АКАДЕМИК КОСТА МИХАИЛОВИЋ ГОВОРИ ЗА „НАЦИЈУ” О СРБИЈИ И СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ, КАО И „РЕШЕЊИМА” НАЛИК НА ТЕМПИРАНЕ БОМБЕ

Опасни мањак добронамерности

„Заговорницима самосталности Космета као да потпуно недостаје моћ предвиђања каква би то била самостална држава у Европи која не припада европској цивилизацији, са муслиманским фундаментализмом у брзом успону, са друштвом у највећој мери криминализованим корупцијом, трговином дрогама и људима, уз то и склоним насиљу према другим етничким групама, неспособним да одговори захтевима савремене тржишне привреде, без елементарних услова да створи толерантну, мултиетничку, демократску државу која поштује људска права. Смешно је или цинично захтевати да овакав Космет за годину или две дана испуни стандарде које можда неће постићи ни за сто година. Такав Космет представљао би стални фактор нестабилности на Балкану, с хроничним економским тешкоћама. Не зна се коме би све и за шта такав Космет могао послужити. Једно је сигурно: самосталност Космета имала би за последицу коначно исељење преосталих Срба, а тиме и тоталан пораз прокламованог европског система вредности”

Пише: Ана Андрић

Не­по­сред­ни је уче­сник ни­за да­ле­ко­се­жно ва­жних до­га­ђа­ја у на­шој но­ви­јој исто­ри­ји, од пи­са­ња чу­ве­ног Ме­мо­ран­ду­ма СА­НУ из осам­де­се­тих, кроз бур­не го­ди­не рас­па­да „дру­ге Ју­го­сла­ви­је”, до пре­го­во­ра у Деј­то­ну, пре­го­во­ра о сук­це­си­ји, исту­па пред Ха­шким три­бу­на­лом као све­док од­бра­не. Је­дан је од ини­ци­ја­то­ра на­уч­ног ску­па (24-26. ок­то­бар 2002) и ко­а­у­тор књи­ге под на­сло­вом Ве­ли­ка Ср­би­ја – исти­не, за­блу­де, зло­у­по­тре­бе (СКЗ, 2003), ва­жног на­уч­ног по­ду­хва­та ко­ји се језиком чи­ње­ни­ца­ су­прот­ста­вља „про­јек­ти­ма про­па­ганд­ног ре­жи­ра­ња про­шло­сти”. (У ор­га­ни­за­ци­о­ном и ре­дак­ци­о­ном од­бо­ру, поред на­шег са­го­вор­ни­ка, би­ли су Ми­ло­рад Ек­ме­чић, Ва­си­ли­је Кре­стић, Ра­дош Љу­шић, Де­јан Ме­да­ко­вић, До­бри­ца Ћо­сић, Ми­ха­и­ло Мар­ко­вић, Сла­вен­ко Тер­зић, Че­до­мир По­пов.)

По­сле ду­жег ме­диј­ског ћу­та­ња, ака­де­мик Ко­ста Ми­ха­и­ло­вић у раз­го­во­ру за „НА­ЦИ­ЈУ” вра­ћа се не­за­тво­ре­ним го­ру­ћим те­ма­ма које још увек чине неспокојном српску и балканску свакодневицу.

• Кра­јем но­вем­бра 2005. на­вр­ши­ло се де­сет го­ди­на од пот­пи­си­ва­ња Деј­тон­ског ми­ров­ног спо­ра­зу­ма. Као члан зва­нич­не срп­ске де­ле­га­ци­је на тим пре­го­во­ри­ма, ка­ко оце­њу­је­те до­са­да­шње спро­во­ђе­ње спо­ра­зу­ма?

Де­сет го­ди­на, а на­ро­чи­то по­след­њих шест, про­те­кло је у на­сто­ја­њу не да се до­след­но при­ме­ни Деј­тон­ски спо­ра­зум, већ да се, су­прот­но ње­го­вим од­ред­ба­ма, ста­тус Ре­пу­бли­ке Срп­ске бит­но из­ме­ни. Плат­фор­му за та­кве про­ме­не да­ла је Ме­ђу­на­род­на кри­зна гру­па у свом из­ве­шта­ју с кра­ја ок­то­бра 1999. го­ди­не, где кон­ста­ту­је да ци­ље­ви Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма ни при­бли­жно ни­су оства­ре­ни. Из­ве­штај су­ге­ри­ше да овај спо­ра­зум ни­је имао за циљ са­мо об­у­ста­ву ору­жа­них су­ко­ба, већ и ства­ра­ње је­дин­стве­не др­жа­ве ко­ја ће има­ти де­ло­твор­ну цен­трал­ну власт. Та­кав циљ ни­је на­пи­сан, ни­ти је у ду­ху Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, а не по­сто­ји ни у Уста­ву БиХ, већ је под­мет­нут у Из­ве­шта­ју Ме­ђу­на­род­не кризне гру­пе.

На те­зи о је­дин­стве­ној БиХ и цен­трал­ној вла­сти ин­си­сти­рао је Али­ја Изет­бе­го­вић то­ком пре­го­во­ра у Деј­то­ну, али се због от­по­ра срп­ске и хр­ват­ске де­ле­га­ци­је мо­рао по­ву­ћи и при­ста­ти на ла­ба­ву кон­фе­де­ра­ци­ју из­ме­ђу два ен­ти­те­та. Ре­пу­бли­ка Срп­ска је има­ла за­ко­но­дав­ну власт (с тим што су до­не­ти за­ко­ни мо­ра­ли би­ти скла­ду са Уста­вом БиХ), соп­стве­ну др­жав­ну упра­ву, суд­ство и по­ли­ци­ју. То је бит­но дру­га­чи­ји ста­тус Срп­ске не­го што га за­го­ва­ра Ме­ђу­на­род­на кри­зна гру­па, а спро­во­ди Ви­со­ки пред­став­ник.

• Да ли је Али­ја Изет­бе­го­вић то­ком пре­го­во­ра у Деј­то­ну имао од не­ко­га по­др­шку за свој став о је­дин­стве­ној БиХ?

Без ино­стра­не по­др­шке Изет­бе­го­вић не би ни по­ста­вљао пи­та­ње је­дин­стве­не и цен­тра­ли­стич­ки ор­га­ни­зо­ва­не БиХ. Ме­ђу­тим, ути­цај­не зе­мље За­па­да су мо­ра­ле на не­ки на­чин на­док­на­ди­ти ус­кра­ћи­ва­ње пра­ва Ср­би­ма на са­мо­о­пре­де­ље­ње. При­хва­та­ју­ћи ста­тус Ре­пу­бли­ке Срп­ске као ре­ше­ње, оне ни­су мо­гле исто­вре­ме­но да­ти од­луч­ну по­др­шку на­сто­ја­њи­ма Изет­бе­го­ви­ћа. Но, са­мо са­зна­ње да су скло­не да му да­ју та­кву по­др­шку ра­ђа­ло је по­до­зре­ње да ста­тус Ре­пу­бли­ке Срп­ске као по­себ­ног ен­ти­те­та са атри­бу­ти­ма др­жав­но­сти ни­је трај­но већ при­вре­ме­но ре­ше­ње, ко­је ће то­ком ре­а­ли­за­ци­је Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма до­жи­вља­ва­ти су­штин­ске из­ме­не. Ни­је тре­ба­ло ду­го че­ка­ти да за­поч­не та­ква ре­ви­зи­ја Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, пр­во ма­њим, а по­том све ве­ћим из­ме­на­ма, да би­смо се да­нас су­о­чи­ли са са­зна­њем да је већ ме­се­ци­ма на За­па­ду у по­та­ји ра­ђен нов Устав БиХ ко­ји ре­а­ли­зу­је на­сто­ја­ње Али­је Изет­бе­го­ви­ћа. При том, зе­мља­ма За­па­да не сме­та што се исто­вре­ме­но на Ко­сме­ту за­ла­жу за цен­тра­ли­за­ци­ју по­кра­ји­не, а мо­жда и за от­це­пље­ње, при­ме­њу­ју­ћи двој­не стан­дар­де за при­бли­жно исте си­ту­а­ци­је.

ЛОГИКА МОЋНИКА ИЗ СЕНКЕ

• Ка­ко об­ја­шња­ва­те те ду­пле стан­дар­де?

Ду­плих стан­дар­да не­ма је­ди­но ако се по­ђе од то­га да су зе­мље За­па­да у БиХ, као и на Ко­сме­ту, на стра­ни му­сли­ма­на, као што је­су, и да та­квим од­но­сом тре­ба да их уве­ре да њи­хо­ве вој­не ин­тер­вен­ци­је у Со­ма­ли­ји, Ав­га­ни­ста­ну и Ира­ку ни­су упе­ре­не про­тив му­сли­ма­на, већ да су пред­у­зе­те про­тив те­ро­ри­ста, про­из­во­ђа­ча за­бра­ње­ног оруж­ја или ра­ди уво­ђе­ња де­мо­кра­ти­је и за­шти­те људ­ских пра­ва. Ови ар­гу­мен­ти де­лу­ју увер­љи­ви­је ако се до­пу­не чи­ње­ни­цом да су у раз­би­ја­њу Ју­го­сла­ви­је, као и по­сле то­га, зе­мље За­па­да би­ле на стра­ни ју­го­сло­вен­ских му­сли­ма­на. При то­ме је за њих не­бит­но што се на Ко­со­ву и у Ре­пу­бли­ци Срп­ској при­ме­њу­ју раз­ли­чи­ти стан­дар­ди.

• Ка­ко је мо­гу­ће да Ме­ђу­на­род­на кри­зна гру­па узур­пи­ра пра­во не са­мо да дру­га­чи­је ту­ма­чи са­др­жи­ну Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, већ и да ство­ри плат­фор­му по ко­јој се од­но­си из­ме­ђу ен­ти­те­та уре­ђу­ју бит­но дру­га­чи­је не­го што је утвр­ђе­но ми­ров­ним спо­ра­зу­мом?

Мо­гу­ће је за­то што су Ме­ђу­на­род­на кри­зна гру­па, Са­вет за при­ме­ну ми­ра и по­сред­ни­ци у пре­го­во­ри­ма тран­сми­си­ја свет­ских моћ­ни­ка, пре­ко ко­јих они са­оп­шта­ва­ју сво­је на­ме­ре и бу­ду­ће од­лу­ке, при­пре­ма­ју­ћи јав­но мне­ње да их при­хва­ти, при че­му они са­ми оста­ју у сен­ци. Ме­ђу­тим, ове тран­сми­си­је слу­же да се у ви­ду „из­ве­шта­ја” да­ју за­пра­во упут­ства за про­ме­не ста­ту­са у од­ре­ђе­ном прав­цу, као и про­ши­ре­ње овла­шће­ња Ви­со­ком пред­став­ни­ку. На­рав­но, свет­ски моћ­ни­ци де­лу­ју и ди­рект­ним при­ти­сци­ма, ул­ти­ма­ту­ми­ма, усло­вља­ва­њем ма­те­ри­јал­не по­мо­ћи. При то­ме, ве­о­ма им је ста­ло да Скуп­шти­на или Вла­да, као што је то у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, при­хва­те као сво­ја и оправ­да­на ре­ше­ња ко­ја им се на­ту­ра­ју, а не као из­ну­ђе­на. Све то не би би­ло мо­гу­ће да не­ма­ју осло­нац у не­ким до­ма­ћим по­ли­тич­ким пар­ти­ја­ма.

• Да ли ра­ди­кал­не ме­ре за про­ме­ну ста­ту­са Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ко­је се ин­тен­зи­ви­ра­ју, има­ју не­ке ве­зе са от­по­чи­ња­њем пре­го­во­ра о ре­ша­ва­њу ста­ту­са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је?

Ве­за по­сто­ји већ и због то­га што су се оба ста­ту­са на­мет­ну­ла у про­це­су раз­би­ја­ња Ју­го­сла­ви­је, па је ра­зум­но оче­ки­ва­ње да бу­ду ре­ше­ни на осно­ва­ма истих прин­ци­па. Не­во­ља је у то­ме што „ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца” не мо­же при­ме­ну ду­плих стан­дар­да да бра­ни истим прин­ци­пи­ма. Због то­га „ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци” ви­ше од­го­ва­ра да пр­во за­вр­ши фак­тич­ко уки­да­ње Ре­пу­бли­ке Срп­ске, пре не­го што при­сту­пи утвр­ђи­ва­њу ста­ту­са Ко­со­ва. То, на­рав­но, не би ис­кљу­чи­ва­ло по­ре­ђе­ње два су­прот­на и ши­ро­кој јав­но­сти ма­ло ра­зу­мљи­ва ре­ше­ња, али би, прет­по­ста­вља се, вре­мен­ски раз­мак ума­њио ути­сак не­до­след­но­сти. Осим то­га, то­ком пре­го­во­ра при­хва­та­ње са­мо­стал­но­сти за Ко­со­во те­шко би се мо­гло усло­вља­ва­ти оса­мо­ста­љи­ва­њем Ре­пу­бли­ке Срп­ске.

По све­му из­гле­да да ће де­се­то­го­ди­шњи­ца Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма про­те­ћи у ње­го­вој темељној ре­ви­зи­ји, „ис­пра­вља­њу гре­ша­ка”, ка­ко је на­го­ве­стио Р. Хол­брук, је­дан од ар­хи­те­ка­та тог спо­ра­зу­ма, ко­ји под гре­шка­ма под­ра­зу­ме­ва, из­ме­ђу оста­лог, и то што је Ре­пу­бли­ка Срп­ска до­би­ла то име. На­рав­но, он се за­ла­же за је­дин­стве­ну цен­тра­ли­стич­ку БиХ, сма­тра­ју­ћи да исто­вре­ме­но за­ла­га­ње за не­за­ви­сност Ко­сме­та са тим не­ма ни­ка­кве ве­зе. Хр­ват­ска се та­ко­ђе за­ла­же за ре­ви­зи­ју Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, као што то чи­ни и Фе­де­ра­ци­ја БиХ, би­скуп­ска кон­фе­рен­ци­ја у овој др­жа­ви – да не на­бра­ја­мо да­ље ко све уче­ству­је у том хо­ру. По­ли­тич­ке пар­ти­је Ре­пу­бли­ке Срп­ске ни­су да­ва­ле до­вољ­но од­лу­чан от­пор од­сту­па­њи­ма од Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма то­ком ње­го­вог спро­во­ђе­ња. Ме­ђу­тим, то ни­је учи­ни­ла ни Ср­би­ја, по­на­ша­ју­ћи се као не­за­ин­те­ре­со­ва­ни по­сма­трач, као да ни­је пот­пи­сник Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, а ти­ме и га­рант ње­го­вог до­след­ног спро­во­ђе­ња.

ЗАКОН СИЛЕ ИЛИ СИЛА ЗАКОНА

• У не­ким ино­стра­ним, али и до­ма­ћим за­ла­га­њи­ма да се Ко­сме­ту да са­мо­стал­ност, као глав­ни ар­гу­мент ко­ри­сти се то што у овој по­кра­ји­ни Ал­бан­ци чи­не ве­ли­ку ве­ћи­ну ста­нов­ни­штва. Ваш став о то­ме?

Ни­је нео­бич­но што та­ква ми­шље­ња и су­ге­сти­је по­сто­је у ино­стран­ству. Исти­на, по­не­ко и та­мо раз­у­ме шта зна­чи од­ре­ћи се ма­тич­не зе­мље ко­ја је у це­ли­ни при­па­да­ла срп­ском на­ро­ду, али се ни та­кви не за­пи­та­ју ка­ко је до­шло до то­га тај на­род по­ста­не ма­њи­на. Они ко­ји зна­ју пре­ла­зе пре­ко то­га као пре­ко свр­ше­ног чи­на. У нај­бо­љем слу­ча­ју, кон­ста­ту­ју да Ср­би, исти­на, има­ју исто­риј­ска пра­ва, али Ал­бан­ци има­ју ве­ћи­ну ста­нов­ни­штва. Сма­тра­ју­ћи да је овај дру­ги ар­гу­мент ве­ће те­жи­не, опре­де­љу­ју се за са­мо­стал­ност Ко­сме­та. На осно­ву овог ар­гу­мен­та, ви­ди се да они за­не­ма­ру­ју да су УН до­не­ле ре­зо­лу­ци­је пре­ма ко­ји­ма про­ме­на на­ци­о­нал­не струк­ту­ре на од­ре­ђе­ном про­сто­ру ни­је до­зво­ље­на уко­ли­ко се ве­ћи­на по­сти­же ге­но­ци­дом и дру­гим сред­стви­ма при­ти­ска, или на­ци­о­нал­ном дис­кри­ми­на­ци­јом, као и по­ве­ћа­њем сто­пе при­род­ног при­ра­шта­ја соп­стве­ног ста­нов­ни­штва ра­ди оства­ри­ва­ња на­ци­о­нал­ног ма­јо­ри­те­та. Ако се ове ме­ђу­на­род­не прав­не нор­ме не­до­вољ­но по­шту­ју, то не зна­чи да се као оп­ште­при­зна­ти прин­ци­пи не­до­зво­ље­ног од­но­са за конституисање пра­ва мо­гу и сме­ју за­не­ма­ри­ти у та­квим при­ли­ка­ма као што је утвр­ђи­ва­ње ста­ту­са Ко­со­ва, где су то­ком по­след­њих ве­ко­ва ко­ри­шће­на мно­га прав­но не­до­зво­ље­на сред­ства и ме­ре ра­ди про­ме­не ет­нич­ке струк­ту­ре на ште­ту срп­ског на­ро­да.

• При том, на­мер­но се пре­ви­ђа са­да­шња ве­о­ма те­шка ре­ал­на си­ту­а­ци­ја на Ко­сме­ту?

Да, за­го­вор­ни­ци­ма са­мо­стал­но­сти Ко­сме­та као да пот­пу­но не­до­ста­је, из­ме­ђу оста­лог, моћ пред­ви­ђа­ња ка­ква би то са­мо­стал­на др­жа­ва би­ла у Евро­пи ко­ја не при­па­да европ­ској ци­ви­ли­за­ци­ји, где му­сли­ман­ски фун­да­мен­та­ли­зам у бр­зом успо­ну не­ће сма­њи­ти по­сто­је­ћи јаз са том ци­ви­ли­за­ци­јом.  Дру­штво у нај­ве­ћој ме­ри кри­ми­на­ли­зо­ва­но, ко­руп­ци­јом, тр­го­ви­ном дро­га­ма и љу­ди­ма, уз то и скло­но на­си­љу пре­ма дру­гим ет­нич­ким гру­па­ма, не­спо­соб­но да од­го­во­ри зах­те­ви­ма са­вре­ме­не тр­жи­шне при­вре­де, не­ма еле­мен­тар­них усло­ва да ство­ри то­ле­рант­ну, мул­ти­ет­нич­ку, де­мо­крат­ску др­жа­ву ко­ја по­шту­је људ­ска пра­ва. Ни­шта не из­гле­да на­ив­ни­је од зах­те­ва да Ко­смет за го­ди­ну или две да­на ис­пу­ни стан­дар­де ко­је мо­жда не­ће по­сти­ћи ни за сто го­ди­на. Та­кав Ко­смет пред­ста­вљао би фак­тор не­ста­бил­но­сти на Бал­ка­ну, с хро­нич­ним еко­ном­ским те­шко­ћа­ма. Не зна се ко­ме би и за шта та­кав Ко­смет мо­гао по­слу­жи­ти. До­бар део оних ко­ји се за­ла­жу за не­за­ви­сност Ко­сме­та исто­вре­ме­но зах­те­ва да ме­ђу­на­род­не вој­не сна­ге и да­ље оста­ну нео­д­ре­ђе­ни број го­ди­на. Ни­је ли то ин­ди­рект­но при­зна­ње да Ко­смет не ис­пу­ња­ва ни еле­мен­тар­не усло­ве да бу­де са­мо­стал­на др­жа­ва. Јед­но је си­гур­но: са­мо­стал­ност Ко­сме­та има­ла би за по­сле­ди­цу ко­нач­но исе­ље­ње пре­о­ста­лих Ср­ба, а ти­ме и то­та­лан по­раз про­кла­мо­ва­ног мул­ти­ет­нич­ког дру­штва у но­вој др­жа­ви.

ГЕ­О­ПО­ЛИ­ТИ­КА ПРЕ­КО­МЕР­НОГ РА­ЂА­ЊА

• По­сто­ји и пред­лог да се про­блем Ко­со­ва ре­ши ње­го­вом по­де­лом?

Са том иде­јом ме је 1994. го­ди­не упо­знао њен пра­ви аутор ар­хи­тек­та Бра­ни­слав Кр­стић, ко­ји је кон­так­ти­рао и не­ке дру­ге ака­де­ми­ке. За раз­ли­ку од ме­не, ко­ји сам по­ка­зао мно­го ре­зер­ви пре­ма тој иде­ји, До­бри­ца Ћо­сић ју је при­хва­тио и пла­си­рао у ши­рој јав­но­сти. Је­дан од ње­них при­ста­ли­ца био је и ака­де­мик Алек­сан­дар Де­спић, ко­ји је у свој­ству пред­сед­ни­ка СА­НУ то по­твр­дио у јед­ном ин­тер­вјуу да­том 1996. го­ди­не. Тај ин­тер­вју је био по­вод за мо­је су­прот­ста­вља­ње тој иде­ји на го­ди­шњој Скуп­шти­ни СА­НУ, одр­жа­ној 6. ју­на 1996. и у ин­тер­вју да­том „По­ли­ти­ци Екс­прес” 19. ју­на те го­ди­не. Оно што сам та­да ре­као ми­слим и да­нас.

• Ка­ко је обра­зла­ган тај пред­лог?

Ова иде­ја је мо­ти­ви­са­на стра­хом да ће због раз­ли­ке у сто­пи при­род­ног при­ра­шта­ја до­ћи до ре­ла­тив­но бр­зог по­ра­ста уде­ла ал­бан­ског, уз од­го­ва­ра­ју­ће опа­да­ње срп­ског ста­нов­ни­штва, што би про­у­зро­ко­ва­ло мно­ге те­шко ре­ши­ве по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и кул­тур­не про­бле­ме. Ова пред­ви­ђа­ња су се за­сни­ва­ла на нај­не­по­вољ­ни­јој ва­ри­јан­ти, на екс­тра­по­ла­ци­ји са­да­шњих сто­па при­род­ног при­ра­шта­ја ста­нов­ни­штва, као и на прет­по­став­ци да се у де­мо­граф­ским тен­ден­ци­ја­ма ни­ка­кве про­ме­не не­ће до­го­ди­ти. Ука­зу­ју­ћи на овај би­тан не­до­ста­так, ме­не је по­себ­но за­бри­ња­ва­ло што је тој иде­ји по­др­шку дао и та­да­шњи пред­сед­ник СА­НУ. То су мно­ги ту­ма­чи­ли као став чи­та­ве Ака­де­ми­је, а не као лич­ни став ње­ног пред­сед­ни­ка. Ал­бан­ске се­па­ра­ти­сте је то сва­ка­ко уве­ри­ло да су њи­хо­ви зах­те­ви за от­це­пље­њем оправ­да­ни и ле­ги­тим­ни и да, кад им се ну­ди ве­ћи део Ко­сме­та, тре­ба да ин­си­сти­ра­ју на от­це­пље­њу чи­та­ве по­кра­ји­не. Се­па­ра­ти­сти су би­ли за­до­вољ­ни са­зна­њем да у Ср­би­ји има ути­цај­них сна­га спрем­них да се ли­ше зна­чај­ног де­ла соп­стве­не те­ри­то­ри­је, да те сна­ге не по­ми­њу исто­риј­ска пра­ва на те­ри­то­ри­ју ко­ја је ве­ко­ви­ма би­ла срп­ска; да ви­ше не тре­ти­ра­ју Ко­со­во као све­ту зе­мљу ко­ја је у све­сти Ср­ба ин­те­гра­тив­ни чи­ни­лац ма где се они на­ла­зи­ли; да не­ће по­ста­вља­ти пи­та­ње ка­ко је у про­шло­сти до­шло до ства­ра­ња ал­бан­ске ве­ћи­не на Ко­сме­ту, ко­ли­ко су сред­ства ко­ри­шће­на за исе­ља­ва­ње Ср­ба би­ла ле­ги­тим­на; да Ср­би не по­ве­зу­ју ре­ша­ва­ње ста­ту­са Ко­со­ва са ста­ту­сом Ре­пу­бли­ке Срп­ске; да су спрем­ни да се про­тив­но по­сто­је­ћем Уста­ву и исто­риј­ском ис­ку­ству дру­гих зе­ма­ља до­бро­вољ­но и без ком­пен­за­ци­је од­рек­ну де­ла сво­је те­ри­то­ри­је; да др­жа­ва Ср­би­ја пре­ћут­но при­ста­је да раз­го­ва­ра с при­пад­ни­ци­ма ма­њи­на као са при­пад­ни­ци­ма дру­гих др­жа­ва. Има­ју­ћи све то у ви­ду, ја­сно је да про­мо­ци­ја иде­је о по­де­ли Ко­сме­та ути­че на сла­бље­ње пре­го­ва­рач­ке по­зи­ци­је Ср­би­је у на­сто­ја­њи­ма да се утвр­ди ста­тус Ко­сме­та при­хва­тљив за све стра­не.

• Европ­ски пар­ла­мент до­нео је Ре­зо­лу­ци­ју о по­ло­жа­ју на­ци­о­нал­них ма­њи­на у Вој­во­ди­ни, а по­себ­но ма­ђар­ске. Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те ста­во­ве из­не­те у њој?

Ми­шље­ња сам да је Ср­би­ја има­ла бо­ље од­но­се пре­ма на­ци­о­нал­ним ма­њи­на­ма не­го зе­мље За­пад­не Евро­пе, ода­кле јој при­сти­жу при­го­во­ри. Ср­би­ја се за ши­ро­ка пра­ва ма­њи­на одав­но опре­де­ли­ла, без ика­квог при­ти­ска из ино­стран­ства. По ва­же­ћем Уста­ву, Ср­би­ја је др­жа­ва свих гра­ђа­на ко­ји у њој жи­ве. На­ци­о­нал­не ма­њи­не рас­по­ла­жу  ин­сти­ту­ци­ја­ма са ко­ји­ма су у ста­њу да очу­ва­ју свој на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет. Оне има­ју мо­гућ­ност, та­мо где је ста­нов­ни­штво на­ци­о­нал­но ме­шо­ви­то, да се обра­ћа­ју др­жав­ној ад­ми­ни­стра­ци­ји и су­до­ви­ма, као и да основ­но, сред­ње, а нај­број­ни­је на­ци­о­нал­не ма­њи­не и ви­со­ко обра­зо­ва­ње сти­чу на ма­тер­њем је­зи­ку. Док не­ке од за­пад­но­е­вроп­ских зе­ма­ља уоп­ште не при­зна­ју да у њи­ма по­сто­је на­ци­о­нал­не ма­њи­не, а има их ко­је во­де отво­ре­ну аси­ми­ла­ци­о­ну по­ли­ти­ку, на­ци­о­нал­не ма­њи­не у Ср­би­ји има­ју сво­ја на­ци­о­нал­на дру­штва, по­зо­ри­шта и дру­ге кул­тур­не уста­но­ве. Сва та пра­ва оне оства­ру­ју у окви­ру ауто­ном­них по­кра­ји­на. На­ци­о­нал­ним ма­њи­на­ма ни­је ус­кра­ће­но ни осни­ва­ње по­ли­тич­ких пар­ти­ја на на­ци­о­нал­ној осно­ви, а број­ни­је на­ци­о­нал­не ма­њи­не су ис­ко­ри­сти­ле ту мо­гућ­ност. Ви­сок сте­пен то­ле­рант­но­сти из­ме­ђу Ср­ба и при­пад­ни­ка на­ци­о­нал­них ма­њи­на, као и из­ме­ђу са­мих при­пад­ни­ка ма­њи­на, из­раз је кул­ту­ре ме­ђу­на­ци­о­нал­них од­но­са ко­ја је у Вој­во­ди­ни на ви­со­ком ни­воу. Ти од­но­си су би­ли по­гор­ша­ва­ни ис­кљу­чи­во под ути­ца­јем по­ли­ти­ча­ра уочи и то­ком Дру­гог свет­ског ра­та. Су­че­ље­ни смо и са са­да­шњим ме­шета­ре­њем по­ли­ти­ча­ра из зе­мље и ино­стран­ства ко­ји ре­ме­те до­бре ме­ђу­на­ци­о­нал­не од­но­се. Та­кав учи­нак сва­ка­ко про­из­во­ди и Ре­зо­лу­ци­ја Европ­ског пар­ла­мен­та, је­дан не­у­те­ме­љен и нео­ри­ги­на­лан до­ку­мент.

МАТРИЦЕ И ЗЛОУПОТРЕБЕ

• Нео­ри­ги­на­лан?

Да, тај до­ку­мент у су­шти­ни по­на­вља  оно што је за­пи­са­но у Ак­ту о де­мо­кра­ти­за­ци­ји Ср­би­је, усво­је­ном од Кон­гре­са САД 2000. го­ди­не. На­ме­ра тог Ак­та је би­ла да сво­јим на­ла­зи­ма, су­ге­сти­ја­ма и ма­те­ри­јал­ним сред­стви­ма по­др­жи по­ли­тич­ке про­ме­не у Ср­би­ји, са­оп­шта­ва­ју­ћи, из­ме­ђу оста­лог, сво­је ви­ђе­ње по­ло­жа­ја ма­њи­на у Вој­во­ди­ни и су­ге­ри­шу­ћи аме­рич­кој ад­ми­ни­стра­ци­ји ка­ко пре­ма овим „на­ла­зи­ма” тре­ба да се по­на­ша. У Ак­ту се кон­ста­ту­је да су срп­ски по­ли­тич­ки ли­де­ри ли­ши­ли Вој­во­ди­ну ње­ног ауто­ном­ног ста­ту­са, исто као што су учи­ни­ли са по­кра­ји­ном Ко­со­во. Да ауто­но­ми­ја Вој­во­ди­не и Ко­сме­та ни­ка­да ни­је би­ла уки­ну­та зна­ју сви гра­ђа­ни Ср­би­је, као што им је по­зна­то да су уки­ну­те са­мо оне ап­сурд­не од­ред­бе Уста­ва по ко­ји­ма је по­кра­ји­на­ма при­па­да­ло пра­во ве­та на за­ко­не ко­је до­но­си ре­пу­блич­ки пар­ла­мент, док Ре­пу­бли­ка ни­је рас­по­ла­га­ла пра­вом ве­та на за­ко­не ко­је су до­но­си­ли по­кра­јин­ски пар­ла­мен­ти.  Дру­га ве­ли­ка не­и­сти­на у Ак­ту је­сте из­ло­же­ност ма­ђар­ског ста­нов­ни­штва стал­ном уз­не­ми­ра­ва­њу, за­стра­ши­ва­њу и пре­те­ћем при­ти­ску да на­пу­сти зе­мљу пре­да­ка, због че­га је то­ком по­след­њих де­сет го­ди­на, на­вод­но, већ 50 хи­ља­да Ма­ђа­ра и при­пад­ни­ка дру­гих ма­њи­на на­пу­сти­ло по­кра­ји­ну Вој­во­ди­ну. Са­гла­сно та­квим на­ла­зи­ма и оце­на­ма, Кон­грес зах­те­ва од Пред­сед­ни­ка да осу­ди уз­не­ми­ра­ва­ња, прет­ње и за­стра­ши­ва­ња пре­ма би­ло ко­јој ет­нич­кој гру­пи као уоби­ча­је­ни увод у нео­б­у­зда­на ет­нич­ка чи­шће­ња. Од Др­жав­ног се­кре­та­ра се тра­жи да ре­дов­но пра­ти по­ло­жај ма­ђар­ске ма­њи­не у Вој­во­ди­ни, а од НА­ТО-а и са­ве­зни­ка се зах­те­ва да то­ком свих бу­ду­ћих пре­го­во­ра о ста­ту­су Ко­со­ва по­све­ти пу­ну па­жњу и ства­ра­њу за­до­во­ља­ва­ју­ћих га­ран­ци­ја за пра­ва на­ро­да Вој­во­ди­не, а по­себ­но ет­нич­ких гру­па у по­кра­ји­ни.

• Ка­ко све то ту­ма­чи­ти?

Оп­ту­жи­ва­ти Ср­бе за ет­нич­ко чи­шће­ње, на­род ко­ји је до­жи­вео нај­ве­ће та­кво ет­нич­ко чи­шће­ње у Евро­пи по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, нај­бла­же ре­че­но је од­су­ство по­ли­тич­ког так­та. Пре­ма Ма­ђа­ри­ма ни­су би­ле пред­у­зе­те ме­ре ет­нич­ког чи­шће­ња ни не­по­сред­но по­сле Дру­гог свет­ског ра­та због рат­них зло­чи­на над Ср­би­ма у Вој­во­ди­ни. Ра­ди до­брих међунационалних и су­сед­ских од­но­са при­хва­ће­но је об­ја­шње­ње да су те зло­чи­не по­чи­ни­ли ма­ђар­ски фа­ши­стич­ки од­ре­ди. Сто­га се са гор­чи­ном до­жи­вља­ва ин­си­ну­а­ци­ја да Ср­би вр­ше при­ти­сак на Ма­ђа­ре да се исе­ле. Ср­би­ја ни по­сле Дру­гог свет­ског ра­та ни­је во­ди­ла аси­ми­ла­ци­о­ну по­ли­ти­ку пре­ма Ма­ђа­ри­ма, као што је то ма­ђар­ска др­жа­ва чи­ни­ла не са­мо пре­ма Ср­би­ма, не­го и пре­ма свим оста­лим на­ци­о­нал­ним ма­њи­на­ма. Оп­ту­жба да је због при­ти­са­ка за де­сет го­ди­на из Вој­во­ди­не у ино­стран­ство исе­ље­но 50 хи­ља­да при­пад­ни­ка ма­њи­на не на­во­ди да је пра­ви раз­лог та­квог исе­ља­ва­ња те­шка еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја ство­ре­на санк­ци­ја­ма и бло­ка­дом Ср­би­је. Би­ло би ко­рект­но да се исто­вре­ме­но на­ве­де ко­ли­ко је у истом пе­ри­о­ду оти­шло Ср­ба у свет, тр­бу­хом за кру­хом. Њи­хов број у ино­стран­ству не ме­ри се де­се­ти­на­ма хи­ља­да већ ми­ли­о­ни­ма. Гра­ђа­ни Ср­би­је сва­ка­ко пр­ви пут чу­ју да су Ма­ђа­ри би­ли из­ло­же­ни прет­ња­ма, за­стра­ши­ва­њу и ет­нич­ком чи­шће­њу. У сва­ком на­ро­ду ће се на­ћи по­је­дин­ци ре­тар­ди­ра­не све­сти, скло­ни екс­це­си­ма на на­ци­о­нал­ној осно­ви, али та­кви по­је­дин­ци ни­су ни­ти би сме­ли би­ти те­мељ за оце­ну ме­ђу­на­ци­о­нал­них од­но­са. Су­зби­ја­ње њи­хо­ве ак­тив­но­сти је ствар суд­ских и по­ли­циј­ских ор­га­на.

ЕВРОПСКИ ДУГОВИ СРБИЈИ

По­ста­вља се пи­та­ње че­му слу­же по­на­вља­ња не­и­сти­на у Ре­зо­лу­ци­ји Европ­ског пар­ла­мен­та, пре­у­ве­ли­ча­ва­ња за­и­ста ма­лог бро­ја ме­ђу­на­ци­о­нал­них ин­ци­де­на­та, ква­ли­фи­ка­ци­је ка­фан­ских ту­ча као ме­ђу­на­ци­о­нал­них су­ко­ба. Од­го­вор сва­ка­ко ва­ља тра­жи­ти и у Ак­ту Кон­гре­са САД ко­ји зах­те­ва да се упо­ре­до са ре­ша­ва­њем ста­ту­са Ко­со­ва га­ран­ту­ју пра­ва Ма­ђа­ра, при че­му се не ка­же да ли је реч о по­сто­је­ћим пра­ви­ма, или о но­вим, ко­ја ће ма­ђар­ски по­ли­тич­ки ли­де­ри зах­те­ва­ти. Они су се већ укљу­чи­ли у игру сво­јим ин­тер­пре­та­ци­ја­ма до­га­ђа­ја ко­је су, сре­ћом, го­ре од ствар­но­сти, што мо­же са­мо да уне­се смут­њу у, по мо­јој оце­ни, до­бре ме­ђу­на­ци­о­нал­не од­но­се, ко­је тре­ба да­ље по­бољ­ша­ва­ти, али не ин­стру­мен­та­ли­за­ци­јом и при­ка­зи­ва­њем она­квим ка­кви ни­су.

• Нај­зад, ка­ко гле­да­те на ула­зак Ср­би­је у Европ­ску Уни­ју?

Бо­јим се да по­сто­ји ве­ли­ка раз­ли­ка из­ме­ђу на­ших оче­ки­ва­ња и оног што је ЕУ спрем­на да учи­ни за Ср­би­ју. Ми­слим да је то би­ло 1992, ка­да сам го­спо­ди­ну Вај­нен­су, хо­ланд­ском ам­ба­са­до­ру у Па­ри­зу и за­ме­ни­ку лор­да Ка­ринг­то­на, пред­сед­ни­ка Кон­фе­рен­ци­је о Ју­го­сла­ви­ји, у не­фор­мал­ном раз­го­во­ру ре­као да је ЕУ мо­гла јед­но­став­но и ефи­ка­сно да ре­ши кри­зу ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве та­ко што би је при­ми­ла у члан­ство Уни­је. За­те­чен овим ми­шље­њем, он ни­је ни по­ку­шао да оспо­ри то ре­ше­ње, већ је, има­ју­ћи у ви­ду Пор­ту­га­ли­ју и Грч­ку, од­вра­тио: „До­ста нам је два ин­ва­ли­да у Европ­ској Уни­ји.” Овај од­го­вор не­дво­сми­сле­но ука­зу­је да је ни­во еко­ном­ске раз­ви­је­но­сти био би­тан услов за при­јем у члан­ство ЕУ, ко­ја ни­је спрем­на да се мно­го ан­га­жу­је у по­мо­ћи по­тен­ци­јал­ним чла­но­ви­ма да се еко­ном­ски раз­ви­ју и ис­пу­не тај услов.

• Ми­сли­те да је та­ко, или да ће би­ти та­ко, и у слу­ча­ју Ср­би­је?

У слу­ча­ју Ср­би­је, Уни­ја је уве­ла еко­ном­ске санк­ци­је и бом­бар­до­ва­њем уче­ство­ва­ла у не­ле­гал­ном ра­за­ра­њу ње­не при­вре­де, али не озбиљ­но и у ње­ном опо­рав­ку. Уме­сто то­га, Уни­ја по­ста­вља усло­ве, је­дан за дру­гим, об­ли­ку­ју­ћи еко­ном­ски и прав­ни си­стем пре­ма сво­јим по­тре­ба­ма и ин­те­ре­си­ма ко­ји, у овој фа­зи, ни­су увек и ин­те­ре­си Ср­би­је. Узми­мо као при­мер ин­си­сти­ра­ње на отво­ре­но­сти срп­ске при­вре­де, што под­ра­зу­ме­ва и ни­ске сто­пе ца­рин­ске за­шти­те. То је сма­њи­ло про­из­вод­њу у санк­ци­ја­ма из­ну­ре­ним ин­ду­стриј­ским пред­у­зе­ћи­ма, по­ве­ћа­ло не­за­по­сле­ност и ство­ри­ло ве­ли­ки де­фи­цит плат­ног би­лан­са. Уни­ја се не по­на­ша та­ко са­мо пре­ма Ср­би­ји већ и пре­ма но­во­при­мље­ним чла­но­ви­ма из ис­точ­но­е­вроп­ских зе­ма­ља. Ин­си­сти­ра на отво­ре­ној и тр­жи­шној при­вре­ди, што под­ра­зу­ме­ва сло­бод­но тр­жи­ште рад­не сна­ге. Ме­ђу­тим, Уни­ја ни­је да­ла сло­бо­ду за­по­шља­ва­ња рад­ни­ка из но­во­при­мље­них зе­ма­ља, већ је то од­ло­жи­ла за бу­дућ­ност.

Не бих хтео да бу­дем по­гре­шно схва­ћен. Је­сам за то да Ср­би­ја уђе у Европ­ску Уни­ју, али да се њен при­јем не по­ме­ра на све да­љи уме­сто на бли­жи да­тум. Уни­ја има мо­рал­ну оба­ве­зу да по­мог­не опо­ра­вак при­вре­де ко­ју је, не­ле­ги­тим­ним и не­ле­гал­ним бом­бар­до­ва­њем, уни­шта­ва­ла. Са­да се во­де раз­го­во­ри са Уни­јом о ста­би­ли­за­ци­ји при­вре­де Ср­би­је. То је до­бро уко­ли­ко ста­би­ли­за­ци­ја не бу­де во­ди­ла у стаг­на­ци­ју при­вре­де. Ср­би­ји је нео­п­хо­дан при­вред­ни раз­вој, по­раст до­хот­ка и за­по­сле­но­сти. Кроз ту при­зму ва­ља по­сма­тра­ти аран­жма­не са Уни­јом, док Ср­би­ја не бу­де при­мље­на за пу­но­прав­ног чла­на. <

(Јануар-фебруар 2006)