ДР ПА­СКАЛ БО­НИ­ФАС, ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИ­ЧАР И ПРО­ФЕ­СОР УНИ­ВЕР­ЗИ­ТЕ­ТА У ПА­РИ­ЗУ, О ПУ­ТЕ­ВИ­МА И СТРАН­ПУ­ТИ­ЦА­МА МО­ДЕР­НОГ СВЕ­ТА

Ка Че­твр­том свет­ском ра­ту

Иде­ју о Че­твр­том свет­ском ра­ту раз­ви­ли су аме­рич­ки „нео­кон­зер­ва­тив­ци”. Они сма­тра­ју да је хлад­ни рат био Тре­ћи свет­ски и да ће онај про­тив исла­ма или про­тив те­ро­ри­зма би­ти Че­твр­ти. Сто­га, на­вод­но, тре­ба се пр­во удру­жи­ти са САД, као у то­ку Тре­ћег свет­ског ра­та, и при­пре­ми­ти за ду­гу бор­бу. „Нео­кон­зер­ва­тив­ци” ну­де не са­мо кључ раз­у­ме­ва­ња, већ и по­ли­ти­ку си­ле ко­ја во­ди у то што са­ми на­ја­вљу­ју. Ак­ту­ел­на аме­рич­ка по­ли­ти­ка, иако го­во­ри да не при­хва­та те­зу о су­ко­бу ци­ви­ли­за­ци­ја, очи­глед­но ства­ра усло­ве за тај су­коб

НАЦИЈА ПРЕС

Ди­рек­тор је Ин­сти­ту­та за ме­ђу­на­род­не од­но­се и стра­те­ги­ју (IRIS). Аутор че­тр­де­се­так књи­га из обла­сти ге­о­по­ли­ти­ке. Пре­да­је на Ка­те­дри за европ­ске сту­ди­је Уни­вер­зи­те­та Па­риз 8. Члан је Са­ве­то­дав­ног од­бо­ра за раз­о­ру­жа­ње Ге­не­рал­ног се­кре­та­ра УН. У ин­тер­вјуу за Vox, ре­дак­ци­ју Oumma, једно од чво­ри­шта у мре­жи европ­ских парт­не­ра „НА­ЦИ­ЈЕ”, Па­скал Бо­ни­фас го­во­ри о са­вре­ме­ној ге­о­по­ли­ти­ци и ме­ђу­на­род­ним од­но­си­ма, аме­рич­ком им­пе­ри­јал­ном про­јек­ту и програмираном „су­ко­бу ци­ви­ли­за­ци­ја”...

• Твр­ди­те у сво­јој но­вој књи­зи да из­ве­сни по­ли­ти­ча­ри ви­де у му­сли­ман­ском све­ту стра­те­шку опа­сност ко­ја ће за­ме­ни­ти со­вјет­ску прет­њу. По њи­ма, ислам је па­то­ло­шки рат­нич­ка ре­ли­ги­ја?

Ствар­но по­ку­ша­вам да ана­ли­зи­рам ко­ре­не при­че о ра­ту про­тив те­ро­ри­зма. Тре­ба ре­ћи да је те­ма­ти­ка прет­ње ко­ја до­ла­зи од исла­ма ста­ри­ја од 11. сеп­тем­бра, од­но­сно на­ста­ла је мно­го ра­ни­је то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на. Има­мо број­не из­ја­ве за­пад­них по­ли­ти­ча­ра ко­ји су ука­зи­ва­ли да је ислам нај­ве­ћа прет­ња.

У ства­ри, све по­чи­ње са не­стан­ком Со­вјет­ског Са­ве­за. Не­ки за­пад­ни по­ли­ти­ча­ри су хте­ли да на­ђу за­ме­ну за ту прет­њу ко­је ви­ше ни­је би­ло и бр­зо су пред­ло­жи­ли да прет­њу Ју­га по­ста­ве као фак­тор зби­ја­ња ре­до­ва за­пад­ња­ка, на­рав­но под ди­ри­гент­ском па­ли­цом Аме­ри­ка­на­ца. У књи­зи из­ла­жем исто­ри­јат тих по­ку­ша­ја да се не ме­ња­ју оквир и на­чин ми­шље­ња, већ да се јед­но­став­но ге­о­граф­ски пре­о­ри­јен­ти­шу са Ис­то­ка на Југ.

Ка­сни­је се на ту прет­њу Ју­га на­до­ве­за­ла те­ма су­да­ра ци­ви­ли­за­ци­ја. Она је има­ла и пред­ност да по­ну­ди ин­те­лек­ту­ал­ни­ји кључ чи­та­ња, при­вид­но ма­ње ра­си­стич­ки и со­фи­сти­ци­ра­ни­ји. Хан­тинг­тон об­ја­шња­ва у сво­јој књи­зи о су­да­ру ци­ви­ли­за­ци­ја да ислам има кр­ва­ве гра­ни­це, да је имао ви­ше ра­то­ва не­го дру­ге ци­ви­ли­за­ци­је, као и да су ти ра­то­ви би­ли кр­ва­ви­ји. Ме­ђу­тим, ни­је по­треб­но има­ти ен­ци­кло­пе­диј­ска зна­ња да би се под­ву­кло да ни­је­дан од два свет­ска ра­та ни­је иза­звао ислам, ни­ти со­вјет­ске или ки­не­ске гу­ла­ге, ни­ти ге­но­цид у Ру­ан­ди, а да не го­во­ри­мо о не­де­ли­ма ко­ло­ни­за­ци­је.

• За­што је, по ва­ма, изра­ел­ско-па­ле­стин­ски су­коб „ма­три­ца евен­ту­ал­ног су­ко­ба ци­ви­ли­за­ци­ја”?

По­сто­ји па­ра­докс ка­да се ка­же да је изра­ел­ско-па­ле­стин­ски су­коб ма­три­ца евен­ту­ал­ног су­да­ра ци­ви­ли­за­ци­ја. Пре све­га за­то што Хан­тинг­тон ско­ро да не го­во­ри о то­ме у сво­јој књи­зи, у ко­јој по­све­ћу­је тек не­ко­ли­ко ре­до­ва ми­шље­њу да Је­вре­ји ни­су ци­ви­ли­за­ци­ја са­ми за се­бе и да би их аси­ми­ло­вао у за­пад­ну ци­ви­ли­за­ци­ју.

На­рав­но, тај су­коб је ге­о­граф­ски ми­но­ран, укљу­чу­ју­ћи и окви­ре фи­зич­ког уни­шта­ва­ња и људ­ске смр­ти, ако се упо­ре­ди са оста­лим са­вре­ме­ним су­ко­би­ма, као што су они у Афри­ци или Че­че­ни­ји. Ве­ли­ка раз­ли­ка је у то­ме што у слу­ча­ју изра­ел­ско-па­ле­стин­ског су­ко­ба, а то је оно што га при­бли­жа­ва за­пад­ном све­ту уоп­ште, по­себ­но САД, ни­је реч о рав­но­ду­шно­сти, већ о ак­тив­ном са­у­че­шћу на стра­ни Изра­е­ла­ца. Без стал­не по­др­шке Аме­ри­ка­на­ца Изра­е­лу, та зе­мља не би мо­гла да др­жи под вој­ном оку­па­ци­јом па­ле­стин­ске те­ри­то­ри­је, пр­ко­се­ћи ве­ли­ком бро­ју ре­зо­лу­ци­ја УН ко­је тра­же по­вла­че­ње Изра­е­ла­ца. То је до­каз дво­стру­ких стан­дар­да. Осве­шћи­ва­ње арап­ског јав­ног мне­ња, од­но­сно (ши­ре) му­сли­ман­ског, чи­ни оста­ло. Тај су­коб је по­стао сим­бол ко­ји на­да­ле­ко пре­ва­зи­ла­зи свој ге­о­граф­ски оквир и те­жње про­та­го­ни­ста.

ПАРАДОКС КАО ОКОСНИЦА СИСТЕМА

• Под­се­ћа­ју­ћи на са­вез из­ме­ђу САД и Изра­е­ла, ви при­ме­ћу­је­те да за­штит­ник (САД) сле­ди по­ли­ти­ку ко­ју је де­фи­ни­сао шти­ће­ник (Из­раел)?

То је ствар­но па­ра­докс. Има и не­су­гла­си­ца из­ме­ђу Изра­е­ла и САД, али Ва­шинг­тон се та­да за­до­во­ља­ва ти­ме да са­мо про­те­сту­је и ни­ка­да не пред­у­зи­ма да­ље ме­ре. То је вр­ло ви­дљи­во код са­да­шњег аме­рич­ког пред­сед­ни­ка. Ње­го­ви прет­ход­ни­ци су по­не­ка­да ста­ја­ли на пут Изра­е­лу и про­ти­ви­ли се изра­ел­ској вла­ди, укљу­чу­ју­ћи ту и оца са­да­шњег пред­сед­ни­ка. Џорџ В. Буш ге­не­рал­но одо­бра­ва, у име бор­бе про­тив те­ро­ри­зма, скуп ак­ци­ја изра­ел­ске вла­де, а ка­да ни­је са­гла­сан, он из то­га не из­вла­чи ни­ка­кав прак­тич­ни за­кљу­чак, ре­ци­мо у сми­слу санк­ци­ја или бар сма­ње­ња по­мо­ћи. Ако се опет по­тег­ну исто­риј­ска по­ре­ђе­ња из про­шло­сти, зе­мље ко­је су би­ле шти­ће­не од стра­не моћ­ни­јих зе­ма­ља ни­су мо­гле ду­го вре­ме­на да из­вр­да­ва­ју во­љу сво­јих за­штитника. Објек­тив­но, на­ста­вак изра­ел­ско-па­ле­стин­ског су­ко­ба је су­про­тан не са­мо стра­те­шкој ста­бил­но­сти ре­ги­о­на и све­та, већ и аме­рич­ким на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма, јер ре­ме­ти аме­рич­ке од­но­се са арап­ским зе­мља­ма. Али, Ша­рон је из­ја­вио, од­ла­зе­ћи у САД, да иде у зе­мљу у ко­јој реч при­ти­сак не по­сто­ји.

• За­што ЕУ још увек не сме да се афир­ми­ше као важнији ак­тер на бли­ско­и­сточ­ној сце­ни, иако располаже сред­стви­ма еко­ном­ског и тр­го­вач­ког при­ти­ска на све стране у сукобу?

То је, опет, па­ра­док­сал­на си­ту­а­ци­ја. Европ­ска Уни­ја је пр­ви да­ва­лац по­мо­ћи Па­ле­стин­ци­ма и пр­ви тр­го­вин­ски парт­нер Изра­е­ла. Ка­ко об­ја­сни­ти да она ни­је пре­тво­ри­ла сво­ју еко­ном­ску те­жи­ну у по­ли­тич­ки ути­цај у ре­ги­о­ну и да је Изра­ел­ци стал­но – или вр­ло че­сто – од­би­ја­ју? Пр­во об­ја­шње­ње ле­жи у те­шко­ћи ко­ју је Евро­па има­ла да одр­жи за­јед­нич­ки став о том пи­та­њу. Да­нас то ни­је ви­ше слу­чај, па, ако су Бри­тан­ци и Фран­цу­зи би­ли по­де­ље­ни у случају Ира­ка, са­да су са­гла­сни да је стра­те­шки при­о­ри­тет да се за­ве­де ред у изра­ел­ско-па­ле­стин­ски су­коб. Нем­ци, због до­бро по­зна­тих исто­риј­ских про­бле­ма, уз­др­жа­ва­ју се пре­ве­ли­ке ак­тив­но­сти у ре­ги­о­ну. По­треб­но је да Евро­па ви­ше афир­ми­ше сво­ју од­луч­ност и сво­ју по­ли­ти­ку, она за то има сред­ства, па је то са­мо пи­та­ње по­ли­тич­ке во­ље.

БОМБАМА НА ПОСЛЕДИЦЕ

• Раз­ма­тра­ју­ћи рат про­тив те­ро­ри­зма, про­це­њу­је­те да са­свим ре­пре­сив­на по­ли­ти­ка во­ди у тро­стру­ки ћор­со­как: по­ли­тич­ки, вој­ни и еко­ном­ски?

За­и­ста по­сто­ји тро­стру­ки ћор­со­как у на­чи­ну на ко­ји се во­ди бор­ба про­тив те­ро­ри­зма. Де­лу­је се на по­сле­ди­це, али се не на­па­да­ју узро­ци. Не ка­жем да ни­је по­треб­но и вој­но де­ло­ва­ње у бор­би про­тив те­ро­ри­зма, као и по­ли­циј­ска и прав­на ак­ци­ја. Али, ка­да би се да­нас и ели­ми­ни­сао Бин Ла­ден, не би био до­крај­чен те­ро­ри­зам. По­треб­но је ба­ви­ти се по­ли­тич­ким усло­ви­ма ко­ји омо­гу­ћа­ва­ју те­ро­ри­сти­ма да има­ју од­је­ка у де­лу ста­нов­ни­штва. Раз­ми­шља­ти о узро­ци­ма те­ро­ри­зма, не зна­чи одо­бра­ва­ти га. Шта­ви­ше, ако се же­ли ефи­ка­сна бор­ба про­тив ње­га, мо­ра­ју се схва­ти­ти ње­го­ви раз­ло­зи и мо­ти­ви. У изра­ел­ском слу­ча­ју, из­гле­да очи­глед­но да ни­је те­ро­ри­зам иза­звао оку­па­ци­ју, већ је упра­во обр­ну­то. Па­ле­стин­ски те­ро­ри­зам је нај­е­фи­ка­сни­је ту­чен баш он­да ка­да је би­ло ре­ал­них пер­спек­ти­ва за мир у ре­ги­о­ну и за са­рад­њу из­ме­ђу Ји­ца­ка Ра­би­на и Ја­се­ра Ара­фа­та. Уоста­лом, на­су­прот хлад­ном ра­ту, у ко­ме је Со­вјет­ски Са­вез за­пао у гре­шку да ће мо­ћи еко­ном­ски и тех­но­ло­шки да се так­ми­чи са за­пад­ним све­том, ни­че­га та­квог не­ма у бор­би про­тив те­ро­ри­зма. Пот­пу­на за­шти­та је не­мо­гу­ћа, мо­гу се шти­ти­ти зва­нич­на ме­ста, али би­ће увек шко­ла, бол­ни­ца, по­зо­ри­шта, као мо­гу­ћих ци­ље­ва. Не мо­гу се над­зи­ра­ти сви ави­о­ни, сви во­зо­ви, сви ме­трои. Атен­тат од 11. сеп­тем­бра ко­штао је сво­је ор­га­ни­за­то­ре 100.000 до­ла­ра, а на то је од­го­во­ре­но са 150 ми­ли­јар­ди до­ла­ра по­ве­ћа­ња аме­рич­ког вој­ног бу­џе­та.

• Ко­је су глав­не пре­пре­ке на ко­је на­и­ла­зе Аме­ри­кан­ци у сво­јим про­јек­ти­ма редефинисања старог и успостављања но­вог стра­те­шког ре­да на Бли­ском Ис­то­ку?

Глав­на пре­пре­ка за Аме­ри­кан­це је­сте на­чин на ко­ји их ви­ди ста­нов­ни­штво Бли­ског Ис­то­ка. Они да­ју ути­сак да без ика­квог до­го­ва­ра­ња же­ле да на­мет­ну сво­ју во­љу и по­ли­ти­ку. Хте­ли су да и де­мо­кра­ти­ју на­мет­ну си­лом, што је ско­ро про­тив­реч­на иде­ја. Мно­го­број­ни Аме­ри­кан­ци пр­ви ка­жу да је ше­вр­да­ви став САД у ко­рист Изра­е­ла глав­ни раз­лог не­по­пу­лар­но­сти Аме­ри­ка­на­ца у ре­ги­о­ну и да би би­ло нео­п­ход­но урав­но­те­же­ње аме­рич­ких по­зи­ци­ја. Та­ко раз­ли­чи­ти љу­ди, као што су Ри­чард Кларк, фи­нан­си­јер Џорџ Со­рош или Збиг­њев Бже­жин­ски, ге­о­по­ли­ти­чар по­знат по твр­дим ста­во­ви­ма, иду у истом сме­ру у име аме­рич­ких на­ци­о­нал­них интереса.

• На кра­ју, из­но­си­те ви­ше сце­на­ри­ја, ме­ђу ко­ји­ма и „сце­на­рио Че­твр­тог свет­ског ра­та”. Мо­же ли се зби­ља има­ти у ви­ду та­ко ка­та­стро­фа­лан сце­на­рио?

Иде­ју о Че­твр­том свет­ском ра­ту раз­ви­ли су аме­рич­ки нео­кон­зер­ва­тив­ци ко­ји сма­тра­ју да је хлад­ни рат био Тре­ћи свет­ски рат и да ће рат би­ло про­тив исла­ма, би­ло про­тив те­ро­ри­зма – обе ре­чи они упо­тре­бља­ва­ју че­сто без раз­ли­ке – би­ти Че­твр­ти свет­ски рат. До­бро се ви­де ефек­ти те те­о­ри­је, јер тре­ба се пр­во удру­жи­ти, као у то­ку Тре­ћег свет­ског ра­та, са САД и при­пре­ми­ти за ду­ги рат. Про­блем је у то­ме што нео­кон­зер­ва­тив­ци ну­де не са­мо кључ чи­та­ња, већ и по­ли­ти­ку да се до­ђе до то­га што са­ми на­ја­вљу­ју. Њи­хо­ва по­ли­ти­ка се ба­зи­ра на кон­фрон­та­ци­ји, они ве­ру­ју да се по­ли­тич­ки про­бле­ми мо­гу ре­ша­ва­ти је­ди­но ко­ри­шће­њем си­ле, да је вој­на си­ла уни­вер­зал­ни од­го­вор. Све то не до­при­но­си бор­би про­тив те­ро­ри­зма, већ га оја­ча­ва. Про­блем је у то­ме што ак­ту­ел­на аме­рич­ка по­ли­ти­ка, иако го­во­ри да не при­хва­та те­зу о су­ко­бу ци­ви­ли­за­ци­ја, ства­ра усло­ве за тај су­коб.  <

(Август 2005)