Перспективе

ТУРСКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: ЕУТАНАЗИЈА ИЛИ ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЕВРОПЕ? (3)

Важност реалистичног приступа

Тежња Турске за пуним чланством у ЕУ је изузетно поларизујуће, осетљиво и контроверзно питање, како (гео)политички, тако и економски и демографски. Као прилог расправи о овом изузетно важном питању, „НАЦИЈА” објављује изводе из студије „Турска у ЕУ: Еутаназија или подмалађивање Европе?” Мирослава Н. Јовановића, уваженог стручњака Економске комисије УН за Европу, у Женеви. Студија је настала на основу предавања које је аутор одржао у оквиру научног скупа „Турска, ЕУ и САД; Високи улози, неизвесне перспективе”, на Intercollege у Никозији, у мају 2005, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији. У овом наставку аутор осветљава шире планове и механизаме ЕУ, који представљају задати оквир за све новопридошле чланове, па евентуално и за Турску.

Пише: Мирослав Н. Јовановић

Разлике у еко­ном­ском развоју између региона по­сто­је у сва­кој земљи, али на нивоу ЕУ оне се чине мно­го већим. Ма­ње развијени региони у јед­ној земљи мо­гу имати различите карак­теристике од ма­ње развијених региона у другим земљама, укључујући и велике варијације у приходу. На пример, за­стој у јужној Италији је већи не­го онај на ју­го­за­па­ду Француске. Исто­к Турске је мно­го ма­ње развијен не­го западни делови земље. Та­бе­ла 4 представља, опадајућим редом, друш­твени производ per ca­pi­ta у ЕУ(25) и земљама кандидатима по тржишним це­на­ма за период 2002-2004. Ово поређење релативних разлика између земаља може зна­чај­но преценити стварну разлику између развијених и сла­бо развијених земаља (или региона). Разлика између Луксем­бурга, најбогатије земље по овом показатељу, и Турске, износи 16:1.

Та­бе­ла 4. Друш­твени производ per ca­pi­ta по тренутним це­на­ма (€) у ЕУ и земљама кандидатима у периоду 2002-2004.

Извор: Еуростат (2005).

* Предвиђања

Корисно средство за са­вла­да­ва­ње де­ла проблема по­ве­за­ног са упоређивањем друш­твеног производа по тржишним це­на­ма између земаља може се наћи у употреби тренутног стандарда ку­пов­не моћи. Овај статистички показатељ је ве­штач­ка вредност ко­ја отк­рива разлике у националним нивоима це­на ко­је нису урачунате у сто­пу размене. За­сно­ван је на релативним це­на­ма потрошачке корпе репрезантивних роба и услу­га упоредивих између земаља. Стандард ку­пов­не моћи мно­го адекватније представља стваран ниво ло­кал­ног бо­гат­ства, и че­сто да­је зна­чај­но различите рез­ултате од оних датих у друш­твеном производу по глави становника, нарочито то­ком периода са променљивостима у сто­па­ма размене. Стандард ку­пов­не моћи није условљен (на кратак рок) коле­бањима на тржиш­ту размене. Овај проблем је не­стао у слу­ча­ју земаља у еврозони. Зна­чај­не разлике између по­да­та­ка датих за друш­твени производ per ca­pi­ta и оних за стандард ку­пов­не моћи приписане су разликама у нивоима це­на у земљама чланицама. Ако су це­не у сва­кој земљи чланици појединачно више од просека ЕУ, та­да је друш­твени производ per ca­pi­ta виши у тренутним еврима не­го у слу­ча­ју стандарда ку­пов­не моћи. Обрнут слу­чај је са земљама чији је друш­твени производ per ca­pi­ta у тренутним еврима испод просека ЕУ. У овим земљама, индекс стандарда ку­пов­не моћи да­је вишу вредност од друш­твеног производа по тренутним це­на­ма.

Та­бе­ла 5. Друш­твени производ per ca­pi­ta по стандарду ку­пов­не моћи у ЕУ и земљама кандидатима у периоду 2002-2004.

Извор: Еуростат (2005).

* Предвиђања

Та­бе­ла 5 приказује по­дат­ке о разликама у друш­твеном производу per ca­pi­ta у ЕУ(25) и земљама кандидатима за период 2002-2004. опадајућим редом по стандарду ку­пов­не моћи. Ова­ква врста представљања зна­чај­но ме­ња слику релативног бо­гат­ства земаља у поређењу са та­бе­лом 4. Према стандарду ку­пов­не моћи, разлика у просечном стварном друш­твеном производу између најбогатије земље ЕУ, Луксем­бурга, и Турске, био је „са­мо” 7:1. Ова мерења су индикатор разлика на нивоу еко­ном­ског развоја, а диспарите­ти у сто­па­ма незапослености мо­гу бити индикатори релативно сла­бог капацит­ета за прилагођавање многим економским шоковима. Разлике између две вредности та­ко­ђе имају утицаја на регионални проблем по­што по­ка­зу­ју да су ло­кал­не производње испод њихових могућности. Од­нос између просечног друш­твеног производа у ЕУ(25) и оног у Турској мереног помоћу стандарда ку­пов­не моћи је 3,4:1, што је мно­го ма­ње драматично не­го разлика приказана у тренутним це­на­ма.

УСЛОВИ ПРИСТУПАЊА

„Сва­ка европска земља може се пријавити да по­ста­не чланица уније” (члан О Уговора из Мастрихта).¹ То је довољан услов, за­сно­ван на Уговору из Мастрихта, да би било разматрано пу­но члан­ство не­ке земље у ЕУ. При том, постоји још неколико неопходних зах­те­ва за приступање, економских и политичких. Они су формално дефинисани на европском самиту у Ко­пен­ха­ге­ну (1993). Земља потенцијални кандидат мора испунити три широка ску­па општ­их усло­ва:

• створити функционалну тржишну економију (економски услови);

• створити демократс­ки политички систем (политички услови);²

• прихватити, применити, спровести и задржати ac­qu­is com­mu­na­u­ta­i­re (организациони и административни услови).³

Четврти, прећутни услов за приступање ЕУ односи се на финансије. Проширење не сме угрозити финансијске изворе ЕУ, нити би требало допустити да ширење Уније угрози продубљивање интегративног процеса.

Британци и Данци су ушли у ЕУ (од­но­сно Европску еко­ном­ску заједницу ка­ко се та­да зва­ла) на погрешној претп­оставци да је бизнис у Унији ствар економије, а не политике. То је корен каснијег од­у­ста­ја­ња ове две земље од уво­ђе­ња нових за­ко­но­дав­ста­ва, ко­је је брзо уследило. Сви строги и неопходни услови за приступање ЕУ отк­ривају да Унија има неограничена овлашћења и флексибилност приликом бирања будуће чланице, као и да одређује време, ритам и усло­ве за приступање. У сва­ком слу­ча­ју, по­ну­да и подстрек за ула­зак у ЕУ су ефект­на оруђа спољне политике Уније, нарочито од времена за­се­да­ња Европског са­ве­та у Ко­пен­ха­ге­ну (1993).

Могућност учла­ње­ња и специфична позивница за приступање ЕУ у форми „бебиних корака”, као што је позитивна оце­на Студије изводљивости Европске комисије, представља снажно и ефект­но оруђе за на­ме­та­ње дисциплине и стандарда ЕУ. Наредни кораци који представљају кон­стан­тан притисак на земљу кандидата садрже Споразум о стабилизацији и асоцијацији, годишње изв­еш­таје о напрет­ку, као и коначни Уговор о приступању. Брисел је јед­ном званично на­вео ка­ко „јед­ном ка­да се земља пријави за приступање ЕУ, она по­ста­је наш роб”.⁴

ТРОШКОВИ И КОРИСТИ

Но­ве чланице и земље кандидати. – Но­ве земље чланице из централне и источне Европе де­ле политичке, без­бед­но­сне и еко­ном­ске разлоге за ула­зак у ЕУ. Политички, ове земље још увек имају мла­де и крхке демократс­ке системе. Њихова крхкос­т долази од неиспуњених великих очекивања да се промена на боље према демократс­ком, тржишно оријентисаном систему може догодити у релативно крат­ком временском периоду и са релативно прихватљивом це­ном. Иако непосредна претња оружаног кон­фликт­а у Европи не постоји (премда по­сто­је тач­ке као што су Бал­кан­ско полуострво, Егеј­ско море или Кипар), ипак постоји зеб­ња ко­ја се тиче по­де­ле „сфера утицаја” између Уније, Америке и Русије. Централна и источна Европа и балтичке земље тек су не­дав­но задобиле осло­бо­ђе­ње од „источног бло­ка”. Оне имају бриге и за очу­ва­ње својих независности од Исто­ка и због губљења истих од За­па­да.

У по­гле­ду економије, по­сто­је зна­чај­не добити за но­ве чланице и земље кандидате од ула­ска у ЕУ:

• Глав­на корист је сигуран приступ огромном тржиш­ту ЕУ. Ула­зак би подразумевао одређено осигурање да ће трговински режим Уније сигурно остати отворен за њихов из­воз.

• Друга добит, теоријски, била би могућност кретања радне сна­ге кроз оста­так ЕУ на­кон одређеног периода прилагођавања. Ово би мо­гло, међутим, имати двосекли ефе­кат. Ако образована и искусна радна сна­га напусти новопридошле земље, продукт­ивност у новоприкљученом региону би трпела и фондови за образовање стручњака били би изг­убљени. Релативно оскуд­но тржиш­те рада у остат­ку ЕУ(15) би, међутим, спречило да се та­кав сценарио оствари. Искус­тво по­ка­зу­је да се миграција радне сна­ге (искључујући ратове) највише до­га­ђа ка­да радна сна­га не може наћи за­по­сле­ње у сво­јој земљи порекла.

• Трећа добит од ула­ска укључује приступ структ­урним и другим фондовима ЕУ. Ово би да­ло подстицај оја­ча­ва­њу тржишног система.

Струк­турна помоћ и географија производње. – Ниједна од потенцијалних користи од ула­ска у ЕУ није без ризика. У неким случајевима, трошк­ови су прилично озб­иљни. Но­ве земље чланице и даље имају ве­о­ма крхке економије ко­је би биле изложене хлад­ном ветру сурове кон­куренције на заједничком европском тржиш­ту. Невоље прилагођавања су добро по­зна­те чак и релативно напредним економијама у транзицији, што по­ка­зу­ју проблеми доживљени у не­ка­да­шњој Источној Не­мач­кој на­кон ан­шлу­са из 1989. године. Крупне годишње субвенције исто­ку из за­пад­ног де­ла уједињене Не­мач­ке кон­стант­но су износиле око 90 милијарди, од тренут­ка по­нов­ног уједињења. Та­ко масивна помоћ не­ка­да­шњој Источној Не­мач­кој ће бити нео­п­ход­на то­ком бар још наредних пет година, у по­ку­ша­ју да се ње­на економија среди и макар делимично сустигне оста­так земље. Уколико источни део уједињене Не­мач­ке има потребу за та­ко огромним годишњим субвенцијама, од око 4 од­сто не­мач­ког друш­твеног производа,⁵ страшно је и помислити на то колике ће потенцијалне субвенције бити потребне за друге новопридошле земље.⁶

Имајући све ово на уму, поставља се питање нису ли но­ве земље чланице, можда, тежиле да прерано ураде превише? Не зна се ода­кле мо­гу доћи фондови за прилагођавање земаља централне и источне Европе. Критеријум за еврозону садржан у Уговору из Мастрихта и Пакт о стабилности и расту зах­те­ва­ју бу­џет­ске резове широм ЕУ. На за­се­да­њу Европског са­ве­та у Ка­ну (1995) додељено је „са­мо” 6,7 милијарди евра Pha­re⁷ програму за период 1995-1999. Сто­га, већи део фон­до­ва мора доћи од стране самих де­сет новопридошлих земаља или из страних зај­мо­ва.

Ка­да је реч о периоду 2000-2006, постоји од­лу­ка о држању лимита за трошк­ове свих ак­тивности ЕУ на са­да­шњем нивоу од 1,27 од­сто це­ло­куп­ног друш­твеног производа ЕУ(15). Овај лимит је ком­бинован са строгим ограничењима националне јав­не потрошње ко­ја се од­но­се на еврозону. Међутим, Аген­да 2000 наменила је 45 милијарди евра за период 2000-2006. (својеврсни мали Маршалов план) да се употребе као помоћ земљама пре приступања. То­ком тог времена, приступајућим земљама ће бити одобрена милијарда евра годишње као структ­урна помоћ, плус додатних по­ла милијарде евра годишње за развој пољопривреде.⁸

Преговори о финансирању трошк­ова ЕУ(25) (Финансијаска перспект­ива 2007-2013) мно­го су компликованији не­го што је било раније. Европа „петнаесторице”, а нарочито два­на­ест чланица еврозоне и главни приложници бу­џе­та ЕУ говоре против проширења ап­со­лут­ног годишњег износа ЕУ бу­џе­та (100 милијарди евра) у време ка­да они код куће чине напоре без преседана да сма­ње трошк­ове, ка­ко би се задржали унутар усло­ва еврозоне. Да би ствари биле још теже, у ову но­ву Финансијску перспект­иву ће морати да  бу­ду уденути трошк­ови приступања Бугарске и Румуније ко­ја се оче­ку­ју 2007. године. Те­шко је замислити ка­ко и где стратегија приступања Турске утиче на све ово.

Теоретс­ки, еко­ном­ска интеграција може, али неће засигурно, донети веће користи регионима/земљама ко­је у свом развоју за­о­ста­ју за средишњом еко­ном­ском ак­тивношћу. Међутим, ако су производне ве­зе (унапред и уна­зад) снажне и усмерене на сект­оре као што су хемијска индустрија или финансијске услу­ге, и ако несавршена кон­куренција превагне, еко­ном­ска интеграција би покренула тенденције нагомилавања. Уколико ове ве­зе нису ограничене на релативно уску индустријску групу, већ су раширене на више индустрија и сект­ора, интеграција би произвела нагомилавајуће тенденције у одређеним тач­ка­ма. Уколико радна сна­га није мобилна, цео процес би нагињао да отвори но­ве и прошири постојеће регионалне разлике у пла­та­ма (Ve­na­bles, 1996). Иако ово може довести до тенденција деиндустријализације у периферним регионима, то не значи да интеграција није пожељна. На пример, образовање и регионалне политике повећале су атрак­тивност Шпаније, Финске или Ирске као локација за разнолике производне индустрије, што су Унија и страни инвеститори отк­рили.

Ка­да је у питању структ­ура просторне расподеле индустријске производње у ЕУ, и ослањајући се на студију Mi­del­fart-Kna­vrik (2002, стр. 256), примећено је да су земље ЕУ по­ста­ле више специјализоване од времена раних осамдесетих не­го што је пре тог времена био слу­чај. Ово потврђује теоретс­ка очекивања стандардних неокласичних и новијих теорија о еко­ном­ској интеграцији. Нови образац индустријске производње се развија у ЕУ. Глав­не карак­теристике овог разлазног процеса у географији индустријске производње у ЕУ су да је овај процес спор и да изискује велике трошк­ове прилагођавања; најзапаженија промена у географији производње била је ширење релативно високе технологије и врхунске индустрије према периферији Уније (Ирска и Финска); и да је по­сто­ја­ње високо образованих и искусних радника по­ста­ја­ло је све важнији чинилац за индустријску локацију. Ово је зна­чај­но искус­тво ко­је ће и Турска свак­као морати да раз­мотри. <

* Аутор је стручњак Еко­ном­ске комисије УН за Европу, UNE­CE, Женева

(Септембар 2005)

НА­ПО­МЕ­НЕ

¹ Неразрешено питање је шта је европска држава? Да ли су то оне државе ко­је су чланице Еко­ном­ске kомисије УН за Европу (ко­ја укључује САД, Ка­на­ду, Израел, Туркменистан и Уз­б­екистан)? Да ли религија има зна­ча­ја? Да ли је европска земља она ко­ја је чланица Са­ве­та Европе?

² Потенцијални кандидат за приступање мора имати стабилан демократс­ки политички систем. Ово подразумева више­страначки парламент; владавину за­ко­на и по­што­ва­ње људских и мањинских права; добре од­но­се са суседима и решена територијална спорења. Што се тиче овог по­след­њег критеријума, ни јед­на једина но­ва чланица не пролази тест. Пример: северни Кипар је и даље окупиран. Чак ни не­ке ЕУ(15) земље не пролазе добро на овом пла­ну: наведимо са­мо примере Северне Ирске или Гибралтара. Међутим, њихова предност је у то­ме што су оне већ у ЕУ.

ЕУ је заинтересована за решавања хитних проблема у региону. По­сто­је одређени показатељи да могућност члан­ства у ЕУ може умањити одређене те­нзије, као што се догодило са Мађарском и Румунијом 1996. године, Грчком и Турском 2000, СЦГ и Хрват­ском 2003. или Јерменијом и Турском 2005. године.

³ Ac­qu­is com­mu­na­u­ta­i­re се састоји од око 80,000 страница за­ко­на ЕУ. Једино питање за ко­је постоји могућност преговарања тиче се дужине периода прилагођавања и, потенцијално, величине фон­до­ва ЕУ који мо­гу помоћи у ње­го­вој примени.

⁴The Eco­no­mist, ‘Out­gro­wing the Union’ A sur­veu of EU, 25 септем­бар 2004, стр. 9. Са­мо је­дан пример, ‘…Британија је са­ве­то­ва­ла Хрват­ску да би можда желела да су­спен­ду­је сво­ју пријаву за члан­ство ка­ко би спречила понижавајуће одбијање и по­но­во је поднети ка­да начини напредак у вези са хап­ше­њем генерала Готовине. Званичник је рекао часопису The Ti­mes: … Хрвати кажу да тврди ставови За­па­да миришу на лицемерје. Операција Олу­ја имала је подршк­у Америке и Европе. Ипак, са­да Вашингтон и Брисел притискају Хрват­ску да због исте операције ухапси њиховог та­да­шњег савезника’ (A. Le­Bor, ‘Cro­a­tia acts aga­inst fu­gi­ti­ve he­ro’, The Ti­mes, 15. март 2005).

Постоји, међутим, још је­дан разлог због ко­јег је Британија тврда према Хрват­ској. „… Други фак­тор који об­ја­шња­ва енергичну ак­тивност МИ6 у Хрват­ској је што су по­след­ње године отк­риле по­сто­ја­ње обилног кријумчарења оружја између Хрват­ске и ИРА-е.”

И заиста, заједничка истрага антитерористичке јединице Sco­tland Yard-a, Ирске гарде и хрват­ске полиције установила је да је рак­ета коришћена у на­па­ду ИРА на штаб МИ6 у Лон­до­ну 2000. године била хрват­ског порекла. Наоружање пронађено исте године у складишт­у оружја ИРА у округу Me­ath у Ирској Републици по­ве­за­но је са Хрват­ском” (I. Tra­u­nor, „The fu­gi­ti­ve who stands in the wau of Cro­a­tia’s EU en­tru”, The Gu­a­r­dian, 18. март 2005).

⁵ Eco­no­mic Com­mis­sion for Euorpe (2003), стр. 37; G. Par­ker, „Swe­e­ping rew­ri­te of EU sta­bi­lity pact agreed”, Fi­nan­cial Ti­mes, 21. март 2005.

⁶ Ако услови за добијање регионалне помоћи Уније не бу­ду промењени, та­да би количине та­кве помоћи приступајућим земљама износиле 10-20 од­сто друш­твеног производа нових чланица, што је мно­го више од 3,5 од­сто друш­твеног производа ко­је је Грчка добила 1996. године (The Eco­no­mist, 3. ав­густ 1996, стр. 28). Аген­да 2000 ограничава ниво годишње структ­урне и кох­езионе помоћи на 4 од­сто друш­твеног производа земље примаоца (Euro­pean Com­mis­sion [1997], стр. 25). Ово је потврђено на за­се­да­њу Европског са­ве­та у Берлину 1999. године. Узе­вши у обз­ир релативно ма­ле економије нових чланица и земаља кандидата, ово правило ће уско ограничити износе фон­до­ва ко­је мо­гу добити од Уније.

⁷ Пољска, Мађарска: Помоћ за еко­ном­ско реструкт­уирање.

⁸ Европска комисија (1997), стр. 25. и 53.

НАВОЂЕНА ЛИТЕРАТУРА

Mi­del­fart-Kna­vrik, K., H. Ove­r­man, S. Red­ding and A Ve­na­bles (2002). „The lo­ca­tion of Euro­pean in­du­stry”, Euro­pean Eco­nomy, Spe­cial re­port No. 2/2002, стр. 213-269.

Ve­na­bles, A. (1996). „Lo­ca­li­za­tion of in­du­stry and tra­de per­for­man­ce”, Ox­ford Re­wi­ew of Eco­no­mic Po­licy, стр. 52-60.

(1) Еутаназија или подмлађивање Европе

(2) Време далекосежних одлука

(4) Могућности и контроверзе

(5) Замке социјалног дампинга

(6) Нестанак ћупа са медом

(7) Чекаоница за излазак