Перспективе

ТУР­СКА У ЕВРОП­СКОЈ УНИ­ЈИ: ЕУТА­НА­ЗИ­ЈА ИЛИ ПОД­МЛА­ЂИ­ВА­ЊЕ ЕВРО­ПЕ? (2)

Време далекосежних одлука

Те­жња Тур­ске за пу­ним члан­ством у ЕУ је из­у­зет­но по­ла­ри­зу­ју­ће, осе­тљи­во и кон­тро­верз­но пи­та­ње, ка­ко по­ли­тич­ки, та­ко и еко­ном­ски. Очи­глед­на је опа­сност и за са­му Тур­ску ко­ја ЕУ че­сто ви­ди као чу­до­твор­ни лек за све сво­је уну­тра­шње бо­ле­сти. Мо­ра­мо се под­се­ти­ти, са јед­не стра­не, да Тур­ска и ЕУ већ има­ју функ­ци­о­нал­ну ца­рин­ску уни­ју за ин­ду­стриј­ске и пре­ра­ђе­не по­љо­при­вред­не про­из­во­де још од 1995. го­ди­не. Оту­да, ско­ро сви тр­го­вин­ски до­би­ци се већ уби­ра­ју. Са дру­ге стра­не, ЕУ са сво­јих 25 чла­ни­ца ви­ше ни­је ћуп са ме­дом као из вре­ме­на ка­да је бро­ја­ла 9 или 12 др­жа­ва чла­ни­ца. Цен­трал­не и ис­точ­но­е­вроп­ске зе­мље су то ка­сно от­кри­ле, са гор­чи­ном и раз­о­ча­ра­њем, убр­зо на­кон учла­ње­ња у ЕУ. Оно што су оне гле­да­ле и оче­ки­ва­ле у вре­ме ка­да су се при­ја­вљи­ва­ле за члан­ство ни­је ни бли­зу оно­га што су до­би­ле ка­да су ушле у Уни­ју. У сва­ком слу­ча­ју, у вр­ху ЕУ се, из­гле­да, ви­ше не по­ста­вља пи­та­ње да ли ће Тур­ска при­сту­пи­ти ЕУ. Хо­ће, ова­ко или она­ко, али нај­ве­ро­ват­ни­је не пре 2015. го­ди­не. Пи­та­ње је и ка­квој Уни­ји ће Тур­ска при­сту­пи­ти „ка­да до­ђе вре­ме”. Као при­лог рас­пра­ви о овим пи­та­њи­ма, „НА­ЦИ­ЈА” је у шест наставака објавила из­во­де из сту­ди­је „Тур­ска у ЕУ: Еута­на­зи­ја или под­мла­ђи­ва­ње Евро­пе?” Ми­ро­сла­ва Н. Јо­ва­но­ви­ћа, ува­же­ног струч­ња­ка Еко­ном­ске ко­ми­си­је УН за Евро­пу, у Же­не­ви. Сту­ди­ја је на­ста­ла на осно­ву пре­да­ва­ња ко­ја је аутор одр­жао у окви­ру на­уч­ног ску­па „Тур­ска, ЕУ и САД: Ви­со­ки уло­зи, не­из­ве­сне пер­спек­ти­ве”, на Intercollege у Ни­ко­зи­ји, у ма­ју 2005. го­ди­не, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији.

Пи­ше: Ми­ро­слав Н. Јо­ва­но­вић

Европ­ска Уни­ја има бли­ста­ву про­шлост ка­да је реч о про­ши­ре­њи­ма. Она успе­шне еко­ном­ске и по­ли­тич­ке ре­фор­ме зе­мље кан­ди­да­та на­гра­ђу­је пу­ним члан­ством. Са­мо у 2004. го­ди­ни ЕУ је при­ми­ла де­сет но­вих др­жа­ва чла­ни­ца. За Бу­гар­ску и Ру­му­ни­ју се оче­ку­је да при­сту­пе Уни­ји 2007. го­ди­не. Хр­ват­ска и Тур­ска че­ка­ју по­че­так пре­го­во­ра о усло­ви­ма при­сту­па­ња. Има­ју­ћи то на уму, циљ овог тек­ста је кра­так по­глед на од­ре­ђе­на пи­та­ња ко­ја се ти­чу мо­гу­ћег ула­ска Тур­ске у ЕУ. Про­ши­ре­њу ЕУ на ис­ток из 2004. го­ди­не дат је ве­ли­ки зна­чај ка­ко би се Тур­ској (и дру­гим зе­мља­ма) ука­за­ло на те­жак, не­из­ве­стан, ка­при­ци­о­зан и по­не­кад вар­љив пут ка пу­ном члан­ству у ЕУ.

Не­ко мо­же ре­ћи да ме­ђу­на­род­на еко­ном­ска ин­те­гра­ци­ја пру­жа при­ма­мљи­ве до­би­ти као што су: уве­ћа­но и си­гур­но тр­жи­ште; пот­пу­на ели­ми­на­ци­ја да­жби­на и чак мно­гих нетарифних ба­ри­је­ра на про­из­во­де ко­ји за­до­во­ља­ва­ју усло­ве о по­ре­клу, док упо­тре­ба дру­гих ба­ри­је­ра мо­же би­ти озбиљ­но огра­ни­че­на; услу­ге и по­љо­при­вред­ни про­из­во­ди мо­гу би­ти са­став­ни део ин­те­гра­тив­ног уго­во­ра; ди­рект­не стра­не ин­ве­сти­ци­је (FDI) мо­гу би­ти ли­бе­ра­ли­зо­ва­не и оси­гу­ра­не; кре­та­ње рад­не сна­ге мо­же би­ти до­зво­ље­но уну­тар ин­те­гри­са­них др­жа­ва; но­ве тр­го­вин­ске ме­ре тре­ба да бу­ду рас­пра­вље­не и до­го­во­ре­не из­ме­ђу чла­но­ва гру­пе пре не­го што бу­ду при­ме­ње­не; та­ко­ђе, мо­же по­сто­ја­ти удо­бан и де­ло­тво­ран си­стем по­рав­на­ња у слу­ча­је­ви­ма спо­ре­ња. До­сти­за­ње та­квих ци­ље­ва кроз мул­ти­ла­те­рал­не пре­го­во­ре мо­жда ни­је ре­а­ли­стич­но оче­ки­ва­ти у крат­ким и сред­њо­роч­ним пе­ри­о­ди­ма. Сто­га, ин­те­гра­ци­ја мо­же би­ти иза­бра­на као бр­жи пут у њи­хо­вом до­сти­за­њу.

Прет­по­ста­ви­мо да су до­зво­ље­не ком­пен­за­ци­је из­ме­ђу ин­те­гри­са­них зе­ма­ља. У том слу­ча­ју, би­ло ка­ква ца­рин­ска уни­ја (или зо­на сло­бод­не тр­го­ви­не) по­тен­ци­јал­но је по­вољ­на за све зе­мље ко­је раз­ма­тра­ју сво­је уче­шће, по­што мо­гу би­ти обе­ште­ће­не за гу­бит­ке ка­да при­сту­пе гру­пи. Под про­ши­ре­њем се под­ра­зу­ме­ва по­сто­ја­ње под­сти­ца­ја за про­ши­ре­ње ца­рин­ске уни­је све док цео свет ни­је укљу­чен, све док сло­бод­на тр­го­ви­на не пре­вла­да це­лим све­том. Бло­ко­ви по­вла­шће­не тр­го­ви­не мо­гу би­ти обра­зо­ва­ни на на­чин да не ути­чу на до­бро­бит зе­ма­ља ван њих (Kemp, M. and X. Wan, ,A elementary proposal concerting the formation of customs unions’, Journal of International Economics, 1976). На при­мер, „дубља” ин­те­гра­ци­ја уну­тар ЕУ до­ве­ла је до „ши­ре” ин­те­гра­ци­је у Евро­пи. Про­ду­бља­ва­ње тр­жи­шта кроз Про­грам је­дин­стве­ног тр­жи­шта (1985-92) про­у­зро­ко­вао је зах­те­ве за члан­ство европ­ских зе­ма­ља (Аустри­је, Фин­ске и Швед­ске) ко­је су пре то­га би­ле срећ­не да бу­ду ван ЕУ. Ка­да се гру­па уве­ћа, це­на оста­ја­ња ван клу­ба за не-чла­ни­це мо­же ра­сти. Из то­га про­ис­ти­че до­ми­но ефе­кат ка­да су у пи­та­њу но­ве при­ја­ве за члан­ство (Baldwin, R. /1995/. ,A domino theory of regionalism’ in Expanding Membership of the European Union /eds R. Baldwin, P. Haaparanta and J. Kiander/. Cambridge: Cambridge University Press, 1995, стр. 46). Уко­ли­ко не по­сто­је тро­шко­ви ула­ска и не пре­те­ра­но сна­жни по­ли­тич­ки ци­ље­ви, овај про­цес те­о­рет­ски мо­же во­ди­ти ка уни­вер­зал­ној сло­бод­ној тр­го­ви­ни.

Ин­те­рес за при­сту­па­ње ца­рин­ској уни­ји или би­ло ко­јој вр­сти сло­бод­не тр­го­ви­не, или ин­те­гра­тив­ном до­го­во­ру, мо­же по­сто­ја­ти чак и без ком­пен­за­ци­ја („ми­та”). У ства­ри, ове „ком­пен­за­ци­је” се у прак­си ни­ка­да не ис­пла­ћу­ју. Раз­лог за то је јед­но­ста­ван. Што је ве­ћи ин­те­гри­са­ни блок, ве­ћа је ин­тер­на тр­го­ви­на. Са­мим тим, по­сто­ји уве­ћа­на мо­гућ­ност да гру­па мо­же ути­ца­ти и окре­ну­ти усло­ве тр­го­ви­не са тре­ћим зе­мља­ма у сво­ју ко­рист. Уко­ли­ко дру­ги чи­ни­о­ци оста­ну не­про­ме­ње­ни, као што је про­дук­тив­ност у остат­ку све­та, зе­мље ко­је су оста­ле ван гру­пе мо­гу вре­ме­ном по­че­ти да гу­бе. Због то­га, сва­ка но­ва зе­мља ко­ја при­сту­пи ин­те­гри­са­ној гру­пи ства­ра до­дат­не под­сти­цај­не мо­ти­ве за дру­ге зе­мље да при­сту­пе (чак и ако не по­сто­је ни­ка­кве ком­пен­за­ци­је). Тре­ће зе­мље се мо­гу су­о­чи­ти са сма­њи­ва­њем тр­жи­шта, сто­га њи­хо­ви кон­ку­рент­ни до­ма­ћи про­из­во­ђа­чи ло­би­ра­ју за при­сту­па­ње гру­пи. Те­о­рет­ски, гру­па се уве­ћа­ва док не по­кри­је цео свет.

Док је Ви­нер 1950. го­ди­не до­вео у пи­та­ње це­ло­куп­не ефек­те до­бро­би­ти од ства­ра­ња ца­рин­ске уни­је, Kemp и Wan из­гле­да да по­но­во ожи­вља­ва­ју пре-Ви­не­ро­во схва­та­ње да су ца­рин­ске уни­је увек ин­стру­мен­ти по­ве­ћа­ва­ња бла­го­ста­ња. Угла­ђе­ни Kemp-Wan сце­на­рио, ве­ро­ват­но је­дан од нај­е­ле­гант­ни­јих по ре­зо­но­ва­њу у ме­ђу­на­род­ној еко­но­ми­ји, че­сто се ту­ма­чи на на­чин да се од­но­си на два пост-ин­те­гра­тив­на еле­мен­та: ни­во та­ри­фа и обим тр­го­ви­не са аут­сај­де­ри­ма.

Уко­ли­ко су оба не­про­ме­ње­на ин­те­гра­ци­јом, или, још бо­ље, уко­ли­ко су та­ри­фе на ни­жем ни­воу у пост-ин­те­гра­тив­ном пе­ри­о­ду, а тр­го­ви­на и ин­ве­сти­ци­је са аут­сај­де­ри­ма ра­сту, прет­по­ста­вља се да је ин­те­гра­ци­ја би­ла у гло­ба­лу ко­ри­сна и до­бро­до­шла. Ова­ква ту­ма­че­ња мо­жда мо­гу има­ти од­ре­ђе­ног сми­сла на крат­ке ста­зе, али уко­ли­ко же­ли­мо има­ти ја­сни­ју сли­ку о ефек­ти­ма до­бро­би­ти, та­да мо­ра­мо узе­ти у об­зир про­ме­не у усло­ви­ма тр­го­ви­не из­ме­ђу ца­рин­ске уни­је и не-чла­ни­ца.

Глав­ни ар­гу­мент тан­де­ма Kemp-Wan је усло­вљен прет­по­став­ком да су ин­те­гри­са­не зе­мље отво­ре­не и да ра­до при­ма­ју но­ве уче­сни­ке, и по­чи­ва на од­су­ству по­ли­тич­ких пре­пре­ка на пу­ту ка ин­те­гра­ци­ји. Ме­ђу­тим, мо­гућ­ност бло­ки­ра­ња би­ло ка­квог но­вог про­ши­ре­ња, или ства­ра­ње пре­ко­мер­них тро­шко­ва ула­ска (без пу­не, ди­рект­не или ин­ди­рект­не ком­пен­за­ци­је) до­во­ди овај при­вла­чан сце­на­рио у пи­та­ње.

Kemp-Wan ра­су­ђи­ва­ње мо­же до­ве­сти до кла­сич­ног пре-Ви­не­ро­вог пред­ло­га да је ца­рин­ска уни­ја ко­рак пре­ма сло­бод­ној тр­го­ви­ни. Овај за­кљу­чак за­ви­си од по­сто­ја­ња ме­ђу­др­жав­них тран­сфе­ра уну­тар ца­рин­ске уни­је, што је оштро огра­ни­че­ње и нај­ве­ћа сла­бост овог те­о­риј­ског мо­де­ла. Што је ви­ше зе­ма­ља у ца­рин­ској уни­ји, ве­ћи ће би­ти зах­тев и по­тре­ба за ком­пен­за­ци­јом. Уко­ли­ко су од­ре­ђе­ни ко­рек­тив­ни пла­но­ви усво­је­ни у ствар­но­сти, они су че­сто ре­зул­тат по­ли­тич­ких по­год­би, а не слу­чај­ни ис­хо­ди еко­ном­ског ути­ца­ја ин­те­гра­ци­је. Ти пла­но­ви су обич­но пре­ви­ше ком­пли­ко­ва­ни и ни­ка­да не ком­пен­зу­ју у пот­пу­но­сти (ком­пен­за­ци­о­ни пла­но­ви ни­ка­да ни­су са­вр­ше­ни), што огра­ни­ча­ва ствар­ну ве­ли­чи­ну ца­рин­ске уни­је. Ово во­ди ка за­кључ­ку да не­е­ко­ном­ски раз­ло­зи игра­ју ис­так­ну­ту уло­гу у еко­ном­ској ин­те­гра­ци­ји. Ис­ку­ство ЕУ, ње­но ства­ра­ње и про­ши­ри­ва­ња, по­ка­зу­ју да по­ли­тич­ки об­зи­ри игра­ју глав­ну уло­гу у ин­те­гра­ци­ји и ши­ре­њу гру­пе.

ЕКО­НОМ­СКА СТРУК­ТУ­РА НО­ВИХ ЗЕ­МА­ЉА

Де­сет но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца до­не­ло је 74 ми­ли­о­на до­дат­них по­тро­ша­ча у ЕУ 2004. го­ди­не. Уко­ли­ко Бу­гар­ска, Хр­ват­ска, Ру­му­ни­ја и Тур­ска бу­ду укљу­че­не, број­ка ће по­ра­сти на 176 ми­ли­о­на. Не­ке од но­вих зе­ма­ља чла­ни­ца су то­ли­ко ма­ле да је еко­но­ми­ја ЕУ је­два ре­ги­стро­ва­ла њи­хов ула­зак. Што се ти­че ни­воа раз­во­ја ме­ре­ног уче­шћем дру­штве­ног про­из­во­да per capita у стан­дар­ду ку­пов­не мо­ћи, но­ве чла­ни­це су на мно­го ни­жем ни­воу раз­во­ја не­го што је про­сек Евро­пе „пет­на­е­сто­ри­це” (та­бе­ла 1). Уко­ли­ко не би би­ло ни­ка­квих про­ме­на у по­ли­ти­ци ЕУ, ве­ћи­на но­вих при­до­шли­ца би­ло би ква­ли­фи­ко­ва­но за ве­ли­ко пар­че ре­ги­о­нал­них фон­до­ва ЕУ. Ово је на­ро­чи­то бит­но за Пољ­ску, Ру­му­ни­ју и Тур­ску, због њи­хо­ве ве­ли­ке по­пу­ла­ци­је и од­ре­ђе­не за­о­ста­ло­сти ме­ре­не дру­штве­ним про­из­во­дом по гла­ви ста­нов­ни­ка. На за­се­да­њу Европ­ског са­ве­та у Бри­се­лу 2002. го­ди­не по­твр­ђе­не су ра­ни­је бу­xет­ске ре­стрик­ци­је и по­ста­вље­ни но­ви ли­ми­ти за тро­шко­ве ЕУ пре про­ши­ре­ња из 2004. го­ди­не.

Та­бе­ла 1. Дру­штве­ни про­из­вод per capita у стан­дар­ду ку­пов­не мо­ћи (БДП) и број ста­нов­ни­ка у ЕУ и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма у 2004. го­ди­ни.

Из­вор: Еуро­стат (2005).

¹ Пред­ви­ђа­ња.

Еко­ном­ска струк­ту­ра но­вих чла­ни­ца и зе­ма­ља кан­ди­да­та по­ка­зу­је да су услу­ге пре­о­вла­ђу­ју­ћи еко­ном­ски сек­тор (та­бе­ла 2). Исти је слу­чај и са Евро­пом „пет­на­е­сто­ри­це”. Ме­ђу­тим, по­сто­ји за­бри­ну­тост у по­гле­ду по­љо­при­вре­де. Уче­шће овог сек­то­ра у дру­штве­ном про­из­во­ду код но­вих чла­ни­ца и зе­ма­ља кан­ди­да­та је ве­ће не­го што је слу­чај у „ста­рој” ЕУ (15). У Бу­гар­ској, Ру­му­ни­ји и Тур­ској, он је ви­ше од пет пу­та ве­ћи, по­је­ди­нач­но, од про­се­ка ЕУ(25).

Та­бе­ла 2. Струк­ту­ра дру­штве­ног про­из­во­да у ЕУ и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма у 2004. го­ди­ни (%).

Из­вор: Еуро­стат (2005).

¹ Пољопривреда, шу­мар­ство, лов и ри­бо­лов.

² Из­у­зи­ма­ју­ћи гра­ђе­ви­нар­ство.

Про­блем не­за­по­сле­но­сти у но­вим чла­ни­ца­ма и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма је не­јед­на­ко рас­по­ре­ђен (та­бе­ла 3). Пољ­ска и Сло­вач­ка су има­ле сто­пе не­за­по­сле­но­сти ко­је су ви­ше не­го два пу­та ве­ће од про­се­ка ЕУ(15) из 2004. го­ди­не. Ре­ги­стро­ва­ни про­блем не­за­по­сле­но­сти у Тур­ској је на упо­ре­ди­вом ни­воу са ЕУ про­се­ком. Што се ти­че струк­ту­ре за­по­сле­ња по сек­то­ри­ма, ско­ро пе­ти­на рад­не сна­ге у Пољ­ској је у по­љо­при­вре­ди (што је ви­ше од че­ти­ри пу­та из­над про­се­ка ЕУ „пет­на­е­сто­ри­це”). Тре­ћи­на це­ло­куп­не рад­не сна­ге у Тур­ској је за­по­сле­на у по­љо­при­вре­ди (ве­ћи­ном при­звод­ња по­лу­си­ро­ви­на). Ови за­по­сле­ни до­при­но­се дру­штве­ном про­из­во­ду са 12 од­сто. Ово је упо­ре­ди­во са број­ка­ма од 5 и 1,9 од­сто, по­је­ди­нач­но, у ЕУ(25). Ако по­љо­при­вред­на рад­на сна­га у Тур­ској ми­гри­ра у гра­до­ве или не­где дру­где у ЕУ(25), то мо­же по­ве­ћа­ти про­дук­тив­ност тур­ске по­љо­при­вре­де. Ме­ђу­тим, уко­ли­ко не­ма но­вих рад­них ме­ста у сек­то­ри­ма про­из­вод­ње и услу­га да ап­сор­бу­ју та­кав уплив, мо­гу се раз­ви­ти зна­чај­не со­ци­јал­не тен­зи­је.

Та­бе­ла 3. Сто­па не­за­по­сле­но­сти и удео по­љо­при­вре­де у це­ло­куп­ној за­по­сле­но­сти у ЕУ и при­сту­па­ју­ћим зе­мља­ма (2004.).

Из­вор: UNECE (2005.); Еуро­стат (2005.).

Ре­ла­тив­но ак­тив­на по­ли­ти­ка тр­жи­шта ра­да (са од­ред­ба­ма оси­гу­ра­ња), што је ка­рак­те­ри­сти­ка еко­но­ми­ја зе­ма­ља чла­ни­ца Уни­је, мо­же на­шко­ди­ти но­вим чла­ни­ца­ма и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма на кра­ћи рок. Ни­ко не до­во­ди у пи­та­ње со­ци­јал­не и дру­ге ко­ри­сне ка­рак­те­ри­сти­ке ви­со­ких стан­дар­да за­шти­те рад­не сна­ге, али ови стан­дар­ди су че­сто ску­пи да би се при­ме­ни­ли и одр­жа­ли. Ово мо­же по­ста­ти пре­пре­ка ства­ра­њу но­вих фир­ми, а та­ко­ђе и за­шти­ти по­сто­је­ћих по­сло­ва. Оп­шта кру­тост тр­жи­шта рад­не сна­ге ЕУ мо­же успо­ри­ти бол­не тран­зи­ци­је и про­це­се при­бли­жа­ва­ња у зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма.

РЕ­ГИ­О­НАЛ­НЕ РАЗ­ЛИ­ЧИ­ТО­СТИ

Раз­ли­ке у еко­ном­ском раз­во­ју из­ме­ђу ре­ги­о­на по­сто­је у сва­кој зе­мљи, али на ни­воу ЕУ оне се чи­не мно­го ве­ћим. Ма­ње раз­ви­је­ни ре­ги­о­ни у јед­ној зе­мљи мо­гу има­ти раз­ли­чи­те ка­рак­те­ри­сти­ке од ма­ње раз­ви­је­них ре­ги­о­на у дру­гим зе­мља­ма, укљу­чу­ју­ћи и ве­ли­ке ва­ри­ја­ци­је у при­хо­ду. На при­мер, за­стој у ју­жној Ита­ли­ји је ве­ћи не­го онај на ју­го­за­па­ду Фран­цу­ске. Ис­ток Тур­ске је мно­го ма­ње раз­ви­јен не­го за­пад­ни де­ло­ви зе­мље. Та­бе­ла 4 пред­ста­вља, опа­да­ју­ћим ре­дом, дру­штве­ни про­из­вод per capita у ЕУ(25) и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма по тр­жи­шним це­на­ма за пе­риод 2002-2004. Ово по­ре­ђе­ње ре­ла­тив­них раз­ли­ка из­ме­ђу зе­ма­ља мо­же зна­чај­но пре­це­ни­ти ствар­ну раз­ли­ку из­ме­ђу раз­ви­је­них и сла­бо раз­ви­је­них зе­ма­ља (или ре­ги­о­на). Раз­ли­ка из­ме­ђу Лук­сем­бур­га, нај­бо­га­ти­је зе­мље по овом по­ка­за­те­љу, и Тур­ске, је 16:1.

Та­бе­ла 4. Дру­штве­ни про­из­вод per capita по тре­нут­ним це­на­ма (€) у ЕУ и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма у пе­ри­о­ду 2002-2004.

Из­вор: Еуро­стат (2005).

* Пред­ви­ђа­ња

Ко­ри­сно сред­ство за са­вла­да­ва­ње де­ла про­бле­ма по­ве­за­ног са упо­ре­ђи­ва­њем дру­штве­ног про­из­во­да по тр­жи­шним це­на­ма из­ме­ђу зе­ма­ља мо­же се на­ћи у упо­тре­би тре­нут­ног стан­дар­да ку­пов­не мо­ћи. Овај ста­ти­стич­ки по­ка­за­тељ је ве­штач­ка вред­ност ко­ја от­кри­ва раз­ли­ке у на­ци­о­нал­ним ни­во­и­ма це­на ко­је ни­су ура­чу­на­те у сто­пу раз­ме­не. За­сно­ван је на ре­ла­тив­ним це­на­ма по­тро­шач­ке кор­пе репрезентативних ро­ба и услу­га упо­ре­ди­вих из­ме­ђу зе­ма­ља. Стан­дард ку­пов­не мо­ћи мно­го аде­кват­ни­је пред­ста­вља ства­ран ни­во ло­кал­ног бо­гат­ства, и че­сто да­је зна­чај­но раз­ли­чи­те ре­зул­та­те од оних да­тих у дру­штве­ном про­из­во­ду по гла­ви ста­нов­ни­ка, на­ро­чи­то то­ком пе­ри­о­да са про­мен­љи­во­сти­ма у сто­па­ма раз­ме­не. Стан­дард ку­пов­не мо­ћи ни­је усло­вљен (на кра­так рок) ко­ле­ба­њи­ма на тр­жи­шту раз­ме­не. Овај про­блем је не­стао у слу­ча­ју зе­ма­ља у евро­зо­ни. Зна­чај­не раз­ли­ке из­ме­ђу по­да­та­ка да­тих за дру­штве­ни про­из­вод per capita и оних за стан­дард ку­пов­не мо­ћи при­пи­са­не су раз­ли­ка­ма у ни­во­и­ма це­на у зе­мља­ма чла­ни­ца­ма. Ако су це­не у сва­кој зе­мљи чла­ни­ци по­је­ди­нач­но ви­ше од про­се­ка ЕУ, та­да је дру­штве­ни про­из­вод per capita ви­ши у тре­нут­ним еври­ма не­го у слу­ча­ју стан­дар­да ку­пов­не мо­ћи. Обр­нут слу­чај је са зе­мља­ма чи­ји је дру­штве­ни про­из­вод per capita у тре­нут­ним еври­ма ис­под про­се­ка ЕУ. У овим зе­мља­ма, ин­декс стан­дар­да ку­пов­не мо­ћи да­је ви­шу вред­ност од дру­штве­ног про­из­во­да по тре­нут­ним це­на­ма.

Та­бе­ла 5. Дру­штве­ни про­из­вод per capita по стан­дар­ду ку­пов­не мо­ћи у ЕУ и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма у пе­ри­о­ду 2002-2004.

Из­вор: Еуро­стат (2005).

* Пред­ви­ђа­ња

Та­бе­ла 5 при­ка­зу­је по­дат­ке о раз­ли­ка­ма у дру­штве­ном про­из­во­ду per capita у ЕУ(25) и зе­мља­ма кан­ди­да­ти­ма за пе­риод 2002-2004. опа­да­ју­ћим ре­дом по стан­дар­ду ку­пов­не мо­ћи. Ова­ква вр­ста пред­ста­вља­ња зна­чај­но ме­ња сли­ку ре­ла­тив­ног бо­гат­ства зе­ма­ља у по­ре­ђе­њу са та­бе­лом 4. Пре­ма стан­дар­ду ку­пов­не мо­ћи, раз­ли­ка у про­сеч­ном ствар­ном дру­штве­ном про­из­во­ду из­ме­ђу нај­бо­га­ти­је зе­мље ЕУ, Лук­сем­бур­га, и Тур­ске, био је „са­мо” 7:1. Ова ме­ре­ња су ин­ди­ка­тор раз­ли­ка на ни­воу еко­ном­ског раз­во­ја, а дис­па­ри­те­ти у сто­па­ма не­за­по­сле­но­сти мо­гу би­ти ин­ди­ка­то­ри ре­ла­тив­но сла­бог ка­па­ци­те­та за при­ла­го­ђа­ва­ње мно­гим еко­ном­ским шо­ко­ви­ма. Раз­ли­ке из­ме­ђу две вред­но­сти та­ко­ђе има­ју ути­ца­ја на ре­ги­о­нал­ни про­блем по­што по­ка­зу­ју да су ло­кал­не про­из­вод­ње ис­под њи­хо­вих мо­гућ­но­сти. Од­нос из­ме­ђу про­сеч­ног дру­штве­ног про­из­во­да у ЕУ(25) и оног у Тур­ској ме­ре­ног по­мо­ћу стан­дар­да ку­пов­не мо­ћи је 3,4:1, што је мно­го ма­ње дра­ма­тич­но не­го раз­ли­ка при­ка­за­на у тре­нут­ним це­на­ма. <

* Аутор је струч­њак Еко­ном­ске ко­ми­си­је УН за Евро­пу, UNECE, Же­не­ва

(Август 2005)

(1) Еутаназија или подмлађивање Европе

(3) Важност реалистичног приступа

(4) Могућности и контроверзе

(5) Замке социјалног дампинга

(6) Нестанак ћупа са медом

(7) Чекаоница за излазак