Штампа
Архива 2005-2006 > Интервју - Прва линија

 

ЕКСКЛУЗИВНО: АЛЕК­САН­ДАР ВУ­ЧИЋ, ГЕ­НЕ­РАЛ­НИ СЕ­КРЕ­ТАР НАЈ­ЈА­ЧЕ ПО­ЛИ­ТИЧ­КЕ СТРАН­КЕ У ЗЕ­МЉИ

Пу­ти­нов ре­цепт за Ср­би­ју


„Пра­ви раз­лог за њи­хо­во упи­ња­ње да до­ка­жу ка­ко су они ур­ба­ни а ми ру­рал­ни, они мо­дер­ни а ми чак не тра­ди­ци­о­нал­ни или кон­зер­ва­тив­ни не­го вар­ва­ри: је­ди­но уко­ли­ко би СРС до­шла на власт, зби­ле би се ко­ре­ни­те про­ме­не и били пре­се­че­ни ка­та­стро­фал­ни про­це­си. Све­тлост би про­др­ла у си­ву зо­ну, иза ку­ли­са срп­ске по­ли­ти­ке, би­ла би рас­крин­ка­на та опа­ка спре­га по­ли­тич­ке ма­фи­је, до­ма­ћих оли­гар­ха и ино­стра­них цен­та­ра фи­нан­сиј­ске мо­ћи сум­њи­вог по­ре­кла. Био би то увод у кон­со­ли­да­ци­ју др­жа­ве, по мо­де­лу налик на онај ко­ји је ви­ше не­го успе­шно спро­вео ру­ски пред­сед­ник”

 

НАЦИЈА ПРЕС

 

Пр­ви је опе­ра­ти­вац Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке, не­ки би не­из­о­став­но ре­кли ме­на­џер, или ди­рек­тор. Спа­да у ма­лу гру­пу још увек мла­дих срп­ских по­ли­ти­ча­ра ко­ји су ста­са­ва­ли упо­ре­до са об­но­вље­ном ви­ше­стра­нач­ком сце­ном де­ве­де­се­тих и са­да ула­зе у пу­ну зре­лост, и лич­но­сну и по­ли­тич­ку, спрем­ни да пре­у­зму нај­ви­ше од­го­вор­но­сти. На јав­ној сце­ни је бес­ком­про­ми­сан бо­рац, оштар и без дла­ке на је­зи­ку, а при­ват­но благ и го­спод­ствен. Иако фор­ми­ран као „вој­ник сво­је пар­ти­је”, по­ја­ве и фе­но­ме­не епо­хе у ко­јој жи­ви­мо ка­дар је да ана­ли­зи­ра ду­бо­ко, све­стра­но и отво­ре­но.

• Ду­го го­ди­на ства­ран и фи­нан­си­ран, да ли још увек оп­ста­је сте­ре­о­тип о ра­ди­ка­ли­ма као ан­ти­е­вроп­ској, ру­рал­ној и ана­хро­ној по­ли­тич­кој сна­зи, не­спо­соб­ној за кре­а­тив­но су­о­ча­ва­ње са мо­дер­ни­те­том?

Не­дав­но смо пра­ви­ли но­ву ана­ли­зу не­га­тив­не кам­па­ње во­ђе­не про­тив СРС у штам­па­ним и елек­трон­ским ме­ди­ји­ма и за­кљу­чи­ли смо, на осно­ву ег­закт­них по­ка­за­те­ља, да смо од свих на по­ли­тич­кој сце­ни би­ли нај­и­зло­же­ни­ји на­па­ди­ма. И то не са­мо на­па­ди­ма сво­јих по­ли­тич­ких про­тив­ни­ка, не­го и та­ко­зва­них не­за­ви­сних ме­ди­ја и про­дук­ци­ја, као и број­них „не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја”. У нај­ра­зли­чи­ти­јим си­ту­а­ци­ја­ма из­ми­шља­ли су о на­ма зби­ља нај­го­ре мо­гу­ће ства­ри, на­сто­је­ћи да на­пра­ве та­кву вр­сту сте­ре­о­ти­па. И, као што зна­те, по­сле де­се­ти­на хи­ља­да пу­та по­но­вље­не исте ства­ри, де­ли­мич­но су у то­ме и ус­пе­ли. Ме­ђу­тим, ви­ди­мо да им се то по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на ру­ши као ку­ла од ка­ра­та. Ду­го су на­па­да­ли Ми­ло­ше­ви­ћа и СРС. Ми­ло­ше­ви­ћа са­да ви­ше не по­ми­њу, ње­го­ву стран­ку по­го­то­ву, оста­ла је са­мо СРС као ме­та, иако пет го­ди­на ни на ко­ји на­чин, је­ди­ни ме­ђу ре­ле­вант­ним по­ли­тич­ким фак­то­ри­ма, ни­смо уче­ство­ва­ли у вла­сти.

Ре­ћи ћу Вам шта је пра­ви раз­лог за њи­хо­во упи­ња­ње да до­ка­жу ка­ко су они ур­ба­ни а ми ру­рал­ни, они мо­дер­ни а ми чак не тра­ди­ци­о­нал­ни или кон­зер­ва­тив­ни не­го вар­ва­ри: је­ди­но уко­ли­ко би СРС до­шла на власт, до­шло би до ко­ре­ни­те про­ме­не вла­сти и пре­се­ца­ња ка­та­стро­фал­них про­це­са. За­што? Они ко­ји су уче­ство­ва­ли у нај­те­жим кри­ми­нал­ним рад­ња­ма и ко­руп­ци­о­на­шким афе­ра­ма мо­ра­ли би да иза­ђу пред ли­це прав­де. Све­тлост би про­др­ла у си­ву зо­ну, иза ку­ли­са срп­ске по­ли­ти­ке, би­ла би рас­крин­ка­на та опа­ка спре­га по­ли­тич­ке ма­фи­је, до­ма­ћих оли­гар­ха и ино­стра­них цен­та­ра фи­нан­сиј­ске мо­ћи сумњивог порекла и намера. Ства­ри са­да ова­ко сто­је: док се они ме­ђу­соб­но сме­њу­ју – а сви су при­ја­те­љи, ку­мо­ви, сви су уве­за­ни у по­сло­ве „при­ва­ти­за­ци­је”, „кон­сул­тант­ске услу­ге” итд. – до­зи­ра­но ће се на­па­да­ти по но­ви­на­ма, али се ни­шта по­себ­но не­ће де­ша­ва­ти ни­ти ме­ња­ти.

Сте­ре­о­тип о ко­јем го­во­ри­те ру­ше са­ми на­ши кле­вет­ни­ци, свим сво­јим дру­гим не­бро­је­ним ла­жи­ма ко­је је на­род про­зрео, па лан­ча­но па­да и та о ра­ди­ка­ли­ма. Љу­ди и у Евро­пи и у Ср­би­ји уве­ли­ко пре­по­зна­ју њи­хо­ву по­ли­тич­ку ме­то­до­ло­ги­ју, про­па­ганд­не ма­глу­шти­не се ра­зи­ла­зе и озби­љан свет ви­ди да су ра­ди­ка­ли нор­мал­на срп­ска и европ­ска сна­га ко­ја има ствар­на ре­ше­ња за Ср­би­ју.

 

ПУТ ДИ­ЗА­ЊА СА ДНА

 

• Ар­гу­мен­ти ко­ји­ма оштро кри­ти­ку­је­те и прет­ход­ну и са­да­шњу вла­ду углав­ном су по­зна­ти јав­но­сти. Бес­крај­но кон­ста­то­ва­ње ка­та­стро­фе, ме­ђу­тим, ни­је до­вољ­но. Ко­ја ре­ше­ња ну­ди­те, ка­кве ме­ре у еко­но­ми­ји, со­ци­јал­ној и спољ­нојпо­ли­ти­ци, од­бра­ни, за про­блем Ко­со­ва и Ме­то­хи­је?

При­мед­ба ко­ју из­но­си­те је уме­сна и ве­о­ма озбиљ­на, мно­ги љу­ди је на­во­де као раз­лог што че­сто ни­су мо­ти­ви­са­ни да из­ла­зе на из­бо­ре. Сма­тра­ју да ми ко­ји смо на по­ли­тич­кој сце­ни јед­ни дру­ге не­пре­ста­но оп­ту­жу­је­мо за ка­та­стро­фич­но ста­ње, а не ну­де се пра­ва и убе­дљи­ва ре­ше­ња. Је­дан наш ве­ли­ки тим струч­ња­ка упра­во при­пре­ма ши­ро­ки па­кет кон­крет­них ме­ра ко­је пред­ста­вља­ју пут ре­ша­ва­ња, ди­за­ње са дна. Не, да­кле, не­ка­кав по­ли­тич­ко-прав­но-еко­ном­ски про­ви­зо­ри­јум, за још јед­но за­ма­зи­ва­ње очи­ју гра­ђа­ни­ма Ср­би­је, не­го си­стем кон­крет­них и оства­ри­вих ме­ра, ме­ра чи­ја ре­а­ли­за­ци­ја за­ви­си од нас и спа­да у до­мен на­ших соп­стве­них мо­ћи, а пред­ста­вља­ју ја­сно и кон­крет­но по­бољ­ша­ње жи­во­та. Ту ће сва­ка­ко на пр­вом ме­сту би­ти раз­вој ко­му­ни­ка­ци­о­не, пут­не, уоп­ште са­о­бра­ћај­не ин­фра­струк­ту­ре. Ако не бу­де до­вољ­но др­жав­ног нов­ца, ићи ће­мо на кон­це­си­је, али на кон­це­си­је ко­је ће ја­сно да од­го­ва­ра­ју овој др­жа­ви, не не­ком ло­би­ју ко­ји узи­ма пр­ља­ве про­цен­те ис­под сто­ла. Бу­де ли др­жав­ног нов­ца, уло­жи­ће­мо га и ти­ме у ши­рем за­хва­ту по­кре­ну­ти при­вре­ду. За­ми­сли­те ка­кав би при­вред­ни под­сти­цај би­ла из­град­ња ауто-пу­та Бе­о­град–Хер­цег Но­ви, са из­град­њом ком­плет­не ин­фра­струк­ту­ре: по­сао би до­би­ло 300.000 до 500.000 љу­ди!

При том, опет се вра­ћам на ту рак-ра­ну, наш прет­ход­ни за­да­так ће би­ти да нај­о­длуч­ни­је су­зби­је­мо ко­руп­ци­ју. Већ ти­ме би­смо на­пра­ви­ли огром­не уште­де и осло­бо­ди­ли ве­ли­ке су­ме нов­ца за ула­га­ње у раз­вој, у про­из­вод­њу, не у јав­ну по­тро­шњу. Ми да­нас у Ср­би­ји не­ма­мо, на при­мер, ни јед­ну по­љо­при­вред­ну бан­ку ко­ја ће пра­вом по­љо­при­вред­ни­ку да по­ну­ди по­вољ­не кре­дит­не про­гра­ме. Све на­ше бан­ке да­нас су ко­мер­ци­јал­не.

Ка­ко то учи­ни­ти? Ми­слим да нам је по­треб­на не­ка вр­ста пу­ти­нов­ског ре­цеп­та, по ко­јем је ру­ски пред­сед­ник кон­со­ли­до­вао др­жа­ву и об­ра­чу­нао се са та­мо­шњим „оли­гар­си­ма”. Ако би­смо ми та­ко по­сту­пи­ли са тро­ји­цом нај­ве­ћих кри­ми­на­ла­ца и тај­ку­на у Ср­би­ји, до­би­ли би­смо ве­ли­ки бу­џет­ски при­лив, под­ста­кли би­смо по­ре­ску ди­сци­пли­ну, фи­нан­сиј­ско тр­жи­ште уозби­љи­ли и уре­ди­ли. Спре­чи­ли би­смо на­ста­вак бес­при­зор­не оти­ма­чи­не ко­ја се са­да де­ша­ва у окви­ру та­ко­зва­не „дру­ге аку­му­ла­ци­је ка­пи­та­ла” у Ср­би­ји.

Ми не да­је­мо пре­ве­ли­ка обе­ћа­ња, ко­ја су, уоста­лом, по­ли­тич­ки и мо­рал­ни бу­ме­ранг. Али ово што Вам из­ла­жем је на­чин да нам си­гур­но из да­на у дан бу­де бо­ље. Не, не­ће­мо до­но­си­ти за­ко­не са ре­тро­ак­тив­ним деј­ством, мо­ра да по­сто­ји прав­на си­гур­ност, по­го­то­ву за сва­ко спољ­но ула­га­ње. Мо­ра­мо им оси­гу­ра­ти ам­би­јент да оства­ру­ју про­фит, а на на­ма је да ни­зом под­сти­цај­них и за­штит­них ме­ра учи­ни­мо да се зна­ча­јан про­це­нат тог про­фи­та за­др­жи и бу­де уло­жен у гра­ни­ца­ма на­ше зе­мље.

 

КОШМАРИ ПАЛАНАЧКОГ ГЛОБАЛИЗМА

 

• Сти­че се ути­сак да ра­ди­ка­ли де­ле јед­ну оп­шту сла­бост срп­ске по­ли­тич­ке кла­се: хро­нич­но пот­це­њи­ва­ње да­ле­ко­се­жне ду­бин­ске ва­жно­сти кул­ту­ре. Пре­пу­шта­њем тог по­ља но­тор­ним срп­ским и европ­ским не­при­ја­те­љи­ма, зна­ча­јан део срп­ске омла­ди­не уда­љен је од мо­гућ­но­сти кре­а­тив­ног раз­у­ме­ва­ња срп­ске, баш као и ве­ро­до­стој­не европ­ске иде­је, или је чак вас­пи­тан да им се ди­рект­но су­прот­ста­вља. Ко­мен­тар?

Ни­сам екс­перт за ову или ону област умет­но­сти или кул­тур­не де­лат­но­сти, али да­нас је до­вољ­но гле­да­ти буд­ним оком око се­бе и мно­го то­га се са­мо об­ја­шња­ва. До­вољ­но ми је да оста­вим свог сед­мо­го­ди­шњег си­на да пра­ти „му­зич­ки” про­грам на Б92 – ви­дим ка­ко се де­те тог уз­ра­ста бу­квал­но рас­пла­че слу­ша­ју­ћи ту пси­хо­па­то­ло­ги­ју на­би­је­ну у зву­ко­ве. Ја­сно ми је да се ти­ме ра­зор­но де­лу­је на свест, па и под­свест тог де­те­та и да се не­ви­дљи­ва ру­ка увла­чи у ње­го­ву гла­ву, по­ку­ша­ва да упра­вља ње­го­вом ду­шом и ње­го­вом суд­би­ном! Ово што се де­си­ло у Фран­цу­ској од­би­ја­њем „европ­ског” уста­ва, у зна­чај­ној ме­ри, бар 30-40 од­сто, од­раз је фран­цу­ске кул­ту­ре. Же­ље да се са­чу­ва исто­риј­ска успо­ме­на, тра­ди­ци­ја, кул­ту­ра, иден­ти­тет, име, сој и са­мо­бит­ност. На жа­лост, по­до­зре­вам да ми ско­ро да ви­ше не­ма­мо, или има­мо дра­ма­тич­но ма­ло, на­ше ве­ро­до­стој­не кул­ту­ре и тра­ди­ци­је у оно­ме што се као ме­диј­ска сли­ка и мо­дел ну­ди на­ро­ду, по­го­то­ву мла­дим на­ра­шта­ји­ма. Ви­ди се да уни­шта­ва­мо и соп­стве­ни је­зик и пи­смо. Чи­не то нај­ви­ше оно ко­ји би тре­ба­ло да бу­ду јав­ни узо­ри за не­што пот­пу­но друк­чи­је. На при­мер, Ше­ку­ла­рац, дру­га „Зве­зди­на” зве­зда, отво­ри ка­фе и не уме да га на­зо­ве та­ко: „Дру­га зве­зда”, не­го мо­ра да га на­зо­ве „Second star”. На Б92 кри­ти­ку­ју за­што се не­што зо­ве „Ви­дов­дан”, „Цар Ла­зар”, „Књаз Ми­лош”... Мо­жда вам зву­чи ба­нал­но, али на том ни­воу ма­сов­не кул­ту­ре и по­тро­шње, што је не­по­сред­но по­ве­за­но са на­мет­ну­тим мо­де­ли­ма ма­сов­не пси­хо­ло­ги­је, ду­го­роч­но се фор­ми­ра­ју мно­ге ства­ри. То­бо­же, све што је срп­ско ни­је мо­дер­но, ни­је in, ни­је ур­ба­но. А да би би­ло мо­дер­но, ин и ур­ба­но, мо­ра да бу­де не­што дру­го не­го што је­сте, не­што ту­ђе, на не знам ком је­зи­ку. При том, та­кве „трен­до­ве” на­ме­ћу љу­ди ко­ји ни­ти зна­ју тај стра­ни је­зик, ни­ти до­и­ста зна­ју не­што бит­но о Евро­пи, ни­ти нас они мо­гу та­мо „од­ве­сти”, не­го са­мо зло­у­по­тре­бља­ва­ју све то про­тив оних ко­ји се њи­хо­вом та­квом де­ло­ва­њу су­прот­ста­вља­ју.

Ако по­гле­да­мо са­вре­ме­но по­зо­ри­ште, филм, ар­хи­тек­ту­ру, ли­ков­не умет­но­сти, ви­ди­мо да на­ша кул­ту­ра, при­ти­сну­та та­квим „трен­до­ви­ма”, гу­би свој из­вор­ни иден­ти­тет, свој аутен­тич­ни пе­чат, сна­гу да ис­пу­ни сво­ју сврху у за­јед­ни­ци.

 

ПРОТИВ СРЉАЊА У БЕЗЛИЧНОСТ

 

Ми то­ме мо­ра­мо да се су­прот­ста­ви­мо. Љу­ди ко­ји се ти­ме ба­ве у СРС су то­га све­сни. Ни­је реч ни о ка­квом на­шем на­сту­пу „ан­ти–”, про­тив не­че­га, не­го о по­зи­тив­ном при­сту­пу сна­жног афир­ми­са­ња соп­стве­не ве­ро­до­стој­не кул­ту­ре, и то ми­шље­не кре­а­тив­но, са­гла­сне са сен­зи­би­ли­те­том на­шег са­вре­ме­ног чо­ве­ка, до­ра­сле ис­ку­ше­њи­ма ка­кви­ма смо по­но­во из­ло­же­ни. Знам мно­го на­ци­о­нал­но са­мо­све­сних и уте­ме­ље­них струч­ња­ка, ко­ји са­вр­ше­но до­бро зна­ју ову област и ме­ха­ни­зме ко­је сам у оп­штим цр­та­ма опи­сао. Ти љу­ди би до­би­ли од­ре­ше­не ру­ке да та­кво сво­је зна­ње и ре­ше­ња спро­ве­ду у де­ло.

• Па ипак, и у вре­ме Ми­ло­ше­ви­ће­ве вла­сти, укљу­чу­ју­ћи и пе­риод кад сте ви би­ли у Вла­ди, по­ље кул­ту­ре би­ло је, по­сред­ством ве­ли­ких су­ма нов­ца и дру­гих ме­ха­ни­за­ма, пот­пу­но у ру­ка­ма та­ко­зва­них со­ро­шев­ских сна­га у Ср­би­ји. Та­да сте би­ли у при­ли­ци, зар не, да у то­ме не­што кон­крет­но про­ме­ни­те, али то се ни­је де­си­ло?

Ра­ди­ка­ли ни­ка­да ни­су др­жа­ли тај ре­сор, али, са дру­ге стра­не, Ви сте у пра­ву. Се­ћам се ка­ко су се сви ми­ни­стри кул­ту­ре утр­ки­ва­ли да се до­дво­ре со­ро­шев­ском ло­би­ју у Бе­о­гра­ду, чак су њи­ма до­де­љи­ва­ли но­вац, на при­мер Цен­тру за кул­тур­ну де­кон­та­ми­на­ци­ју, ваљ­да по­ку­ша­ва­ју­ћи да им ка­жу: не­мој­те нас на­па­да­ти, на­па­дај­те оне дру­ге, ми смо до­бри и спрем­ни смо на про­ме­ну вла­сти, спрем­ни смо да се по­ви­ну­је­мо. Ср­би­ји су по­треб­ни хра­бри, обра­зо­ва­ни и па­мет­ни љу­ди ко­ји су спрем­ни да се то­ме су­прот­ста­ве. Та­кви љу­ди по­сто­је, они су ја­чи и ве­ћи и обра­зо­ва­ни­ји од ме­не, и они ће учи­ни­ти оно што је до њих. Ми­слим да се у Ср­би­ји ства­ра је­дан ши­ро­ки фронт пре све­га мла­дих љу­ди спрем­них да се од­у­пру, љу­ди ко­ји не­ма­ју стра­ха, за­зо­ра, не­га­тив­них пред­ра­су­да, ком­плек­са ни­же вред­но­сти. Тај слој, та но­ва ге­не­ра­ци­ја срп­ска, од­у­пре­ће се ср­ља­њу у без­лич­ност, у ко­ло­ни­јал­ни ста­тус, у про­паст.

За­што ни­је при­хва­ћен пред­лог да се у Но­вом Са­ду, под ра­ди­кал­ском вла­шћу, об­но­ви је­дин­стве­ни го­ди­шњи Са­бор кул­ту­ра пра­во­слав­них на­ро­да (ка­кав смо јед­ном има­ли сре­ди­ном де­ве­де­се­тих и ЈУЛ га је уки­нуо) и да тај Са­бор има бар при­бли­жно исти бу­џет као „Ег­зит”?

На­ша власт у Но­вом Са­ду је под из­у­зет­но ве­ли­ким при­ти­ском. По­не­кад ре­а­гу­ју на на­чин за ко­ји ми­сле да ће за­шти­ти ту власт од да­љих бе­со­муч­них на­па­да и омо­гу­ћи­ти им про­стор да се ба­ве сво­јим при­о­ри­тет­ним по­слом. Да од­лу­чу­јем на ло­кал­ном ни­воу, по­сту­пао бих не­што друк­чи­је. На­па­да се не бо­јим, чак их при­жељ­ку­јем, и чи­нио бих све на ја­ча­њу срп­ске кул­ту­ре и срп­ске иде­је. Ме­ђу­тим, не за­бо­ра­ви­мо да је и на­ша власт у Но­вом Са­ду, чак и у та­ко те­шким окол­но­сти­ма ка­кве су јој на­мет­ну­те, вра­ти­ла срп­ско пи­смо у Но­ви Сад, на ули­це, на нај­гле­да­ни­ју град­ску те­ле­ви­зи­ју, вра­ти­ла је име Ми­ла­на Те­пи­ћа, по­др­жа­ли су мно­ге ак­ци­је бит­не за на­шу кул­ту­ру и ду­хов­ност. Да, не­ке ни­су мо­гли да по­др­же и ис­пра­те, али је све ипак мно­го бо­ље не­го пре.

Пре­ћу­та­на је и ини­ци­ја­ти­ва да се УН­МИК-у пред­ло­жи, у сла­ву мул­ти­кул­ту­ра­ли­зма, одр­жа­ва­ње па­ра­лел­ног „Ег­зи­та” у При­шти­ни, ка­ко би и шип­тар­ска омла­ди­на би­ла из­ло­же­на истим бла­го­да­ти­ма као и срп­ска?

Ми­слим да сам Вам, одговарају­ћи на прет­ход­но, већ од­го­во­рио и на ово пи­та­ње.

 

СРБИЈА И ЕУ, РАЦИОНАЛНА ВЕРЗИЈА

 

Стран­ка чи­ји сте ви­со­ки функ­ци­о­нер сло­ви, оправ­да­но или не, као „евро­скеп­тич­на”. У раз­ма­тра­њи­ма раз­ло­га за ула­зак у ЕУ или оста­ја­ња из­ван, до ка­квих сте за­кљу­ча­ка до­шли?

Раз­го­ва­ра­ли смо са ни­зом љу­ди ко­ји су екс­пер­ти у тој обла­сти, не­ки су за нас ура­ди­ли на­мен­ске сту­ди­је, из­ва­га­ни су мно­ги ар­гу­мен­ти. За­кљу­чак? Су­шти­на је у сле­де­ћем: за Ср­би­ју би за­пра­во нај­бо­ље би­ло да сви око нас уђу у ЕУ, и Ру­му­ни­ја и Бу­гар­ска и оста­ли, а да ми бу­де­мо у ста­ту­су „кан­ди­да­та”, од­но­сно да има­мо спе­ци­јал­не тр­го­вин­ско-ца­рин­ске аран­жма­не ка­кве има, на при­мер, Швај­цар­ска. Ми би­смо та­ко, по­вољ­ним ца­рин­ским сто­па­ма и це­ном рад­не сна­ге, мо­гли да до­ве­де­мо, са­свим си­гур­но, нај­бо­ље европ­ске ин­ве­сти­то­ре. Да бу­де­мо не­ка вр­ста иде­ал­не оф-шор зо­не, ко­ја би омо­гу­ћи­ла да гра­ђа­ни Ср­би­је жи­ве бо­ље и ра­де ви­ше не­го оста­ли.

Но, то је да­нас те­шко пред­ви­де­ти, све је то на су­ви­ше ду­гач­ком шта­пу: да ли ће­мо за 15 или 20 го­ди­на по­ста­ти чла­но­ви ЕУ или не? На­ше је да раз­ви­ја­мо до­бре од­но­се са свим зе­мља­ма са ко­ји­ма је то мо­гу­ће, да раз­ви­ја­мо на­шу еко­но­ми­ју, да чу­ва­мо на­шу кул­ту­ру и да ра­ди­мо оно што је у том тре­нут­ку нај­бо­љи ин­те­рес на­шег на­ро­да. За­то ми не­ма­мо ту вр­сту про­бле­ма, не мо­ра­мо да се прав­да­мо ни за шта, гле­да­мо пот­пу­но ра­ци­о­нал­но на то пи­та­ње.

Пре­ма јед­ном од сце­на­ри­ја ко­ји су у оп­ти­ца­ју, не­при­ја­те­љи Ср­би­је тем­пи­ра­ли су за пр­ву по­ло­ви­ну 2006. го­ди­не рас­пад СЦГ и се­це­си­ју Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Два ме­се­ца пре то­га, ка­же се у раз­ра­ди сце­на­ри­ја, тре­ба­ло би „уре­ди­ти пре­да­ју вла­сти у ру­ке ра­ди­ка­ли­ма”, ка­ко би то по­слу­жи­ло као али­би и ка­ко би се сва исто­риј­ска од­го­вор­ност и гнев на­ро­да сва­ли­ли на срп­ске на­ци­о­на­ли­сте. Ис­по­ста­ви ли се да ово ни­су пу­ке спе­ку­ла­ци­је ни опи­па­ва­ње пул­са, ка­кав би био ваш од­го­вор?

По­зна­то је: ми не бе­жи­мо од од­го­вор­но­сти. Ка­да би­смо же­ле­ли да по­сту­па­мо ка­ко нам је нај­лак­ше, ре­кли би­смо: баш нас бри­га, не­ка ра­де шта хо­ће, не­ка оба­ве „пр­ља­ве по­сло­ве”, а ми ће­мо на­кон го­ди­ну-две да до­ђе­мо на власт, чи­сти. Али, ов­де је у пи­та­њу др­жа­ва! И, зна­те, шта нас бри­га ка­кву ће­мо по­пу­лар­ност да има­мо, ка­кав реј­тинг, ако из­гу­би­мо др­жа­ву, ако из­гу­би­мо Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, ако из­гу­би­мо део на­шег на­ро­да!? То је кључ­но: ка­ко да са­чу­ва­мо и КиМ и Цр­ну Го­ру. Стал­но по­на­вљам, ни­ка­кве раз­ли­ке не­ма из­ме­ђу При­је­по­ља и Пље­ва­ља. Исти Ср­би жи­ве у оба гра­да, са­мо их Ја­бу­ка де­ли. Мо­ра­мо да схва­ти­мо це­ли­ну и је­дин­ство на­шег на­ро­да, из­над ар­би­трар­них ко­му­ни­стич­ких гра­ни­ца, и да са­чу­ва­мо оно што мо­же­мо и ка­ко мо­же­мо.

 

МАЛИ ИГРАЧИ ВЕЛИКЕ ИГРЕ

 

Око КиМ, очи­глед­но је, игра­ју се ве­ли­ке игре. Али кључ­но је за нас, за на­шу др­жа­ву и наш на­род, да у сва­ком тре­нут­ку мо­же­мо да ка­же­мо да не мо­гу да про­на­ђу у Ср­би­ји ни­ко­га од ре­ле­вант­них по­ли­тич­ких фак­то­ра ко ће да им пот­пи­ше би­ло ка­кав па­пир у ве­зи са КиМ ко­ји ће акт се­це­си­је да уна­пре­ди у прав­ни акт. Ми­слим да смо у ста­њу да то по­стиг­не­мо. И ме­не, ка­ко сте већ пи­са­ли у свом прет­ход­ном бро­ју, пла­ши по­на­ша­ње Бо­ри­са Та­ди­ћа (Ву­ка Дра­шко­ви­ћа ви­ше ни­ко озбиљ­но и не узи­ма).

Ако не до­би­ју та­кав ре­ле­ван­тан срп­ски пот­пис, они мо­гу јед­но­стра­но да про­гла­се не­за­ви­сност, не­ке зе­мље мо­гу јед­но­стра­но да пре­ђу пре­ко то­га, али ни­шта од то­га тај по­сту­пак не­ће учи­ни­ти прав­ним. Он­да би то би­ла пра­ва агре­си­ја, ово­га пу­та прав­на, и још је­дан знак на­став­ка оно­га што је учи­ње­но 1999. Да­кле, пр­во сте бом­бар­до­ва­ли, до­ве­ли сво­је стра­не тру­пе, по­том от­це­пи­ли део те­ри­то­ри­је – кла­си­чан об­лик агре­си­је и оку­па­ци­је. То ви­ше не мо­же да се бра­ни ни пред уни­вер­зал­ном свет­ском ор­га­ни­за­ци­јом, ка­ква би тре­ба­ло да су УН, ни на осно­ву кон­сти­ту­тив­ног ак­та по­пут По­ве­ље УН. Да­кле, иако они на­сто­је да су­ге­ри­шу да је Бе­о­град ту бе­зна­ча­јан, си­гу­ран сам да и они зна­ју ко­ли­ки је зна­чај Ср­би­је у то­ме. Сто­га, на­ше је­дин­ство у ста­ву о том пи­та­њу је са­да нај­ва­жни­је, без об­зи­ра на то ко је на вла­сти. Уоп­ште не­ћу да раз­ми­шљам у овој ства­ри ко је на вла­сти, да ли би то пре­ба­ци­ва­ли на­ма или не­ко­ме дру­гом. Про­сто: то, тај пот­пис и срп­ска ве­ри­фи­ка­ци­ја, не сме да се де­си!

Од­нос европ­ске но­мен­кла­ту­ре пре­ма две­ма стра­на­ма на Ко­сме­ту де­лу­је го­то­во не­у­ра­чун­љи­во, као кла­ђе­ње на соп­стве­ну про­паст: евро­кра­те си­сте­мат­ски по­др­жа­ва­ју ду­бо­ко ан­ти­е­вроп­ске, кри­ми­нал­но-те­ро­ри­стич­ке и вар­вар­ске сна­ге, ру­ше­ћи ме­ђу­на­род­но пра­во, европ­ско по­и­ма­ње прав­де, као и еле­мен­тар­не прин­ци­пе на ко­ји­ма са­ма Евро­па (твр­ди) по­чи­ва. Као мла­ди срп­ски и европ­ски по­ли­ти­чар, али и као ин­те­лек­ту­а­лац и хри­шћа­нин, ка­ко Ви то до­жи­вља­ва­те и об­ја­шња­ва­те?

Да бу­дем искрен, за нас је ве­о­ма ва­жно да ви­ди­мо да ли ће се у За­пад­ној Евро­пи по­ја­ви­ти оне сна­ге вољ­не и спо­соб­не да се су­прот­ста­ве ан­гло­сак­сон­ским при­ти­сци­ма. На по­след­њем са­стан­ку ко­ји је Ко­шту­ни­ца ов­де имао са амбасадорима Кон­такт гру­пе, са­мо је бри­тан­ски ам­ба­са­дор ин­си­сти­рао на не­за­ви­сно­сти Ко­сме­та. До­бра вест, Ви сте у пра­ву: не­мач­ки ам­ба­са­дор му се су­прот­ста­вио, ре­кав­ши да то ни­је по­ли­ти­ка Не­мач­ке. При­дру­жио му се ру­ски ам­ба­са­дор, по­твр­див­ши да то ни­је ни по­ли­ти­ка Ру­си­је. То је­су до­бри зна­ци. На­рав­но, ан­гло­сак­сон­ски при­ти­сци, њи­хо­ва ди­пло­ма­ти­ја и моћ­не оба­ве­штај­не слу­жбе и да­ље су нај­моћ­ни­ји на све­ту, али ово што ви­ди­мо и чу­је­мо је­су пр­ви озбиљ­ни­ји зна­ци от­по­ра на европ­ском тлу и ни­су бе­зна­чај­ни. Раз­у­ме се, не ми­слим да ће им ла­ко ићи све то.

Са дру­ге стра­не, као што је на­пра­вљен сте­ре­о­тип о на­шој стран­ци, на­пра­вљен је сте­ре­о­тип и о на­шем на­ро­ду. Већ и у ма­сов­ној кул­ту­ри, на при­мер у ко­мер­ци­јал­ним фил­мо­ви­ма ко­је еми­ту­ју Б92 и „Пинк”, Ср­би су те­ро­ри­сти, уби­це, сву­где пред­ста­вље­ни као ло­ши мом­ци. Чак и они ко­ји се са­ми де­кла­ри­шу као те­ро­ри­сти, и не же­ле Евро­пу не­го ње­но уни­ште­ње, по­пут ко­сов­ско­ме­то­хиј­ских Ал­ба­на­ца, пред­ста­вље­ни су као оли­че­ње до­бра.

На­ша ди­пло­ма­ти­ја је ту пот­пу­но за­ка­за­ла, ни­ко ни­шта не ра­ди. Ба­ве се је­ди­но ти­ме да ли ће не­ко у ма­ло ма­ње или ма­ло ви­ше алкохолисаном ста­њу да по­ста­не не­где ам­ба­са­дор, кон­зул, шеф не­ког кул­тур­ног цен­тра, или не­што слич­но. Ни­ко и не го­во­ри уисти­ну шта се зби­ва на Ко­сме­ту, ка­мо­ли да во­ди не­ку кон­зи­стент­ну срп­ску про­па­ган­ду. На жа­лост, то је ре­ал­на сли­ка срп­ске др­жа­ве да­нас, и ми мо­ра­мо, са­бра­ним сна­га­ма, да то за­у­ста­ви­мо.

 

НА­ДА У КРАЈ БЕЗ­УМ­НИХ УЦЕ­НА

 

По­зна­је­те ли, го­спо­ди­не Ву­чи­ћу, у Евро­пи са­го­вор­ни­ке ко­ји би ко­му­ни­ка­ци­ју са Ср­би­махте­ли да гра­де на но­вим осно­ва­ма, до­сто­јан­стве­но и ра­зум­но, са уза­јам­ним по­што­ва­њем и све­шћу о ле­ги­тим­ним ин­те­ре­си­ма свих стра­на?

Ми мо­ра­мо да раз­го­ва­ра­мо са сви­ма. Ако ме пи­та­те да ли ће се то о че­му го­во­ри­те уско­ро до­го­ди­ти, ми­слим да ће и фран­цу­ско и хо­ланд­ско „не” зна­чај­но урав­но­те­жи­ти ства­ри и да ће они по­че­ти по­но­во озбиљ­но да раз­ми­шља­ју о сво­јим при­род­ним стра­те­шким парт­не­ри­ма у Евро­пи, па и ши­ре. Сма­трам да ће ти­ме и Ср­би­ја, ко­ја је по­но­во по­ста­ла сво­је­вр­сно пред­зи­ђе хри­шћан­ске Евро­пе, мо­ра­ти да до­би­је мно­го чвр­шће и озбиљ­ни­је са­ве­зни­ке у Евро­пи не­го што је то био слу­чај до са­да. На­дам се да ће без­ум­не уце­не пре­ста­ти. Али, ви­ше од на­де, оне ће пре­ста­ти кад Евро­па схва­ти да има мно­го сво­јих стра­шних про­бле­ма и да се не мо­же по­на­ша­ти као ба­ха­ти мен­тор ко­ји ће да од­лу­чу­је о сва­кој сит­ни­ци, или као га­зда ко­ји ће у би­ло ко­јој зе­мљи на овом кон­ти­нен­ту да жа­ри и па­ли. Пре­ста­ће кад Евро­па уви­ди да од љу­ди у спо­ме­ну­тим зе­мља­ма мо­ра да пра­ви при­ја­те­ље, а не не­при­ја­те­ље (као што ви­ди­те, у Фран­цу­ској су на­пра­ви­ли ви­ше не­при­ја­те­ља не­го при­ја­те­ља).

Ка­да се то по­на­ша­ње бу­де про­ме­ни­ло, и ка­да по­је­ди­не зе­мље схва­те да не мо­гу та­ко да се од­но­се пре­ма сво­јим при­ја­те­љи­ма, уве­рен сам да ће­мо мо­ћи да на­пра­ви­мо пра­ву Евро­пу, раз­ли­чи­тих сло­бод­них на­ро­да, мул­ти­кул­ту­рал­ну, али Евро­пу у ко­јој ће сва­ко за­др­жа­ти сво­је на­ци­о­нал­но до­сто­јан­ство, част, по­нос. <

 

 

ГЕ­О­ГРА­ФИ­ЈА И ДУ­ША

Ра­ди­кал­ни Евро­пља­нин

 


Бу­ду­ћи да сте европ­ски фор­ми­ран и обра­зо­ван ин­те­лек­ту­а­лац, шта је из европ­ске ба­шти­не нај­ви­ше ути­ца­ло на Ва­ше лич­но­сно са­зре­ва­ње — ко­је лек­ти­ре, фил­мо­ви, му­зи­ка, пу­то­ва­ња, су­сре­ти, гра­до­ви, фе­но­ме­ни, ге­не­ра­циј­ске „ми­то­ло­ге­ме”?

Об­и­шао сам го­то­во це­лу Евро­пу. Ра­дио сам и жи­вео у Ен­гле­ској. За­во­лео сам Лон­дон, ко­ји ни­је до­па­дљив на пр­ви по­глед, али вам доц­ни­је по­ста­је не­ка­ко драг и за­ву­че вам се под ко­жу. У Евро­пи сам за­во­лео, пре све­га, ту њи­хо­ву раз­ли­чи­тост: од шкот­ских бр­да и њи­хо­вих за­ма­ка, пре­ко ве­ли­чан­стве­ног Па­ри­за, до не­за­ме­њи­вог Ри­ма. Во­лео сам рим­ско пра­во и то је до­ста ути­ца­ло на ме­не у сва­ком по­гле­ду. Раз­у­ме се, у европ­ској ба­шти­ни ни­ка­да не бих из­о­ста­вио, ни на ко­ји на­чин, ру­ску исто­ри­ју. Мно­го ода­тле мо­же­мо да из­ву­че­мо као по­у­ку, то нам је нај­бли­же. По­врх све­га, пот­пу­нио ме фа­сци­ни­ра­ју не­мач­ка зе­мља и не­мач­ки на­род – ка­ко је гра­ђе­на зе­мља, ка­ква је кул­ту­ра тог на­ро­да, шта су све из­др­жа­ли...? Евро­па, тај чу­де­сни кон­ти­нент, ко­лев­ка је свет­ске кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је. Ако је не­ко у при­ли­ци да оби­ђе це­лу Евро­пу, схва­ти­ће да је ње­но ме­сто у све­ту не­за­ме­њи­во и не­на­док­на­ди­во.  <

 

(Август 2005)

 


Коментари >>