Europa Invasa

ДА ЛИ СЕ ТРИНАЕСТ И ПО ВЕКОВА БОРБИ ЗА ОДБРАНУ ЕВРОПЕ ЗАВРШАВА СТРАШНИМ „ПОРАЗОМ ИЗНУТРА” ЧИЈИ СМО СВЕДОЦИ? (2)

Слом „идиле”, рађање хаоса

Када смо у претходном броју почели да ексклузивно објављујемо изводе из обимне студије „Инвазија Европе” летос преминулог Драгоша Калајића, писане за италијанског издавача у последњој години ауторовог живота, мало ко је очекивао да ће се злокобне прогнозе тако брзо остваривати пред нашим очима. Неки су нам у први мах замерили да претерујемо, а онда се убрзо извињавали. Ескалација имигрантске побуне и масовних сукоба широм Француске и у неким градовима Енглеске последњи су позив на буђење и уозбиљење веродостојне Европе. Осветљавајући најдубље корене тога што је данас доспело у мрачне дневне извештаје, Калајић нарочито истражује зашто су „савремени Европљани толико обузети кукавичлуком, ужасним паралишућим страхом и спремношћу на све уступке, па и на препуштање својих отаџбина, повлачење и капитулацију пред уљезима”

Пише: Драгош Калајић

Ни­је те­шко уочи­ти за­јед­нич­ке чи­ни­о­це у ни­зу пре­до­че­них при­ме­ра, на­сум­це узе­тих из рас­ту­ће ма­се зна­ко­ва не­тр­пе­љи­во­сти уље­за спрам европ­ских до­мо­ро­да­ца. У пр­вом ре­ду, реч је о зна­ци­ма не­тр­пе­љи­во­сти и мр­жње ко­ји – ако основ­не ли­ни­је тог по­кре­та бу­ду нео­ме­та­но про­ду­же­не – из­ве­сно на­ја­вљу­ју но­во раз­бук­та­ва­ње трај­ног, ви­ше­ве­ков­ног ра­та се­мит­ског, од­но­сно арап­ског и ту­ран­ског све­та про­тив Евро­пља­на. Дру­ги за­јед­нич­ки чи­ни­лац, ни­шта ма­ње зна­ча­јан, чак по­губ­ни­ји, је­сте оп­ште осве­до­че­ње не­спрем­но­сти Евро­пља­на за та­кав нео­бја­вље­ни рат и њи­хо­ве не­спо­соб­но­сти или не­вољ­но­сти за иоле озби­љан от­пор осва­ја­чи­ма. Са­вре­ме­ни Евро­пља­ни су об­у­зе­ти ку­ка­вич­лу­ком, ужа­сним стра­хом што их пот­пу­но па­ра­ли­ше, спрем­но­шћу на све уступ­ке, па и на пре­пу­шта­ње сво­јих отаџ­би­на, по­вла­че­ње и ка­пи­ту­ла­ци­ју пред не­при­ја­те­љем.

Ва­ља ис­та­ћи да са­вре­ме­на ин­ва­зи­ја, мир­но­доп­ска и нео­бја­вље­на, ни­је ни­ка­кав по­ве­сни пре­се­дан не­го део ве­ко­ви­ма ис­трај­них рат­них прет­њи и по­хо­да се­мит­ских, од­но­сно арап­ских и ту­ран­ских сна­га про­тив Евро­пе и Евро­пља­на. С про­мен­љи­вом же­сти­ном, не­кад свом рас­по­ло­жи­вом си­лом пљач­ка­шке и па­ра­зит­ске грам­зи­во­сти и раз­ја­ре­но­сти а не­кад при­твор­но, уз при­ви­де при­мир­ја – уз ла­жне са­ве­зе с ла­ко­ми­сле­ним и не­са­ве­сним европ­ским су­ве­ре­ни­ма, ко­ји су уме­ли да тра­же по­моћ ази­јат­ског не­при­ја­те­ља да би се об­ра­чу­на­ли с нај­бли­жи­ма, са хри­шћан­ском бра­ћом – тај рат је тра­јао и тра­је већ ско­ро че­тр­на­ест сто­ле­ћа, по­чев­ши од пр­вих гу­сар­ских на­па­да на европ­ске бро­до­ве и обал­не гра­до­ве, уз се­ја­ње те­ро­ра, у сед­мом сто­ле­ћу, па све до на­ших да­на.

По­ку­ша­ји не­са­ве­сних европ­ских по­ве­сни­ча­ра – мо­жда на­дах­ну­тих и ал­го­лаг­ниј­ском исла­мо­фи­ли­јом или тур­ко­фи­ли­јом – да не­при­ја­тељ­ства и ра­то­ве му­сли­ман­ских ма­са прав­да­ју као не­ка­кав правичан и ра­зу­мљив од­го­вор на иза­зо­ве кр­ста­шких по­хо­да су јед­на од нај­чу­до­ви­шни­јих об­ма­на или са­мо­об­ма­на. Рат му­сли­ман­ског све­та про­тив Евро­пља­на и Евро­пе тра­је већ три­на­ест и по ве­ко­ва, а кр­ста­шки по­хо­ди, ре­дов­но не­у­спе­ли, па и па­те­тич­ни, тра­ја­ли су укуп­но је­два два­де­сет го­ди­на. Ура­чу­на­ли смо ту и Че­твр­ти кр­ста­шки по­ход, ко­ји је венецијанска та­ла­со­кра­ти­ја, ма­те­ри­ја­ли­стич­ка и тр­го­вач­ка, на­ру­чи­ла и пла­ти­ла ра­ди осва­ја­ња Ис­точ­ног цар­ства и бо­га­тог Кон­стан­ти­но­по­ља – сру­шив­ши нај­зна­чај­ни­ји бе­дем од­бра­не хри­шћан­ске Евро­пе, а не­моћ­на да га ичим за­ме­ни – с ве­ко­ви­ма коб­ним и још не­са­гле­ди­вим по­сле­ди­ца­ма.

Тај трај­ни рат не пре­ста­је до на­ших да­на, до оку­па­ци­је Ки­пра 1974. го­ди­не и по­ку­ша­ја да се Бо­сна и Хер­це­го­ви­на, не­кад со­ци­ја­ли­стич­ка ре­пу­бли­ка дру­ге Ју­го­сла­ви­је, це­ла пре­о­бра­зи у ислам­ску др­жа­ву, а хри­шћа­ни у њој по­но­во пот­чи­не, што је пла­ни­ра­но као аван­гар­да ислам­ске тран­свер­за­ле или Тре­ће аме­рич­ке им­пе­ри­је (Lind i He­il­brun, 1996; Ka­la­jić 1997) – ши­ро­ког пу­та за про­дор осва­јач­ких по­кре­та му­сли­ман­ских ма­са, под­сти­ца­них и во­ђе­них за­шти­том и про­ти­ве­вроп­ском стра­те­ги­јом атлант­ског Ле­ви­ја­та­на.¹

ИСЛАМ КАО ИЗГОВОР

Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да ислам­ска ди­мен­зи­ја тог трај­ног ра­та ни­је и пре­суд­ни, су­штин­ски по­кре­тач, не­го углав­ном до­дат­ни, под­у­пи­ру­ћи, као сво­је­вр­сни из­го­вор ко­јим се при­кри­ва­ју или прав­да­ју нај­ни­жи по­ри­ви и по­бу­де. Сва­ко­вр­сна, те и нај­сви­ре­пи­ја на­си­ља и тла­че­ња „не­вер­ни­ка”(о ко­ји­ма ужа­сно све­до­че ис­ку­ства бал­кан­ских на­ро­да под ви­ше­ве­ков­ним те­ре­том исла­мо­кра­ти­је) – од ма­сов­них ро­бље­ња и од­во­ђе­ња на ле­ван­тиј­ске тр­жни­це људ­ског ме­са, та­ко­ђе ма­сов­них си­ло­ва­ња и ал­го­лаг­ниј­ских уби­ја­ња, те­ра­ња хри­шћан­ских му­че­ни­ка да бу­ду жи­ве ме­те стре­љач­ких ижи­вља­ва­ња, ка­са­пље­ња и рас­тр­за­ња жр­та­ва ко­њи­ма, на­би­ја­ња на ко­це, уз че­сто ви­ше­днев­не му­ке, све до уз­ди­за­ња чу­до­ви­шних спо­ме­ни­ка стра­ве и ужа­са, по­пут Ће­ле­ку­ле, са­зда­не од људ­ских ло­ба­ња у срп­ском гра­ду Ни­шу, род­ном ме­сту им­пе­ра­то­ра Кон­стан­ти­на, што и да­нас све­до­чи о не­чу­ве­ној под­људ­ско­сти ази­јат­ских за­во­је­ва­ча – прав­да­ни су во­љом све­мо­гу­ћег Ала­ха и ви­ђе­ни као сред­ство ис­ку­пље­ња оп­штих и по­је­ди­нач­них по­ро­ка те ни­ско­сти му­сли­ман­ске за­јед­ни­це. (Ro­ger Du Pa­squ­i­er, 1990)

Ка­ко Ђил­бер­то Оне­то до­бро уоча­ва су­штин­ски еко­ном­ски по­рив му­сли­ман­ских осва­ја­ња, „то­ком ду­гих ве­ко­ва ве­ли­ки део му­сли­ман­ског све­та имао је сво­ју нај­ве­ћу ин­ду­стри­ју и свој нај­по­у­зда­ни­ји из­вор за­ра­де у оти­ма­чи­ни и пљач­ки европ­ских бро­до­ва и оба­ла, у си­сте­мат­ском пу­сто­ше­њу зе­ма­љаka­fi­ru­na, у ис­ко­ри­шћа­ва­њу при­нуд­ног ра­да огром­них ма­са за­ро­бље­них. Све то чи­ни при­лич­но мут­ним гра­ни­це из­ме­ђу ре­ли­гиј­ских и еко­ном­ских раз­ло­га те рас­про­стра­ње­не сви­ре­по­сти у уоби­ча­је­ној при­ме­ни ,џи­ха­да’. То­ком ви­ше не­го ми­ле­нар­ног од­ви­ја­ња ,све­тог ра­та’, ми­ли­о­ни љу­ди су би­ва­ли уби­ја­ни или по­ро­бља­ва­ни, по­ста­ју­ћи пра­ви про­из­вод­ни мо­тор и је­ди­на рад­на сна­га у дру­штву ко­је је ина­че не­скло­но ра­ду и мно­го ви­ше на­кло­ње­но до­ко­ли­чар­ској и пре­ва­рант­ској тр­го­ви­ни пло­до­ви­ма ту­ђег тру­да. Ни­је по­гре­шно ре­ћи да је ве­ћи део оног што је би­ло из­гра­ђе­но у из­ве­сним зе­мља­ма про­из­вод опљач­ка­них за­ли­ха ту­ђег, а не соп­стве­не про­из­вод­ње. Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да Ку­ран не сма­тра не­мо­рал­ним те одо­бра­ва као пра­во му­сли­ма­на да оти­ма­ју плен на ште­ту ,не­вер­ни­ка’ и да та­ква људ­ска би­ћа сво­де на ро­бље. Роп­ство је би­ло основ­ни еко­ном­ски еле­мент у ислам­ском све­ту и пр­вен­стве­ни из­вор при­хо­да: упра­во су арап­ски тр­гов­ци би­ли глав­ни снаб­де­ва­чи Но­вог кон­ти­нен­та ро­бљем.” (One­to, 1999)

РЕЖИРАЊЕ СУКОБА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Све је то ов­де нео­п­ход­но ис­та­ћи јер те­о­ри­ја су­ко­ба ци­ви­ли­за­ци­ја – ко­ји Евро­пља­ни из­ве­сно тре­ба да из­бег­ну – да­нас чи­ни део планетарно раз­мах­ну­те осва­јач­ке стра­те­ги­је атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, у зна­ку фор­му­ле di­vi­de et imperа. Сто­га та си­ла не­по­сред­но или по­сред­но про­из­во­ди, хра­ни, на­о­ру­жа­ва и ху­шка исла­ми­зам и ислам­ски те­ро­ри­зам про­тив свих от­по­ра свом по­хо­ду за осва­ја­ње све­та и ње­го­вих стра­те­шких чво­ри­шта, те по­след­њих си­ро­вин­ских бла­га – од про­све­тље­ног Ира­на и срам­но из­да­ног са­ве­зни­ка, ца­ра Ре­зе Па­хла­ви­ја, пре­ко пот­пу­но ла­ич­ког и чак со­ци­ја­ли­стич­ког Ав­га­ни­ста­на,² до та­ко­ђе ла­ич­ког Ира­ка и со­ци­ја­ли­стич­ке Бо­сне и Хер­це­го­ви­не (Del Val­le, 1997). Све те не­кад ла­ич­ке зе­мље стра­те­ги­ја атлант­ског Ле­ви­ја­та­на пре­тво­ри­ла је у ле­гла нај­же­шћег и нај­о­чај­ни­јег исла­ми­зма. Та Ле­ви­ја­та­но­ва стра­те­ги­ја де­мо­ни­зу­је, ка­жња­ва и на­сто­ји да за­то­ми са­мо исла­ми­стич­ке по­кре­те оте­те свом над­зо­ру, по­кре­те што ци­ља­ју упра­во ње­го­ве са­ве­зни­ке и ин­те­ре­се.

Ипак, у це­ло­куп­ној по­ве­сти тог ра­та му­сли­ман­ског све­та про­тив Евро­пе ни­ка­да као да­нас Еврoпљани ни­су од­у­ста­ли од от­по­ра и бор­бе, ни­ти су би­ли вољ­ни да пре­пу­сте сво­је отаџ­би­не за­во­је­ва­чу. Са­вре­ме­ни из­о­ста­нак сва­ког от­по­ра и дух ка­пи­ту­ла­ци­је су по­ве­сни пре­се­дан. Ето те­мељ­ног пи­та­ња ко­је по­кре­ће на­ше ис­тра­жи­ва­ње: шта је узрок тог оп­штег и стра­шног стра­ха, те пот­пу­не па­ра­ли­са­но­сти Евро­пља­на пред иза­зо­ви­ма ин­ва­зи­је тре­ће­свет­ских ма­са?

По све­му су­де­ћи у пи­та­њу је јед­на од оних да­ле­ких, коб­них по­сле­ди­ца Че­твр­тог кр­ста­шког по­хо­да, по­кре­ну­тог за­пра­во ра­ди осва­ја­ња и пљач­ке ви­зан­тиј­ског цар­ства те Кон­стан­ти­но­по­ља, прем­да је па­па Ур­бан IIупу­тио по­зив у Пр­ви упра­во ра­ди по­мо­ћи пра­во­слав­ној бра­ћи у од­бра­ни Евро­пе од на­ва­ле ази­јат­ских за­во­је­ва­ча. Та коб­на ве­ле­и­зда­ја отво­ри­ла је пу­те­ве де­мо­ни­ји по­хле­пе и го­ми­ла­ња ка­пи­та­ла ра­ди ка­пи­та­ла, што је по­ступ­но али не­у­мит­но, кроз сто­ле­ћа, сла­би­ла европ­ског чо­ве­ка и под­ри­ва­ла те ра­за­ра­ла европ­ске уста­но­ве и од­бра­не за­јед­ни­це. По­пут оног ори­јен­тал­ног отро­ва, о ко­ме че­сто све­до­чи но­бе­ло­вац Ан­дрић,³ пре­до­ча­ва­ју­ћи ужа­сне по­сле­ди­це исла­мо­кра­ти­је, то се про­те­же све до бур­жо­а­ских ре­во­лу­ци­ја и узур­па­ци­ја вла­сти од стра­не оту­ђе­них, про­тив­на­род­них, оли­гар­хиј­ских или плу­то­крат­ских де­ло­ва тре­ћег ста­ле­жа, од­но­сно до пот­пу­ног из­вр­та­ња сми­сла жи­во­та ко­ји је сро­зан на слу­гу еко­но­ми­је. По­сле­ди­ца су по­ра­зи и пот­чи­ња­ва­ња Евро­пља­на, као и па­ра­ли­шу­ћи страх о ко­ме го­во­ри­мо.

ЛИБЕРАЛКАПИТАЛИЗАМ ИЗА МАСКЕ

Пре­ма опа­жа­њу Вер­не­ра Зом­бар­та, на тра­гу ис­тра­жи­ва­ња Мак­са Ве­бе­ра, три­јумф ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма има ду­бље ко­ре­не, ко­ји се­жу у ста­ро­за­вет­но тло.⁴

Чу­до­ви­шно не­при­ја­тељ­ство ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма про­тив при­ро­де очи­ту­је се у ни­зу до­ме­на, од са­ме „ма­те­ри­ја­ли­стич­ке осно­ве” (за­сно­ва­но­сти на не­за­си­том ис­ко­ри­шћа­ва­њу, са­го­ре­ва­њу и уни­шта­ва­њу бла­га зе­мље за по­тре­бе ин­ду­стри­ја чи­је су про­из­вод­ње већ одав­но са­ме се­би свр­ха, не­ка вр­ста хи­сте­ри­чног ју­ри­ша­ња на раст и уве­ћа­ње по­тро­шње) – до „иде­о­ло­шке над­град­ње” (искре­ног или ла­жног уве­ре­ња ње­го­вих по­бор­ни­ка да је у пи­та­њу еко­ном­ски си­стем јед­на­ко до­бар или иде­а­лан за све љу­де и дру­штва све­та, пот­пу­но не­за­ви­сно од њи­хо­вих ет­нич­ких, кул­тур­них и исто­риј­ских раз­ли­ка). Тај пре­зир или ни­по­да­шта­ва­ње ре­че­них раз­ли­ка је по­себ­ни знак не­ху­ма­но­сти по­бор­ни­ка и про­по­вед­ни­ка ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма ко­ји осве­до­ча­ва њи­хо­во уве­ре­ње да је про­фит вр­хун­ски сми­сао и циљ ко­ме жи­вот љу­ди и дру­шта­ва тре­ба да се по­д­ре­ђу­је и те­жи, чи­не­ћи све раз­ли­ке бе­зна­чај­ним. На­вод­на еко­ном­ска успе­шност мо­де­ла ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма је јед­на од нај­ве­ћих об­ма­на мо­дер­ног до­ба, јер је она усло­вље­на по­се­до­ва­њем по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и на­да­све вој­не си­ле за по­тре­бе осва­ја­ња те ис­ко­ри­шћа­ва­ња по­губ­них по­сле­ди­ца на­ме­та­ња та­квог си­сте­ма сла­бим, пот­чи­ње­ним или ли­хвар­ски ко­ло­ни­зо­ва­ним зе­мља­ма. Реч је о успе­шно­сти сред­ства уни­ште­ња свих пре­пре­ка де­мо­ни­ји на­сил­ног ис­ко­ри­шћа­ва­ња, а не о успе­шно­сти не­ког ства­ра­лач­ког по­кре­та, тим пре што и пра­те­ће ме­ре – од ре­фор­ме (чи­тај: ра­за­ра­ња свих при­род­них об­ли­ка), де­ре­гу­ла­ци­је (чи­тај: по­ни­ште­ња свих пра­ви­ла и из­ве­сно­сти у ко­рист про­фи­та, а про­тив људ­ског до­сто­јан­ства), ли­бе­ра­ли­за­ци­је ра­да (чи­тај: уки­да­ње свих пра­ва и за­шти­та ра­да и рад­ни­ка, сти­ца­них де­це­ни­ја­ма син­ди­кал­них бор­би) или при­ва­ти­за­ци­је (чи­тај: оти­ма­ње и пљач­ка­ње на­род­не имо­ви­не) – осим сви­ре­пог ци­ни­зма ре­то­ри­ке ода­ју во­љу ни­ште­ња свих ди­мен­зи­ја жи­во­та чо­ве­ка и за­јед­ни­це, ра­ди сво­ђе­ња све­га у ко­стре­ти еко­ном­ске жи­во­ти­ње.

ТА­МО ГДЕ НЕ ЗВО­НИ БУ­ДИЛ­НИК

То­ком по­след­ње де­це­ни­је два­де­се­тог ве­ка и дру­гог ми­ле­ни­ју­ма – обе­ле­же­не хе­рој­ском бор­бом срп­ског на­ро­да за сло­бо­ду, те от­по­ром осва­јач­ком на­па­ду нај­ве­ће вој­не си­ле све­та (ко­ју је за­у­ста­ви­ла, пру­жив­ши Ру­си­ји до­вољ­но вре­ме­на да се по­вра­ти од из­да­је ру­со­фоб­ских вла­сто­др­жа­ца и да кре­не пу­тем ве­ли­ког уз­ди­за­ња, што при­зна­ју, с огор­че­њем, и стра­те­шки умо­ви не­при­ја­те­ља)⁵ – онај ко­ји пи­ше ове ре­до­ве, об­рев­ши се у јед­ном кра­ји­шком се­лу, на ва­тре­ној ли­ни­ји, у свој­ству рат­ног из­ве­шта­ча, упи­тао је јед­ног бор­ца ка­кво је ста­ње бор­бе­ног мо­ра­ла рат­ни­ка. До­био је отре­сит и ве­дар од­го­вор:

„Од­лич­но! Не зво­ни ви­ше бу­дил­ник!”

По­ја­снио је:

„Ни­смо ви­ше, као пре овог ра­та, бед­ни про­ле­те­ри, ко­ји су мо­ра­ли да се ди­жу у цик зо­ре да би сти­гли до фа­бри­ка и бед­нич­ких над­ни­ца, већ смо по­ста­ли имућ­ни зе­мљо­по­сед­ни­ци... От­кри­ли смо да смо ве­о­ма бо­га­ти: има­мо зе­мљу, сто­ку, ви­но­гра­де, ма­сли­ња­ке, што нам до­но­си ви­ше­стру­ко ве­ће при­хо­де, а и др­жа­ва нас обла­чи уни­фор­ма­ма ко­је су леп­ше од Ар­ма­ни­је­вих мо­де­ла!”

Је­дан ту при­су­тан пи­сац, на­дах­нут Па­ун­дом, ти­хо је до­дао:

„Уме­сто зво­ња­ве бу­дил­ни­ка зви­жде ме­ци ко­ји нас ле­по хла­де, али се чу­је и ми­ло­звуч­је маестрала што пре­ли­ста­ва кро­шње ма­сли­на: ... and oli­ve tree blown whi­te in the wind... what whi­te­ness will you add to this whi­te­ness, what can­dor? (... и ста­бло ма­сли­не што се бе­ли на ве­тру... ка­кву бе­ли­ну би до­дао тој бе­ли­ни, ка­кву чи­сто­ћу?” ( Po­und, 1967)

На том ме­сту пе­сник је об­но­вио јед­но ста­ро про­ти­ву­реч­је из­ме­ђу ме­та­фо­ра ча­сов­ни­ка и ста­бла,те одговарајућих са­др­жа­ја, свој­стве­но по­ве­сти европ­ске ми­сли XIX сто­ле­ћа. Ме­та­фо­ра ча­сов­ни­ка (Stol­berg-Ri­lin­ger, 1986; Ste­uc­kers, 1991) ка­рак­те­ри­са­ла је иде­о­ло­ги­ју илу­ми­ни­зма и ра­ци­о­на­ли­зма те ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма и идо­ла­три­ју про­гре­са. То уве­ре­ње да су цео свет и чо­век сво­ди­ви на ма­ши­ну – на­лик ча­сов­ни­ку, са по­пра­вљи­вим и за­мен­љи­вим де­ло­ви­ма – на не­за­др­жи­вом и бес­ко­нач­но уз­ла­зном пу­ту си­ла про­гре­са, што људ­ски род во­ди ка све ве­ћим бла­го­ста­њи­ма а уско­ро и до на­уч­ног раз­ре­ше­ња свих тај­ни. Мно­го тре­зве­ни­ји, иако је то на­из­глед па­ра­док­сал­но, не­мач­ки ро­ман­ти­ча­ри и ру­ски сло­ве­но­фи­ли ви­де­ли су у тој по­дат­но­сти иде­а­лу ма­ши­не јед­ну од коб­них, мр­тво­зор­них пра­зно­ве­ри­ца оту­ђе­не за­пад­њач­ке ми­сли, су­прот­ста­вља­ју­ћи ме­та­фо­ри ча­сов­ни­ка тра­ди­ци­о­нал­ну ме­та­фо­ру ста­бла и од­го­ва­ра­ју­ћи иде­ал жи­вот­но­сти и це­ло­ви­то­сти.

Да­нас мо­же­мо ви­де­ти да је при­вре­ме­но, пу­ком си­лом, по­бе­ди­ла ме­та­фо­ра ма­ши­не или ча­сов­ни­ка, што има мно­го ду­бље по­сле­ди­це не­го што су та­да би­ле ми­шље­не. Ча­сов­ник је био не са­мо ме­та­фо­ра ап­со­лу­ти­стич­ке и цен­тра­ли­стич­ке др­жа­ве већ и ма­шин­ски са­же­так ци­ви­ли­за­ци­је по­да­те те­ро­ру вре­ме­на и пра­во­ли­ниј­ског раз­ви­ја­ња по­ве­сти ка не­ка­квом ко­нач­ном ци­љу, Обе­ћа­ној зе­мљи или Суд­њем да­ну. Реч је о те­ро­ру свој­стве­ном бли­ско­и­сточ­ним, про­па­лим, ма­те­ри­ја­ли­стич­ким и ро­бо­вла­снич­ким ци­ви­ли­за­ци­ја­ма, те по­то­њим ре­ли­ги­ја­ма ко­је су се са­зда­ле од њи­хо­вог от­па­да и пра­ши­не, че­сто уз бе­стид­не кра­ђе и пре­кра­ђе те гро­теск­на из­не­ве­ра­ва­ња иде­ја и ве­ро­ва­ња из ду­хов­ног кру­га иран­ских Ари­ја, где је упра­во без­гре­шним за­че­ћем ро­ђен Спа­си­лац – што се вра­ћа на кра­ју сва­ког три­хи­ља­ду­го­ди­шњег ци­клу­са да вас­кр­сне људ­ски род и по­ве­де га у од­луч­ну бит­ку про­тив зла – а чи­ја је је­ди­на ве­ро­до­стој­на епи­фа­ни­ја, пре­ма мно­гим те и струч­ним мне­њи­ма, Исус Хри­стос.

СНАГА СТАБЛА И ТЕРОР ВРЕМЕНА

У мо­дер­ној ци­ви­ли­за­ци­ји ча­сов­ник је по­при­мио уло­гу над­зор­ни­ка људ­ског слу­же­ња те­ро­ру вре­ме­на и про­ла­зно­сти. По­стао је сим­бол ли­хвар­ског па­ра­зи­ти­зма мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја, су­прот­но европ­ској и хри­шћан­ској тра­ди­ци­ји, ис­ко­ри­шћа­ва и зло­у­по­тре­бља­ва вре­ме као из­вор сти­ца­ња имет­ка, од бер­зан­ских спе­ку­ла­ци­ја до по­сву­да­шње, већ пла­не­тар­но раз­мах­ну­те ду­жнич­ке еко­но­ми­је, од­но­сно ли­хве.⁶

По­све су­про­тан је сим­бо­ли­зам ста­бла –сли­ка трај­не бор­бе пле­ме­ни­та­шких ге­на про­тив нов­ца, што са­др­жи све основ­не еле­мен­те све­та, од тла и сун­ца, до ва­зду­ха и во­де, об­у­хва­та­ју­ћи, из­ра­жа­ва­ју­ћи и по­др­жа­ва­ју­ћи свет­ску и људ­ску це­ло­ви­тост те жи­вот­ност. Ста­бло је и сли­ка по­сто­ја­но­сти те епи­фа­ни­ја веч­но­сти, под чи­јим окри­љем пле­ме­ни­та­шки чо­век евро­а­риј­ског кру­га кул­ту­ра и тра­ди­ци­ја, вр­ли­на и вред­но­сти, већ хи­ља­да­ма го­ди­на во­ди бит­ке про­тив зла и про­ла­зно­сти, про­па­дљи­во­сти и ко­руп­ци­ја, за веч­ност, на свом слав­ном мар­шу од пре­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји. За­то су axismun­di, ста­ро­гер­ман­ски Ygrad­sill или сло­вен­ско ја­се­но­во ста­бло – у сре­ди­шту евро­а­риј­ских ре­ли­гиј­ских иде­ја и ве­ро­ва­ња у све­мир­ски по­ре­дак те ње­го­ву етич­ку осно­ву. За­то је у зам­ко­ви­ма и до­мо­ви­ма европ­ског плем­ства ге­не­а­ло­шко ста­бло би­ло и оста­ло оба­ве­зна сли­ка-све­до­чан­ство о они­ма ко­јих ви­ше не­ма, о њи­хо­вој бор­би – нај­че­шће с оруж­јем у ру­ка­ма, је­ди­ном ле­ги­тим­ном сред­ству сти­ца­ња ари­сто­крат­ских зва­ња, на ви­со­ком пу­ту уз­ди­за­ња и ме­та­фи­зич­ког пост­ва­ре­ња. Ге­не­а­ло­шко ста­бло пру­жа ду­гу смо­тру бо­ра­ца тог ро­да на по­при­шти­ма од­бра­не и раз­во­ја Ре­да а про­тив Не­ре­да и си­ла ни­хи­ли­зма, трај­но пам­ће­ње оних ко­ји су че­сто жи­вљи од жи­вих упра­во за­то што су слав­но мр­тви, учи­ло за са­вре­ме­ни­ке и оне ко­јих још не­ма. <

(Новембар-децембар 2005)

На­по­ме­не

¹ У са­же­том, али ве­о­ма зна­чај­ном и чуд­но обе­ло­да­њу­ју­ћем огле­ду про­ти­ве­вроп­ске ге­о­по­ли­тич­ке стра­те­ги­је атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, на­сло­вље­ном Тре­ћа аме­рич­ка им­пе­ри­ја (по­ве­сно, пр­ва је осво­је­на ни­зом ра­то­ва на Но­вом кон­ти­нен­ту до XX сто­ле­ћа, а дру­га об­у­хва­та зе­мље пот­чи­ње­не си­лом по­бе­де у Дру­гом свет­ском ра­ту, Евро­пу и ве­ли­ки про­стор Ти­хог оке­а­на, (прим. Д. К.), ва­шинг­тон­ски осма­тра­чи Мајкл Линд и Џе­коб Хеј­лбрун отво­ре­но и ско­ро три­јум­фал­но ука­зу­ју: „Уме­сто да Бо­сну схва­ти­мо као ис­точ­ну гра­ни­цу НА­ТО-а, на Бал­кан би тре­ба­ло гле­да­ти као на за­пад­ну гра­ни­цу на­гло ши­ре­ће аме­рич­ке сфе­ре ути­ца­ја на Бли­ском ис­то­ку. Ва­ља се под­се­ти­ти да је све до Дру­гог свет­ског ра­та Бал­кан сма­тран де­лом Бли­ског ис­то­ка а не под­руч­јем Евро­пе (sic!). Чи­ње­ни­ца да су САД за­не­те др­жа­вом бо­сан­ских му­сли­ма­на ви­ше не­го што су то њи­хо­ве европ­ске са­ве­зни­це осли­ка­ва, из­ме­ђу оста­лог, но­ву аме­рич­ку уло­гу пред­вод­ни­ка јед­ног не­зва­нич­ног ску­па му­сли­ман­ских на­ци­ја, од (Пер­сиј­ског, прим. Д.К.) За­ли­ва до Бал­ка­на. Област под не­ка­да­шњом упра­вом осман­ских Ту­ра­ка по­ка­зу­је зна­ке по­стан­ка ср­ца тре­ће аме­рич­ке им­пе­ри­је”. (He­il­lbrun и Lind, 1996; Ka­la­jić, 1997).

² До­бар при­мер ор­ве­лов­ског из­о­кре­та­ња исти­на је већ увре­же­но и ве­о­ма рас­про­стра­ње­но а са­свим бе­сми­сле­но мне­ње да су се ав­га­ни­стан­ски исла­ми­сти ла­ти­ли оруж­ја да би од­бра­ни­ли зе­мљу од ин­ва­зи­је со­вјет­ске вој­ске, да­кле на­ме­ра­че­не да осво­ји и за­то­ми јед­ну при­ја­тељ­ску, пот­пу­но ла­ич­ку и со­ци­ја­ли­стич­ку др­жа­ву (sic!). Пот­пу­но је из­бри­са­но из све­сти бе­сло­ве­сних ма­са под сен­ком За­па­да да ства­ри сто­је упра­во обрат­но: де­мо­крат­ски иза­бра­на, ле­ги­тим­на и ле­гал­на власт би­ла је по­зва­ла у по­моћ со­вјет­ске сна­ге да би се из­бо­ри­ла с ра­сту­ћим те­ро­ром и на­па­ди­ма исла­ми­ста, ко­је су не­при­кри­ве­но и оби­ла­то пла­ћа­ле и об­у­ча­ва­ле те на­о­ру­жа­ва­ле и ху­шка­ле оба­ве­штај­не слу­жбе атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, по ста­рој, опро­ба­ној стра­те­ги­ји бри­тан­ског ко­ло­ни­ја­ли­зма, про­из­вев­ши и свог по­том нај­чу­ве­ни­јег аген­та – чу­до­ви­ште зва­но Бин Ла­ден – ве­ро­ват­но за по­тре­бе по­то­њих зло­у­по­тре­ба, пре­ва­ра, ма­ски и ла­жних из­го­во­ра.

³ „У ње­му је, из го­ди­не у го­ди­ну, ра­сло и ха­ра­ло деј­ство ори­јен­тал­ног отро­ва ко­ји му­ти по­глед и под­гри­за во­љу... и ко­ји пре или ка­сни­је мо­ра да нач­не сва­ког и ко­ји се ево по­ла­га­но увла­чи у ње­гов мо­зак.”(Ан­дрић, 1964)

⁴„У осно­ви је­вреј­ске ре­ли­ги­је ви­дим исте иде­је-во­ди­ље што ка­рак­те­ри­шу ка­пи­та­ли­зам: и јед­но и дру­го ви­дим пре­пу­ним истог духа... Јеврејска ре­ли­ги­ја но­си нај­ја­сни­је трагове тог пр­во­бит­ног об­ли­ка: ње­не основнe цр­те от­кри­ва­ју сву­да и увек структуру ра­ци­о­нал­не пре­ра­де, ин­те­лек­ту­ал­не и функционалне опе­ра­ци­је про­јек­то­ва­не у спољ­ни свет, у ор­ган­ски свет, јед­ну ме­ха­нич­ко- ве­штач­ку ор­га­ни­за­ци­ју што ци­ља да уни­шти и под­врг­не се­би при­род­ни уни­вер­зум, да га за­ме­ни соп­стве­ном вла­да­ви­ном. У том струк­ту­рал­ном сми­слу је­вреј­ска религија де­лу­је као и ка­пи­та­ли­зам: и он је је­дан пот­пу­но ту­ђи об­лик, ко­ји се уву­као у у природни уни­вер­зум... Еле­мент нај­ве­ће бли­ско­сти из­ме­ђу је­вреј­ске ре­ли­ги­је и ка­пи­та­ли­зма је ди­сци­пли­на уго­вор­ног ти­па – ре­као бих, шта ви­ше, ди­сци­пли­на ко­мер­ци­јал­ног ти­па . У крај­њој ли­ни­ји, целокупни је­вреј­ски ре­ли­гиј­ски си­стем и ни­је дру­го до уго­вор са­чи­њен из­ме­ђу Ја­хве и и ње­го­вог иза­бра­ног на­ро­да: уго­вор са свим по­сле­дич­ним оба­ве­за­ма јед­ног уго­вор­ног од­но­са. Бог обе­ћа­ва не­што и да­је не­што, док ис­прав­ни љу­ди мо­ра­ју да­ти у за­ме­ну не­што дру­го... Тај уговорни од­нос се раз­ви­ја у смислу да за сва­ку ис­пу­ње­ну ду­жност чо­ве­к при­ма не­ку на­док­на­ду а за сва­ку­за­не­ма­ре­ну ду­жност тр­пи осве­ту... Ну­жне су два по­сле­ди­це тог ста­ња: трај­но про­це­њи­ва­ње ко­ри­сти или ште­та ко­је мо­гу прои­сте­ћи из не­ког чи­на и про­пу­ста, те јед­нако ве­о­ма сло­же­но ра­чу­но­вод­ство да би се др­жа­ло у ре­ду да­ва­ње и сти­ца­ње по­је­ди­ног вер­ни­ка.”(Som­bart, 1989)

⁵„Пре­о­бра­жај тог де­ла све­та из­и­ски­вао би од­луч­ност ми­си­о­на­ра и во­љу за моћ ко­ју За­пад мо­жда ни­ка­да ви­ше не­ће мо­ћи по­ка­за­ти, осо­би­то по­сле те­шко­ћа ко­је је имао у јед­ној ре­ла­тив­ној бли­ској а ма­ње зах­тев­ној обла­сти као што је она бал­кан­ска.” (Ka­plan, 2000)

⁶„Ли­хвар­ски ин­те­ре­си при­ну­ђу­ју ду­жнич­ке зе­мље да про­из­во­де са­мо за из­воз, док су про­из­вод­на пред­у­зе­ћа ко­је оне фи­нан­си­ра­ју ве­ли­ким де­лом за­пад­на. У су­шти­ни, рас­по­ло­жи­ви ка­пи­та­ли не­ма­ју могућност да про­из­во­де бо­гат­ство ко­је оста­је на ме­сту: пло­до­ве њи­хо­вог ра­да дру­ги ко­ри­сте. У крај­њој ли­ни­ји, де­ша­ва се net­to пре­нос до­ба­ра и ре­сур­са у за­ме­ну за ма­су (до­лар­ских, прим. Д. К.) па­пи­ра без вред­но­сти.” (Ma­la­fron­te,1991)

(1) Остварење застрашујућих прогноза

(3) Демонтирање свих одбрана

(4) Заговорници европске пропасти

(5) Име руже боје новца