Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Досије

Europa Invasa

 

ДА ЛИ ЋЕ ЗАПАДНИ ЕВРОПЉАНИ ДОИСТА ДОБРОВОЉНО ПОСТАТИ РАЈА? (4)

Заговорници европске пропасти

 

„Већински слој Европљана данас чини аморфна и апатична маса механички збијених, а заправо осамљених и себичних јединки. Такву масу произвели су нихилистички процеси цивилизације и демонија либералног капитализма, ништећи све природне међуљудске везе и облике заједништва, од породице до нације. Од те масе саможивих и неосвешћених јединки, које живе само за свој опстанак, од данас до сутра, не може се очекивати да схвате како је и колико Европа угрожена, нити спремност да је бране, осим можда ако таласи претњи дођу и до прага њихове приватности”

 

Пише: Драгош Калајић

 

Су­о­че­ни с из­ве­сно­шћу соп­стве­ног сво­ђе­ња на ет­нич­ку или ра­сну ма­њи­ну, те вла­да­ви­не исла­ма над њи­хо­вом отаџ­би­ном, већ то­ком овог сто­ле­ћа – ка­ко на­ја­вљу­ју сва зва­нич­на пред­ви­ђа­ња, сле­де­ћи ли­ни­је ра­ста ма­са ими­гра­на­та, опа­да­ња на­та­ли­те­та бле­до­ли­ких и по­сле­ди­ца ула­ска тур­ко­фон­ске ма­се у Европ­ску уни­ју – Евро­пља­ни има­ју са­мо два из­бо­ра: от­пор или ка­пи­ту­ла­ци­ја. У оба слу­ча­ја ва­ља се по­слу­жи­ти и исто­риј­ским ис­ку­стви­ма, по­го­то­ву оних европ­ских на­ро­да ко­ји су већ до­жи­ве­ли и пре­жи­ве­ли ви­ше­ве­ков­ну оку­па­ци­ју од стра­не ва­не­вроп­ских осва­ја­ча под јар­мом исла­мо­кра­ти­је. Реч је о бал­кан­ским на­ро­ди­ма, ме­ђу ко­ји­ма је нај­по­уч­ни­ја суд­би­на срп­ског, јер је је­ди­ни ис­трај­но пру­жао ору­жа­ни от­пор, ве­ко­ви­ма, бра­не­ћи се­бе и Евро­пу.

Ту суд­би­ну обе­ле­жа­ва и низ уста­на­ка, на­кон ко­јих су ре­дов­но сле­ди­ли сви­ре­пе, ге­но­цид­не од­ма­зде и ег­зо­ду­си, али обе­ле­жа­ва је и ко­нач­ни осло­бо­ди­лач­ки рат, 1912. го­ди­не, ко­ји је ази­јат­ске осва­ја­че од­ба­цио до Кон­стан­ти­но­по­ља, за­дав­ши осман­ској псе­у­до­им­пе­ри­ји смрт­ни уда­рац. Под те­ре­том тур­ске и исла­мо­крат­ске оку­па­ци­је, не­кад је­дин­стве­ни срп­ски на­род до­жи­вео је че­тво­ро­стру­ко ра­сло­ја­ва­ње. Пр­во се одво­јио упра­во нај­бо­га­ти­ји слој, са­чи­њен од пре­жи­ве­лог ни­жег плем­ства и по­сед­ни­ка зе­мље, скло­них да чу­ва­ју имов­но ста­ње или за­ва­ра­них обе­ћа­њи­ма еко­ном­ских сло­бо­да. По­том су се, под те­ро­ром ужа­сних на­си­ља над хри­шћан­ским ста­нов­ни­штвом, исла­му при­кло­ни­ли и мно­ги дру­ги, што је људ­ски ра­зу­мљи­во. Мно­ги су пре­ве­ри­ли да би спа­сли кће­ри и су­пру­ге од ма­сов­них си­ло­ва­ња те пре­тва­ра­ња у бе­ло ро­бље, за по­тре­бе ле­ван­тиј­ских тр­жни­ца, а му­шку де­цу од оба­ве­зног „дан­ка у кр­ви, од­но­сно оти­ма­ња, у ра­ном де­тињ­ству, ра­ди обра­зо­ва­ња за вој­ску ја­њи­ча­ра, зло­гла­сну по сви­ре­по­сти.

Не­пот­пу­но­сти пре­ве­ра­ва­ња, од­но­сно по­тре­ба да се од­лу­ке пре­да­ка по­твр­де ван­ред­ном вер­ском рев­но­шћу; не­ис­ка­за­не кри­зе са­ве­сти, ве­ко­ви­ма са­би­ја­не у не­ким ла­гу­ми­ма под­све­сти; за­то­мља­ва­ни осе­ћај мо­рал­не ин­фе­ри­ор­но­сти спрам по­то­ма­ка оних ко­ји су одо­ле­ли на­си­љу и оста­ли вер­ни хри­шћан­ству; про­цес ара­би­за­ци­је for­ma men­tis и ду­ше, оби­ча­ја, па и је­зи­ка, по­сре­до­ван, као и сву­где, ши­ре­њем исла­ма и ис­ко­ре­њи­ва­њем те за­ти­ра­њем на­ци­о­нал­них или ет­нич­ких кул­ту­ра и тра­ди­ци­ја, уз од­би­ја­ње да се при­зна срп­ско по­ре­кло и по­сле­дич­ни низ па­те­тич­них и ре­дов­но гро­теск­но не­у­спе­лих на­сто­ја­ња да се из­ми­сли или ство­ри соп­стве­ни на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет, за по­тре­бе оправ­да­ва­ња зах­те­ва за соп­стве­ном на­ци­о­нал­ном др­жа­вом, с об­зи­ром да је ре­ли­гиј­ско оправ­да­ва­ње не­при­хва­тљи­во1 – све су то обе­леж­ја ко­ја су из са­вре­ме­них по­то­ма­ка ре­че­ног сло­ја исла­ми­зи­ра­них из­ве­ла огор­че­но и бор­бе­но не­при­ја­тељ­ство спрам Ср­ба, оп­сед­ну­тост жуд­њом за осве­том и об­но­вом пре­вла­сти из­гу­бље­не сло­мом осман­ске псе­у­до­им­пе­ри­је.

 

НО­ВО КА­ЉЕ­ЊЕ ХЕ­РО­ЈА

 

Су­прот­ни слој срп­ског на­ро­да био је кри­ста­ли­сан око не­по­ко­ле­бљи­ве жуд­ње за сло­бо­дом. Тај слој кре­тао се ка про­сто­ри­ма сло­бо­де, кроз гу­сте бал­кан­ске шу­ме, ка пла­нин­ским вр­хо­ви­ма и ви­со­рав­ни­ма, не­до­ступ­ним оку­па­то­ру, чи­јем су па­ра­зи­ти­зму нај­ви­ше од­го­ва­ра­ле до­ко­ли­це, угод­но­сти и ужи­ци, ка­кве су пру­жа­ла рав­ни­чар­ска на­се­ља, дуж ма­ги­страл­них тр­го­вач­ких пу­те­ва. Дру­ги су се од­ме­та­ли да­ље и по­ста­ја­ли рат­ни­ци-ра­та­ри, бра­не­ћи Евро­пу од ази­јат­ских осва­ја­ча на вој­ним гра­ни­ца­ма Ве­не­ци­јан­ске Ре­пу­бли­ке те аустро­у­гар­ске им­пе­ри­је. Нај­стро­жи­ји усло­ви жи­во­та, на пла­нин­ској ве­тро­ме­ти­ни и у сту­ди, те трај­не оску­ди­це и стал­на ра­то­ва­ња, ис­ка­ли­ли су је­дан ван­ред­но жи­лав тип чо­ве­ка, про­жет пле­ме­ни­та­шким и хе­рој­ским ето­сом. Ван­ред­не чвр­сти­не, по­сто­ја­но­сти и вр­ли­не тог ти­па чо­ве­ка по­ка­за­ле су се и то­ком по­след­ње де­це­ни­је XX ве­ка, под оп­са­дом санк­ци­ја­ма од стра­не нај­ве­ће си­ле све­та те ко­нач­но и под оп­штим на­па­дом де­вет­на­ест зе­ма­ља Атлант­ског са­ве­за, ко­ји на­кон се­дам­де­сет осам да­на и но­ћи бом­бар­до­ва­ња вој­них и ци­вил­них ци­ље­ва ни­је ус­пео да вој­но осво­ји ни је­дан пе­даљ срп­ске зе­мље, ни­ти да оства­ри стра­те­шки циљ атлант­ског Ле­ви­ја­та­на (да опет упо­тре­би­мо шми­тов­ску але­го­ри­ју), за­дат Ул­ти­ма­ту­мом из Рам­бу­јеа: оку­па­ци­ја це­ло­куп­не те­ри­то­ри­је Ју­го­сла­ви­је.2

Тре­ћи и нај­број­ни­ји слој чи­нио је про­сек људ­ског ма­те­ри­ја­ла, не­до­вољ­но смео да пре­ду­зме ви­со­ке пу­те­ве трај­ног од­ри­ца­ња и ра­то­ва­ња, али до­вољ­но мо­рал­но сна­жан да оста­не ве­ран соп­ству и сво­јој ве­ри. Тај слој је стр­пљи­во под­но­сио ја­рам оку­па­тор­ске вла­сти и ње­них па­ра­зит­ских на­ме­та, али увек спре­ман да се ода­зо­ве по­зи­ви­ма на уста­нак.

Из тог сло­ја бр­зо се из­дво­јио че­твр­ти, мо­рал­но нај­сла­би­ји, спре­ман да без­у­слов­но слу­жи оку­па­то­ру, ко­ји је у ње­му пре­по­знао иде­ал­ног над­зор­ни­ка по­рет­ка, пре­но­сни­ка на­ред­би и из­вр­ши­о­ца ка­зни. Ве­ли­ки срп­ски ге­о­граф и ет­ноп­си­хо­лог Јо­ван Цви­јић пр­ви је уочио и опи­сао ка­рак­те­ро­ло­шка свој­ства тог сло­ја – што су по­ста­ла то­ли­ко уро­ђе­на да се и ге­нет­ски пре­но­се – озна­чив­ши их јед­ном син­таг­мом ко­ја је мо­ра­ли­стич­ка, али и пре­оп­шир­на: „ра­јин­ски мен­та­ли­тет. Реч је о сло­ју ко­ји пре­ма стра­ном оку­па­то­ру га­ји ду­бо­ки ком­плекс ин­фе­ри­ор­но­сти, ви­де­ћи у ње­му узор све­га и на­сто­је­ћи да га пред сво­ји­ма у све­му опо­на­ша, од спољ­не но­шње и по­на­ша­ња до оби­ча­ја и пси­хо­ло­ги­је. Цр­пе­ћи из та­кве по­слу­шно­сти број­не при­ви­ле­ги­је, тај слој се, пре­ма на­ро­ду ко­ме је при­па­дао, по­ка­зао че­сто мно­го сви­ре­пи­ји не­го оку­па­тор, су­ро­во ка­жња­ва­ју­ћи по­ја­ве уз­ди­за­ња, из­ра­зе по­но­са и сло­бо­дар­ског от­по­ра.

 

СТРУК­ТУ­РА ЈЕД­НОГ СЛО­МА

 

У са­вре­ме­ној сли­ци Евро­пља­на већ су уоч­љи­ви пред­зна­ци пре­до­че­ног ра­сло­ја­ва­ња, од­но­сно ње­го­ве по­тен­ци­јал­но­сти. Већ се ства­ра слој кон­вер­ти­та, прем­да је огром­ном ве­ћи­ном са­чи­њен од же­на уда­тих за му­сли­ман­ске ими­гран­те, што је по­сред­ни симп­том оне­мо­ћа­ва­ња и се­бич­ног оту­ђе­ња му­шког еле­мен­та Евро­пе, ко­ји пред на­па­ди­ма на му­шкост ку­ка­вич­ки бе­жи чак и у чма­ро­љу­бље, што по­при­ма већ ма­сов­не раз­ме­ре, по­твр­ђу­ју­ћи те­о­ри­ју Кур­ци­ја Ма­ла­пар­теа о узро­ку та­кве из­да­је.3 У том сло­ју мо­же се уочи­ти и ели­та са­чи­ње­на од оних ко­ји су, сле­де­ћи тра­га­ње Ре­неа Ге­но­на за ле­ги­тим­ним за­ступ­ни­штвом При­мор­ди­јал­не Тра­ди­ци­је или пак сво­ју зга­ђе­ност на­ка­зном ли­хвар­ском и тро­вач­ком ци­ви­ли­за­ци­јом За­па­да – је­ди­ни по­зи­тив­ни од­го­вор про­на­шли у исла­му.

Бор­бе­ни еле­мент Евро­пља­на се оку­пља у по­след­њим истин­ским, од­но­сно жи­вим по­ли­тич­ким по­кре­ти­ма, про­ши­ре­ним по­ро­ди­ца­ма, што се опи­ру свим си­ла­ма гло­ба­ли­зма а не са­мо та­ла­си­ма ма­сов­них ими­гра­ци­ја, од оних што бра­не ет­нич­ке осо­бе­но­сти и за­ви­ча­је, ка­ко то узор­но чи­ни Ли­га Норд – до стра­на­ка на­ци­о­на­ли­зма, по­пут Фла­ман­ског бло­ка или фран­цу­ског На­ци­о­нал­ног фрон­та.

Онај ве­ћин­ски слој Евро­пља­на чи­ни аморф­на и апа­тич­на ма­са ме­ха­нич­ки зби­је­них, а за­пра­во оса­мље­них и се­бич­них је­дин­ки, ко­ју су про­из­ве­ли ни­хи­ли­стич­ки про­це­си ци­ви­ли­за­ци­је и де­мо­ни­ја ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, ни­ште­ћи све при­род­не ме­ђу­људ­ске ве­зе и об­ли­ке за­јед­ни­штва, од по­ро­ди­це до на­ци­је.

Од те ма­се са­мо­жи­вих и нео­све­шће­них је­дин­ки, што жи­ве са­мо за свој оп­ста­нак, од да­нас до су­тра, не мо­же се оче­ки­ва­ти да схва­те ка­ко је и ко­ли­ко Евро­па угро­же­на, ни­ти спрем­ност да је бра­не, осим и мо­жда ако та­ла­си прет­њи до­ђу и до пра­га њи­хо­ве при­ват­но­сти.

 

ПСЕ­У­ДО­ФИ­ЛО­СО­ФИ­ЈА „МЕ­ША­ЊА”

 

Нео­бја­вље­на, мир­но­доп­ска ин­ва­зи­ја Евро­пе, што пре­ти да већ то­ком овог сто­ле­ћа ли­ши Евро­пља­не њи­хо­ве отаџ­би­не, рас­по­ла­же и сво­јим ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­сти­ма, за­го­вор­ни­ци­ма европ­ске про­па­сти. Реч је, по пра­ви­лу, о (псе­у­до)ин­те­лек­ту­ал­ним ми­ље­ни­ци­ма вла­да­ју­ћих цен­та­ра мо­ћи, ко­ји сво­ју ме­диј­ску „сла­ву” сти­чу упра­во слу­же­ћи Је­ди­ној (до­пу­ште­ној, од­но­сно „ис­прав­ној”) ми­сли. Оп­ште обе­леж­је тог сло­ја је је­дин­стве­но и пре­ћут­но од­ба­ци­ва­ње кри­тич­ког ста­ва спрам вла­да­ју­ћих по­ја­ва и про­це­са у све­ту, ко­ји је све до сло­ма си­сте­ма зва­ног ре­ал­ни со­ци­ја­ли­зам био су­шти­на или con­di­tio si­ne qua non исте ми­сли. Сад, пак, та ми­сао све вла­да­ју­ће по­ја­ве и про­це­се у све­ту пре­ћут­но или отво­ре­но по­др­жа­ва, усме­ра­ва­ју­ћи пре­о­ста­ле кри­тич­ке зло­во­ље је­ди­но не оне ко­ји им се опи­ру. Оп­шта пре­ми­са та­квог ста­ва је јед­на кри­во­тво­ри­на, јед­на псе­у­до­хе­ге­лов­ска ми­сао, ко­ју низ по­ко­ле­ња по­на­вља без про­ве­ра, обич­но је пре­у­зи­ма­ју­ћи, здра­во за го­то­во, од ба­нал­ног ва­шар­ског пре­ва­ран­та, Кар­ла По­пе­ра, ко­га је од­го­ва­ра­ју­ћи lobby уз­ди­гао, у очи­ма за­се­ње­не про­сто­те, до ра­зи­не пр­вог му­дра­ца то­бо­же сло­бод­ног све­та.5

У пи­та­њу је ис­каз из уво­да Фи­ло­со­фи­је пра­ва: „Оно што је ра­зум­но је­сте ак­ту­ел­но; оно што је ак­ту­ел­но је­сте ра­зум­но.” По ту­ма­че­њу Кар­ла По­пе­ра, чи­је не­зна­ње усва­ја оп­шту за­блу­ду, Хе­гел твр­ди ка­ко „све што је са­да ствар­но или ак­ту­ел­но мо­ра би­ти ра­ци­о­нал­но и до­бро”.Сам Хе­гел се по­тру­дио да ис­пра­ви оне ко­ји га ни­су до­бро раз­у­ме­ли у тре­ћем из­да­њу Ен­ци­кло­пе­ди­је, упу­ћу­ју­ћи на сво­ју На­у­ку ло­ги­ке где је упо­тре­бу из­ра­за ак­ту­ел­но зна­чењ­ски одво­јио од пој­мо­ва по­сто­ја­ње, би­ва­ње или слу­чај­но. Ту из­раз ак­ту­ел­но озна­ча­ва ван­ред­но рет­ку по­ја­ву у све­ту на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња: пот­пу­но пост­ва­ре­ње иде­је из ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Да­кле, ни­је реч о јед­ном де­ли­ћу мно­штва опи­пљи­ве и ви­дљи­ве ствар­но­сти. Ми­ли­тант­ни по­бор­ни­ци и про­по­вед­ни­ци Јед­не ми­сли, пак, об­ма­њи­вач­ко ту­ма­че­ње Хе­ге­ло­ве ми­сли ко­ри­сте за прав­да­ње сва­ког вла­да­ју­ћег про­це­са у са­вре­ме­ном све­ту, од осва­јач­ких ра­то­ва нај­ве­ћег па­ра­зи­та све­та, атлант­ског Ле­ви­ја­та­на, ли­хвар­ског ко­ло­ни­ја­ли­зма и ра­за­ра­ња свих од­бра­на од сти­хи­је ни­хи­ли­зма, зва­не гло­ба­ли­за­ци­ја – до ин­ва­зи­је тре­ће­свет­ских ма­са глад­них и очај­них жр­та­ва на Евро­пу, фа­та­мор­га­ну све­та без­гра­нич­них оби­ља. Све је то, по њи­ма, ак­ту­ел­но, од­но­сно ствар­но,да­кле ра­ци­о­нал­но, од­но­сно без ал­тер­на­ти­ве, те се ва­ља остр­ви­ти на оне ко­ји уста­ју про­тив, ко­ји одо­ле­ва­ју, про­тив­нич­ки или не­при­ја­тељ­ски, про­це­си­ма, јер је њи­хов от­пор за­пра­во ира­ци­о­на­лан, да­кле сли­чан или исто­ве­тан ира­ци­о­нал­ним иде­о­ло­ги­ја­ма – пре­ма од­ре­ђе­њу марк­си­сте Ђер­ђа Лу­ка­ча (Lu­kač, 1966) – у пр­вом ре­ду фа­ши­зму и на­ци­о­нал­со­ци­ја­ли­зму. <

 

(Март 2006)

 

 

На­по­ме­не


1 Од по­вла­че­ња осман­ске псе­у­до­им­пе­ри­је из Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, где су се сма­тра­ли Тур­ци­ма, му­сли­ма­ни срп­ског или сло­вен­ског по­ре­кла су осам пу­та ме­ња­ли сво­је на­ци­о­нал­но име и од­ре­ђе­ње по­ре­кла. При­ме­ри­це, то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да је Бо­сна и Хер­це­го­ви­на ушла у са­став Не­за­ви­сне Др­жа­веХр­ват­ске, са­ве­зни­це си­ла осо­ви­не, му­сли­ма­ни су се зва­нич­но пре­по­зна­ли у од­ре­ђе­њу да су „цви­је­ће хр­ват­ског на­ро­да”. Исто­вре­ме­но су у Бер­лин тај­но сла­ли иза­сла­ни­ке да уве­ре не­мач­ке го­спо­да­ре ка­ко ни­су сло­вен­ског већ упра­во гер­ман­ског по­ре­кла, да су јед­но пле­ме Го­та за­лу­та­ло у сло­вен­ску ма­су, тра­же­ћи сто­га соп­стве­ну др­жа­ву. Слав­ни филм­ски ре­ди­тељ Емир Ку­сту­ри­ца – ко­ји по­ти­че из му­сли­ман­ске по­ро­ди­це што се ни­је од­ре­кла срп­ског по­ре­кла – опа­жа: „Кад ми­слим по­ли­тич­ки на на­чин на ко­ји сам учен у Евро­пи, ка­да гле­дам на бу­дућ­ност бо­сан­ских му­сли­ма­на, до­ла­зим до пи­та­ња ко­је ме нај­че­шће оп­се­да: знам да, ка­да би се ис­под њи­хо­вих но­гу из­ву­као џа­миј­ски те­пих, бо­јим се да би по­па­да­ли као сно­пље... С јед­не стра­не знаш да по­ли­тич­ки жи­вот мо­ра би­ти из­над кон­тро­ле ре­ли­ги­је, а с дру­ге знаш, ка­да би се џа­ми­ја по­ву­кла с по­ли­тич­ке сце­не, нај­ве­ро­ват­ни­је је да би иш­че­зао чи­тав на­род.” (Д. Та­на­ско­вић, 2002)

 

2 Мо­же се ре­ћи, за љу­бав па­ра­док­са, да је ка­ље­ње та­квог ти­па чо­ве­ка јед­на од по­зи­тив­них по­сле­ди­ца осман­ске и исла­мо­крат­ске оку­па­ци­је. Ве­ли­ки удео у то­ме има­ло је и на­сил­но одва­ја­ње срп­ског на­ро­да од сло­бод­не, хри­шћан­ске Евро­пе те, по­сле­дич­но, огром­но кул­тур­но и ци­ви­ли­за­циј­ско за­о­ста­ја­ње, од­но­сно пре­се­ца­ње свих ве­за с про­це­си­ма ко­ји су ка­рак­те­ри­са­ли наш кон­ти­нент то­ком ве­ко­ва срп­ског ро­бо­ва­ња. Ср­би су оста­ли не­до­так­ну­ти ду­хом ба­ро­ка и кла­си­ци­зма, илу­ми­ни­зма и по­зи­ти­ви­зма, ве­тро­ви­ма ма­сон­ства и ан­ти­кле­ри­ка­ли­зма, де­мо­кра­ти­је и ре­пу­бли­кан­ства... Пот­пу­но оса­мљен, срп­ски на­род се окре­тао сво­јој нај­ду­бљој тра­ди­ци­ји, укљу­чу­ју­ћи и пре­хри­шћан­ско на­сле­ђе – при­ну­див­ши и сво­ју Пра­во­слав­ну цр­кву да се том окре­та­њу са­о­бра­зи – и ода­тле је цр­пео ми­то­ве и му­дро­сти, ле­ко­ве и оби­ча­је, сна­ге и енер­ги­је от­по­ра оку­па­то­ру.

 

3 „С об­зи­ром да осе­ћа ка­ко је оно што ти­ра­ни­ја на­сто­ји да по­го­ди у ње­му ње­го­ва му­жев­на ду­ша, ње­гов му­шки еле­мент, у кла­сич­ном сми­слу те ре­чи, пол му­шкар­ца се ма­ски­ра, при­кри­ва се, по­жен­стве­њу­је се ка­ко би по­бе­гао од прет­ње.(Ma­la­par­te, 1959)

 

4 Раз­ма­тра­ју­ћи По­пе­ро­ву кри­ти­ку Хе­ге­ла, Вал­тер Ка­уф­ман је не­по­бит­но утвр­дио да до­тич­ни уоп­ште ни­је чи­тао де­ла ко­ји­ма се ба­ви већ са­мо крат­ке из­во­де, у не­вер­ним пре­во­ди­ма и по­пу­лар­ним из­да­њи­ма: „Ако се сло­жи­мо с По­пе­ром да је ,ин­те­лек­ту­ал­но по­ште­ње од те­мељ­ног зна­ча­ја за све до че­га др­жи­мо’, он­да се мо­ра­мо по­бу­ни­ти про­тив ње­го­вих ме­то­да; јер прем­да је По­пе­ро­ва мр­жња пре­ма то­та­ли­та­ри­зму на­дах­ну­ће и сре­ди­шни мо­тив ње­го­ве књи­ге (Отво­ре­но дру­штво и ње­го­ви не­при­ја­те­љи, прим. Д. К.), ње­го­ви ме­то­ди су слич­ни ме­то­ди­ма то­та­ли­тар­них ,знан­стве­ни­ка’ и ши­ре се сло­бод­ним све­том.(Ka­uf­mann,1972)

 

5 С об­зи­ром да Карл По­пер ис­тра­жу­је и ду­бин­ске, скри­ве­не по­бу­де „не­при­ја­те­ља” ње­го­вог иде­а­ла – што је крај­ње не­у­о­би­ча­је­но на ра­зи­ни фи­ло­соф­ских рас­пра­ва – он­да је ле­ги­тим­но окре­ну­ти то по­до­зре­ње и пре­ма ње­му, па се упи­та­ти да ли је „отво­ре­но дру­штво” плод до­бро­на­мер­но­сти. По­пе­ро­вом уче­ни­ку, спе­ку­лан­ту Џор­џу Со­ро­шу, ко­ји че­сто ис­ти­че сво­је је­вреј­ско по­ре­кло, упу­ће­но је пи­та­ње за­што он­да не отво­ри свој „Отво­ре­ни уни­вер­зи­тет” та­мо где је да­нас нај­по­треб­ни­ји, у Изрaелу, да ши­ри иде­а­ле „отво­ре­ног дру­штва” и ми­ри Је­вре­је с Па­ле­стин­ци­ма, про­тив обо­стра­них на­ци­о­нал­них ис­кљу­чи­во­сти и из­град­ње зи­да што их раз­два­ја. Пи­та­ње је оста­ло без од­го­во­ра. Пи­та­ње је ина­че ле­ги­тим­но јер је очи­глед­но да упра­во не­за­си­ти па­ра­зи­ти­зам атлант­ског Ле­ви­ја­та­на да­нас под­сти­че или во­ди осва­јач­ке и пљач­ка­шке ра­то­ве, ши­ром све­та, под из­го­во­ром да се бо­ри за спре­ча­ва­ње „ху­ма­ни­тар­них ка­та­стро­фа”, те за ши­ре­ње „де­мо­кра­ти­је, „људ­ских опра­ва” и иде­а­ла „отво­ре­ног дру­штва.


 

Ли­те­ра­ту­ра

 

Eco, U. (1998). La mia Euro­pa me­tic­cia,у La Re­pub­bli­ca од 22. де­цем­бра 1998, Ro­ma.

Hob­sbawm, E. (1996). Na­ci­je i na­ci­o­na­li­zam od 1780. Be­o­grad: Fi­lip Vi­šnjić.

Ka­uf­mann, W. (1972). The He­gel Myth and Its Met­hod, у збор­ни­ку He­gel, New York: An­chor Bo­oks, Do­u­ble­day.

Le Goff, J. (2000). L’Euro­pa sarà me­tic­cia, у Av­ve­ni­re,од 8. ја­ну­а­ра 2000,Mi­la­no.

Lu­kač, Đ. (1966). Ra­za­ra­nje uma – put ira­ci­o­na­li­zma od Še­lin­ga do Hi­tle­ra, Be­o­grad: Kul­tu­ra.

Ma­la­par­te, C. (1959). Ses­so e libertà, у Ma­ma mar­cia, Fi­ren­ze: Val­lec­chi.

Ta­na­sko­vić, D. (2002). Islam i mi, Be­o­grad: Par­te­non.

 

 

(1) Остварење застрашујућих прогноза

(2) Слом "идиле", рађање хаоса

(3) Демонтирање свих одбрана

(5) Име руже боје новца

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеДосијеEuropa Invasa Заговорници европске пропасти