Штампа
Архива 2005-2006 > Интервју - Прва линија

 

ФИЛОЗОФ ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ, ПРЕДСЕДНИК ПОЛИТИЧКОГ САВЕТА ДСС, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”

Нови образац српске политике

 

„Стрпљивост и поступност су менталитетни темељ сваког државотворног народа. У студији о националном карактеру Срба, Слободан Јовановић критички указује да су управо то особине које нам недостају и због којих се у одлучујућим моментима затичемо неспремни. Онда кривицу пребацујемо на друге. Што би рекао Умберто Еко, када систематски занемарујеш потезе својих непријатеља и ништа не чиниш да им парираш у дужем временском периоду, онда оправдаваш себе тако што своју пропаст прогласиш последицом завере. То је, дословно, наша прича”

 

НАЦИЈА ПРЕС

 

Је­дан је од ви­со­ко­о­бра­зо­ва­них „ра­сних” Бе­о­гра­ђа­на ге­не­ра­ци­је у пу­ној зре­ло­сти ко­ји су, у окри­љу раз­ли­чи­тих по­ли­тич­ких и иде­о­ло­шких оп­ци­ја, нај­зад зна­чај­ни­је сту­пи­ли на сце­ну и при­бли­жи­ли се мо­гућ­но­сти да ствар­но спа­са­ва­ју ово срп­ско „гне­здо над по­но­ром”. Дра­го­љуб Кој­чић (Бе­о­град, 1954) пред­ста­вља све сна­жни­ји глас но­ве срп­ске по­ли­тич­ке раз­бо­ри­то­сти ко­ји со­бом склад­но, без ика­кве по­дво­је­но­сти, сје­ди­њу­је на­ци­о­нал­но и де­мо­крат­ско, тра­ди­ци­ју и мо­дер­ност, ли­тур­гич­ко и ин­фор­ма­тич­ко. Глас оне да­нас пре­ко по­треб­не раз­бо­ри­то­сти ко­ја уки­да ди­ри­го­ва­ну по­де­лу на „две Ср­би­је”, за­тва­ра фрон­то­ве и за­це­љу­је ра­не, ну­ди ви­зи­ју зе­мље у ко­јој има ме­ста за све, а из­ме­ђу „Гу­че” и „Ег­зи­та”, или из­ме­ђу Ко­со­ва и Евро­пе, не ста­вља ра­став­ни не­го са­став­ни ве­зник.

Ди­пло­ми­рао је фи­ло­зо­фи­ју на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Ба­ви се по­ли­тич­ком фи­ло­зо­фи­јом, по­ли­тич­ком те­о­ри­јом и ме­то­до­ло­ги­јом. Го­ди­не 1990. уче­ство­вао је у об­на­вља­њу де­мо­крат­ског по­кре­та у Ср­би­ји. Кра­јем исте го­ди­не по­кре­нуо, за­јед­но са Ра­до­сла­вом Бра­цом Па­вло­ви­ћем, лист Др­жа­ва, а 1995. и 1996. био ње­гов глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник. Уред­ник је у Срп­ском књи­жев­ном гла­сни­ку, аутор ви­ше од­лич­них огле­да и уче­сник број­них до­ма­ћих и ме­ђу­на­род­них струч­них ску­по­ва на те­му де­мо­кра­ти­је и срп­ског на­ци­о­нал­ног пи­та­ња. Од 1996. до 2003. го­ди­не био је пред­сед­ник Срп­ске де­мо­крат­ске стран­ке у Ср­би­ји. По­сле ок­то­бар­ских про­ме­на 2000. био је за­ме­ник ми­ни­стра за од­но­се са Ср­би­ма ван Ср­би­је. Да­нас је пред­сед­ник По­ли­тич­ког са­ве­та Де­мо­крат­ске стран­ке Ср­би­је и на­род­ни по­сла­ник.

Као на­род и др­жа­ва опет смо у јед­ној те­шкој го­ди­ни ко­ја нам мо­же до­не­ти да­ле­ко­се­жне по­сле­ди­це (ако смо од кра­ја осам­де­се­тих уоп­ште има­ли не­ку друк­чи­ју го­ди­ну). Ко­ли­ко на­ша суд­би­на да­нас за­ви­си од на­шег чи­ње­ња или не­чи­ње­ња?

Ни­је­дан озби­љан на­род не сме да „пре­ска­че” соп­стве­ну исто­ри­ју. Не од­лу­чу­је се о суд­би­ни на­ро­да са­мо у ве­ли­ким и пре­о­крет­ним тре­ну­ци­ма, не­го се стр­пљи­во и бри­жљи­во, из да­на у дан, из­гра­ђу­је ње­го­ва сна­га и по­зи­ци­ја. На­ро­ди се сто­ле­ћи­ма бо­ре да стек­ну др­жа­ву и из­гра­де ње­не ин­сти­ту­ци­је као ин­стру­мен­те за оства­ри­ва­ње сво­јих ин­те­ре­са. Стр­пљи­вост и по­ступ­ност су мен­та­ли­тет­ни те­мељ сва­ког др­жа­во­твор­ног на­ро­да. У сту­ди­ји о на­ци­о­нал­ном ка­рак­те­ру Ср­ба Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић кри­тич­ки ука­зу­је да су упра­во то осо­би­не ко­је нам не­до­ста­ју и због ко­јих се у од­лу­чу­ју­ћим мо­мен­ти­ма за­ти­че­мо не­спрем­ни. Он­да кри­ви­цу пре­ба­цу­је­мо на дру­ге. Што би ре­као Ум­бер­то Еко, ка­да си­сте­мат­ски за­не­ма­ру­јеш по­те­зе сво­јих не­при­ја­те­ља и ни­шта не чи­ниш да им па­ри­раш у ду­жем вре­мен­ском пе­ри­о­ду, он­да оправ­да­ваш се­бе та­ко што сво­ју про­паст про­гла­сиш по­сле­ди­цом за­ве­ре. То је до­слов­но на­ша при­ча. Има­ли смо на­ци­о­нал­ну др­жа­ву још пре две­ста го­ди­на, има­ли сво­ју вој­ску, сво­ју ди­пло­ма­ти­ју, тај­не слу­жбе, ме­ђу­на­род­ни углед, про­све­ту, цр­кву, кул­ту­ру и та­ко да­ље, а до­зво­ли­ли смо да нас над­и­гра­ју ко­му­ни­сти и исто­риј­ски аут­сај­де­ри ко­је смо га­лант­но осло­ба­ђа­ли, шко­ло­ва­ли, фи­нан­си­ра­ли... Из­не­на­ди­ли смо се ка­да смо схва­ти­ли да нам је пре­ци­зно ис­пле­те­на ом­ча иза на­ших ле­ђа.

Ова го­ди­на је са­мо до­вр­ша­ва­ње за­те­за­ња те ом­че и не­дво­сми­сле­на по­сле­ди­ца јед­ног пре­ду­гог пе­ри­о­да нео­д­го­вор­но­сти. Остао је ве­о­ма ма­ли про­стор да не­што учи­ни­мо. Уме­сто да смо са­мо­у­ве­ре­но осло­ње­ни на соп­стве­ну сна­гу као нај­ја­чи ар­гу­мент у ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма, да­нас за­ви­си­мо од спрем­но­сти ве­ли­ких си­ла да на на­ше пи­та­ње при­ме­не прав­не нор­ме. Ме­ђу­на­род­но пра­во је ипак адут ко­ји отва­ра ма­не­вар­ске мо­гућ­но­сти у пре­го­во­ри­ма. Пре­ми­јер Ко­шту­ни­ца и пред­сед­ник Та­дић по­ста­ви­ли су др­жав­ну стра­те­ги­ју очу­ва­ња Ко­со­ва и Ме­то­хи­је у окви­ру Ср­би­је упра­во на оба­ве­зи ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це да се др­жи прин­ци­па не­про­ме­њи­во­сти гра­ни­ца на­сил­ним пу­тем и тај став су до­след­но и ква­ли­тет­но пре­до­чи­ли Са­ве­ту без­бед­но­сти УН. Али, уко­ли­ко се исто­вре­ме­но не бу­де ра­ди­ло на об­но­ви уну­тра­шње сна­ге зе­мље, ни­су ве­ли­ке шан­се да у бу­дућ­но­сти одр­жи­мо оно што да­нас из­бо­ри­мо. То је ствар спрем­но­сти не са­мо ели­та не­го и чи­та­ве за­јед­ни­це.

 

ОБ­ЈА­ВА СР­БИ­ЈЕ ЈЕ­ЗИ­КОМ НО­ВЕ ЕПО­ХЕ

 

Да сте у по­зи­ци­ји да пре­суд­но ути­че­те на срп­ску стра­те­ги­ју у пре­го­во­ри­ма о КиМ и у ве­зи са рас­пле­том у Цр­ној Го­ри, у окол­но­сти­ма ка­кве је­су у оба та слу­ча­ја, шта би би­ли основ­ни по­сту­ла­ти Ва­шег де­ло­ва­ња?

Из ово­га што сам ре­као ја­сно је да ве­ру­јем у ме­то­ду ко­ја стр­пљи­во и ак­тив­но при­пре­ма ства­ри, па он­да по­сле­ди­це не мо­гу да из­о­ста­ну. Ни­је ла­ко да­нас ре­ша­ва­ти пи­та­ња ко­ја су се на­го­ми­ла­ва­ла то­ком јед­но­га сто­ле­ћа. Ми не­ма­мо gre­en­fi­eld по­ла­зну осно­ву за ре­ша­ва­ње та­ко ва­жних пи­та­ња. У ово­ме ча­су др­жав­ни тим за пре­го­во­ре о Ко­сме­ту ра­ди све што је мо­гу­ће. По­сто­ји и ре­ла­тив­но ускла­ђе­ни од­нос ре­ле­вант­них чи­ни­ла­ца ка­да је у пи­та­њу др­жав­на за­јед­ни­ца. Али, Ср­би­ја мо­ра да по­ста­не све­сна сво­јих пред­но­сти и сво­јих ка­па­ци­те­та за по­ли­тич­ку утак­ми­цу по пра­ви­ли­ма но­ве епо­хе. То су еко­но­ми­ја и кул­ту­ра. Стра­те­гиј­ски осми­шље­ним по­зи­ци­о­ни­ра­њем Ср­би­је и Бе­о­гра­да у епи­цен­тар ре­ги­о­на до­би­ја се пре­стиж ко­ји не са­мо да омо­гу­ћа­ва но­ве ин­те­гра­ци­о­не про­це­се у на­шем на­ро­ду не­го ста­би­ли­зу­ју­ће де­лу­је и на укуп­но ге­о­по­ли­тич­ко окру­же­ње. Да је Ср­би­ја да­нас пре­сти­жна зе­мља, ни­ко­ме озбиљ­ном у Цр­ној Го­ри не би па­ло на па­мет да се одва­ја или да се од­ри­че на­шег је­зи­ка и кул­тур­ног на­сле­ђа. На дру­гој стра­ни, ал­бан­ски се­па­ра­ти­зам не би ла­ко обез­бе­ђи­вао ме­ћу­на­род­ну по­др­шку. У зад­њих го­ди­ну-две да­на до­ста се чи­ни да се ство­ре пред­у­сло­ви за ја­ча­ње еко­но­ми­је. Ни­сам за­до­во­љан кул­тур­ним аспек­том на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке.

За­што?

Да овом при­ли­ком ка­жем са­мо о спољ­но­по­ли­тич­ком по­тен­ци­ја­лу кул­ту­ре ко­ји ни­смо ко­ри­сти­ли. Не мо­гу да ве­ру­јем да на­ша ки­не­ма­то­гра­фи­ја ни­је у ста­њу да на­пра­ви филм ко­ји ће на умет­нич­ки ви­сок и убе­дљив на­чин да ба­ци дру­га­чи­је све­тло на гра­ђан­ски рат у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни. Док ми и да­ље пра­ви­мо ко­му­ни­стич­ке си­ме­три­је о од­го­вор­но­сти за рат и за зло­чи­не, до­тле Ја­сми­ла Жба­нић иде по фе­сти­ва­ли­ма са по­ли­тич­ким пам­фле­том ко­ји са­та­ни­зу­је Ср­бе. Тај филм ви­ше ути­че на фор­ми­ра­ње ме­ђу­на­род­ног јав­ног мне­ња не­го де­сет екс­перт­ских по­ли­тич­ких ти­мо­ва и хи­ља­ду књи­га ко­је у оча­ју об­ја­вљу­ју до­бро­на­мер­ни љу­ди о сво­ме тро­шку.

Ни­ко се ни­је на­шао да по­зо­ве љу­де ко­ји су пре­ма на­ма по­ка­зи­ва­ли на­кло­ност или су ба­рем би­ли објек­тив­ни усред ан­ти­срп­ске хи­сте­ри­је. За­што ни­је упри­ли­чен раз­го­вор са Ха­рол­дом Пин­те­ром, Хен­ри­јем Ки­син­џе­ром и Но­а­мом Чом­ским? Ни­ко ни­је по­звао у зва­нич­ну по­се­ту пред­сед­ни­ка Че­шке Ре­пу­бли­ке Вац­ла­ва Кла­у­са, што је не са­мо по­ли­тич­ки про­пуст не­го и по­ка­за­тељ кул­тур­не уско­гру­до­сти.

Про­шле го­ди­не Кен Ра­сел је тра­жио сред­ства да сни­ми филм о Ни­ко­ли Те­сли. Мо­же­те ми­сли­ти ка­кво би то ин­те­ре­со­ва­ње иза­зва­ло у све­ту и јед­ном за­у­век от­кло­ни­ло ди­ле­му о Те­сли­ном на­ци­о­нал­ном по­ре­клу. Ра­сел ни­је сни­мио филм јер ни­је до­био па­ре, а Ја­сми­ла Жба­нић је глат­ко ре­а­ли­зо­ва­ла свој про­па­ганд­ни про­је­кат. Да ли је не­ко­ме па­ло на па­мет да Ми­лу Јо­во­вић, јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих хо­ли­вуд­ских зве­зда, до­ве­де у Ср­би­ју и јав­но се за­хва­ли што је то­ком НА­ТО бом­бар­до­ва­ња при­до­би­ла Џе­ка Ни­кол­со­на, Ноами Кем­бел и дру­ге ста­ро­ве да уло­же про­тест аме­рич­кој ад­ми­ни­стра­ци­ји. Ми смо за­то про­шле го­ди­не до­ве­ли ци­нич­ну Ка­трин Да­нев да јој по­да­стре­мо цр­ве­ни те­пих, а она је је­дан од глав­них про­па­ган­ди­ста ан­ти­срп­ске хи­сте­ри­је у Фран­цу­ској.

Због че­га у Бе­о­гра­ду ни­је ор­га­ни­зо­ван кон­церт свет­ске ме­га-гру­пе Guns and Ro­ses чи­ји фронт­мен је то­ком рас­па­да Ју­го­сла­ви­је го­во­рио да су Ср­би у пра­ву и но­сио ма­ји­цу са на­шим гр­бом? Bo­no Vox је са­ра­ђу­ју­ћи са Му­ха­ме­дом Ша­ћир­бе­јом дао ве­ћи до­при­нос по­ли­ти­ци Али­је Изет­бе­го­ви­ћа не­го про­фе­си­о­нал­ни ди­пло­ма­ти и ло­би­сти у аме­рич­ком Кон­гре­су. Пет­на­ест го­ди­на ни­ка­ко да ука­пи­ра­мо шта је по­лу­га ко­ја по­кре­ће свет. Кул­ту­ра је да­нас моћ­но по­ли­тич­ко ору­ђе, а ми је још увек ви­ди­мо на про­вин­ци­јал­ни на­чин, као „оп­ште обра­зо­ва­ње”.

 

И ДР­ЖА­ВА И ЕВРО­ПА

 

Сво­је­вре­ме­но, док сте би­ли уред­ник ча­со­пи­са Др­жа­ва, са со­лид­ном ар­гу­мен­та­ци­јом твр­ди­ло се да је „срп­ско на­ци­о­нал­но пи­та­ње за­пра­во др­жав­но пи­та­ње, да би се да­нас до­шло до тврд­ње, та­ко­ђе озбиљ­но обра­зло­же­не, да ми у ства­ри жи­ви­мо „у без­др­жав­ном ста­њу?

Ка­да смо 1990. го­ди­не Радослав Браца Па­вло­вић и ја по­кре­та­ли овај лист, ин­си­сти­рао сам да се зо­ве Др­жа­ва јер је би­ло очи­глед­но да сви на­ши про­бле­ми про­ис­ти­чу из чи­ње­ни­це да не­ма­мо сво­ју др­жа­ву и сво­је ин­сти­ту­ци­је вла­сти. У ме­ђу­вре­ме­ну, про­ме­ни­ло се мно­го то­га. Је­дан део на­ших су­на­род­ни­ка ет­нич­ки је очи­шћен са под­руч­ја где је жи­вео. Ма­ли број је ус­пео да оста­не на сво­јим ог­њи­шти­ма, али под су­ве­ре­ни­те­том но­во­ство­ре­них др­жа­ва и у ста­ту­су на­ци­о­нал­не ма­њи­не. Нај­зна­чај­ни­ја про­ме­на до­го­ди­ла се у са­мо­ме би­ћу др­жа­ве. Су­ве­ре­ни­тет да­нас мно­го ви­ше за­ви­си од ин­те­гри­са­но­сти у ши­ре по­ли­тич­ке це­ли­не или асо­ци­ја­ци­је не­го од кла­сич­них ин­стру­ме­на­та мо­ћи. Ни­је за­ла­га­ње за члан­ство у Европ­ској Уни­ји са­мо због пер­спек­ти­ве ви­шег жи­вот­ног стан­дар­да, не­го је то до­бра при­ли­ка да се за­у­ста­ве дез­ин­те­гра­ци­о­ни про­це­си и омо­гу­ћи Ср­би­ма ко­ји жи­ве из­ван гра­ни­ца ма­тич­не зе­мље да по­но­во бу­ду под истим по­ли­тич­ким кро­вом.

Због свих ових про­ме­на нео­п­хо­дан је мо­дер­ни по­ли­тич­ки сен­зи­би­ли­тет и про­јек­ти у скла­ду са но­вом ствар­но­шћу. То зна­чи из­ба­лан­си­ра­ну по­ли­ти­ку ко­ја ће кроз кла­сич­не над­ле­жно­сти др­жа­ве оси­гу­ра­ва­ти је­дан део ин­те­ре­са, а кроз члан­ство у ме­ђу­на­род­ним асо­ци­ја­ци­ја­ма дру­ги део, пре све­га га­ран­ци­је без­бед­но­сти и усло­ве еко­ном­ског ра­ста. Ни­је бе­зна­чај­но ни то што ће успе­шно до­вр­ша­ва­ње ин­те­гра­ци­о­них про­це­са до­ве­сти до спу­шта­ња тен­зи­ја у на­шем ре­ги­о­ну, а гра­ђа­ни­ма до­не­ти та­ко нео­п­ход­ну ре­лак­са­ци­ју. На­му­чи­ли су се љу­ди од не­из­ве­сно­сти.

Да­кле, и др­жа­ва и Евро­па! А он­да па­мет­но. Ако у ује­ди­ње­ној Евро­пи по­де­ли­мо суд­би­ну са моћ­ним и успе­шним на­ро­ди­ма, он­да смо из­бе­гли ужа­сну и сви­ре­пу ка­зну за сво­је исто­риј­ске про­ма­ша­је и, го­во­ре­ћи у ме­та­фи­зич­кој рав­ни, осми­сли­ли, оправ­да­ли и по­све­ти­ли све жр­тве на­ших пре­да­ка ко­је су и на­пра­вље­не за срећ­ни­ју бу­дућ­ност но­вих по­ко­ле­ња.

 

ЉУДИ КОЈИ КОМПРОМИТУЈУ ИДЕЈЕ

 

Не­дав­но сте, у јед­ној упе­ча­тљи­вој бе­се­ди, ре­кли да је ве­ли­ки срп­ски про­блем у „про­ва­ли­ји ко­ја по­сто­ји из­ме­ђу др­жа­ве и дру­штва, да се оно што је у дру­штву и у на­шим нор­мал­ним раз­ми­шља­њи­ма сви­ма ја­сно за­ма­гљу­је и гу­би у сфе­ри по­ли­тич­ке опе­ра­ци­о­на­ли­за­ци­је, или чак пре­тва­ра у сво­ју пот­пу­ну су­прот­ност. Ка­ко пре­мо­сти­ти ту про­ва­ли­ју?

Нај­бо­ље је ка­да ин­сти­ту­ци­је вла­сти ор­ган­ски сле­де на­ло­ге ко­је до­би­ја­ју из вред­но­сног си­сте­ма дру­штва. За то је по­треб­но да ели­те из­ра­ста­ју из сво­га на­ро­да. Код нас је­дан део по­ли­тич­ких пред­вод­ни­ка има сво­је уте­ме­ље­ње у марк­си­зму и 1968. го­ди­ни. Они љу­ди ко­ји су кри­ти­ко­ва­ли Бро­за због то­га што ни­је до­вољ­но ко­му­ни­ста по­ста­ли су за­го­вор­ни­ци де­мо­кра­ти­је. Ко­му­ни­сти ко­ји су, по­пут Жи­во­ра­да Ко­ва­че­ви­ћа, би­ли нај­ви­ши функ­ци­о­не­ри Ти­то­ве са­мо­у­прав­не Ју­го­сла­ви­је да­нас су про­мо­те­ри европ­ског пу­та! Ка­кви про­мо­те­ри, та­кав и пут – не­а­у­тен­ти­чан. У Евро­пу иде­мо не да би нас пре­фар­ба­ни ко­му­ни­сти та­мо до­ту­кли и ис­пу­ни­ли за­вет из Дре­зде­на да тре­ба сло­ми­ти срп­ске „хе­ге­мо­не”, не­го упра­во су­прот­но – да у но­вим окол­но­сти­ма оства­ри­мо сво­је на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се и ис­ко­ри­сти­мо пред­ност да смо бро­јан и до­бро рас­по­ре­ђен на­род. Е, за тај по­сао по­треб­на је аутен­тич­на ели­та ко­ја у по­ла но­ћи зна шта је до­бро­бит за Ср­би­ју.

Ушли сте у прак­тич­ну по­ли­ти­ку са ја­сним те­о­риј­ским и фи­ло­зоф­ским пред­ста­ва­ма о њој. Шта сте са­зна­ли из­ну­тра о по­кре­тач­ким си­ла­ма по­ли­ти­ке и по­ли­тич­ке тех­но­ло­ги­је ко­је ка­рак­те­ри­шу ову епо­ху?

Ту­жно је са­зна­ње да је код ве­ћи­не уче­сни­ка у на­шем по­ли­тич­ком жи­во­ту по­ли­тич­ка те­о­ри­ја ter­ra in­cog­ni­ta. Љу­ди пре­ко но­ћи од ко­му­ни­сте по­ста­ну со­ци­јал­де­мо­кра­ти, као да из­ме­ђу ове две док­три­не не­ма два ме­тра књи­га ко­је тре­ба про­у­чи­ти и као да у Евро­пи у ме­ђу­соб­ним окр­ша­ји­ма при­пад­ни­ка ових та­бо­ра ни­су про­ли­ве­ни хек­то­ли­три кр­ви. Или, до­ју­че­ра­шњи члан Де­мо­крат­ске стран­ке, ко­ја је ми­мо сва­ке ло­ги­ке члан Со­ци­ја­ли­стич­ке ин­тер­на­ци­о­на­ле, опет пре­ко но­ћи на­пра­ви Ли­бе­рал­ну пар­ти­ју! Бо­го мој.

И шта да се ка­же за уче­не љу­де ко­ји су чла­но­ви Крун­ског са­ве­та а пи­та­ње мо­нар­хи­је ни­су ни је­дан је­ди­ни пут пред­ста­ви­ли на по­ли­тич­ки на­чин не­го ис­кљу­чи­во као сјај двор­ских при­је­ма и мрак ди­на­стич­ких сплет­ки.

Ко­ји сег­мент Ва­шег обра­зо­ва­ња, ко­је лек­ти­ре или уви­ди су Вам нај­ви­ше по­мо­гли у прак­тич­ној по­ли­ти­ци?

Са ста­но­ви­шта по­ли­тич­ке ана­ли­зе, Ср­би­ја је од 1990. го­ди­не пот­пу­но но­ви кон­ти­нент. На­у­жи­ва­ће се бу­ду­ћи ис­тра­жи­ва­чи. Не­до­ста­је нам јед­на сту­ди­ја ко­ја би да­ла ти­по­ло­ги­ју ка­рак­те­ра на на­шој по­ли­тич­кој сце­ни, от­при­ли­ке она­ко ка­ко је то ура­дио Че­слав Ми­лош у За­ро­бље­ном уму. То би би­ло за­бав­но шти­во за до­ла­зе­ће на­ра­шта­је.

Мно­го ви­ше од ди­рект­них по­ру­ка или „упут­ста­ва за упо­тре­бу” ко­је су пи­са­ли ве­ли­ки ма­го­ви по­ли­тич­ке прак­се­о­ло­ги­је, на фор­ми­ра­ње мо­јих по­ли­тич­ких ста­во­ва ути­ца­ла је осе­ћај­ност пре­ма љу­ди­ма ко­ју је хип­нот­ски убе­дљи­во чо­ве­чан­ству у ама­нет оста­вио До­сто­јев­ски. То је тај су­ге­стив­ни лук из­ме­ђу ети­ке и по­ли­ти­ке и со­ци­јал­на опе­ра­ци­о­на­ли­за­ци­ја хри­шћан­ства.

По­ли­тич­ку фи­ло­зо­фи­ју и по­ли­тич­ку те­о­ри­ју код нас је ду­го би­ло не­у­пут­но јав­но ис­ка­зи­ва­ти, јер по­сто­ји ши­ро­ко рас­про­стра­ње­на фа­ма о на­ив­ним ин­те­лек­ту­ал­ци­ма и на­ма­за­ним ин­ту­и­тив­ци­ма ко­ји­ма не тре­ба шко­ла јер „све зна­ју”. То нас је и ко­шта­ло. По­ли­тич­ки са­вет Де­мо­крат­ске стран­ке Ср­би­је упра­во је и фор­ми­ран да по­ли­ти­ка у Ср­би­ји до­би­је сво­је он­то­ло­шко уте­ме­ље­ње и до­сто­јан­ство по­ли­тич­ког ума.

 

КРАЈ СТИ­ХИ­ЈЕ И ДИ­ЛЕ­ТАН­ТИ­ЗМА

 

Са­вре­ме­ни „пост­де­мо­крат­ски свет, сложили смо се, ушао је у јед­ну са­свим но­ву епо­ху, друк­чи­ју од свих до­сад по­зна­тих, са друк­чи­јим пој­мов­ни­ком, мо­ра­лом, пра­вом, ко­ор­ди­на­та­ма, упра­вљач­ким фи­ло­зо­фи­ја­ма, им­пе­ри­јал­ним пре­тен­зи­ја­ма. Ути­сак је да то у Ср­би­ји или ни­је схва­ће­но, или је схва­та­но са те­шко по­пра­вљи­вим за­ка­шње­њем?

По­ли­тич­ки про­це­си, по­ли­тич­ке по­ла­ри­за­ци­је и опре­де­ље­ња у на­шој сре­ди­ни још увек за­ви­се од сти­хи­је и ди­ле­тан­ти­зма. Ду­го­го­ди­шње ап­сти­ни­ра­ње од сло­бод­ног ми­шље­ња и бор­бе иде­ја учи­ни­ло је сво­је. Ми смо се тек не­дав­но из­бо­ри­ли за ви­ше­стра­нач­ки пар­ла­мен­та­ри­зам. Ни­је се ни мо­гло оче­ки­ва­ти да ће од­мах и пре­ци­зно би­ти при­ме­ње­не озбиљ­не по­ли­тич­ке док­три­не. Про­блем је што ми по­ли­ти­ци при­сту­па­мо на кон­фликт­ни на­чин: ко ни­је са на­ма он је про­тив нас. Ср­би су су­ви­ше ма­ло­бро­јан на­род и у та­ко те­шкој ме­ђу­на­род­ној по­зи­ци­ји да би сме­ли да се на тај на­чин так­ми­че у бор­би за власт. По­треб­но је да пре све­га по­сто­ји на­ци­о­нал­на со­ли­дар­ност као основ­но и од­го­вор­но осе­ћа­ње, за­тим ја­сно де­фи­ни­са­ње на­ци­о­нал­них и др­жав­них ин­те­ре­са, па тек на кра­ју бор­ба да гла­сач­ко те­ло пре­по­зна ко­ја је стран­ка ком­пе­тент­на да све то спро­ве­де у де­ло. За та­кав ре­до­след по­те­за нео­п­ход­но је да се уоб­ли­чи по­ли­тич­ка ели­та, а не да се про­стор пре­пу­шта ме­ди­о­кри­те­ти­ма. По­тре­бан је и осе­ћај за ре­ал­ност, а не да се др­жа­ва сва­ки час су­прот­ста­вља тен­ден­ци­ја­ма ко­је су вла­да­ју­ће у на­шем вре­ме­ну. На при­мер, ов­де се бор­ба за срп­ске ин­те­ре­се че­сто по­и­сто­ве­ћу­је са бор­бом про­тив За­па­да, про­тив мон­ди­ја­ли­зма и то­ме слич­но, а да се уоп­ште не зна тач­но шта то зна­чи и због че­га смо ми пре­ма то­ме у не­при­ја­тељ­ском од­но­су. Не пра­ви се раз­ли­ка из­ме­ђу мон­ди­ја­ли­зма и ко­смо­по­ли­ти­зма и не уоча­ва слич­ност из­ме­ђу мон­ди­ја­ли­зма и ко­му­ни­стич­ког ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма. Ни­ко­ме не па­да на па­мет да раз­ми­сли да ли је за Ср­бе мо­жда би­ло бо­ље да су ко­ри­сти­ли моћ и енер­ги­ју до­ми­нант­них си­ла на­шег до­ба да оства­ре сво­је ви­тал­не ин­те­ре­се. Ис­по­ста­ви­ло се да су Ал­бан­ци и Хр­ва­ти ус­пе­ли да не­ке ства­ри схва­те на вре­ме и окре­ну за­пад­не вој­не ефек­ти­ве про­тив нас. Да смо пре 1990. го­ди­не би­ли по­ли­тич­ки про­му­ћур­ни­ји и да нам ни­су бив­ши ко­му­ни­сти во­ди­ли на­ци­о­нал­ну по­ли­ти­ку, на по­зи­ци­о­ној и опо­зи­ци­о­ној стра­ни, ства­ри би се сва­ка­ко дру­га­чи­је раз­ви­ја­ле.

Као и сву­да у све­ту, кључ на­шег оп­стан­ка на­ла­зи се у пре­по­зна­ва­њу шта је за нас до­бро а шта ло­ше, и у спо­соб­но­сти при­ла­го­ђа­ва­ња. Не­ма про­сто­ра за инат, пр­кос и пра­зне прет­ње. Реч­ју, за нас је спас у стр­пљи­вом и од­го­вор­ном упра­вља­њу зе­мљом. Нај­о­па­сни­ја је де­ма­го­ги­ја јер она у се­би но­си оно што су Гр­ци зва­ли хи­брис, или уну­тра­шња ка­зна ко­ја се ауто­мат­ски до­га­ђа оно­ме ко пре­кр­ши ло­ги­ку. На­ци­о­нал­ни ин­те­рес не сме да се упо­тре­бља­ва да би се до­шло на власт. Обр­ну­то, на власт се до­ла­зи да би се оства­рио на­ци­о­нал­ни ин­те­рес.

 

ВРЕ­МЕ ЗА КРЕ­А­ТИВ­НЕ ОД­ГО­ВО­РЕ

 

Чак и ако блан­ко при­хва­ти­мо све при­го­во­ре из­ре­че­не на ра­чун срп­ске по­ли­ти­ке де­ве­де­се­тих, ипак, у пот­пу­но јед­но­стра­ном при­сту­пу бал­кан­ској дра­ми кључ­ног цен­тра „свет­ске вла­сти оста­је не­ја­сно не­што круп­но, не­што тамно и не­до­ре­че­но, што из­ми­че уоби­ча­је­ној ге­о­по­ли­тич­кој и стра­те­гиј­ској ар­гу­мен­та­ци­ји. По Ва­шим са­зна­њи­ма или ин­ту­и­ци­ја­ма, по­сто­ји ли скри­ве­ни ко­рен те та­ко че­сто не­скри­ве­не ан­ти­срп­ске остра­шће­но­сти, на­ро­чи­то код пред­став­ни­ка аме­рич­ке де­мо­крат­ске и бри­тан­ске ад­ми­ни­стра­ци­је?

По­ли­ти­ка под­ра­зу­ме­ва да по­сто­ји и „дру­га стра­на”, да се та стра­на ру­ко­во­ди сво­јим ин­те­ре­си­ма и да нам је по­не­кад су­прот­ста­вље­на. Ако је та стра­на не­сра­змер­но моћ­ни­ја од нас, тре­ба про­на­ћи на­чин да на­ше ин­те­ре­се пре­по­зна као сво­је или као са­став­ни део сво­јих бу­ду­ћих ин­те­ре­са. Ако то ни­је мо­гу­ће, он­да тре­ба обез­бе­ди­ти да њој кон­ку­рент­ска си­ла уви­ди ко­рист од парт­нер­ства са на­ма или от­кри­је ла­тент­ни ква­ли­тет у на­шој по­зи­ци­ји. Али, не­до­пу­сти­во је да се ни­шта не ра­ди у из­град­њи соп­стве­ног ими­џа и ус­по­ста­вља­њу по­ли­тич­ких парт­нер­ста­ва. Па­сив­ност ко­ја је про­ис­ти­ца­ла из на­ше не­ре­ал­не сли­ке о соп­стве­ној сна­зи ску­по нас је ко­шта­ла.

Упра­во ан­гло-аме­рич­ка док­три­на ме­ђу­на­род­них од­но­са не по­зна­је при­род­не при­ја­те­ље и не­при­ја­те­ље. Не­ма веч­них са­ве­зни­ка. Не­ма иде­о­ло­шких парт­не­ра. Ко­ли­ко са­мо не­де­мо­крат­ских дру­шта­ва по­др­жа­ва­ју САД? Ко­ли­ко зе­ма­ља у ко­ји­ма се још увек при­ме­њу­је ка­зна са­ка­ће­ња? Ко­ли­ко ра­зно­ра­зних Но­ри­је­га, Та­чи­ја и Ха­ра­ди­на­ја? Па шта да се ра­ди? Да ли да ме­ња­мо Аме­ри­ку или да гле­да­мо ка­ко да мак­си­мал­но оси­гу­ра­мо сво­је иден­ти­тет­не вред­но­сти и ис­так­не­мо сво­је парт­нер­ске пред­но­сти. Фи­ло­зоф­ским је­зи­ком го­во­ре­ћи, по­ли­ти­ка је ко­му­ни­ка­ци­ја са дру­го-би­ћем и alet­he­ia, су­штин­ска отво­ре­ност.

У стрикт­но ге­о­по­ли­тич­ком кљу­чу по­сма­тра­но, по­сто­ји јед­на про­тив­реч­ност у на­шем по­ло­жа­ју. Мо­жда је нај­бо­ље да то по­ка­жем у исто­риј­ском окви­ру. Ср­би су то­ком сто­ле­ћа жи­ве­ли у нај­бли­жем су­сед­ству аустро­у­гар­ске ме­тро­по­ле и би­ли сма­тра­ни ру­ским кли­ном под ње­ним ме­ким тр­бу­хом. А од ру­ске по­др­шке би­ла је сла­ба вај­да. У нај­ма­њу ру­ку, Ру­си­ја ни­је мо­гла да нас са­чу­ва од по­кр­шта­ва­ња и де­мо­граф­ских гу­би­та­ка. Са­да је тре­ну­так да да­мо вр­ло кре­а­тив­не од­го­во­ре на про­бле­ме са ко­ји­ма смо су­о­че­ни. Уве­рен сам да не мо­ра­мо да од­у­ста­не­мо ни од јед­ног су­штин­ског аспек­та на­шег на­ци­о­нал­ног би­ти­са­ња, али да би се то по­сти­гло мо­ра­мо да при­ме­ни­мо нај­мо­дер­ни­ју по­ли­тич­ку тех­но­ло­ги­ју и за­бо­ра­ви­мо ме­то­де из прет­про­шлог ве­ка. Па ни го­спо­ђа ми­ни­стар­ка не мо­же ви­ше да се игра она­ко ка­ко ју је игра­ла Љу­бин­ка Бо­бић.

Сре­ди­ном де­ве­де­се­тих, на Дру­гом са­бо­ру кул­ту­ра сло­вен­ских и пра­во­слав­них зе­ма­ља, у свом из­ван­ред­ном са­оп­ште­њу за­ло­жи­ли сте се за зби­ја­ње ре­до­ва и са­би­ра­ње сна­га, не про­тив би­ло ко­га не­го у ко­рист са­мих тих на­ро­да, у јед­ном раз­до­бљу ве­ли­ких ло­мо­ва и њи­хо­ве за­јед­нич­ке уз­др­ма­но­сти. Ни­шта ни на­лик то­ме се ни­је де­си­ло?

Е, то ис­ку­ство ме је нај­ви­ше и под­ста­кло да у ре­ви­ди­ра­ној ме­то­до­ло­ги­ји поч­нем да тра­жим ре­ше­ња за на­ше те­шко­ће. Сва­ка за­хвал­ност и сва­ко по­што­ва­ње до­брим љу­ди­ма и до­брим пра­во­слав­ци­ма ко­ји су про­те­сто­ва­ли ка­да је на­ша зе­мља на раз­ли­чи­те на­чи­не ма­са­кри­ра­на, од еко­ном­ских санк­ци­ја, пре­ко из­оп­шта­ва­ња из ме­ђу­на­род­них ин­сти­ту­ци­ја до бру­тал­ног уби­ја­ња из ва­зду­ха, али ни­јед­на вла­да ни­је ка­те­го­рич­ки и до кра­ја ста­ла уз Ср­би­ју. Чак ни да­нас, ка­да се од­лу­чу­је о ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и ка­да су сви прав­ни и мо­рал­ни ар­гу­мен­ти не­по­ре­ци­во на на­шој стра­ни, не чу­јем ни је­дан ја­сни глас по­др­шке. Ср­би­ја ће по­ка­за­ти нај­ве­ћу ода­ност и по­све­ће­ност ду­хов­ним те­ме­љи­ма ва­се­ље­не ако их са­ма бу­де чу­ва­ла. На­рав­но, вра­та за ди­ја­лог оста­ју отво­ре­на сви­ма.

 

ТЕ­ЖЕ БЕЗ КУЛ­ТУ­РЕ НЕ­ГО БЕЗ ДР­ЖА­ВЕ

 

Убра­ја­ју Вас у но­ву ге­не­ра­ци­ју са­зре­лих по­ли­ти­ча­ра ко­ји би тре­ба­ло да нај­зад бу­ду ини­ци­ра­ни у је­згро мо­ћи и од­лу­чи­ва­ња. По­сто­ји ли у срп­ској по­ли­ти­ци ге­не­ра­циј­ски про­блем (ко­ји је и пи­та­ње обра­зо­ва­ња, сен­зи­би­ли­те­та, раз­у­ме­ва­ња ду­ха вре­ме­на, ко­му­ни­ка­циј­ских и кул­ту­ро­ло­шких ко­до­ва...)?

Глав­ни про­блем да­на­шње по­ли­тич­ке ели­те је што ве­ћи­на ни­је би­ла ни де­мо­крат­ски ни срп­ски ори­јен­ти­са­на то­ком Бро­зо­ве вла­да­ви­не. Тре­ба­ло је да пад­не Бер­лин­ски зид, па да поч­ну да се за­ни­ма­ју за дру­га­чи­ји по­глед на свет. Из­у­зе­так су Ко­шту­ни­ца и Ча­во­шки ко­ји су још пре три­де­се­так го­ди­на за­јед­но об­ја­ви­ли сту­ди­ју о стра­нач­ком плу­ра­ли­зму. А ми са­да до­жи­вља­ва­мо да нам не­ка­да­шњи нај­твр­ђи марк­си­сти „со­ле па­мет” о европ­ском пу­ту, ци­вил­ном дру­штву и ре­форм­ској по­ли­ти­ци.

Нај­ва­жни­је је да на по­ли­тич­ку сце­ну бу­де уве­ден мо­дел ко­ји ни­је „бло­ков­ски”, ко­ји ни­је са­мо бор­ба про­тив, не­го је бор­ба за, ко­ји оку­пља а не фраг­мен­ти­зу­је на­род, ко­ји раз­ли­ке не ви­ди као не­при­ја­тељ­ство не­го као здра­ву кон­ку­рен­ци­ју, мо­дел ко­ји ни­је про­из­вод иде­о­ло­шке уобра­зи­ље не­го упра­вљач и ме­на­џер у дру­штве­ним про­це­си­ма и, из­над све­га, про­мо­ви­ше ком­пе­тент­ност уме­сто де­ма­го­ги­је. Био бих за­до­во­љан ако по­сто­ји мој до­при­нос ус­по­ста­вља­њу та­квог обра­сца но­ве срп­ске по­ли­ти­ке. А за уче­шће у вла­сти бо­рим се да бих мо­гао да ути­чем на бо­љу бу­дућ­ност сво­га на­ро­да и сво­је зе­мље.

Је­дан сте од ве­о­ма рет­ких срп­ских по­ли­ти­ча­ра ко­ји је из­ја­вио да би ра­ди­је био ми­ни­стар кул­ту­ре не­го пре­ми­јер, због из­у­зет­не ва­жно­сти ко­ју, у овом вре­ме­ну по­го­то­ву, има кул­ту­ра?

Све је кул­ту­ра. Чи­ни ми се да је те­же без кул­ту­ре не­го без др­жа­ве. Или, ба­рем, јед­но без дру­го­га не иде. То су зна­ли и на­ши ста­ри. Шта је да­нас исто­риј­ска вер­ти­ка­ла Ср­би­је ако не оно што је кул­тур­на за­о­став­шти­на Не­ма­њи­ћа, од За­ко­ни­ка, Но­мо­ка­но­на, Жи­ти­ја, Сло­ва Љуб­ве, па до Ми­ле­ше­ве, Со­по­ћа­на, и та­ко ре­дом. За на­шу ге­не­ра­ци­ју био би нај­ве­ћи др­жа­во­твор­ни успех да у Не­ма­њи­ћи­ма пре­по­зна па­ра­диг­му и но­ву Ср­би­ју на­ста­ви да гра­ди као да ни­је би­ло пет сто­ти­на го­ди­на дис­кон­ти­ну­и­те­та са све­то­род­ном ди­на­сти­јом.

Или, не­што но­ви­ја исто­ри­ја. Бе­о­град да­нас сва­ко­ме стран­цу из­гле­да као пре­по­зна­тљи­ви европ­ски град упра­во због кул­тур­не сен­зи­тив­но­сти ње­го­вих гра­ди­те­ља пре сто­ти­нак го­ди­на. Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи су вр­ло лу­цид­но под­сти­ца­ли уоб­ли­ча­ва­ње ви­зу­ел­ног иден­ти­те­та зе­мље у хра­мов­ној и спо­ме­нич­кој ар­хи­тек­ту­ри.

То се мо­же и мо­ра ра­ди­ти и да­нас. Гра­ни­це из­ме­ђу др­жа­ва све ма­ње ће би­ти опа­жа­не по ка­ра­у­ла­ма и рам­па­ма а све ви­ше по стил­ским осо­бе­но­сти­ма у при­мар­ном пер­цеп­тив­ном про­сто­ру.

Реч­ју, Ср­би­ја са­мо тре­ба да ор­га­ни­зу­је соп­стве­но на­сле­ђе и по­себ­ност, а они су фа­сци­нант­ни. Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре је над­ле­жна адре­са.

 

ОСНО­ВА ЗА ОП­ТИ­МИ­ЗАМ

 

На­шем по­ко­ле­њу оства­ри­ла се она ста­ра ки­не­ска кле­тва: „Да­бог­да жи­вео у за­ни­мљи­вим вре­ме­ни­ма! Сма­тра­те ли да ће­мо, по­сле све­га што нам се до­го­ди­ло, смо­ћи сна­ге да по­кре­не­мо уну­тар­ње об­но­ви­тељ­ске енер­ги­је?

По­сле лен­ство­ва­ња код дру­га Ти­та мо­жда је све ово би­ло нео­п­ход­но, као ка­зна и као по­нов­но са­би­ра­ње. Пла­ће­на је пре­ску­па це­на, пре све­га у људ­ским жр­тва­ма. То бо­ли и то се не мо­же ни­ка­ко сме­сти­ти ни у јед­ну ра­чу­ни­цу, па ни ову исто­риј­ску. Мно­го је се­ла и гра­до­ва у ко­ји­ма не­ма ви­ше срп­ске ду­ше а би­ло је прет­ход­них хи­ља­ду го­ди­на. То се мо­же вра­ти­ти на ста­ро ако по­сто­ји во­ља и стра­те­ги­ја. На­рав­но, но­вим сред­стви­ма. На­ма ће гло­бал­ни де­мо­крат­ски про­це­си и „иде­о­ло­ги­ја” људ­ских пра­ва ићи на ру­ку. Али, ми мо­ра­мо да их при­хва­ти­мо и да са њи­ма хен­длу­је­мо у сво­ју ко­рист. Сва­ка­ко ће би­ти по­треб­но да дис­крет­ни­је из­ла­же­мо сво­је по­ли­тич­ке ци­ље­ве и да по­сте­пе­ност угра­ди­мо у осно­ве сво­га по­ли­тич­ког де­ло­ва­ња. У из­ве­сном сми­слу и уну­тра­шња по­ли­ти­ка, ко­му­ни­ка­ци­ја и ре­ша­ва­ње кон­фли­ка­та мо­ра­ју да се ур­ба­ни­зју. На тај на­чин про­бле­ми се лак­ше ре­ша­ва­ју а дру­штве­на енер­ги­ја ма­ње се ра­си­па.

Ако бих по­ку­шао да не­ка­ко кр­стим исто­риј­ско по­гла­вље ко­је се упра­во окон­ча­ва, он­да бих се од­лу­чио да као нај­при­ме­ре­ни­је и не­жно ауто­и­ро­нич­но иза­бе­рем на­зив јед­ног ро­ма­на Во­ји­сла­ва Лу­бар­де, а он гла­си Гор­до по­ср­та­ње.

Код нас Ср­ба мно­го то­га не­до­ста­је, али енер­ги­је увек има до­вољ­но. Пи­та­ње је са­мо ка­ко је ка­на­ли­ше­мо. Оп­шта је цр­та на­ци­о­нал­ног ка­рак­те­ра, а то су уочи­ли и Двор­ни­ко­вић и Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић, да смо при­јем­чи­ви­ји за ве­ли­ке по­ду­хва­те и слав­на де­ла не­го за ма­ли, упо­ран и сва­ко­днев­ни рад и за ма­ле по­ма­ке. У про­те­клој де­ка­ди на­ше прег­ну­ће ни­је до­ве­ло до ве­ли­ких ре­зул­та­та, а дру­штве­на си­ту­а­ци­ја још ма­ње је би­ла под­сти­цај­на за стр­пљи­во пред­у­зет­ни­штво и ме­то­до­ло­ги­ју ма­лих ко­ра­ка. Нео­п­ход­на је но­ва ви­зи­ја Ср­би­је и ба­рем не­ки по­во­љан знак ко­ји би об­но­вио ен­ту­зи­ја­зам код љу­ди. Упр­кос свим ово­го­ди­шњим ис­ку­ше­њи­ма и не­из­ве­сно­сти­ма, ми­слим да се не­што озбиљ­но по­кре­ну­ло. Тра­у­ма про­те­клих ра­то­ва, се­ћа­ње на кри­зе и не­во­ље по­сте­пе­но се по­ти­ску­ју и љу­ди се окре­ћу бу­дућ­но­сти.

 

Нај­зад, ге­не­рал­но, да ли сте оп­ти­ми­ста?

Да. Све ци­ље­ве мо­же­мо да оства­ри­мо, али мо­ра­мо да им при­ђе­мо на но­ви на­чин. <

 

(Април 2006)

 

 

Коментари >>