­из­во­да ЕУ у 2004. го­ди­ни по тре­нут­ним це­на­ма), ства­ран тро­шак про­ши­ре­ња за ЕУ не би тре­ба­ло да из­мак­не кон­тро­ли и мо­гао би би­ти ре­ла­тив­но ма­ли.

Европ­ски са­мит у Ко­пен­ха­ге­ну (12-13. де­цем­бра 2002), као и прет­ход­ни у Бри­се­лу (2002),9 по­но­во је по­твр­дио од­лу­ку са оног у Бер­ли­ну (1999)10 да пла­фон за тро­шко­ве ве­за­не за про­ши­ре­ње по­ста­вљен за пе­ри­од 2004-2006. мо­ра би­ти по­што­ван. То зна­чи да укуп­ни ЕУ тро­шко­ви мо­ра­ју од­го­ва­ра­ти ње­ним ре­сур­си­ма огра­ни­че­ним на 1,27 од­сто за­јед­нич­ког дру­штве­ног про­из­во­да свих зе­ма­ља чла­ни­ца. Због то­га, ЕУ има ве­о­ма ма­ло про­сто­ра за ма­не­ври­са­ње ка­ко би уве­ћа­ла сво­је фон­до­ве. То­ком тро­го­ди­шњег пе­ри­о­да из­ме­ђу 2004. и 2006. го­ди­не, „од укуп­но 25,1 ми­ли­јар­ди евра у ис­пла­та­ма за овај пе­ри­од, 14,1 ми­ли­јар­ди ће би­ти по­кри­ве­но од стра­не но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца”, та­ко да би уку­пан тро­шак за ЕУ(15) био 10,3 ми­ли­јар­ди евра (En­lar­ge­ment We­ekly, 28. ја­ну­ар 2003). Због то­га, ствар­ни го­ди­шњи не­то „тро­шак” про­ши­ре­ња на ис­ток би­ће 3,4 ми­ли­јар­де или ма­ње од 10 евра по ста­нов­ни­ку ЕУ(15).11 Твр­ди пре­го­во­ри и трам­пе по­че­ли су 2005. го­ди­не ка­ко би се де­фи­ни­са­ле но­ве Фи­нан­сиј­ске пер­спек­ти­ве за пе­ри­од 2007-2013. Ако се при­се­ти­мо до­го­во­ра о про­ме­ни Оп­штег по­љо­при­вред­ног ак­та, до пу­не јед­на­ко­сти но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца са остат­ком ЕУ(15) не­ће до­ћи пре 2013. Пре то­га, но­ве зе­мље чла­ни­це ће у од­ре­ђе­ним слу­ча­је­ви­ма би­ти гра­ђа­ни дру­гог ре­да. (Тур­ска би тре­ба­ло да има у ви­ду и ово ис­ку­ство, а има још то­га.) У сва­ком слу­ча­ју, ЕУ(25) је ушла у мно­го те­жу фа­зу ин­те­гра­ци­је у 2004. го­ди­ни не­го што је ве­ћи­на љу­ди за­ми­шља­ла. Ви­дљи­ви су и симп­то­ми „за­мо­ра про­ши­ре­ња” у Уни­ји.

Европ­ски са­мит у Бри­се­лу (2002) до­нео је две оси­гу­ра­ва­ју­ће кла­у­зу­ле; јед­ну ко­ја се ти­че уну­тра­шњег тр­жи­шта и дру­гу на по­љу прав­де и уну­тра­шњих по­сло­ва, са ро­ком тра­ја­ња до мак­си­мал­них три го­ди­не на­кон при­сту­па­ња. На ове ме­ре се мо­же по­зва­ти чак и пре при­сту­па­ња, а „ду­жи­на тра­ја­ња ова­квих ме­ра мо­же би­ти про­ду­же­на и на­кон тро­го­ди­шњег пе­ри­о­да”.12 Оту­да, пре­ве­де­но на јед­но­ста­ван срп­ски је­зик, по­ру­ка са овог европ­ског са­ми­та при­сту­па­ју­ћим зе­мља­ма је би­ла: „До­бро до­шли у наш клуб. Али од да­нас вас пом­но по­сма­тра­мо ка­ко при­ме­њу­је­те и спро­во­ди­те ,на­ша’ пра­ви­ла. На­пра­ви­те ли би­ло ка­кву гре­шку, пла­ти­ће­те је. И не за­бо­ра­ви­те, ва­ши сно­ви о ве­ли­ким па­ра­ма из на­ше ка­се ће оста­ти баш то. Сно­ви.” (Тур­ска би и ово тре­ба­ло да има у ви­ду.) Ка­ква не­при­ја­тељ­ска по­ру­ка у од­но­су на ин­ве­сти­ци­је, углав­ном при­ват­не ин­ве­сти­ци­је усме­ре­не пре­ма при­сту­па­ју­ћим зе­мља­ма! Уко­ли­ко до­ђе до ,не­срећ­ног слу­ча­ја’ у но­вим зе­мља­ма чла­ни­ца­ма, уво­ђе­ње оси­гу­ра­ња Евро­пе „пет­на­е­сто­ри­це” би ла­ко мо­гло угро­зи­ти по­вра­ћај ин­ве­сти­ци­ја. <

 

* Аутор је струч­њак Еко­ном­ске ко­ми­си­је УН за Евро­пу, UNE­CE, Же­не­ва. У сле­де­ћем бро­ју: „Нај­те­жа пи­та­ња и усло­ви тур­ског ула­ска у ЕУ

 

(Новембар-децембар 2005)

 

НА­ПО­МЕ­НЕ

 

1 Цен­трал­на и ис­точ­на Евро­па је при­ми­ла 21 ми­ли­јар­ду до­ла­ра ди­рект­них стра­них ин­ве­сти­ци­ја у 2003. го­ди­ни. Глав­не ко­ри­сни­це су би­ле Пољ­ска (4,2 ми­ли­јар­де), Че­шка (2,6) и Ма­ђар­ска (2,5). Док је ре­ла­тив­но ни­ска це­на ра­да мо­гла у про­шло­сти пред­ста­вља­ти пред­ност за цен­трал­не и ис­точ­но­е­вроп­ске зе­мље, то је са­да све ма­ње слу­чај. На при­мер, ствар­на це­на ра­да у Ма­ђар­ској ра­сте. Ово би мо­гло да бу­де је­дан од раз­ло­га за из­ла­зак ди­рект­них стра­них ин­ве­сти­ци­ја из Ма­ђар­ске исте го­ди­не у из­но­су од 1,6 ми­ли­јар­де до­ла­ра (UN­CTAD, 2004, стр. 371 и 375). Ин­ве­сти­то­ри се се­ле у Ки­ну.

2 Ка­ко би се су­прот­ста­ви­ли со­ци­јал­ном дам­пин­гу, 1.370 не­мач­ких ца­рин­ских слу­жбе­ни­ка из­вр­ши­ло је 13. апри­ла 2005. го­ди­не исто­вре­ме­не ра­ци­је у 350 кла­ни­ца ши­ром Не­мач­ке (B. Be­no­it, „Ber­lin to wa­ge war on il­le­gal wor­kers”, Fi­nan­cial Ti­mes, 14. април 2005).

3 B. Be­no­it, „Ger­many se­eks to stem flow of che­ap la­bo­ur”, Fi­nan­cial Ti­mes, 17. фе­бру­ар 2005.

4 Гра­до­на­чел­ник Њу­јор­ка Џон Линд­зи је же­лео да укло­ни си­ро­ти­њу и бес­кућ­ни­ке са ули­ца по­ве­ћав­ши из­но­се со­ци­јал­не по­мо­ћи 1968. го­ди­не. Као по­сле­ди­ца, си­ро­ти­ња из це­ле Аме­ри­ке на­се­ли­ла је Њу­јорк, по­тра­жу­ју­ћи со­ци­јал­ну по­моћ, што је град до­ве­ло ско­ро до бан­крот­ства. Бан­ке су 1975. го­ди­не од­би­ле да про­ду­же зај­мо­ве гра­ду, па су уве­де­ни и за­др­жа­ни стро­ги усло­ви за до­би­ја­ње со­ци­јал­не по­мо­ћи (Sinn, 2004, стр. 19).

5 Com­mis­sion of the European Com­mu­ni­ti­es, Brus­sels, 02. фе­бру­ар 2005. COM (2005) 24.

6Bul­le­tin Qu­o­ti­di­en Euro­pe, 15. фе­бру­ар 2005, стр. 4.

7„Тек ове не­де­ље је пољ­ска гра­ђе­вин­ска ком­па­ни­ја у дан­ском вла­сни­штву нов­ча­но ка­жње­на због пла­ћа­ња пољ­ских рад­ни­ка у Дан­ској ис­под дан­ског ни­воа за­ра­да, иако би та­ква прак­са би­ла исто та­ко иле­гал­на као и ра­ни­је, по од­ред­ба­ма тр­жи­шта услу­га” („Le dumping social”, Fi­nan­cial Ti­mes, 26. март 2005).

8Европ­ски са­вет, Бри­сел, 23. март 2005, За­кључ­ци Пред­сед­ни­штва, § 22.

9 Европ­ски са­вет, Бри­сел 2002, За­кључ­ци Пред­сед­ни­штва, § 10.

10Европ­ски са­вет, Бер­лин 1999, За­кључ­ци Пред­сед­ни­штва, § 16 и та­бе­ла Б

11 „Укуп­на ко­рист” Шпа­ни­је, 2001. го­ди­не на при­мер, на­ра­сла је на 7,7 ми­ли­јар­ди, од­но­сно 192 евра по ста­нов­ни­ку ЕУ (Uni­ting Euro­pe, 23. де­цем­бар 2002, стр. 6).

12 Европ­ски са­вет, Бри­сел 2002, За­кључ­ци Пред­сед­ни­штва, § 8.

 

 

(1) Еутаназија или подмлађивање Европе

(2) Време далекосежних одлука

(3) Важност реалистичног приступа

(4) Могућности и контроверзе

(6) Нестанак ћупа са медом

(7) Чекаоница за излазак

 

 

Коментари >>