![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Досије |
ВИШЕ ОД ПРИЧЕ (2) Живјети као човјек, умријети као пас
Пише: Горан Бабић
Хоће човјек да се убије због пса. Зашто хоће човјек, зар је то могуће? Оно кад је била „Олуја” над Крајином и кад је сва млада чељад отамо избјегла, у том селу на Банији, у кући, остала је само стара мати, она мати Скендерова, Стојанка. Синови су, с унуцима, на тракторима, нестали. У даљини, у Сербији. Дугих се десет љета нису вратили у завичај, нити су штогод о матери знали, а питати нису имали кога. Јер, никога није било. Доброг за питање. Старица је ипак преживјела захваљујућ’ сусједима Хрватима, с којима је расла и одрасла, иако је у село и у њену кућу залазила униформа нове хрватске државе, њене полиције, војске и паравојске. Једном је, чак, у задњи час из појате у шуму умакла кад је шаховница открила да је плоча на шпорету још топла. Онда се помало и полако, полако и помало, некако све слегло и једног су се дана из даљине, из магле и незнања, синови појавили. Дођоше да обиђу село, у селу кућу и у кући баку старицу. Отишли су били као момци, а враћају се ко одрасли људи. Хоће ли их мајка препознати? Препознао их је, већ на капији, остарјели, изнемогли пас. Његових осамнаест година јест преко стотину људских, ал’ још је махао репом јер од свега је највише волио најмлађег од браће. Тако је, ваљда, некада давно и Одисеја препознао његов Арг. Ту се, на вратима, и десила несрећа. Гледајућ’ маторог шарова како се, стар а радостан, једва вуче земљом, најмлађи рече браћи: „Е, био би севап прекратити животињи муке.” Тад се окрену к њима пас и на очи му груну сузе. Плакао је као дијете, одшепесао десетак корака, окренуо главу да једаред још осмотри најмлађег и срушио се мртав. Сам од себе. Отада најмлађи од браће не може заспати, већ све хоће да се убије. Због пса. Прогоне га, каже, оне очи из којих капљу сузе, као киша. <
(Из зборника „Република Српска Крајина – Десет година послије”)
(1) Хладна ништитељска рачуница (3) Варљиво историјско затишје (4) Координате периферних народа
|