АКАДЕМИК И ПЕСНИК МАТИЈА БЕЋКОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”

На Балкану је све могуће

„Ко је могао и у сну снити да ће комунисти највећи тријумф доживети после пропасти комунизма. Тито, отац црногорске нације о којој ништа није знао, није се усудио да неког од хиљада агената прогласи за ,митрополита црногорске цркве’ или да уведе ,црногорски језик’. Он је цркву понизио и храмове претворио у оставе за бетон и мотике, али се није усудио да се са њом спрда као што су јој се наспрдали његови наследници. Црна Гора би хтела да остане стара европска држава, а да настане тек идуће године”

Пише: Маја Радонић

Ње­го­ве ре­че­ни­це по­ста­ја­ле су на­род­не из­ре­ке.

Ње­го­ве по­ша­ли­це део оп­ште ба­шти­не ано­ним­них ду­хо­ви­то­сти.

Са сво­јим на­ро­дом је на ти, „свој­та свих нас”.

Та­мо где су дру­ги пи­са­ли на­мр­ште­не сту­ди­је, он је из­го­ва­рао лу­цид­ни афо­ри­зам. И по­сти­зао ве­ћи ефе­кат.

Са­да се већ го­то­во са­свим пре­ци­зно мо­же из­ра­чу­на­ти ко­ли­ко вре­ме­на тре­ба да на­ка­па до­вољ­но ње­го­вих ре­чи за је­дан текст, јед­ну бе­се­ду, јед­ну пе­сму. Као ал­хе­миј­ско зла­то. Као она „стал­на кап ко­ја ду­би ка­мен”.

Ака­де­мик и пе­сник  Ма­ти­ја Бећ­ко­вић, чак и кад по­тре­сно же­ли да ћу­ти, ка­ко се чи­ни да је да­нас, дра­го­цен је са­го­вор­ник. У раз­до­бљу ка­да су, из­гле­да, ис­пре­ме­та­ни и по­след­њи ори­јен­ти­ри, и ка­да ни­ко ни­је баш са­свим си­гу­ран ку­да во­ди овај пут, ка­да ве­ћи­на же­ли да из­бег­не од­го­во­ре и „са­че­ка”, он ни­је ески­ви­рао. То је, на­рав­но, знак рас­по­зна­ва­ња.

Ма­ти­ја Бећ­ко­вић.

• Ва­ша по­е­зи­ја је спој ар­ха­ич­ног и мо­дер­ног, усме­ног и пи­сме­ног, али не ме­ха­нич­ки, где су ша­во­ви вид­ни, не­го пре­ва­зи­ла­зи и јед­но и дру­го у јед­ном по­себ­ном, са­мо­свој­ном де­лу, ка­квог „нит’ је би­ло, нит’ ће би­ти”, јер „са­мо кроз Ма­ти­ју не­бо та­ко го­во­ри”. Ода­кле до­ла­зи та жи­ва во­да, ко­ли­ко је му­ке у пи­са­њу, а ко­ли­ко оно­га што пе­сни­ци зо­ву ин­спи­ра­ци­ја?

Че­сто по­на­вљам оно што је ре­као не­ко дру­ги: онај ко го­во­ри о по­е­зи­ји тре­ба­ло би нај­пре да се из­ви­ни. Оно што бих ја овој ре­чи мо­гао до­да­ти је, ка­ко ми се чи­ни, и ка­ко се ства­ри раз­ви­ја­ју, да не би по­гре­шио ако би се из­ви­нио и онај ко го­во­ри о би­ло че­му. Сва­ки го­вор се ис­ком­про­ми­то­вао и по­стао су­ви­шан. О по­е­зи­ји не тре­ба го­во­ри­ти – она се чи­та, во­ли, осе­ћа и са­ња. Мо­жда још има сми­сла са­мо онај го­вор о по­е­зи­ји ко­ји би уве­ћа­вао ње­ну тај­ну.

• Вре­ме у ко­ме жи­ви­мо ни­је на­кло­ње­но по­е­зи­ји, у сва­ко­днев­ном жи­во­ту ма­ло је по­ет­ског, а пре­ко ме­ди­ја стал­но слу­ша­мо да је ова­кав на­род као што смо ми не­по­де­сан за раз­не усре­ћи­тељ­ске ин­те­гра­ци­је, ре­ин­те­гра­ци­је, тран­зи­ци­је и ре­ал­на парт­нер­ства. Ка­ко се укло­пи­ти у све те про­це­се, а не из­гу­би­ти се­бе, и да ли је то уоп­ште по­треб­но, па и мо­гу­ће?

Мо­жда је у на­шем ве­ку јед­на од нај­ве­ћих за­блу­да она да љу­ди ве­ру­ју ка­ко има­ју сво­је ми­шље­ње и ми­сле сво­јом гла­вом. А кад их пи­та­те от­куд зна­ју то што су ре­кли обич­но се по­зи­ва­ју на не­што што су про­чи­та­ли у но­ви­на­ма, ви­де­ли на те­ле­ви­зи­ји или од не­ког чу­ли. То су про­гла­си­ли сво­јим ми­шље­њем. А то­ли­ко смо са свих стра­на за­су­ти тим сме­ћем да се ве­ћи­на оних ко­ји би хте­ли да ми­сле сво­јом гла­вом одав­но пре­да­ло.

КРАЈ­ЊИ СТА­ДИ­ЈУМ БЕ­СТИД­НО­СТИ

• По­зна­те су нам до­са­да­шње по­де­ле у срп­ском на­ро­ду, а са­да је ак­ту­ел­на по­де­ла на „мон­ди­ја­ли­сте” и „на­ци­о­на­ли­сте”, па „ур­ба­не” и „ру­рал­не”, као под­вр­ста, а да ли сте слу­ти­ли да ће се у Цр­ној Го­ри де­ли­ти на Ср­бе и Цр­но­гор­це, на оне ко­ји го­во­ре или ма­тер­њим или срп­ским је­зи­ком?

Ко је мо­гао и у сну сни­ти да ће ко­му­ни­сти нај­ве­ћи три­јумф до­жи­ве­ти по­сле про­па­сти ко­му­ни­зма. Ти­то, отац те на­ци­је о ко­јој ни­шта ни­је знао, ни­је се усу­дио да не­ког од хи­ља­да аге­на­та про­гла­си за ми­тро­по­ли­та цр­но­гор­ске цр­кве или да уве­де цр­но­гор­ски је­зик. Он је цр­кву по­ни­зио и хра­мо­ве пре­тво­рио у оста­ве за бе­тон и мо­ти­ке, али се ни­је усу­дио да се са њом спр­да као што су јој се на­спр­да­ли ње­го­ви на­след­ни­ци. Цр­на Го­ра би хте­ла да оста­не ста­ра европ­ска др­жа­ва, а да на­ста­не тек иду­ће го­ди­не.

• Ре­кли сте јед­ном: „је­зик је не­ви­дљив, а све ви­ди, пам­ти и име­ну­је”. Ка­ко гле­да­те на да­ље усит­ња­ва­ње и пре­и­ме­но­ва­ње срп­ског је­зи­ка на све но­ви­ја име­на – да ли је то та­ко бе­за­зле­но и без ве­ћих по­сле­ди­ца ка­ко нам ту­ма­че по­је­ди­ни срп­ски лин­гви­сти, они ко­ји има­ју нај­че­шћи при­ступ ме­ди­ји­ма?

Је­зик ви­ди и оно што се са­да до­га­ђа и ње­му се не мо­же под­ва­ли­ти. Мо­рал је­зи­ка од­у­век раз­ли­ку­је зло и до­бро, а ње­го­ви за­ко­ни су ста­ри­ји од за­ко­на жи­во­та. Жи­вот је на­стао из је­зи­ка, а не је­зик из жи­во­та. Је­зик бри­не о на­ма, а не ми о је­зи­ку. Да смо ми бри­ну­ли о ње­му, ње­га одав­но не би би­ло, као што одав­но не­ма ни­че­га о че­му смо бри­ну­ли. Не бри­ни­мо шта ће би­ти с је­зи­ком не­го бри­ни­мо шта ће би­ти с на­ма.

• На­ша по­ли­тич­ка ели­та го­во­ри да је ула­зак у ЕУ је­ди­ни спа­со­но­сни пут, а ре­чи „Евро­па” и „де­мо­кра­ти­ја” до­би­ле су ста­тус ско­ро све­тих ре­чи. Да ли је то је­ди­ни пут, и да ли је ика­да би­ло да има са­мо је­дан пут, а из­бо­ра ниг­де? Где је ту све­то­сав­ски пут?

„Ели­та” то ни­је из­ми­сли­ла не­го је од не­ког чу­ла. Ни­ти то ми­сли не­го јој је не­ко ре­као. То је рас­пра­ва на те­му ко­ји је пут бо­љи од два пу­та ко­јих не­ма, чи­ме се ба­ви јед­на мо­ја по­е­ма.

• Члан сте Крун­ског са­ве­та. Шта су по Ва­шем ми­шље­њу раз­ло­зи да ни­јед­на до­са­да­шња власт ни­је по­ка­за­ла ствар­ну во­љу не са­мо за ус­по­ста­вља­ње мо­нар­хи­је, не­го чак ни за ствар­ни по­вра­так срп­ских др­жав­них обе­леж­ја као што је хим­на, грб, за­ста­ва?

Још ни­шта што је нор­мал­но ни­је ре­ал­но, па та­ко ни мо­нар­хи­ја у Ср­би­ји ко­ја од свог по­стан­ка до Јо­си­па Бро­за ни­је зна­ла за дру­го дру­штве­но уре­ђе­ње. И ко зна до кад ће та­ко би­ти. А чи­ни­ло се да би тре­ба­ло са­мо да се по­ми­ри­мо са исти­ном и при­ми­мо к зна­њу не­што што по­сто­ји из­ван на­ше во­ље, без об­зи­ра да ли смо за мо­нар­хи­ју или ни­смо. И ка­да би­смо се с тим по­ми­ри­ли, мо­нар­хи­ја би се ус­по­ста­ви­ла а ми по­ста­ли је­дан од оних европ­ских кра­љев­ских на­ро­да и кра­ље­ви­на у ко­ји­ма ни­су сви мо­нар­хи­сти ни­ти су сви за мо­нар­хи­ју, али се ми­ре с чи­ње­ни­цом да мо­нар­хи­ју има­ју. То је од нас ста­ри­је и ре­ше­но пре не­го што смо до­би­ли при­ли­ку да о то­ме од­лу­чу­је­мо.

НАЈСКУПЉА РЕЧ И ЕПИТАФ

• У де­лу на­ше кул­тур­не ели­те по­ста­ло је пра­ви­ло епи­гон­ско, не­кри­тич­ко пре­у­зи­ма­ње пр­вен­стве­но за­пад­њач­ких узо­ра и све­сни, го­то­во па­нич­ни „от­клон” од све­га што мо­же да из­гле­да тра­ди­ци­о­нал­но, на­ци­о­нал­но, пра­во­слав­но. Где су узро­ци та­кве по­ја­ве и мо­же­те ли да озна­чи­те ко су за Вас при­пад­ни­ци истин­ске срп­ске културне ели­те да­нас?

Мо­жда је по­че­так су­но­вра­та био 1945. го­ди­не ка­да су нај­бо­љи љу­ди су­ђе­ни као нај­го­ри. По­ла на­ро­да про­гла­ше­но је за до­ма­ће из­дај­ни­ке и слу­ге оку­па­то­ра и чи­ни се да је то има­ло не­на­док­на­ди­ве по­сле­ди­це од ко­јих се и да­нас ле­чи­мо. Та­да је још јед­ном по­твр­ђе­но оно што је Ан­дрић ре­као – да је на Бал­ка­ну у сва­ком тре­нут­ку све мо­гу­ће. Та­ко је из­гу­бљен пра­вац и при­хва­ће­но да ни­шта ни­је ис­кљу­че­но. И сви ти љу­ди ко­ји су окле­ве­та­ни оста­ли су без гро­ба. Па­мет­ни и од­го­вор­ни љу­ди би на ово ре­кли да ни­је мо­гу­ће да су баш сви оста­ли без гро­ба. Али кад им ка­же­те да је та­ко и да не­ма из­у­зе­та­ка, то им је не­што но­во. А иде­ја је би­ла не са­мо да се не­што са­кри­је не­го да се та­ко по­ни­шти са­мо њи­хо­во по­сто­ја­ње. Али не­са­хра­ње­не ду­ше лу­та­ју све­том и не да­ју ми­ра жи­ви­ма док се не вра­те зе­мљи ко­ја их је ро­ди­ла. Још ни­смо до­ра­сли до ви­си­не те прав­де. Да по­сто­ји без­гроб­на вој­ска го­во­ре са­мо укле­ти пе­сни­ци.

• До­бит­ник сте мно­гих на­гра­да и при­зна­ња све до Ње­го­ше­ве, а са дру­ге стра­не на­па­да­ни и оспо­ра­ва­ни све до кле­ве­та. Ка­ко на Вас де­лу­ју на­гра­де, а ка­ко на­па­ди и да ли је ово до­и­ста зе­мља у „ко­јој су па­шчад пу­ште­на, а ка­ме­ње све­за­но”?

На­гра­де не при­па­да­ју ме­ни – ни­сам их до­био ја не­го мо­је пе­сме. Оне има­ју свој жи­вот и моћ ко­је ја ни­кад ни­сам до­се­гао. А што се на­па­да ти­че, че­сто сам по­ку­ша­вао се­бе да ви­дим очи­ма дру­гих. Да сам на ме­сту кле­вет­ни­ка све бих лак­ше раз­у­мео. Та­ко су од по­чет­ка вре­ме­на сви би­ли на свом за­дат­ку и та­ко је на­ста­ла мо­жда нај­слав­ни­ја ре­че­ни­ца на срп­ском је­зи­ку ко­ја је оног ко­ји је из­го­во­рио учи­ни­ла све­цем: „Са­мо ти, ди­је­те, ра­ди свој по­сао”.

• Са стреп­њом и на­дом оче­ку­је­мо пре­го­во­ре о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, а сва­ка реч из­го­во­ре­на о на­шем „грд­ном су­ди­ли­шту” де­лу­је не­до­вољ­на, као она „тик до пра­ве”. На­ви­кли сте нас већ да је Ва­ша нај­че­шће та пра­ва, па је и са­да че­ка­мо...

Ва­шим пи­та­њем ме оба­ве­зу­је­те да ка­жем ту реч ко­ју не­мам. На­па­да­ли су ме за­то што сам ре­као да је Ко­со­во нај­ску­пља срп­ска реч. Не бих имао ни­шта про­тив да то бу­де и мој епи­таф.

• По­што се наш ча­со­пис ба­ви и мо­гу­ћим пло­до­но­сним су­сре­том Ср­би­је и Евро­пе, пи­та­ла бих Вас на ко­ји на­чин је, по Ва­шем ми­шље­њу, мо­гу­ће оства­ри­ти тај су­срет, на обо­стра­ну ко­рист?

Све је то одав­но од­лу­че­но. На на­ма је са­мо да ви­ди­мо да ли смо до­стој­ни те од­лу­ке. То не мо­же про­ме­ни­ти ни­ко, а ка­мо­ли Хол­брук, Клин­тон и Блер. Бог је ре­као: Ср­би­ја без Евро­пе ни­је Ср­би­ја, ни­ти је Евро­па без Ср­би­је – Евро­па. <

(Новембар-децембар 2005)

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Фрагменти о Косову

Пре шест ве­ко­ва ни­шта се на гло­бу­су ни­је до­го­ди­ло зна­чај­ни­је од бо­ја на Ко­со­ву По­љу.

И да­нас, по­сле шест сто­ти­на Ви­дов­да­на, за суд­би­ну срп­ског на­ро­да ни­шта ни­је пре­суд­ни­је од бит­ке ко­ја тра­је на Ко­со­ву и за Ко­со­во.

Ис­ход Ко­сов­ског бо­ја још се не зна, ка­ко оног не­гда­шњег, та­ко ни овог да­на­шњег.

Од по­чет­ка пре­тра­ја­ва­ју две ствар­но­сти и две исти­не. И не усту­па­ју јед­на дру­гој. Што вре­ме ви­ше од­ми­че, све се ма­ње зна хо­ће ли нас оне­бе­са­ти или про­гу­та­ти ко­сов­ска ра­на.

Ко­со­во осва­њу­је сва­ког ју­тра. Сва­ки дан је јед­на го­ди­шњи­ца и јед­на за­ду­шни­ца. И да­нас се та­мо као и на Ви­дов­дан 1389. ви­ди „ко је ве­ра, а ко је не­ве­ра”.

Ко­со­во је нај­ску­пља срп­ска реч. Пла­ће­на је кр­вљу це­лог на­ро­да. По це­ну те кр­ви је усто­ли­че­на на пре­сто­лу срп­ског је­зи­ка. Без кр­ви се ни­је мо­гла ку­пи­ти, без кр­ви се не мо­же ни про­да­ти.

БЕС­ЦЕН ДУ­ХОВ­НЕ ОТАЏ­БИ­НЕ

У ко­сов­ском пре­да­њу не­ма ни­шта што се ко­си или спо­ри са дру­гим на­ро­ди­ма, сем ако ни­је грех и го­ло по­сто­ја­ње, и са­мо при­па­да­ње јед­ном на­ро­ду.

На Ко­со­ву ни­ко ни­је за­ка­снио и још увек сам мо­же иза­бра­ти и уло­гу и стра­ну.

На Ко­со­ву се про­бу­ди­ла на­ша на­ци­о­нал­на са­вест, а кад се са­вест јед­ном про­бу­ди ви­ше не мо­же за­спа­ти.

Ко­со­во је име за на­шу не­бе­ску отаџ­би­ну, а ту отаџ­би­ну мо­же­мо из­гу­би­ти са­мо ду­хов­ним са­мо­у­би­ством.

Наш уну­тра­шњи пут нас је до­вео на Ко­со­во.

Све што се по­ја­ви­ло на Ко­со­ву, одав­но је би­ло у на­ма. (...)

На Ко­со­ву су Ср­би пр­ви пут би­ли за­јед­но, а са­ста­ли су се да би по­ги­ну­ли и ока­ја­ли не­сло­гу и не­је­дин­ство. Са­мо је нај­ве­ћи грех тра­жио то­ли­ко очи­шће­ње. Са­мо се то­ли­ким по­ги­ну­ћем мо­гао да­ље од­ви­ја­ти на­ум спа­се­ња.

Не­сло­га и из­да­ја, пре­суд­не ре­чи за суд­би­ну Ср­ба, ве­за­не су за Ко­со­во. Ко­со­во је по­ста­ло је­ди­но ме­сто где су Ср­би би­ли збра­ће­ни. А да­нас је је­ди­но пи­та­ње на ко­ме су сло­жни и не­раз­бра­ће­ни. Сло­жни за се­бе, а не про­тив не­ко­га. Ко­со­во је је­ди­на зе­мља на ко­јој Ср­би кле­че, љу­бе је и но­се је у сво­јим тор­би­ца­ма. (...)

КОСОВО ЈЕ КРСТОВО

Ис­пред Ср­ба су би­ле дру­ге ве­ре и ци­ви­ли­за­ци­је, ту­ђе суд­би­не и исто­ри­је.

Би­ло је лак­ше при­ми­ти ту­ђе, не­го од­бра­ни­ти сво­је.

Да смо ту са­гну­ли ду­шу, за­у­век би оста­ли по­гу­ре­ни.

Да смо се ту по­ко­ри­ли, траг би нам по­ги­нуо и ви­ше не би­смо има­ли из че­га вас­кр­сну­ти.

Би­ра­ју­ћи смрт под сво­јим име­ном, ни­смо иза­бра­ли оно што је би­ло ис­пред, не­го оно што је би­ло у на­ма и из­над нас.

То је до­каз да смо већ има­ли се­бе, да смо би­ли уко­ре­ње­ни, ужи­ље­ни и усе­бље­ни, да смо се­бе има­ли и до­ве­ли до­тле да смо се мо­гли пре­го­ре­ти и оста­ти сво­ји на сво­ме. При­ста­ја­ње на крај је чин са­мо­све­сти и не­при­ста­ја­ња.

Из­да­ли су они ко­ји су би­ли уве­ре­ни­ји у ту­ђе не­го у сво­је по­сто­ја­ње. Они ко­ји су на­пу­сти­ли се­бе и сво­ју суд­би­ну, упла­ше­ни од сво­је исто­ри­је и ме­ста где жи­ви­мо.

Што по­след­њи бес­те, за­слу­га је ва­ша– је­дан је од ве­ли­ких сти­хо­ва о Ко­со­ву.

Још пре Ко­со­ва, Ср­би­ја се ро­ди­ла на Ко­со­ву. Ср­бин је онај ко­га се Ко­со­во ти­че. За­то не­ма­мо ни­шта рав­но Ко­со­ву ни у сво­јој исто­ри­ји, ни на сво­јој ге­о­гра­фи­ји. Не­ма­мо чвр­шћег упо­ри­шта, ни ја­чег ду­хов­ног сре­ди­шта. Ко­со­во је ог­њи­ште око ко­га је оку­пљен, око­сни­ца око ко­је је са­де­нут, ко­лев­ка у ко­јој је од­ра­стао срп­ски на­род.

Ко­со­во је Кр­сто­во. Ту се укр­сти­ло не­бе­ско и зе­маљ­ско цар­ство. По­ла у на­ма, по­ла из­над нас. Ко­со­во је нај­ду­бља ра­на, нај­ду­же пам­ће­ње, нај­жи­вља успо­ме­на, нај­ми­ли­ји пе­пео срп­ског на­ро­да. За­о­крет­ни­ца са ко­је је нај­ви­ше по­ра­сла на­ша ду­ша.

Ко­со­во је гра­ни­ца две­ма Ср­би­ја­ма.

Зе­маљ­ска од­го­нет­ка не­бе­ске за­го­нет­ке.

Ко­со­во је сву­да где има Ср­ба и за­то би гу­би­так Ко­со­ва да­нас био те­жи по­раз, ду­бљи по­трес, ве­ћи пре­лом у све­сти Ср­ба од оног из 1389. го­ди­не.

ВЕРА У ВАЖНИЈЕ ОД НАС

Ко­сов­ска ле­ген­да је до­шла из нај­ве­ћих да­љи­на и у нај­ве­ћу да­љи­ну је упу­ће­на. Из­ва­ђе­на је из не­чег ду­бљег од љу­ди, веч­ног и не­про­ла­зног, не­до­ступ­ног људ­ском ра­зу­му. Она бри­не да на Ко­со­ву не бу­де ни­шта мр­тво, јер чим је мр­тво – ни­је Ко­со­во. На­ма је оста­ви­ла пи­та­ња ко­ји­ма се она не ба­ви: да ли нас је Ко­со­во да­ле­ко од­ве­ло? Да ли смо ма­ли за ово­ли­ку по­ру­ку?

Ко­со­во ни­је са­мо по­ље на ко­ме се од­и­гра­ла Ко­сов­ска бит­ка, ни по­зор­ни­ца по­ра­за и из­да­је, ни гроб­ни­ца два ца­ра – већ Си­он, ме­сто ука­за­ња, стај­на тач­ка с ко­је смо кре­ну­ли увис и по­ка­за­ли спо­соб­ност да по­ве­ру­је­мо у не­што ве­ли­ко и ва­жни­је од нас.

Кад би­смо то Ко­со­во из­гу­би­ли, са­мо би­смо до­ка­за­ли да смо по­том­ци оних ко­ји су та­мо из­да­ли још 1389. го­ди­не. И још го­ре: из­гу­би­ти на Ко­со­ву ни­је исто што и из­гу­би­ти Ко­со­во. <

(Из пре­да­ва­ња и књи­ге Ко­со­во – нај­ску­пља срп­ска реч, 1989.

Из­бор, скра­ће­ња и опре­ма ре­дак­циј­ски)