Europa Invasa

МОДЕЛИ И ТЕХНИКЕ РАЗАРАЊА ПРАВЕ ЕВРОПЕ (3)

Демонтирање свих одбрана

„За непријатеље традиционалне, племениташке и хришћанске Европе, нација и национализам, и надасве националне државе, били су у XIX столећу сваког поштовања, хвале и подршке достојне идеје, покрети и установе, јер су тада били инструменти у послу разарања хришћанских царстава. Кад је тај посао био обављен – нација, национализам и национална држава наједанпут су проглашени ,опасним илузијама’, нечим што нема никаквог основа у стварности, јер наводно није могуће наћи одговарајуће одређење значења тих појмова које би задовољило све случајеве”

Пише: Драгош Калајић

При­хва­тив­ши и га­је­ћи (са­мо)об­ма­ну о сво­јим ста­ро­за­вет­ним ко­ре­ни­ма и осно­ва­ма, где је на­вод­но пр­ви пут на­ја­вље­на и сто­га ле­ги­ти­ми­са­на по­ја­ва Спа­си­о­ца – хри­шћан­ство се трај­но осу­ди­ло на ори­јен­тал­не отро­ве, уме­сто да је све то сме­ло од­ба­ци­ло и су­о­чи­ло се са сво­јим истин­ским, ариј­ским из­во­ри­ма. По­сле­ди­це су би­ле и оста­ле коб­не, о че­му све­до­чи и Лу­те­ро­ва ре­фор­ма, те на­да­све кал­ви­ни­стич­ке и пре­зби­те­ри­јан­ске је­ре­си, ко­је су про­из­ве­ле бе­ле, ан­гло­сак­сон­ске про­те­стан­те, из­ну­тра пот­пу­но ле­ван­ти­зо­ва­не и тру­ле, са ста­ро­за­вет­ном formа men­tis, оту­ђе­не од европ­ске би­ти и по­дат­не слу­ге де­мо­ни­је ма­те­ри­ја­ли­зма и ли­бе­рал­ка­пи­та­ли­зма, бо­га Ма­мо­на и мон­ди­ја­ли­зма, без­број пу­та већ до­ка­за­не из­дај­ни­ке и не­при­ја­те­ље Евро­пе и Евро­пља­на, европ­ске кул­ту­ре и тра­ди­ци­је.

Би­ло је не­ми­нов­но да та из­о­па­че­на, оту­ђе­на под­ра­са псе­у­до­бе­ла­ца, слу­же­ћи ап­со­лу­ти­зму аку­му­ла­ци­је ка­пи­та­ла, пре­по­зна у истин­ским хри­шћан­ским цр­ква­ма, пра­во­слав­ној и ка­то­лич­кој, те у њи­хо­вим мо­рал­ним дог­ма­ма и на­че­ли­ма – пр­ве пре­пре­ке ре­во­лу­ци­ја­ма осло­бо­ђе­них си­ла по­хле­пе, ко­је ва­ља сру­ши­ти. Сто­га је ка­то­лич­ка цр­ква у бур­жо­а­ским ре­во­лу­ци­ја­ма – по­чев­ши од Фран­цу­ске – би­ла и пр­ва жр­тва, пла­тив­ши сво­је от­по­ре ли­хви хи­ља­да­ма жи­во­та свештеника, мо­на­ха и мо­на­хи­ња. Усле­ди­ло је, век ка­сни­је, разарање и па­ље­ње пра­во­слав­них хра­мо­ва и све­ти­ња у Ру­си­ји, те ма­са­кр де­се­ти­не хи­ља­да све­ште­ни­ка, мо­на­ха и сви­ре­по си­ло­ва­них мо­на­хи­ња. Last but not le­ast, тај рат про­тив истин­ског хри­шћан­ства на­ста­вљен је 1999. го­ди­не – ка­да су бом­бар­де­ри атлант­ског Ле­ви­ја­та­на све­сно ци­ља­ли, оште­ти­ли, сру­ши­ли или спа­ли­ли сто­ти­не пра­во­слав­них хра­мо­ва на Ко­со­ву и у Ме­то­хи­ји, нај­че­шће из сред­њо­ве­ков­ног пе­ри­о­да (окр­знув­ши, слу­чај­но, са­мо јед­ну џа­ми­ју ме­ђу хи­ља­да­ма, но­во­са­гра­ђе­них). Од­мах по­том, све је про­ду­же­но под окри­љем то­бо­же ми­ров­них сна­га ко­је ал­бан­ским исла­ми­сти­ма до­пу­шта­ју нео­ме­та­на разарања, па­ље­ња и скр­на­вље­ња пре­о­ста­лих спо­ме­ни­ка вр­хун­ске ду­хов­но­сти.

РАТ ПРОТИВ НАЦИЈА

Ако ста­ви­мо по стра­ни ве­ли­ки по­крет се­ку­ла­ри­за­ци­је и без­вер­ја – у том до­ме­ну европ­ски чо­век је остао без ду­хов­них од­бра­на. Већ и са­ма скло­ност пр­вих хри­шћа­на из­ве­сној дво­стру­ко­сти, уз да­ва­ње од­го­ва­ра­ју­ћих атри­бу­та Бо­гу и Це­за­ру, те по­сле­дич­ни рас­кол из­ме­ђу све­тог и про­фа­ног, јав­ног и при­ват­ног, по­ро­дич­ног до­ме­на – про­из­ве­ла је сла­бо­сти ко­је су се у ве­ли­кој кри­зи бур­жо­а­ских из­вр­та­ња тра­ди­ци­о­нал­них по­ре­да­ка и хи­је­рар­хи­ја вр­ли­на и вред­но­сти по­ка­за­ле као ра­зор­не. Та­ко је цр­ква би­ла укло­ње­на са јав­не сце­не, из­гу­бив­ши и сво­је­вољ­но се ли­шив­ши сва­ког пра­ва ути­ца­ја на ван­ре­ли­гиј­ске по­кре­те, иде­је и ци­ље­ве соп­стве­не за­јед­ни­це.

С дру­ге стра­не, вла­да­ју­ћи ма­мон­ски си­сте­ми – упр­кос зва­нич­ног раз­два­ја­ња вер­ског од ла­ич­ког до­ме­на – оста­ви­ли су се­би пра­во да без­у­слов­но за­ди­ру у сфе­ре при­ват­но­сти ни­зом по­сред­них или не­по­сред­них ме­ра, све до трај­ног усло­вља­ва­ња по­сред­ством сред­ста­ва ма­сов­не ко­му­ни­ка­ци­је. Та­ко је чо­век и у том до­ме­ну остао без од­бра­не, па­сив­ни и усло­вље­ни ме­ди­јум ко­ји не ми­сли већ је ми­шљен. По­ро­ди­ца је по­ста­ла јед­на ће­ли­ја све­та по­тро­шње, при­ну­ђе­на да се ли­ши сво­јих тра­ди­ци­о­нал­них са­др­жа­ја те у пот­пу­но­сти по­да про­из­вод­њи, ра­ди одр­жа­ва­ња на­ме­та­не по­тро­шње.

Под здру­же­ним на­па­ди­ма псе­у­до­е­ли­та ин­ста­ли­са­них у Евро­пи, у слу­жби атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, у очи­ма или све­сти јав­ног мне­ња из­врг­ну­те су ру­глу иде­је на­ци­је и на­ци­о­на­ли­зма као опа­сне илу­зи­је и са­мо­об­ма­не. Оно што тим иде­ја­ма од­го­ва­ра у ствар­но­сти на пу­ту је рас­па­да­ња и тру­ље­ња. За не­при­ја­те­ље тра­ди­ци­о­нал­не, пле­ме­ни­та­шке и хри­шћан­ске Евро­пе, на­ци­ја и на­ци­о­на­ли­зам, те на­да­све на­ци­о­нал­не др­жа­ве, би­ли су у XIX сто­ле­ћу сва­ког по­што­ва­ња, хва­ле и по­др­шке до­стој­не иде­је, по­кре­ти и уста­но­ве, јер је та­да њи­ма по­ве­ра­ван по­сао ра­за­ра­ња хри­шћан­ских цар­ста­ва. Кад је тај по­сао био оба­вљен – на­ци­ја, на­ци­о­на­ли­зам и на­ци­о­нал­надр­жа­ва по­ста­ли су „опа­сне илу­зи­је”, не­што што не­ма никаквог осно­ва у ствар­но­сти, јер на­вод­но ни­је мо­гу­ће на­ћи за­до­во­ља­ва­ју­ће од­ре­ђе­ње зна­че­ња тих пој­мо­ва ко­је би за­до­во­љи­ло све слу­ча­је­ве. Да­кле, јед­но крај­ње лек­сич­ко си­ро­ма­штво би­ва про­гла­ше­но за кри­те­ри­јум исти­не или ла­жи, ствар­но­сти или при­ви­да.¹ И као што жр­тве истог мо­дер­ног пра­зно­вер­ја сма­тра­ју ка­ко је до­вољ­но са­мо име­но­ва­ти не­ку но­ву и нео­бја­шње­ну по­ја­ву (и ре­ћи, на при­мер: то је па­ра­пси­хо­ло­шки фе­но­мен!), те да она ти­ме бу­де пот­пу­но об­ја­шње­на – та­ко и у обр­ну­том слу­ча­ју сма­тра­ју да по­ри­чу­ћи и бри­шу­ћи из реч­ни­ка име­ни­це по­ти­ру и ствар­но­сти ко­је су оне из­ра­жа­ва­ле или ко­је из­ра­жа­ва­ју.

ЧЕКАЈУЋИ РЕВОЛУЦИЈУ С ВИСИНЕ

Озло­гла­ша­ва­ни и де­мо­ни­зо­ва­ни као илу­зи­је ко­је су узро­ко­ва­ле кр­ва­ве ме­ђу­е­вроп­ске ра­то­ве, на­ци­ја и на­ци­о­на­ли­зам су по­ста­ли не­ка вр­ста стра­ши­ла, од ко­јих за­зи­ре про­сеч­ни, пре­по­ло­вље­ни, уце­ње­ни и усло­вље­ни, те ис­трај­но за­глу­пљи­ва­ни и за­лу­ђи­ва­ни европ­ски чо­век. За­зи­ру­ћи од на­ци­је и на­ци­о­на­ли­зма, он је та­ко из­гу­био сво­ју при­род­ну за­јед­ни­цу и нај­ши­ру, нај­моћ­ни­ју мо­гу­ћу од­бра­ну.

Јед­на­ко ра­за­ра­ње пре­тр­пе­ле су од­брам­бе­не сна­ге, дру­га функ­ци­ја евро­а­риј­ске иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти. Оне су сву­да у Евро­пи ли­ше­не иоле озбиљ­ни­јих од­брам­бе­них мо­ћи, не­спо­соб­не не са­мо за од­бра­ну већ и за вој­ну ин­тер­вен­ци­ју уну­тар соп­стве­не др­жа­ве про­тив из­да­ја вла­да­ју­ћих псеудоелита. Ро­бу­ју­ћи на­ло­гу не­струч­не ци­вил­не кон­тро­ле, вој­не псе­у­до­е­ли­те су до­пу­сти­ле да не­при­ја­те­љи из­вр­ше пот­пу­ну де­ви­ри­ли­за­ци­ју од­бра­не и да ба­це у сме­ће све по­ве­сне вој­не тра­ди­ци­је и сла­ве, као по­ли­тич­ки не­ко­рект­не. Пр­ва­ци европ­ског кре­те­ни­зма, по­пут псеудофилозофа Јир­ге­на Ха­бер­ма­са, на­ла­жу вој­сци устав­ни па­три­о­ти­зам, од­но­сно спрем­ност слу­же­ња и по­ла­га­ња жи­во­та па­ра­гра­фи­ма ва­же­ћег Уста­ва. Мо­же­мо за­кљу­чи­ти да су и у том до­ме­ну атлант­ски или евро­крат­ски цен­три мо­ћи ли­ши­ли европ­ског чо­ве­ка од­го­ва­ра­ју­ћих од­бра­на пред иза­зо­ви­ма ин­ва­зи­је. Др­жа­ва је по­ста­ла то­ли­ко сла­ба да се ско­ро по пра­ви­лу ку­ка­вич­ки свр­ста­ва на стра­ну сво­јих не­при­ја­те­ља, а про­тив по­бор­ни­ка и бра­ни­ла­ца.

Па­мет­ном чо­ве­ку до­во­љан је и је­дан ита­ли­јан­ски при­мер: ви­ше­го­ди­шње на­сто­ја­ње вла­да­ју­ћих псе­у­до­е­ли­та – од вр­ха др­жа­ве до ме­диј­ских мај­сто­ра ми­шље­ња – да и си­лом уце­на из­ну­де ам­не­сти­ју за не­гда­шњег во­ђу те­ро­ри­стич­ког удру­же­ња екс­трем­не ле­ви­це, Lot­ta con­ti­nua (гру­па­ци­је ина­че до­ка­за­но фи­нан­си­ра­не и усме­ра­ва­не од стра­них, про­ти­ве­вроп­ских оба­ве­штај­них слу­жби, то­ком олов­них го­ди­на), осу­ђе­ног пра­во­сна­жном пре­су­дом на два­де­сет го­ди­на за­тво­ра због муч­ког уби­ства по­ли­циј­ског ин­спек­то­ра Ка­ла­бре­зи­ја, кри­вог што се хе­рој­ски бо­рио про­тив тог те­ро­ра ко­ји је од­нео на сто­ти­не и хи­ља­де не­ду­жних жи­во­та. Пот­пу­но рав­но­ду­шан пре­ма осе­ћа­њи­ма удо­ви­це, де­це, род­би­не и при­ја­те­ља уби­је­ног хе­ро­ја од­бра­не др­жа­ве и за­јед­ни­це, не тра­же­ћи об­но­ву про­це­са – јер је зло­чин до­ка­зан – осу­ђе­ни је го­ди­на­ма пре­зри­во од­би­јао да ис­пу­ни је­ди­ни услов за по­ми­ло­ва­ње, да на­пи­ше мол­бу, препуштајући то иде­о­ло­шки тран­свер­зал­ној ма­си сво­јих по­бор­ни­ка и обо­жа­ва­ла­ца, очи­глед­но уве­рен да је ње­му и слич­ни­ма све до­пу­ште­но, с га­ђе­њем по­ка­зу­ју­ћи да се не ка­је. По­др­жа­ва­ју­ћи уби­цу, вла­да­ју­ћа псе­у­до­е­ли­та је да­ла до зна­ња сви­ма ко­ји уме­ју да ви­де ка­ко про­ла­зе и ка­ко ће про­ћи они ко­ји се усу­де да бра­не др­жа­ву и на­ци­о­нал­ну за­јед­ни­цу.

У том до­ме­ну, и пра­во и прав­да су претрпели не­под­но­шљи­ве удар­це ни­хи­ли­зма, ко­ји су не са­мо по­ки­да­ли све ве­зе с де­он­то­ло­шким на­че­ли­ма већ и с људ­ским, са по­ве­сном тра­ди­ци­јом, с рим­ским пра­вом. Та­ко је пра­во, у овој на­о­па­кој, на­ка­зној, ли­хвар­ској и тро­вач­кој ци­ви­ли­за­ци­ји За­па­да по­ста­ло не­ка вр­ста „отво­ре­ног де­ла”, пре­пу­ште­но ар­би­трар­но­сти и во­лун­та­ри­зму вла­да­ју­ћих сна­га, ко­је од ње­га тра­же про­из­вод­њу ad hoc при­вре­ме­них, по­тро­ши­вих и ла­ко од­ба­ци­вих – кад од­слу­же – пра­ви­ла и уред­би, згод­них за по­тре­бе та­ко­ђе при­вре­ме­них прав­да­ња сва­ко­вр­сних на­си­ља над чо­ве­ком и за­је­ди­цом, те при­ро­дом и прав­дом. Пра­во је пот­пу­но отрг­ну­то од кри­те­ри­ју­ма исти­не и ла­жно­сти, по­ста­ло је без­о­блич­но, по­дат­но и усло­вљи­во. Оно, та­кво, по­ти­че из ни­хи­ли­зма, до­слов­но из ни­че­га, те се пре или ка­сни­је вра­ћа уни­шта, ни­че­му. Да­кле, пра­во је по­ста­ло пу­ки про­из­во­ђач од­го­ва­ра­ју­ће ро­бе ко­ја да­нас је­сте а су­тра ни­је. Сто­га су страх и по­вла­че­ње Евро­пља­на пред ин­ва­зи­јом и нео­бја­вље­ним ра­том – људ­ски пот­пу­но ар­зу­мив­и, изи­ск­ујућивелике пте­ображаје­, ­с вид­ине­.сТ­ога раз­умљ­иви. ­П­обе­да над ­ти­м стр­ахо­м и ве­лик­о успра­вљ­ање­ Е­вр­опљана­ ­изи­скују ­и ­ве­ли­ке духо­вн­е, душевне и ­ин­телекту­алне пр­ео­кре­те­, револу­цију с ви­сине.²<

­

(Јануар-фебруар 2006)

Н­ап­омене

­

^­1„Шта­ ј­е ­на­ци­ја­,уопште,­ и­ли нека о­дређена нац­иј­а?­ Ника­кав задов­ољавају­ћи крит­ери­ју­м по к­оме би­ се одлучил­о који о­д многих љу­дск­их колект­ива треба о­ва­ко да се ­зове не може­ д­а ­се от­крије­...­ Пр­облем­ је, међу­ти­м,­ у то­ме­ што је ­немогуће рећи по­см­ат­рачу как­о­ да разликује ­на­цију од бил­о ­ког д­ругог ент­ит­ета a p­riori, као­ ш­то­ може­мо­ да му к­аже­мо како да пр­еп­оз­на пт­ицу и­ли­ р­аз­ликуј­е ­ми­ше­ве од­ г­уштера...­ Сви­ случајеви­ који одгов­ар­ају дефиниц­иј­и нац­иј­е­ су­ очиг­ледно (или ­нис­у ­још) ,­на­ција’, ил­и ­не­ма­јунац­ио­на­лн­е тежње, ­ил­и ­несум­њи­ве­ ,­нације’н­е одговарају крите­ријуму и­ли­ м­ешавини критеријума­.”­ (Hobsb­awm­, 1996)

2­ Ов­де се завршава н­аш ­избор из опсежн­ог ­пог­лавља ­по­д насло­вом „­Ст­рах”,­ уврште­но­г ­у (још)­ н­еобја­вљ­ен­у студ­иј­у Europa­ In­va­sa ле­то­с преми­ну­лог­ Драгош­а ­Ка­лајић­а, рађ­ену ­по на­ру­џбини­ ње­говог ­ит­алијанск­ог ­издавач­а токо­м ­по­сл­едње ­го­д­ин­е пишч­ево­г жив­от­а. У наре­дним наставцима предочићемо ­чи­таоцим­а одабране делове ­јо­ш неких по­гл­ав­ља­ из ове ­студи­је­, коју ј­е ­са­м аутор­ п­оверио на ­ра­сп­ол­агање ­нашој редакцији. (Н­ап­омена уредниш­тв­а)

Л­итератур­а

Андрић,­ И­. (1964). ­Тра­вничк­а ­хроника­, ­Пр­освета ­–­ Младост­ – Свије­тл­ос­т – Др­жав­на заложба С­ловеније: Београд,­ З­агреб, Сарајево, Љубљана.

­De­l ­Valle,­ A. (1997)­. Islamisme et ­Etats­–­ Un­is, une al­lia­n­ce contre l’Europe. ­L’A­ge d’Homme: Lausanne­. ­

­Du Pa­s­qu­ier, R. (199­0)­. Il Ri­sveglio dell’Islam. ­Ed­izioni ­Pa­o­lin­e, 1990: Milano­.

Hobs­bawm, E. ­(­1996). N­acija i nacionalizam o­d 1780, „Fil­ip Višnji­ć”: Beo­g­rad.

Kaplan, D. (2000). East­wa­rd to Tartary, Random House: N­ew­ York.­

­Lind, М.­ и ­He­il­b­run, Ј­. (1996)­, ­The Tirdh­ A­merican empire, у International Herald Tri­bune, 4.­ јануар 19­96;­ Кalajić, D. (1997). S.­E.C­.I. Evropu, у Dug­a,­ 18. ­фебруар ­1­997. и у ­(1­998)­ Američko zlo 2, I­KP „Niko­la Paši­ć”­:­ Београд.

M­al­afronte­, U. (1991). Razza e­ ­usura,­ Ediz­io­ni di A­r: Pado­va.

On­eto, G. (1999­). Il Ruolo della ­P­ada­nia n­el­la eterna lotta fra L’Eu­ropa e l’Islam­, ­у Quad­ern­i Pada­ni­, br 22­-23, ма­рт-

јуни 1999: La­ Libe­ra­ compagnia­ p­adana:­ L­argo.

­Pound, E­. ­(1967). Canti pisani­, ­Ug­o ­Guanda e­ditore: ­Parma.

S­teu­c­kers,­ R.­ (­19­91). Orientations g­én­er­alés pour­ ­un­e histoire altern­ati­ve de ­la ­pensée économiq­ue, у V­oul­oir, бр. 83-86, нове­мбар-децембар­ 1991.

St­ol­berg-Rilin­ger­, ­B.1986. De­r ­St­aat al­s ­Masc­hin­e. Zur p­olitischen­ Matephor­ik des ab­soluten Fuerstenstaats, Dunck­er & H­um­bl­ot: Berlin­. ­

Sombart,W. (1996). Ebrei e la vita economica, Ar: Padova.

(1) Остварење застрашујућих прогноза

(2) Слом "идиле", рађање хаоса

(4) Заговорници европске пропасти

(5) Име руже боје новца