Europa Invasa

ИЗДАЈА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА И ПРЕМЕРАВАЊЕ ЕВРОПСКОГ ПОТОНУЋА (5)

Име руже боје новца

Према убеђивањима програмираних звезда интелектуалног мејнстрима, те авангарде рајинског менталитета у Европи постмодерне епохе, од Ле Гофа до Умберта Ека, бела и хришћанска Европа у којој смо рођени биће мртва у перспективи од три-четири деценије. Утопљена у расни, крвни и културни бућкуриш, под влашћу „финансијских алхемичара”, индустријалаца свести и рекламократије. И тобоже једино што још можемо учинити је да стварамо културу која ће припремити нашу децу да „управљају” том пропашћу, тим „сусретом”. Пораз је мањи ако пристанемо на њега, кажу нам и смеше се. А ако пређемо на страну својих непријатеља, оно што од нас остане биће на победничкој страни

Пише: Драгош Калајић

За­го­вор­ни­ци ин­ва­зи­је ма­са ими­гра­на­та на Евро­пу – од ути­цај­них исто­ри­ча­ра, по­пут Жа­ка ле Го­фа, све до ме­диј­ских про­из­во­ђа­ча јав­ног мне­ња, по­пут Ум­бер­та Ека – обич­но на­сту­па­ју као оте­ло­тво­ре­ња ра­ци­о­нал­но­сти. У пи­та­њу је то­бо­же не­ми­нов­на и не­из­бе­жна по­ја­ва, ко­ја чи­ни кон­стан­ту исто­ри­је, за­јед­но са сво­јом глав­ном по­сле­ди­цом: ви­ше­стру­ким ме­ша­њи­ма до­шља­ка и до­мо­ро­да­ца. С ауто­ри­те­том гла­сно­го­вор­ни­ка учи­те­љи­це жи­во­та, Ле Гоф из­ја­вљу­је: „Ве­ру­јем да оно што мо­же и што тре­ба да се до­го­ди је­сте ус­по­ста­вља­ње ди­ја­ло­га ко­ји омо­гу­ћа­ва бар су­жи­вот, а још ви­ше од то­га ме­ша­ње(me­tis­sa­ges), укр­шта­ње раз­ли­чи­тих кул­ту­ра. Евро­па је би­ла ство­ре­на за­хва­љу­ју­ћи се­ри­јиме­ша­ња у хри­шћан­ској епо­хи и осо­би­то то­ком сред­њо­ве­ко­вља: она је би­ла сли­ве­на за­хва­љу­ју­ћи спа­ја­њу вар­вар­ских па­га­на и хри­шћа­на по­кој­не рим­ске им­пе­ри­је. Два­де­сет пр­ви век тре­ба да бу­де но­ва епо­ха ме­ша­ња.”(Le Goff, 2000)

На дну те ин­те­лек­ту­ал­не аван­гар­де „ра­јин­ског мен­та­ли­те­та” има мно­го ма­ње об­зи­ра пре­ма европ­ским жр­тва­ма, ка­ко све­до­че пред­ви­ђа­ња Ум­бер­та Ека о по­сле­ди­ца­ма ма­сов­них ими­гра­ци­ја:

„Ми­слим да ако ства­ри бу­ду ишле ка­ко са­да иду, мо­ра­ће да на­ста­не јед­на обо­је­на Евро­па, без на­ци­о­нал­них др­жа­ва. Ми се не на­ла­зи­мо пред по­ја­вом ими­гра­ци­је већ ми­гра­ци­је. Пре­на­се­ље­ни (sic!) Југ све­та се пе­ње ка Се­ве­ру, ко­ји је у де­мо­граф­ском опа­да­њу. Не­ма ме­ра ко­је мо­гу да за­у­ста­ве тај про­цес. Да­кле, ка­жи­мо до сре­ди­не XXI ве­ка, Евро­па ће по­ста­ти обо­је­ни, ме­шан (me­tic­cio) кон­ти­нент, са­чи­њен ве­ћи­ном од крв­них ме­ша­на­ца. И то не са­мо с тач­ке гле­ди­шта бо­је ко­же већ де­ли­мич­но и кул­ту­ре... Не го­во­рим о осва­ја­њи­ма већ ме­ша­њи­ма. По­ми­сли­те на гер­ман­ске на­ро­де ко­ји се спу­шта­ју ка рим­ској им­пе­ри­ји. Не при­хва­та­ју они ла­тин­ски или хри­шћан­ство Ри­ма. По­ста­ју пак ари­ја­ни – у сми­слу је­ре­си а не ра­се – и, ма­ло по ма­ло, ра­ђа­ју се но­ви је­зи­ци, они ко­је да­нас го­во­ри­мо. У крај­њој ли­ни­ји, сред­њо­ве­ков­на и мо­дер­на Евро­па је ре­зул­тат огром­ног ме­ша­ња и ми­гра­ци­ја...”

ПО­ТВР­ЂИ­ВА­ЊЕ ОПО­ВР­ГА­ВА­ЊЕМ

На­ве­де­ни за­го­вор­ник за­цр­њи­ва­ња Евро­пља­на¹ ипак зна да та­кво „бо­је­ње” не мо­же про­ћи без­бол­но, те нам чак от­кри­ва и не­ка­кву ви­со­ку европ­ску уста­но­ву ко­ја то­ме слу­жи: „Бо­јим се да ће би­ти плаћенo ви­со­ком це­ном у кр­ви и на­си­љу. Је­ди­на ствар ко­ју мо­же­мо да ура­ди­мо, да би су­коб учи­ни­ли ма­ње сна­жним, је­сте да кул­тур­но при­пре­ми­мо на­шу де­цу ка­ко да упра­вља­ју су­сре­том... Ја сам чланAcadémie Uni­ver­sel­le des Cul­tu­res, ко­ја то пред­ви­ђа­ње ме­ша­не Евро­пе има у сво­јој осни­вач­кој по­ве­љи и ми одав­но из­у­ча­ва­мо об­ли­ке вас­пи­та­ва­ња ка­ко би би­ле при­хва­ће­не (ет­нич­ке, кул­тур­не, дру­штве­не и та­ко да­ље) раз­ли­чи­то­сти.”(Eco,1998)

За раз­ли­ку од му­дро су­здр­жа­ног Ле Го­фа, ко­ји опре­зно го­во­ри са­мо у при­лог „ме­ша­ња раз­ли­чи­тих кул­ту­ра”, про­ти­ве­вроп­ски рас­по­ја­са­ни Еко, на­ја­вљу­ју­ћи и по­др­жа­ва­ју­ћи као ну­жност и крв­на ме­ша­ња, уда­ра, не­све­сно, на јед­ну од основ­них пра­зно­ве­ри­ца Јед­не ми­сли, што прав­но на­че­ло јед­на­ко­сти љу­ди рас­те­же на оквир ап­со­лу­та.

На овом ме­сту на­шег из­ла­га­ња упут­но је отво­ри­ти јед­ну за­гра­ду ра­ди раз­ма­тра­ња пра­зно­вер­ја Јед­не ми­сли по ко­ме су ра­са и на­ци­ја пој­мо­ви без са­др­жа­ја, од­но­сно без ика­кве осно­ве у ствар­но­сти. Ако су сви љу­ди су­штин­ски јед­на­ки у сва­ком до­ме­ну, он­да су и све раз­ли­ке ко­је им се при­пи­су­ју нео­сно­ва­не, по­чев­ши од оних ко­лек­тив­них, са­др­жа­них у пој­мо­ви­ма ра­се и на­ци­је. Ка­ко нас оба­ве­шта­ва пр­во гла­си­ло Јед­не ми­сли, New York Ti­mes,„би­о­ло­ги­ја до­ка­зу­је, сва­ки дан, све ви­ше, да по­јам ра­се не­ма ни­ка­кву на­уч­ну осно­ву”.² Они не­са­ве­сне па­ме­ти ко­ји су спрем­ни да по­др­же та­кав на­лог обич­но га прав­да­ју и до­ка­зу­ју чи­ње­ни­цом да се ни­јед­на де­фи­ни­ци­ја ра­се не по­ду­да­ра, у пот­пу­но­сти, са прет­по­ста­вље­ним пред­ме­том: у сва­кој ра­си има при­ме­ра­ка што по­се­ду­ју обе­леж­ја не­ке дру­ге, и обрат­но. У пи­та­њу је при­ме­на не­ке вр­сте псе­у­до­кар­те­зи­јан­ског чи­стун­ства при од­ре­ђе­њу вр­ста или ка­те­го­ри­ја. Сле­де­ћи та­кву ме­то­ду, мо­ра­ли би­смо за­кљу­чи­ти да не по­сто­је ни мо­чва­ре, јер ни­су сво­ди­ве ни на во­ду ни на коп­но. Ка­ко до­бро уоча­ва Фран­соа Жа­коб, до­бит­ник Но­бе­ло­ве на­гра­де за би­о­ло­ги­ју, људ­ска вр­ста је оп­ста­ла упра­во за­хва­љу­ју­ћи сво­јим ра­сним и оста­лим раз­ли­ка­ма, од­но­сно раз­ли­чи­тим од­го­во­ри­ма на раз­не иза­зо­ве и ка­та­стро­фе: не­ки од­го­во­ри су се по­ка­за­ли успе­шним а дру­ги по­гре­шним, иза­звав­ши иш­че­зну­ћа. У про­тив­ном, ако би људ­ска вр­ста би­ла са­ста­вље­на са­мо од јед­на­ких, пру­жа­ју­ћи исто­вет­не од­го­во­ре, она би из­ве­сно иш­че­зла.³

За де­мо­ни­зо­ва­ње пој­ма на­ци­је – као илу­зи­је ко­ја са­др­жи ра­зор­не по­тен­ци­ја­ле – про­по­вед­ни­ци Јед­не ми­сли ко­ри­сте оси­ро­ма­ше­ност и се­ман­тич­ке ску­че­но­сти те­ку­ће лек­си­ке, од­но­сно од­го­ва­ра­ју­ће ре­чи. С об­зи­ром да ни­је мо­гу­ће од­ре­ди­ти је­дин­стве­не кри­те­ри­ју­ме на­ци­је, ко­ји за­до­во­ља­ва­ју та­ко име­но­ва­не ску­пи­не, од „аме­рич­ке на­ци­је” до „не­мач­ке”,„фран­цу­ске” или „ита­ли­јан­ске”, за­кљу­чу­је се – ка­ко то чи­ни, по­сред­но, чак и исто­ри­чар Хоб­сба­ум (Hob­sbawm, 1996), отво­ре­ни не­при­ја­тељ на­ци­о­на­ли­зма – да је у пи­та­њу јед­на али огром­на и по­губ­на (са­мо)об­ма­на. Ако се усво­ји из­ло­же­ни став, по­ста­је са­вр­ше­но ле­ги­тим­но за­ла­га­ње за ру­ше­ње или за­то­мља­ва­ње на­ци­о­нал­них др­жа­ва као тво­ре­ви­на јед­не илу­зи­је.

За­тво­рив­ши за­гра­ду и вра­тив­ши се основ­ном то­ку из­ла­га­ња, мо­же­мо уочи­ти ка­ко за­го­вор­ни­ци ими­грант­ске ин­ва­зи­је Евро­пе ко­ји, по­пут Ум­бер­та Ека, од ње оче­ку­ју и рас­тва­ра­ње европ­ских на­ци­ја те бе­ле ра­се по­сред­ством крв­них ме­ша­ња – ти­ме афир­ми­шу по­сто­ја­ње на­ци­ја и ра­са као ствар­но­сти. У про­тив­ном, ако ра­се и на­ци­је до­и­ста не по­сто­је, као ни оста­ле раз­ли­ке, си­лом „јед­на­ко­сти свих љу­ди”, он­да не би мо­гли го­во­ри­ти ни о ме­ша­њу.

НА ИС­ПИ­ТУ ИСТО­РИ­ЈЕ

Су­прот­но уве­ра­ва­њи­ма за­го­вор­ни­ка европ­ске про­па­сти о не­из­бе­жно­сти или не­за­у­ста­вљи­во­сти ими­гра­ци­о­них про­це­са те кул­тур­них и крв­них „ме­ша­ња”, што то­бо­же из­во­де из исто­риј­ских ис­ку­ста­ва, Учи­те­љи­ца жи­во­та их по­ри­че. Из­ве­сно је да има мно­го при­ме­ра не­у­спе­лих от­по­ра ре­че­ним ме­ша­њи­ма. До­вољ­но је са­др­жај Ма­на­ва-Дар­ма-Ша­стра, прав­ног ко­дек­са ин­диј­ских Ари­ја, кр­ца­тог нај­стро­жим за­бра­на­ма крв­них ме­ша­ња с по­ко­ре­ним, црн­пу­ра­стим, углав­ном дра­вид­ским до­мо­ро­ци­ма – за­бра­на­ма ко­је су се по­том из­мет­ну­ле у троп­ски буј­ни и сло­жен си­стем ка­сти – упо­ре­ди­ти са де­мо­граф­ском сли­ком са­вре­ме­не Ин­ди­је, где не­ма ни­јед­ног „са­чу­ва­ног” бле­до­ли­ког. Та­ко се ла­ко спо­зна­ју раз­ме­ре по­ра­за и сло­ма свих за­штит­них ме­ра. С дру­ге стра­не, ско­ро де­сет сто­ле­ћа – од бит­ке код По­а­те­ја 732. до од­бра­не Бе­ча 1683. го­ди­не – Евро­пља­ни су успе­шно од­би­ја­ли низ ин­ва­зи­ја му­сли­ман­ских ма­са и од­го­ва­ра­ју­ћа ме­ша­ња. Чак и у про­сто­ри­ма ко­је су ази­јат­ске хор­де ус­пе­ле да осво­је и др­же под вла­шћу сто­ле­ћи­ма, по­пут Пи­ри­неј­ског и Бал­кан­ског по­лу­о­стр­ва, раз­ме­ре ме­ша­ња – ко­ја су би­ла, по пра­ви­лу, по­сле­ди­ца от­ми­ца, на­си­ља и си­ло­ва­ња – ни­су бит­но угро­зи­ле европ­ски ге­но­фонд.

По­бор­ни­ци ин­ва­зи­је Евро­пе и кул­тур­них те крв­них ме­ша­ња афро­а­зиј­ских ту­ђи­на и Евро­пља­на обич­но прав­да­ју та­кву пер­спек­ти­ву јед­ним пот­пу­но ла­жним при­ме­ром: сим­би­о­зом гер­ман­ских па­га­на и ро­ман­ског ста­нов­ни­штва, у су­мра­ку рим­ске им­пе­ри­је. Тај при­мер не мо­же по­слу­жи­ти да нас уве­ри ка­ко су ме­ша­ња кул­тур­них и крв­них раз­ли­чи­то­сти не са­мо уоби­ча­је­на већ и по­жељ­на, пло­до­но­сна по­ја­ва, јер у слу­ча­ју о ко­ме је реч не­ма ни­ка­квих су­штин­ских опреч­но­сти из­ме­ђу гер­ман­ског и ро­ман­ског еле­мен­та. Ко­ре­ни и ро­ман­ског еле­мен­та су та­ко­ђе гер­ман­ски. Обе ет­нич­ке ску­пи­не при­па­да­ју не са­мо ис­тој ра­си већ и је­дин­стве­ном ин­до­е­вроп­ском или евро­а­риј­ском кул­тур­ном кру­гу. Ако је осно­ва­на те­о­ри­ја по ко­јој евро­а­риј­ски на­ро­ди по­ти­чу из је­дин­стве­ног пра­на­ро­да – као што и њи­хо­ви раз­ли­чи­ти је­зи­ци по­ти­чу из је­дин­стве­ног ста­бла пра­је­зи­ка – он­да је сим­би­о­за гер­ман­ског и ро­ман­ског еле­мен­та не­ка вр­ста по­кре­та по­врат­ка при­мор­ди­јал­ном је­дин­ству, оном пре ра­се­ја­ња ка ју­гу, ис­то­ку и за­па­ду евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та.⁴<

(Април 2006)

На­по­ме­не

¹ Уз­гред ре­че­но, ме­диј­ска „сла­ва” до­тич­ног, упр­кос без­на­де­жног не­до­стат­ка та­лен­та и за­па­њу­ју­ће не­спо­соб­но­сти раз­у­ме­ва­ња ли­те­ра­ту­ре ко­ри­шће­не за ис­пи­си­ва­ње ве­о­ма обим­них а ис­пра­зних ро­ма­на, је­дан је од мно­штва симп­то­ма пот­пу­ног сло­ма си­сте­ма вред­но­сти.

²По­ли­ти­ка, 1. март 1998.

³L’Eve­ne­ment du je­u­di, 12. сеп­тем­бар 1991.

⁴ Овим за­вр­ша­ва­мо об­ја­вљи­ва­ње из­во­да из обим­не сту­ди­је Euro­pa In­va­sa ле­тос пре­ми­ну­лог Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, ко­ју је аутор на­пи­сао за ита­ли­јан­ског из­да­ва­ча у зад­њим ме­се­ци­ма свог жи­во­та. Од на­ред­ног бро­ја „НА­ЦИ­ЈА” ће за­по­че­ти об­ја­вљи­ва­ње ода­бра­них де­ло­ва из Зим­ског сол­сти­ци­ја,још јед­ног из­у­зет­ног ру­ко­пи­са из заоставштине ко­ју је почивши Дра­гош Ка­ла­јић лич­но по­ве­рио на­шем ли­сту.

Ли­те­ра­ту­ра

Eco, U. (1998). La mia Euro­pa me­tic­cia,у La Re­pub­bli­ca од 22. де­цем­бра 1998, Ro­ma.

Hob­sbawm, E. (1996). Na­ci­je i na­ci­o­na­li­zam od 1780. Be­o­grad: Fi­lip Vi­šnjić.

Ka­uf­mann, W. (1972). The He­gel Myth and Its Met­hod, у збор­ни­ку He­gel, New York: An­chor Bo­oks, Do­u­ble­day.

Le Goff, J. (2000). L’Euro­pa sarà me­tic­cia, у Av­ve­ni­re,од 8. ја­ну­а­ра 2000,Mi­la­no.

Lu­kač, Đ. (1966). Ra­za­ra­nje uma – put ira­ci­o­na­li­zma od Še­lin­ga do Hi­tle­ra, Be­o­grad: Kul­tu­ra.

Ma­la­par­te, C. (1959). Ses­so e libertà, у Ma­ma mar­cia, Fi­ren­ze: Val­lec­chi.

Ta­na­sko­vić, D. (2002). Islam i mi, Be­o­grad: Par­te­non.

(1) Остварење застрашујућих прогноза

(2) Слом "идиле", рађање хаоса

(3) Демонтирање свих одбрана

(4) Заговорници европске пропасти