Штампа
Архива 2005-2006 > Досије - Europa Invasa

 

ИМИГРАНТСКОМ ПРЕВЛАШЋУ У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ ВИШЕ СЕ НЕ БАВЕ КАТАСТРОФОЛОЗИ НЕГО ПОЛИЦИЈА И ДНЕВНА ШТАМПА (1)

Остварење застрашујућих прогноза


У западноевропским градовима, изван видокруга камера званичних медија и светлости политички коректних рефлектора, одвија се урбани специјални рат великих размера између трећесветских имигрантских маса и европских староседелаца. У задњој години свог живота недавно преминули писац и сликар Драгош Калајић је, по наруџбини свог италијанског издавача, написао о овом проблему обимну студију под насловом „Инвазија Европе”. У наредним бројевима објавићемо шире изводе из тог рукописа, који је нашој редакцији, односно нашем главном уреднику, поверио лично аутор. Пред нама су одломци из опсежног поглавља под насловом „Страх”

 

Пише: Драгош Калајић

 

„Имам кћи ко­ја по­ха­ђа шко­лу у Тор Са­пи­ен­ци и мо­ра да пу­ту­је тим во­зом. Ша­љем је у те­ре­та­ну да ја­ча ми­ши­ће – та­ко се жа­ли же­ле­зни­чар из­ве­шта­чу ми­лан­ског не­дељ­ни­ка Pa­no­ra­ma на на­ср­тљи­ву и ра­сту­ћу ма­су те прет­ње Ци­га­на, што за­по­се­да­ју воз ко­ји у ра­ним ча­со­ви­ма по­ла­зи од Аве­ца­на ка рим­ској ста­ни­ци Ти­бур­ти­на, пре­во­зе­ћи не са­мо рад­ни на­род већ и ла­жне про­сја­ке са шта­ка­ма, на­мер­но оса­ка­ће­ну де­цу, ло­пу­же и про­вал­ни­ке. Реч је о „по­ла ча­са па­кла: „Ци­га­ни нас гу­ра­ју и осла­ња­ју се на нас, се­да­ју нам у кри­ло док им не пре­пу­сти­мо на­ше ме­сто. Ур­ла­ју, зо­ву,жде­ру...Слу­жбе­ни­ци же­ле­зни­це не усу­ђу­ју се да им тра­же кар­те јер зна­ју да ће до­би­ти ба­ти­не.

У ци­ган­ском на­се­љу глав­на, ноћ­на за­ба­ва мла­дих са­сто­ји се у де­мо­ли­ра­њу укра­де­них, лук­су­зних ауто­мо­би­ла, ко­је по­том пре­тва­ра­ју у бук­ти­ње, уз екс­пло­зи­је што се раз­ле­жу ки­ло­ме­три­ма да­ле­ко, на­ја­вљу­ју­ћи, су­мор­но, вре­ме ве­ли­ких про­ме­на. По­ли­ци­ја се не усу­ђу­је да уђе у на­се­ље уље­за већ са­мо ша­ље оп­штин­ске слу­жбе да крот­ко и по­ни­зно по­ку­пе остат­ке пи­ра уни­ште­ња. Но­ћу Ци­га­ни ис­тр­жу пра­го­ве же­ле­знич­ке пру­ге – до­во­де­ћи у опа­сност са­о­бра­ћај – а нај­ра­ди­је ба­кар и алу­ми­ни­јум ко­ји до­бро про­да­ју. Жа­ли се дру­ги же­ле­зни­чар, ко­ји се не усу­ђу­је да са­оп­шти сво­је име: Да би укра­ли три­де­сет центиметара ба­кра – рас­ту­ри­ли су нам не­ко­ли­ко пу­та елек­трич­не уре­ђа­је за по­кре­та­ње трач­ни­ца, због че­га на­ши љу­ди мо­ра­ју да ра­де це­ле но­ћи.Кад се управ­ник ста­ни­це по­бу­нио, Ци­га­ни су му за­пре­ти­ли: „Ти си но­ћу сам!И до­и­ста, но­ћу се чу­ју пуц­њи ва­тре­ног оруж­ја, а про­стор око ста­ни­це и окол­не ули­це су пре­пу­ни из­ме­та и тра­го­ва мо­кра­ће јер Ци­га­ни не во­ле да ко­ри­сте од­го­ва­ра­ју­ће за­хо­де, ко­је им је оп­шти­на ста­ви­ла на рас­по­ла­га­ње.1

&

По­след­ње го­ди­не два­де­се­тог ве­ка онај ко­ји пи­ше ове ре­до­ве об­рео се у Бре­ши, пам­те­ћи је као је­дан од нај­буј­ни­јих гра­до­ва ита­ли­јан­ског при­вред­ног пред­у­зет­ни­штва. Па­дао је су­мрак, Трг Им­пе­ри­је с тор­же­стве­ном нео­ро­ман­ском ар­хи­тек­ту­ром Пи­ја­ћен­ти­ни­ја био је пуст, али је су­сед­ни, Пи­а­ца де­ла Ло­ђа био пре­пун, прем­да ту­ђи­на, пре­тво­рен у арап­ски сук, где ни­је би­ло ни­јед­ног бле­до­ли­ког. Иза тр­га про­сти­ре се ста­ри део гра­да, пот­пу­но осво­јен африч­ким ими­гран­ти­ма, њи­хо­вим рад­ња­ма и за­да­си­ма или ми­ри­си­ма ло­ја, те не­сно­сном бу­ком арап­ске му­зи­ке, ли­ше­не по­сто­ја­ног сре­ди­шта и те­жи­шта гра­ви­та­ци­је, што ле­лу­ја као не­ко звуч­но зна­ме­ње људ­ске по­во­дљи­во­сти и из­гу­бље­но­сти. Са­мо по­не­ко ли­це стра­ро­се­де­ла­ца, бле­до, очај­но. По­ми­слих, по­но­сно, ка­ко хра­бро одо­ле­ва­ју, али ме је при­ја­тељ, во­дич, од­мах раз­у­ве­рио: „Не, већ не­ма­ју ку­да. Це­не ста­но­ва су то­ли­ко па­ле ов­де да с оним што би до­би­ли не би мо­гли ни­куд оти­ћи.

На тр­гу, као чу­до, ин­ва­зи­ји се опи­ра­ла јед­на хра­бра, ле­па же­на, од­луч­на да по сва­ку це­ну одр­жи свој бар и по­сао. Али у ње­ном ма­лом, љуп­ком и жен­стве­ном про­сто­ру ни­је би­ло ни­јед­ног си­вог или цр­ног ли­ца, јер је због стал­них на­ср­та­ја, па и по­ку­ша­ја си­ло­ва­ња од стра­не та­квих од­лу­чи­ла да им за­бра­ни при­ступ, из­го­ва­ра­ју­ћи се да су сва ме­ста по­пу­ње­на или већ на­ру­че­на. Има­ла је стал­ну за­шти­ту мо­ма­ка ра­ди­кал­не де­сни­це, са зна­ме­њем бе­лог келт­ског кр­ста на цр­ним ма­ји­ца­ма. Они су др­жа­ли угао и мо­три­ли на прет­ње.

Но­ћу кри­ми­нал ими­гра­на­та, ко­ји већ чи­не пе­ти­ну ста­нов­ни­штва, по­при­ма па­кле­не раз­ме­ре. Из­ве­штач Cor­ri­e­re del­la Se­ra бе­ле­жи жал­бе гра­ђа­на: „Кроз сре­ди­ште гра­да ви­ше ни­је мо­гу­ће про­ћи. Отво­ри­ти му­зе­је но­ћу? Би­ла би то лу­дост јер нас је страх да но­ћу иза­ђе­мо из ку­ће. И ко ће да нас бра­ни? Про­ђи­те кроз уре­де: ко­ли­ко по­ли­ца­ја­ца и ка­ра­би­ње­ра је за­у­зе­то пи­ска­ра­њем? Али за­што на та ме­ста не до­ве­ду вој­ску и не по­ша­љу по­ли­цај­це на ули­це? Пре не­го што бу­де пре­ка­сно, јер се пу­сто­ше­ње сре­ди­шта гра­да од­ви­ја исто­вре­ме­но с бу­ја­њем кри­ми­на­ла... За­то нам љу­ди од­ла­зе и ми стра­ху­је­мо од смр­ти де­се­ти­не ма­лих пред­у­зе­ћа. Мно­ги су за­тво­ри­ли рад­ње и оти­шли...”

Гра­до­на­чел­ник Бре­ше ши­ри ру­ке на рас­пе­ћу оча­ја­ња: „Др­жа­ва је не­моћ­на!2 Из­ве­штај од 15. сеп­тем­бра 1999. пре­но­си дир­љи­ву по­вест про­фе­сор­ке ста­ро­грч­ког је­зи­ка ко­ја је зна­ла на­па­мет Ксе­но­фо­но­ве Ана­ба­зе и ко­ја је ку­пи­ла стан из­ван сре­ди­шта гра­да уве­ре­на да ће та­ко на­ћи пре­ко по­тре­бан мир за свој рад. Об­ре­ла се у па­кле­ној мо­ри ко­ја је те­шко угро­зи­ла ње­но мен­тал­но здра­вље: По­лу­де­ла је, ка­же су­сед на до­њем спра­ту, „одав­но нисаким не раз­го­ва­ра, не­ма, од­сут­на у свом оча­ја­њу.” У тим на­се­љи­ма, ла­ко­ми­сле­ни по­бор­ни­ци ма­ши­на за ста­но­ва­ње, као во­љом не­ког ци­нич­ног или злу­ра­дог ду­ха исто­ри­је, про­јек­то­ва­ли су тр­го­ве по узо­ру на ле­ван­тиј­ске су­ко­ве, те су и та­ко при­ву­кли ими­грант­ске ма­се. У јед­ном на­се­љу, од две­ста осам­де­сет се­дам ста­но­ва – Ита­ли­ја­ни су оста­ли да жи­ве у све­га че­тр­на­ест, и они на пу­ту ева­ку­а­ци­је: У на­се­љуSe­re­nis­si­mo (Нај­ве­дри­ји), од де­ве­де­сет се­дам оста­ло нас је све­га пет Ита­ли­ја­на, а од четрдесет и осам ста­но­ва у бро­ју 27 оста­ло је са­мо тро­је.Исто је и у бро­ју31 на­шег на­се­ља. Са­мо је­дан Ита­ли­јан, чи­јег име­на се не се­ћам, остао је у бро­ју 15… У бро­ју 25 сви су имигранти, не­ма ни­јед­ног Ита­ли­ја­на. Ева­ку­а­ци­ја се на­ста­вља.

&

Пре­ма опа­жа­њу про­фе­со­ра исто­ри­је Ли­он­ског уни­вер­зи­те­та Бер­на­ра Лу­га­на, Фран­цу­зи су ин­ва­зи­ји ими­гра­на­та већ пре­пу­сти­ли зна­чај­не де­ло­ве сво­је те­ри­то­ри­је, осо­би­то гра­до­ве и са­те­лит­ска на­се­ља, те им пред­сто­ји, ако же­ле да оп­ста­ну, да „сле­де при­мер Ср­бате уста­ну и кре­ну у re­con­qu­i­sta. Нео­бја­вље­ни рат уље­за про­тив ста­ро­се­де­ла­ца тра­је већ го­ди­на­ма и раз­бук­та­ва се: пљач­ке, про­ва­ле, на­си­ља, под­мет­ну­ти по­жа­ри и си­ло­ва­ња по­ста­ли су већ сва­ко­дне­ви­ца, ко­ју ме­ди­ји вла­сто­др­жа­ца на­сто­је да пом­но кри­ју од ши­ре јав­но­сти, оба­ве­шта­ва­ју­ћи са­мо о круп­ни­јим и ма­сов­ни­јим на­па­ди­ма, али с ван­ред­ном шкр­то­шћу, те при­пи­су­ју­ћи све не­ким ма­гло­ви­то од­ре­ђе­ним „бан­да­ма мла­дих”, јер би сва­ки по­мен њи­хо­вог по­ре­кла био про­ту­ма­чен као из­раз за­ко­ном за­бра­ње­не и ка­жњи­ве ксе­но­фо­би­је. У про­тив­ном, по пра­ви­лу, зло­чи­не при­пи­су­ју не бо­ље од­ре­ђе­ним Сло­ве­ни­ма, чи­ме се обич­но по­кри­ва­ју и шти­те од сра­мо­те бив­шидр­жа­вља­ни Ју­го­сла­ви­је Ал­бан­ци, му­сли­ма­ни или Ци­га­ни. Кри­ми­на­ли­зо­ва­ти Сло­ве­не, осо­би­то Ср­бе, до­пу­ште­но је, чак по­жељ­но. Дан-два ка­сни­је, ако је зло­чин те­жи и ако су зло­чин­ци от­кри­ве­ни, при­зна­је се да су, при­ме­ри­це, Ру­му­ни, што је опет при­кри­ва­ње и по­кри­ва­ње Ци­га­на…

Пат­ње Фран­цу­за су по­ста­ле то­ли­ко те­шке и хро­нич­не да се већ уста­но­вљу­ју по­себ­не уста­но­ве са­мо­по­мо­ћи, по­пут Vo­ix des Fran­ca­is-Re­na­is­san­ce 95, што нас пре­ко стра­ни­ца Le Li­bre Jo­ur­nal оба­ве­шта­ва о јед­ном про­сеч­ном и на­су­ми­це иза­бра­ном слу­ча­ју стра­да­ња ме­ђу хи­ља­да­ма. То је ис­по­вест са­мо­хра­не мај­ке дво­је ма­ло­лет­не де­це, од ко­јих је јед­но те­шко обо­ле­ло од ме­нин­ги­ти­са, при­ну­ђе­не да жи­ви у ле­кор­би­зи­је­ов­ској ма­ши­ни заста­но­ва­ње, као та­лац на­си­ља и сви­ре­по­сти бан­де ими­гра­на­та, што су њен стан пре­о­бра­зи­ли у сто­ва­ри­ште за чу­ва­ње и про­да­ју нар­ко­ти­ка, пре­те­ћи да ће сва­ку не­по­слу­шност пла­ти­ти жи­во­ти­ма нај­дра­жих:

„Шта да ра­дим? По­ли­ци­ја има на­лог од го­спо­ди­на гра­до­на­чел­ни­ка да не ула­зи у овај део гра­да. Они ко­ји су то по­ку­ша­ли би­ли су пре­ту­че­ни, од­ле­жав­ши три не­де­ље у кли­ни­ци. Су­се­ди? Ов­де сва­ко са­мо се­бе гле­да, јер су сви пре­стра­вље­ни. Об­ја­сни­ла сам ин­спек­то­ру по­ли­ци­је ка­ко је за нас ве­о­ма опа­сно да оста­не­мо у том ста­ну. То­ком три не­де­ље ишли смо од хо­те­ла до хо­те­ла, без нов­ца, без па­пи­ра и ско­ро без оде­ће. У ме­ђу­вре­ме­ну, наш стан био је пот­пу­но опу­сто­шен... Ни­смо зна­ли ви­ше где да кро­чи­мо, то­ли­ко је из­ме­та би­ло око­ло... И упр­кос свих до­ка­за ко­је смо под­не­ли по­ли­ци­ја још ни­је ухап­си­ла чла­но­ве те бан­де...3

&

Пре­ма из­ве­шта­ју изра­ел­ског днев­ни­ка Ma­a­riv, ко­ји пре­но­си Fran­ce Pres­se, не­тр­пе­љи­вост ими­гра­на­та у Фран­цу­ској је по­при­ми­ла та­кве раз­ме­ре да се Изра­ел при­пре­ма да из­вр­ши ма­сов­но пре­се­ље­ње фран­цу­ских Је­вре­ја. Про­це­њу­је се да Фран­цу­ску же­ли да од­мах на­пу­сти око три­де­сет хи­ља­да њих, ужа­сну­тих прет­ња­ма и на­си­љем.4 Мо­жда је упра­во ово су­сре­ђи­ва­ње нео­бја­вље­ног ра­та на је­вреј­ску за­јед­ни­цу по­бу­ди­ло мно­ге је­вреј­ске, го­ди­на­ма гла­сне по­бор­ни­ке мул­ти­ра­сног и мул­ти­кул­тур­ног дру­штва, те јав­не а нео­вла­шће­не су­ди­је то­бо­жњој ксе­но­фо­би­ји и ра­си­зму ко­ји при­пи­су­ју сва­ком от­по­ру ин­ва­зи­ји, те го­ро­пад­не по­бор­ни­ке че­чен­ске по­бу­не и оспо­ра­ва­о­це пра­ва Ру­си­је да се бра­ни од ислам­ског те­ро­ри­зма и не до­пу­сти стварање не­ка­квог кав­ка­ског ка­ли­фа­та – од Бер­на­ра Ку­шне­ра и Ала­на Фин­кел­кра­у­та до Пјер-Ан­дре Та­же­ва – да окре­ну лист и оп­ту­же упра­во сво­је не­гда­шње ми­ље­ни­ке за ра­си­зам. Уз по­моћ ци­о­ни­стич­ког по­кре­та Hac­ho­mer Hat­za­tr и Ra­dio Sha­lom по­кре­ну­ли су осу­ду „фран­ко­фон­ске мр­жње што се ши­ри као и ан­ти­се­ми­ти­зам.

Из­ве­штач Cor­ri­e­re del­la Se­ra оба­ве­шта­ва да ен­де­миј­ско дру­штве­но зло­ста­ње иза­зи­ва обр­ну­ти ра­си­зам, не­ку вр­сту „фран­ко­фо­би­је ко­ја под­сти­че мла­де ими­гран­те да ди­жу ба­ри­ка­де иден­ти­те­та и је­зи­ка, да ижи­вља­ва­ју сво­ју не­тр­пе­љи­вост про­тив бе­лих вр­шња­ка и про­тив бе­лач­ког дру­штва. То­ком њи­хо­вих сту­дент­ских про­те­ста, бел­ци су би­ли на­па­да­ни и вре­ђа­ни, а ге­рил­ска бор­ба по­че­ла је у па­ри­ском квар­ту Go­ut­te d’or, квар­ту бе­за­ко­ни­ка сва­ке вр­сте...Је­дан сат па­кла, са сто­ти­на­ма мла­дих be­urs, ко­ји су ло­ми­ли и па­ли­ли ауто­мо­би­ле, ба­ца­ли бом­бе мо­ло­тов, што се, уоста­лом, де­ша­ва на мно­гим пе­ри­фе­ри­ја­ма сва­ке су­бо­те уве­че...5 Тим по­во­ди­ма Пјер-Андре Та­жев по­звао је фран­цу­ску јав­ност да се осло­бо­ди стра­ха од исла­ми­ста: „Жи­ви­мо у не­кој вр­сти евро­пе­и­стич­ког ан­ђе­ли­зма, што се на­да да ће оста­ти за­шти­ћен од су­ко­ба. Дух ка­пи­ту­ла­ци­је, ко­ји хра­ни фран­цу­ска евро­кра­ти­ја, вра­ћа у се­ћа­ње Мин­хен 1938.”6

&

Дру­гог но­вем­бра 2004. го­ди­не, у сре­ди­шту Ам­стер­да­ма, из­ве­сни Мо­ха­мед Бујeри за­клао је по­том­ка сли­ка­ра Ван Го­га, филм­ског ре­ди­те­ља Теоа Ван Го­га, кри­вог што је, по све­до­чан­ству му­сли­ман­ке по­ре­клом из Со­ма­ли­је, по­сла­ни­це хо­ланд­ског Пар­ла­мен­та Хир­си Али – на­сло­вље­ном Sub­mis­sin (Пот­чи­ња­ва­ње) – сни­мио крат­ко­ме­тра­жни, до­ку­мен­тар­ни филм о по­ни­жа­ва­ју­ћем и му­че­нич­ком по­ло­жа­ју же­на под кну­том исла­ма. Жр­тву је за­клао, од­но­сно жр­тви је до­слов­но пре­те­сте­ри­сао врат с че­ти­ри за­хва­та, а по­том је спре­мље­ни, уски бо­деж за­рио у гру­ди усмр­ће­ног ка­ко би учвр­стио лист с ду­гим и пре­те­ћим пи­смом про­тив све­до­ки­ње. Ка­да је јед­на про­ла­зни­ца ужа­сну­та упи­та­ла уби­цу шта је то по­чи­нио – он је хлад­но­крв­но од­го­во­рио: „Сад зна­те шта вас че­ка.”7

Ка­ко су ис­тра­жи­ва­ња утвр­ди­ла и на осно­ву прет­ход­них те­ле­фон­ских при­слу­шки­ва­ња мре­же исла­ми­стич­ких удру­га, то ни­је био зло­чин уса­мље­ног очај­ни­ка или лу­да­ка већ уна­пред при­пре­мљен, кр­ва­ви про­тест Бри­га­де ислам­ског џи­ха­да, чи­је во­ђе про­по­ве­да­ју по­тре­бу уби­ја­ња не­му­сли­ма­на.На­кон кла­ња не­срећ­ног Те­оа Ван Го­га, је­дан је ја­вио дру­ги­ма: „Исе­кли смо јаг­ње на ислам­ски на­чин.8Про­из­во­ђач фил­ма, под си­лом смрт­них прет­њи, ни­је се усу­дио да га при­ка­же (из­у­зев не­ко­ли­ко бе­за­зле­них, сти­ли­зо­ва­них се­квен­ци), прав­да­ју­ћи се: „Не же­лим дру­ге мр­тве!9

Ис­тра­жи­ва­ња ста­ња хо­ланд­ског дру­штва и од­но­са спрам ими­гра­на­та от­кри­ла су слом об­ма­на и са­мо­об­ма­на о ми­ро­љу­би­вом мул­ти­кул­тур­ном и мул­ти­ет­нич­ком су­жи­во­ту. Хо­лан­ђа­ни су об­у­зе­ти стра­хом, а по­нај­ви­ше упра­во од оних ин­те­гри­са­них, ко­ји их нај­бо­ље по­зна­ју те мр­зе. Пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма, огром­на ве­ћи­на имиграната сма­тра Хо­лан­ђа­не из­о­па­че­ним, до­стој­ним је­ди­но пре­зи­ра. Ка­ко при­зна­је Ро­ел ден Утер, уред­ник днев­ни­ка De Te­le­gra­af, вла­да им је го­ди­на­ма за­бра­њи­ва­ла да го­во­ре о ствар­ном ста­њу тих од­но­са. На­кон сва­ког зло­чи­на ја­вљао му се управ­ник ам­стер­дам­ске по­ли­ци­је с на­ред­бом: „Не тре­ба да пи­ше­те да су кри­ми­нал­ци Ма­ро­кан­ци или Тур­ци већ јед­но­став­но Хо­лан­ђа­ни.”10

&

У Ита­ли­ји, где је сре­ди­ште ка­то­ли­чан­ства, тре­ћи ми­ле­ни­јум хри­шћан­ства по­чео је у зна­ку ши­ре­ња про­те­ста му­сли­ман­ских ро­ди­те­ља про­тив оби­ча­ја др­жа­ња Рас­пе­ћа на про­че­љи­ма учи­о­ни­ца ни­жих и сред­њих шко­ла. Пре­ма об­ја­шње­њу јед­ног од во­ђа тог по­кре­та про­тив Рас­пе­ћа, та­кав при­зор иза­зи­ва тра­у­ме у ду­ши мла­дих му­сли­ма­на и сто­га је нео­п­ход­но, у име рав­но­прав­но­сти, укло­ни­ти иза­зов. Под­нео је ту­жбу и су­ди­ја је по пре­ком по­ступ­ку до­нео од­лу­ку да Рас­пе­ће бу­де укло­ње­но из шко­ле ко­ју у Акви­ли по­ха­ђа­ју ње­го­ва де­ца, што је управ­ник од­мах и спрем­но из­вр­шио.10

Ипак, ни та жр­тва ни­је би­ла до­вољ­на да за­до­во­љи про­тив­хри­шћан­ске не­тр­пе­љи­во­сти. Убр­зо по­том је до­шао под удар и сам пра­зник Бо­жи­ћа, те тра­ди­ци­о­нал­ни оби­чај да де­ца у шко­ли пра­ве ма­ке­те све­те пе­ћи­не где је ро­ђен Исус Хри­стос. Због при­су­ства уче­ни­ка му­сли­ман­ске ве­ро­и­спо­ве­сти, школ­ске вла­сти у ни­зу ме­ста од­лу­чи­ле су да уки­ну тра­ди­ци­о­нал­ну про­сла­ву Бо­жи­ћа. У Тре­ви­зу су је за­ме­ни­ли не бо­ље обра­зло­же­ним пра­зни­ком Цр­вен­ка­пе. Пре­ма ре­чи­ма јед­не учи­те­љи­це основ­не шко­ле Ci­ar­di – где уче­ни­ци му­сли­ман­ске ве­ро­и­спо­ве­сти чи­не ше­сна­ест од­сто по­ла­зни­ка – но­во­у­ста­но­вље­ни пра­зник Цр­вен­ка­пе „по­кре­ће де­цу на уче­шће и по­ве­зи­ва­ње, а да не вре­ђа ни­чи­ја вер­ска осе­ћа­ња.Об­ја­шња­ва, по­дроб­ни­је, над­ле­жан за не­што што се зо­ве ди­дак­тич­ка ме­ђу­кул­ту­ра: У пи­та­њу је „ши­ро­ки ди­дак­тич­ки про­је­кат по­све­ћен ми­ру... Сва­ка шко­ла је иза­бра­ла раз­ли­чи­те де­лат­но­сти са­о­бра­зне с ци­љем да уме­ша и по­ве­же сву де­цу. Има дру­гих при­ли­ка (sic!) да го­во­ри­мо о Бо­жи­ћу и тра­ди­ци­ји.”11

&

У Шпа­ни­ји, не­кад најревносније вер­ној ка­то­ли­чан­ству, ста­ре­шин­ство ка­те­дра­ле Ком­по­сте­ла, јед­не од нај­зна­чај­ни­јих та­ча­ка хо­до­ча­шћа у Евро­пи, од­лу­чи­ло је да укло­ни чу­ве­ну мра­мор­ну ста­туу Све­тог Сан­тја­га Ма­та­мо­ро­са на про­пе­том ко­њу, ко­ја сла­ви ње­го­ву бор­бу и по­бе­ду над му­сли­ман­ским за­во­је­ва­чи­ма, те да је за­ме­ни дру­гом, но­вом, по­ли­тич­ки ко­рект­ном, што га при­ка­зу­је у пр­ња­ма хо­до­ча­сни­ка, „ка­ко не би иза­зи­ва­ли осе­ћа­ња дру­гих ет­нич­ких гру­па.

Пре­ма ле­ген­ди, зем­ни оста­ци Све­тог Сан­тја­га по­чи­ва­ју упра­во у Ком­по­сте­ли, а мра­мор­на ста­туа је ис­кле­са­на и по­диг­ну­та кра­јем XV сто­ле­ћа, у свет­ко­ви­ни re­con­qu­i­sta, осло­ба­ђа­ња Шпа­ни­је од ви­ше­ве­ков­не арап­ске и исла­мо­крат­ске оку­па­ци­је.12 С дру­ге стра­не, рет­ки су европ­ски ме­ди­ји ко­ји су из­ве­сти­ли – оба­ве­зно шкр­то, у све­га не­ко­ли­ко ре­до­ва, ско­ро сти­дљи­во или за­стра­ше­но – о све­ча­ном пап­ском про­гла­ше­њу за све­ца Мар­ка Д’Ави­а­на, ко­ји је 1683. го­ди­не, пред тур­ском оп­са­дом Бе­ча, сво­јом ве­ли­чан­стве­ном ду­хов­ном сна­гом и во­љом по­кре­нуо и по­вео европ­ске на­ро­де те ма­ло­број­ну вој­ску бра­ни­о­ца пре­сто­ни­це цар­ства да је од­бра­не и од­ба­це не­при­ја­те­ља, да не до­пу­сте исла­ми­за­ци­ју Евро­пе. <

 

(Октобар 2005)

 

На­по­ме­не


1Pa­no­ra­ma, 30. ок­то­бар 2002.

2Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 8. сеп­тем­бар 1999.

3Le Li­bre Jo­ur­nal,17. фе­бру­ар 2000.

4 Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 14. јун 2004.

5Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 27. март 2005.

6Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 19. април 2005.

7Cor­ri­e­re della Se­ra, 27. ја­ну­ар 2005.

8Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 12. април 2005.

9Pa­no­ra­ma, 18. но­вем­бар 2004.

10Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 29. ок­то­бар 2003.

11Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 6. де­цем­бар 2004.

12Cor­ri­e­re del­la Se­ra, 8. јун 2004.

 

 

(2) Слом "идиле", рађање хаоса

(3) Демонтирање свих одбрана

(4) Заговорници европске пропасти

(5) Име руже боје новца

 

 

Коментари >>