Штампа
Архива 2005-2006 > Интервју - Политика кривотворења

 

АРХЕОЛОГ ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”, О МЕХАНИЗМИМА ПРЕТВАРАЊА НАУЧНИХ ЛАЖИ У ПОЛИТИЧКЕ ЧИЊЕНИЦЕ НА ПРИМЕРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Српски немар и мазохизам

 

На преговорима у Рамбујеу, својевремено, појавила се скандалозна „карта културних споменика на Косову и Метохији”, нестручна и суштински противсрпска. Касније се испоставило да је ту мапу потурила једна невладина организација из Београда, а превела је Албанка на служби у Министарству одбране, што, наравно, није за утеху. Не треба се онда чудити што многи у иностранству – вођени ненаучним, политичким или лукративним разлозима – радо шире свако насиље над косовским чињеницама. Сетимо се само Ноела Малколма и његове књиге „Kosovo - A Short History” („Косово - кратка историја”). Да ли ће српски представници на преговорима о јужној покрајини који ускоро почињу извући ваљане поуке, обновити своја знања и наоружати се непобитним аргументима? Ево прилике

 

Пише: Јелена Митровић

 

Исто­ри­ја кри­во­тво­ре­ња о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји је ве­о­ма ду­га, а ње­ни пло­до­ви би­ће – зна­мо из гор­ког ис­ку­ства – ко­ри­шће­ни као псе­у­до­на­уч­на ар­гу­мен­та­ци­ја и на пре­го­во­ри­ма о ју­жној срп­ској по­кра­ји­ни ко­ји упра­во по­чи­њу. О ни­зу бит­них еле­ме­на­та тог про­бле­ма за „НА­ЦИ­ЈУ” го­во­ри, са ег­закт­ног ста­но­ви­шта на­у­ке, је­дан од во­де­ћих срп­ских ар­хе­о­ло­га др Ђор­ђе Јан­ко­вић, доцент на Филозофском факултету у Београду, Одељење за археологију, и председник Српског археолошког друштва.

• При­ли­ком утвр­ђи­ва­ња ште­те на­не­те цр­кве­ним објек­ти­ма на Ко­сме­ту са­мо то­ком про­шло­го­ди­шњег мар­тов­ског по­гро­ма, ко­ми­си­ја UNE­SCO-а је кон­ста­то­ва­ла да је уни­ште­но 38 цр­ка­ва и ма­на­сти­ра. Мо­же се ре­ћи да је на­ша ба­шти­на из­ло­же­на кон­ти­ну­и­ра­ном уни­шта­ва­њу на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји?

На­рав­но. Ако за­не­ма­ри­мо оно што се де­ша­ва­ло под тур­ском оку­па­ци­јом, а упра­во су на Ко­со­ву и у Ме­то­хи­ји Тур­ци сру­ши­ли нај­ви­ше ва­жних ма­на­сти­ра, као што Ар­хан­ђе­ли При­зрен­ски, Бањ­ска, Сту­де­ни­ца Хво­стан­ска и низ дру­гих, мо­ра­мо се за­у­ста­ви­ти код по­чет­ка те­ро­ра ал­бан­ских пле­ме­на – не­ка­да смо их зва­ли Ар­на­у­ти­ма, Ар­ба­на­си­ма, Шип­та­ри­ма, све­јед­но. Иако су до­ла­зи­ли у ју­жне кра­је­ве Ме­то­хи­је већ у XIV сто­ле­ћу, они се ма­сов­но на­се­ља­ва­ју у Ме­то­хи­ју, Ко­со­во и То­пли­цу по­сле 1738. и у XIX сто­ле­ћу, на­рав­но под окри­љем Тур­ске. Та­да по­чи­њу и си­сте­мат­ска ру­ше­ња срп­ских цр­ка­ва, ко­ја са кра­ћим пре­ки­ди­ма тра­ју до да­нас. Пре су сру­ше­не цр­кве мо­гле још ка­ко-та­ко да се об­на­вља­ју, а та­да је то по­ста­ло ве­о­ма те­шко – јер су об­но­ви­те­ље уби­ја­ли. Цр­кве по­диг­ну­те из­ме­ђу два свет­ска ра­та су сру­ше­не, уз за­шти­ту ита­ли­јан­ских оку­па­то­ра, да би се отво­рио про­стор за на­се­ља­ва­ње но­вих ал­бан­ских до­се­ље­ни­ка. Но­вим вла­сти­ма ни­је ни па­ло на па­мет да их об­но­ве по осло­бо­ђе­њу, већ су и да­ље ру­ше­не. У то­ме је жа­ло­сну уло­гу имао та­ко­зва­ни За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. Та­ко је и са­да.

 

КО НЕ БРИНЕ О СВОМЕ, БРИНУЋЕ О ТУЂЕМ

 

Бу­ду­ћи да ни ко­ми­си­ји UNE­SCO-а ни­је би­ло до­зво­ље­но да оби­ђе све по­ру­ше­не објек­те, си­гур­но да је за на­ше струч­ња­ке та­ко не­што не­мо­гу­ће. Мо­гу ли ишта на­ши на­уч­ни­ци да учи­не да­нас, ма­кар на упо­зна­ва­њу јав­но­сти са зна­ча­јем спо­ме­ни­ка ко­ји су из­ло­же­ни уни­ште­њу?

Ма­кар то, тре­ба упо­зна­ти јав­ност, јер у ино­стран­ству ма­ло ко зна шта се ствар­но де­ша­ва. Спо­ме­ник кул­ту­ре је увек уни­вер­зал­ни спо­ме­ник кул­ту­ре, али тре­ба зна­ти шта они све­до­че и да је њи­хо­во уни­шта­ва­ње, у овом слу­ча­ју, део ге­но­ци­да ко­ји се да­нас си­сте­мат­ски спро­во­ди пред рав­но­ду­шним очи­ма све­та. Ов­де ни­су уни­ште­ни спо­ме­ни­ци не­ста­лих на­ро­да или кул­ту­ра ко­јих ви­ше не­ма, као што су Та­ли­ба­ни уни­шти­ли бу­ди­стич­ке спо­ме­ни­ке у Ав­га­ни­ста­ну, већ још увек жи­вог на­ро­да, спо­ме­ни­ци ко­ји су жи­ве цр­кве, ко­ји слу­же у кон­ти­ну­и­те­ту пет­сто или хи­ља­ду го­ди­на, а мо­жда и ви­ше. То се ра­ди да­нас, под окри­љем НА­ТО пак­та, да би се те­ри­то­ри­ја Ко­со­ва и Ме­то­хи­је од­у­зе­ла Ср­би­ма и пре­да­ла Ал­бан­ци­ма. Кон­ти­ну­и­тет та­кве де­лат­но­сти по­ка­зу­је да по­сто­ји ста­ри­ји на­ру­чи­лац. Зна­чи, тре­ба пи­са­ти, раз­от­кри­ва­ти про­па­ганд­не об­ма­не и о то­ме оба­ве­сти­ти што ви­ше љу­ди. Ту смо ми про­бле­ма­тич­ни, ра­ди­мо за сво­је сит­не ин­те­ре­се а не за оп­ште, не ви­де­ћи да та­ко и са­ми мо­ра­мо кад-тад да ште­ту­је­мо; про­бу­ди­мо се тек ка­да го­ри под но­га­ма, а не­ма­мо уста­но­ва ко­је би о то­ме во­ди­ле ра­чу­на. Е, ту је нај­ве­ћа од­го­вор­ност на­уч­ни­ка, ко­ји тре­ба да ор­га­ни­зу­ју си­сте­мат­ски рад.

Ка­ко би­сте оце­ни­ли до­са­да­шњи од­нос на­ше на­у­ке пре­ма Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји и има ли раз­ли­ке у при­сту­пу пре Дру­гог ра­та, у вре­ме ко­му­ни­стич­ког ре­жи­ма и да­нас?

Бед­но. Би­ло би при­род­но да се све ху­ма­ни­стич­ке на­у­ке окре­ну ба­вље­њу обла­сти­ма угро­же­ним ге­но­ци­дом. Што се ти­че ар­хе­о­ло­ги­је, она се пре Дру­гог ра­та ма­ло ра­ди­ла, а сред­ње­ве­ков­на го­то­во ни­ка­ко – ни­је ни би­ло ар­хе­о­ло­га. Под ко­му­ни­сти­ма се, до па­да Ран­ко­ви­ћа, по­све­ћи­ва­ла па­жња ис­тра­жи­ва­њу сред­њег ве­ка. Ка­да се раз­ви­ла ар­хе­о­ло­ги­ја, сред­ње­ве­ков­на ар­хе­о­ло­шка на­ла­зи­шта ни­су си­сте­мат­ски ра­ђе­на, са­мо слу­чај­но. Је­ди­ни из­у­зе­так је ис­тра­жи­ва­ње Но­вог Бр­да, у тра­ја­њу од не­ко­ли­ко го­ди­на, за­по­че­то опет кра­јем пе­де­се­тих. Ра­ди­ла се нај­ви­ше пре­и­сто­ри­ја, са на­ив­ном на­дом фи­нан­си­је­ра и на­ру­чи­ла­ца да ће се на­ћи до­ка­зи о аутох­то­но­сти и јед­на­ко­сти Или­ра и Ал­ба­на­ца. До­вољ­но је по­гле­да­ти струч­не пу­бли­ка­ци­је, да би се ви­де­ло шта је и ка­ко ра­ђе­но. Не при­ме­ћу­јем да има би­ло ка­кве про­ме­не ни по­след­њих го­ди­на. Би­ло је са­мо бле­фа. То се ла­ко ви­ди из об­ја­вље­них пу­бли­ка­ци­ја. Све ар­хе­о­ло­шко се сво­ди на из­ве­шта­је са ис­ко­па­ва­ња. Ни­шта ни­је до­вр­ше­но. Исти љу­ди, истих схва­та­ња, и да­нас кре­и­ра­ју по­ли­ти­ку у обла­сти ар­хе­о­ло­ги­је као и пре 20 го­ди­на. За­што ни­је би­ло му­зе­ја и стал­них му­зеј­ских из­ло­жби у При­шти­ни, При­зре­ну, Пе­ћи и дру­где? Мо­жда би се и са­ми Ал­бан­ци уве­ри­ли да оти­ма­ју ту­ђу зе­мљу, да ни­је она­ко ка­ко их уче.

 

АЛБАНСКА МАНУФАКТУРА БЕСМИСЛИЦА

 

Ко­ли­ко је одр­жи­во на­сто­ја­ње ал­бан­ских ар­хе­о­ло­га да до­ка­жу сво­је кон­ти­ну­и­ра­но при­су­ство на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, и не са­мо ту, те да ли та­кве те­зе има­ју ика­квог уте­ме­ље­ња у ар­хе­о­ло­шким по­да­ци­ма?

То су на­уч­не бе­сми­сли­це, и они то до­бро зна­ју. На­ша не­ка­да­шња др­жа­ва је осно­ва­ла Ал­ба­но­ло­шки ин­сти­тут у При­шти­ни, ко­ји је ра­дио не на то­ме да на­ма при­бли­жи Ал­бан­це, да упо­зна­мо њи­хо­ву кул­ту­ру, већ да до­ка­же њи­хо­во на­вод­но исто­риј­ско пра­во на на­ше зе­мље. На­рав­но, то ни­су мо­гли да до­ка­жу, и они се да­нас ко­ри­сте истим исто­ри­о­граф­ским ар­гу­мен­ти­ма ко­ји су пре сто и ви­ше го­ди­на ис­кон­стру­и­са­ни у Бе­чу и Ри­му. Нај­о­чи­глед­ни­ји при­мер су ту­му­ли.

Ал­бан­ци на­ши­ро­ко ма­ни­пу­ли­шу дар­дан­ским и илир­ским име­ном, ве­зу­ју­ћи сво­је по­ре­кло за ове ет­нич­ке гру­па­ци­је у пра­и­сто­ри­ји и ан­ти­ци. Иду до­тле да нео­лит­ску вин­чан­ску ста­ту­е­ту про­гла­ша­ва­ју за „дар­дан­ску пра­мај­ку. Ка­ко кон­стру­и­шу кон­ти­ну­и­тет свог при­су­ства у сред­њем ве­ку, ко­ји је пре­пун срп­ских спо­ме­ни­ка?

По­на­вљам, то су бе­сми­сли­це, по­др­жа­не је­ди­но ћу­та­њем дру­ге, то јест на­ше стра­не. Сред­њи век јед­но­став­но пре­ска­чу. Пре­ска­чу и ан­тич­ко до­ба, јер су пре­те­жно му­сли­ма­ни, па им сме­та оно хри­шћан­ско у ан­тич­кој кул­ту­ри, или се то чу­ва за не­ка дру­га вре­ме­на. Они при­зна­ју са­мо по­зни сред­њи век, спо­ме­ни­ке из тог вре­ме­на, али као до­ка­зе срп­ске оку­па­ци­је од XI­II сто­ле­ћа до тур­ских осва­ја­ња, ка­да су они на­вод­но осло­бо­ђе­ни. За­то се и спре­ча­ва­ју ис­ко­па­ва­ња. Јер, сви ви­де цр­кве и ма­на­сти­ре XI­II–XV сто­ле­ћа, они не мо­гу да се са­кри­ју, на­ро­чи­то ка­да су то вр­хун­ска свет­ска де­ла, а оста­ло ни­су спо­ме­ни­ци, јер се за њих не зна. Они осе­ћа­ју да Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ни­су њи­хо­ви, оту­да на­ста­је мр­жња, па обр­ла­ће­ни од оних ко­ји их под­у­ча­ва­ју, мр­зе те спо­ме­ни­ке и ру­ше их као на­вод­но оку­па­тор­ске. За­то се при­кри­ва­ју и цр­кве гра­ђе­не и об­на­вља­не под тур­ском вла­шћу, јер опет све­до­че са­мо о на­ма, а не о Ал­бан­ци­ма. Иг­но­ри­шу пи­са­не из­во­ре X–XII сто­ле­ћа, ко­ји њих јед­но­став­но не по­зна­ју на тлу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, а Ска­дар ла­тин­ски из­во­ри бе­ле­же као срп­ску пре­сто­ни­цу. На­рав­но, ни­ка­кви до­ка­зи не по­сто­је о њи­хо­вом кон­ти­ну­и­те­ту на на­шем тлу, а не­ма их ни у са­мој Ал­ба­ни­ји, ма­да они при­ка­зу­ју Ко­ма­ни – Кро­ја кул­ту­ру као сво­ју и као ка­ри­ку ко­ја спа­ја та­ко­зва­не Или­ре и са­вре­ме­не Ал­бан­це. То зна­ју и они ко­ји их упу­ћу­ју. За­то се они ви­ше тру­де да до­ка­жу да на­ша про­шлост пре Не­ма­ње не по­сто­ји.

 

ЗАБОРАВЉЕНО ПИТАЊЕ ОБРАЗА

 

Мо­же се, да­кле, ре­ћи да је ал­бан­ска на­у­ка на Ко­со­ву, као и у Ал­ба­ни­ји, би­ла у ди­рект­ној слу­жби по­ли­тич­ке про­па­ган­де и ства­ра­ња Ве­ли­ке Ал­ба­ни­је. Из не­на­уч­них и по­ли­тич­ких раз­ло­га, и у ино­стран­ству се прак­тич­но на­ста­вља­ју и за­сту­па­ју те­зе ал­бан­ских ква­зи­на­уч­ни­ка. Се­ти­мо се књи­ге Но­е­ла Мал­кол­ма Ko­so­vo - AShortHi­story (Ко­со­во - крат­ка исто­ри­ја). Такође, познат је и случај „карте споменика културе Косова и Метохије која се појавила на преговорима у Рамбујеу. Да ли је ре­ак­ци­ја на­ших на­уч­ни­ка на та­кву офан­зи­ву би­ла од­го­ва­ра­ју­ћа?

Из ино­стран­ства је и кре­ну­ло, и то мно­го ра­ни­је. Не­мој­те на­уч­ни­ке по­сма­тра­ти као не­за­ви­сне лич­но­сти, то је ствар обра­за. Они мо­гу да за­ви­се од сво­јих ди­рек­то­ра, мен­то­ра, фи­нан­си­је­ра. Ни је­дан мо­ра­лан чо­век ко­ји се у то раз­у­ме, а пре све­га на­уч­ник, не би тре­ба­ло да ћу­ти, али... Они ко­ји од­лу­чу­ју, ши­ре убе­ђе­ње да је ал­бан­ско пре­у­зи­ма­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је при­ро­дан про­цес ко­је се не мо­же за­у­ста­вља­ти, ни­ти би то тре­ба­ло чи­ни­ти. Си­сте­мат­ско ру­ше­ње цр­кви и ма­на­сти­ра на Ко­со­ву и у Ме­то­хи­ји по­ка­зу­је да ни­су у пра­ву, да је реч о ор­га­ни­зо­ва­ном ге­но­ци­ду, ко­ји они не­ча­сни по­др­жа­ва­ју. Дру­ги па­сив­но по­сма­тра­ју зби­ва­ња, не­моћ­ни – не­ма ни јед­не уста­но­ве, во­де­ће уста­но­ве, спрем­не и спо­соб­не да на­чи­ни про­грам и да на ње­му ра­ди. Да ни­смо бо­ле­сни, да смо сло­бод­ни, ре­а­го­ва­ли би на сва по­гре­шна ту­ма­че­ња, а не са­мо на она ко­ја иза­зи­ва­ју рат и ра­за­ра­ње.

Из­ло­жба „Ар­хе­о­ло­шко бла­го Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, одр­жа­на у СА­НУ 1999, по­ка­за­ла је јав­но­сти бо­га­ту ри­зни­цу на­ла­за ко­ји по­ти­чу са ар­хе­о­ло­шких ло­ка­ли­те­та. Ко­ли­ко је област Ко­со­ва и Ме­то­хи­је ар­хе­о­ло­шки ис­тра­же­на?

Ко­со­во и Ме­то­хи­ја су ре­ла­тив­но до­бро ис­тра­же­ни, зна­чи ви­ше од су­сед­них обла­сти, али ипак не­до­вољ­но. Ве­ро­ват­но је нај­ви­ше ура­ђе­но на пре­и­сто­ри­ји. Ту је ар­хе­о­ло­ги­ја пoказала да Ме­то­хи­ја и Ко­со­во ни­су јед­на иста кул­тур­на област, већ раз­ли­чи­те. Би­ло би при­род­но да је по­све­ће­на ве­ћа па­жња кул­ту­ри ви­зан­тиј­ских про­вин­ци­ја Дал­ма­ци­је и Дар­да­ни­је, да су иден­ти­фи­ко­ва­ни на те­ре­ну ра­но­ви­зан­тиј­ски ве­ли­ки гра­до­ви као што су Дру­га Ју­сти­ни­ја­на (ста­ра Ул­пи­ја­на) и Ју­сти­но­по­лис, али се то ни­је де­си­ло. Да је ис­тра­жи­ван сред­њи век ка­ко тре­ба, да­нас би има­ли очи­глед­но ус­по­ста­вљен наш кон­ти­ну­и­тет нај­ка­сни­је од VI сто­ле­ћа, укљу­чу­ју­ћи и кон­ти­ну­и­тет Пра­во­слав­не Цр­кве и срп­ске др­жа­ве у ра­ном сред­њем ве­ку. На­гла­ша­вам др­жа­ве, јер мно­ги ми­сле да смо сте­кли др­жа­ву тек под Не­ма­њи­ћи­ма, а ов­де је има­мо од по­чет­ка VII сто­ле­ћа.

 

ВАЖНОСТ ПРЕНЕМАЊИЋКЕ СРБИЈЕ

 

Ши­ра јав­ност углав­ном зна за цр­кве и ма­на­сти­ре ко­ји су ве­ћи­ном по­диг­ну­ти у XI­II и XIV ве­ку. Ма­ње је по­зна­то да се ти спо­ме­ни­ци на­ла­зе на те­ме­љи­ма ста­ри­јих хра­мо­ва. Шта се, по­том, де­ша­ва са срп­ским вла­дар­ским дво­ро­ви­ма ко­ји су се на­ла­зи­ли на Ко­со­ву?

Да, Не­ма­њи­ћи су по пра­ви­лу об­на­вља­ли ста­ре за­ду­жби­не и ти­ме се по­но­си­ли, а не као да­нас. Гра­ча­ни­ца, цр­ква у Ли­пља­ну, Бо­го­ро­ди­ца Ље­ви­шка, Сту­де­ни­ца Хво­стан­ска, Ар­хан­ђе­ли При­зрен­ски, по свој при­ли­ци не­ис­тра­же­ни Де­ча­ни и Бањ­ска, и пре свих Пећ­ка па­три­јар­ши­ја, све су то ма­на­сти­ри уте­ме­ље­ни у X–XI или чак у VI–VII сто­ле­ћу. Што се за то ма­ло или ни­ка­ко зна, кри­ви су они ко­ји су на осно­ву за­ко­на ра­ди­ли на њи­хо­вом на­вод­ном ис­тра­жи­ва­њу и за­шти­ти, а за­пра­во су кон­зер­ви­ра­ли пре­ду­бе­ђе­ње да су Не­ма­њи­ћи осва­ја­чи, а не осло­бо­ди­о­ци и Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Ар­хе­о­ло­зи нај­че­шће ни­су има­ли при­сту­па при­ли­ком ис­ко­па­ва­ња – по­гле­дај­те пу­бли­ко­ва­не из­ве­шта­је. То исто, пре­ду­бе­ђе­ње, или за­да­так, усме­ра­ва­ли су и од­нос пре­ма двор­ци­ма Не­ма­њи­ћа. Ни­је мо­гло би­ти оспо­ре­но да су они по­сто­ја­ли, али је то ре­ла­ти­ви­зо­ва­но исме­ва­њем ар­хе­о­ло­ги­је кроз по­гре­шно спро­во­ђе­на ис­ко­па­ва­ња, на при­мер ис­тра­жи­ва­ње на­вод­ног двор­ца Бр­ња­ци, а са дру­ге стра­не кроз исто­ри­о­граф­ске кон­ста­та­ци­је да они по­сто­је, што се он­да узе­ло као до­вољ­но. И у та­ко ба­че­ној пра­ши­ни у очи, не­ста­ну ва­жне чи­ње­ни­це. Пр­во, Ср­би ни­су има­ли пре­сто­ни­цу, већ је она би­ла та­мо где бо­ра­ви вла­дар или где се одр­жа­ва скуп­шти­на. Дру­го, нај­ви­ше дво­ра­ца Не­ма­њи­ћа је гру­пи­са­но на ју­гу Ко­со­ва, код да­на­шњег Уро­шев­ца, а то су Па­у­ни, Не­ро­ди­мље, Свр­чин и Шти­мље и ма­ло да­ља При­шти­на, што зна­чи да је ту би­ло глав­но пре­сто­но збо­ри­ште Ср­би­је, а не у Ра­су. Ту је раз­во­ђе во­да Бал­кан­ског по­лу­о­стр­ва (баш ту, где је из­гра­ђе­на аме­рич­ка ба­за „Бонстил”). Тре­ће, Па­у­ни се спо­ми­њу још у 11. сто­ле­ћу, пре Не­ма­њи­ћа. И не са­мо то – на­зив овог двор­ца ука­зу­је на пра­дав­не ве­зе са Ин­ди­јом. Да је у на­шој на­у­ци, стру­ци или кул­ту­ри ста­ње нор­мал­но, би­ло би ваљ­да при­род­но да се на­чи­ни и спро­ве­де не­ки на­уч­но­и­стра­жи­вач­ки про­је­кат, ар­хе­о­ло­шки, ко­јим би се ба­рем уста­но­ви­ло где су се ти двор­ци на­ла­зи­ли. Ова­ко су то ра­ди­ли са­мо ен­ту­зи­ја­сти, као Ре­ља Но­ва­ко­вић и дру­ги, са сво­јим скром­ним мо­гућ­но­сти­ма.

Из Че­ча­на по­ти­че је­дан нат­пис пи­сан на гла­го­љи­ци. На шта он ука­зу­је?

То је из­у­зе­тан на­лаз за цео сло­вен­ски свет, па ти­ме и за Евро­пу, ми­слим на ону за­пад­ну. У по­ве­љи ви­зан­тиј­ског ца­ра Ва­си­ли­ја Дру­гог Охрид­ској ар­хи­е­пи­ско­пи­ји, из­да­тој по­сле осва­ја­ња Са­му­и­ло­вог цар­ства, утвр­ђу­је се да ће Сло­ве­ни пла­ћа­ти по­рез као и до­тле, пре 1018, ме­ри­цом про­са, ме­ри­цом пше­ни­це и кр­ча­гом ви­на. Нат­пис из Че­ча­на ис­пи­сао је грн­чар, на кр­ча­гу ко­јим је очи­глед­но пла­ћан по­рез у ви­ну. Пре­ма то­ме, он по­твр­ђу­је ис­каз по­ве­ље Ва­си­ли­ја Дру­гог, и по­ка­зу­је да је и пре ње­га по­сто­јао по­ре­ски си­стем, за­тим си­стем ме­ра кон­тро­ли­сан од стра­не др­жа­ве, иако ни­је ко­ри­шћен но­вац. Кр­чаг по­ти­че из X сто­ле­ћа, па зна­чи да је та­да би­ло пи­сме­них грн­ча­ра, ко­ји су чи­та­ли књи­ге. И мо­жда за нас нај­ва­жни­је – по­што се у X сто­ле­ћу у Бу­гар­ској већ пи­са­ло ћи­ри­ли­цом, ово је до­каз да се Ко­со­во по­сле ца­ра Си­ме­о­на по­но­во на­ла­зи­ло у са­ста­ву Ср­би­је.

 

ЈОШ НИЈЕ ПРЕКАСНО

 

Ал­бан­ци да­нас Ко­со­во на­зи­ва­ју Kosova, из­вр­ћу­ћи срп­ски на­зив. На­зив Ме­то­хи­ја, ко­ји ука­зу­је на пра­во­слав­но на­сле­ђе, не по­ми­ње се?

„Kosova” је у не­ким пла­но­ви­ма за­ми­шље­но као ма­тич­на област тзв. „Ко­со­ва­ра”, ко­ја ће у бу­дућ­но­сти об­је­ди­ни­ти обла­сти од Стру­ме на ис­то­ку до Ли­ма на за­па­ду и од Ја­дра­на до Ни­ша. За­то тре­ба да сме­ни по­јам Ал­ба­ни­је, та­ко­ђе ве­штач­ке тво­ре­ви­не, и да по­тре Ко­сов­ску бит­ку и на­ше све­те рат­ни­ке, а ти­ме и наш из­бор, од­но­сно сло­бо­ду из­бо­ра. Сре­ди­ште на ју­гу Ко­со­ва, „стра­шно су­ди­ли­ште”, тре­ба од­у­зе­ти Ср­би­ма, да би се го­спо­да­ри­ло Бал­кан­ским по­лу­о­стр­вом.

До ка­да, пре­ма рас­по­ло­жи­вим по­да­ци­ма, се­же срп­ско при­су­ство на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји?

Ар­хе­о­ло­шки на­ла­зи ука­зу­ју на по­зно ше­сто сто­ле­ће, као што су на­ла­зи сло­вен­ских за­по­на и грн­ча­ри­је из Ца­ри­чи­ног Гра­да, ко­ји је од до­ба ца­ра Ју­сти­ни­ја­на био пре­сто­ни­ца Дар­да­ни­је. Пи­са­ни из­во­ри, од­но­сно не­ки на­зи­ви утвр­ђе­ња за­бе­ле­же­ни сре­ди­ном VI сто­ле­ћа, као Ла­бу­ша у Дар­да­ни­ји, ука­зу­ју да је Сло­ве­на ту мо­гло би­ти и знат­но ра­ни­је. Ја сам уз по­моћ до­бро­во­ља­ца, у то­ку са­мо јед­ног да­на, ис­тра­жи­вао не­сум­њи­во срп­ске гро­ми­ле из­ме­ђу При­зре­на и Штрп­ца, али ни­сам на­шао пред­ме­те ко­ји би их уже да­то­ва­ли, па сам их да­то­вао у VII–IX сто­ле­ће. Ка­да ка­же­те „срп­ско при­су­ство”, пи­та­ње је шта се под тим мо­же под­ра­зу­ме­ва­ти. За­то не ис­кљу­чу­јем мо­гућ­ност да је оно да­ле­ко ста­ри­је, од пре­и­сто­ри­је на­шег под­не­бља, а зна се ко пи­ше исто­ри­ју. То ће се не­сум­њи­во утвр­ди­ти ар­хе­о­ло­шким пу­тем, а ка­да, за­ви­си од нов­ца ко­ји ће се ула­га­ти, ма­да ће се то уста­но­ви­ти, пре или ка­сни­је.

Да се, за крај, вра­ти­мо на на­шу на­у­ку. Да ли не­до­ста­ју од­ре­ђе­ни на­уч­ни про­јек­ти, ко­је би због њи­хо­вог зна­ча­ја др­жа­ва тре­ба­ло ин­сти­ту­ци­о­нал­но да по­др­жи, и ко­ји би, по Ва­ма, то про­јек­ти би­ли? Та­ко­ђе, ми­сли­те ли да ће у бу­дућ­но­сти би­ти мо­гу­ће оства­ри­ти објек­тив­но на­уч­но ис­тра­жи­ва­ње на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји у окви­ру не­ког ме­ђу­на­род­ног про­јек­та?

Сва­ка­ко. Усва­ја­ње и спро­во­ђе­ње та­квих про­је­ка­та би­ће знак да је на­ша др­жа­ва по­ста­ла нор­мал­на, да ни­је ко­ло­ни­ја или до­ми­ни­он, а и да они ко­ји о њи­ма од­лу­чу­ју у ино­стран­ству же­ле да уста­но­ве исти­ну, а не да по­др­жа­ва­ју ге­но­цид ко­ји се спро­во­ди. Имам раз­ло­га да ве­ру­јем да би та­кви про­јек­ти ла­ко на­шли по­др­шку у ино­стран­ству, да ни­је оп­струк­ци­је из на­ше сре­ди­не. Има те­ма ко­је су од ин­те­ре­са за сву Евро­пу, на при­мер да се уста­но­ве кул­тур­ни од­но­си на гра­ни­ци из­ме­ђу Дал­ма­ци­је и Дар­да­ни­је, ис­то­ка и за­па­да, од­но­сно из­ме­ђу Ме­то­хи­је и Ко­со­ва, ко­ји су би­ли склад­ни док су ту Ср­би жи­ве­ли. Ово су пи­та­ња ва­жна због ин­те­гра­ци­је Евро­пе, а у бу­дућ­но­сти и чо­ве­чан­ства, јер ни­је све­јед­но да ли Ср­би спа­ја­ју или раз­два­ја­ју Евро­пу на под­руч­ју Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, или су то Ал­бан­ци, или не­ко тре­ћи. Ста­бил­на за­јед­ни­ца се не мо­же ус­по­ста­ви­ти на ла­жи­ма. За нас је зна­ча­јан сва­ки ар­хе­о­ло­шки ис­тра­жи­вач­ки про­је­кат ко­ји би се ба­вио сред­њим ве­ком, али ипак ви­ше они ко­ји би се од­но­си­ли на VII–IX сто­ле­ће. Ако се са­да не мо­же ис­ко­па­ва­ти на Ко­со­ву и Метохији, мо­же се у окол­ним пре­де­ли­ма, од Ан­дри­је­ви­це до Вра­ња. Ми Ср­би осе­ћа­мо свој кон­ти­ну­и­тет, сво­је пре­сто­но и ду­хов­но са­бор­но ме­сто на Ко­со­ву и у Ме­то­хи­ји, али не уме­мо то да об­ја­сни­мо ег­закт­ним чи­ње­ни­ца­ма, већ са­мо пре­да­њем, иако те чи­ње­ни­це по­сто­је.

 

ОПЕРАЦИЈЕ ДУГОГ ТРАЈАЊА

 

Ви­ше пу­та ука­зу­је­те да не­ко дру­ги сто­ји иза Ал­ба­на­ца?

Све је по­че­ло у до­ба ца­ра Ју­сти­ни­ја­на, ко­ји је при­стао да се ар­хи­е­пи­ско­пи­ја Се­вер­ног Или­ри­ка пот­чи­ни 545. Ри­му. Из то­га би, на осно­ву ис­кон­стру­и­са­ног на­сле­ђа, и Охрид­ска ар­хи­е­пи­ско­пи­ја тре­ба­ло да бу­де пот­чи­ње­на Ри­му, као то­бо­жња на­след­ни­ца ар­хи­е­пи­ско­пи­је Пр­ве Ју­сти­ни­ја­не. Ту се све­сно за­о­би­ла­зи чи­ње­ни­ца да ни Цр­кву Дал­ма­ци­је ни цр­кву Да­ки­је ни­је ус­по­ста­вио Рим, већ Апо­стол Па­вле, ка­ко све­до­че пре­да­ња, а у но­ви­је вре­ме и ар­хе­о­ло­ги­ја. Од XVI сто­ле­ћа, ка­да су пра­во­слав­не зе­мље би­ле углав­ном оку­пи­ра­не од стра­не ино­вер­них, Рим је по­ку­шао да ус­по­ста­ви сво­ју власт над пра­во­слав­ни­ма, на прав­цу оних зби­ва­ња из до­ба Алек­сан­дра Нев­ског, кр­ста­шког осва­ја­ња Ца­ри­гра­да или ка­да су на­ме­та­ли уни­ју ко­ри­сте­ћи тур­ски при­ти­сак 1429-1433. Ево при­ме­ра ка­ко то из­гле­да да­нас. Ма­на­стир Бин­ча, код Ви­ти­не – ра­зо­рен по до­ла­ску НА­ТО пак­та (над­ле­жни За­во­ди за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре је­два да су за­бе­ле­жи­ли да по­сто­ји, а да­ле­ко од то­га да има­ју би­ло ка­кву тех­нич­ку до­ку­мен­та­ци­ју, на при­мер план цр­кве, фо­то­гра­фи­је цр­кве, жи­во­пи­са или ко­на­ка, иако смо их де­це­ни­ја­ма де­бе­ло пла­ћа­ли) – не­ка­да је имао ве­ли­ку уло­гу. На­и­ме, за­бе­ле­жен је у по­ве­ља­ма Ва­си­ли­ја Дру­гог, на тлу Скоп­ске епи­ско­пи­је Охрид­ске ар­хи­е­пи­ско­пи­је. Да­нас та­мо ви­ше не­ма пра­во­слав­ног ма­на­сти­ра, већ не­да­ле­ко сто­ји но­во­по­диг­нут ка­то­лич­ки ма­на­стир, мо­жда над ру­ше­ви­на­ма пра­во­слав­ног. Да ли слу­чај­но, ри­мо­ка­то­лич­ки епи­скоп Ско­пља је Ал­ба­нац. Не­ма сум­ње, они стр­пљи­во по­ку­ша­ва­ју да Пра­во­слав­ну Цр­кву за­ме­не сво­јом, ри­мо­ка­то­лич­ком, и за то су им сред­ство му­сли­ман­ски Ал­бан­ци. Па, кроз из­ве­сно вре­ме, њих ће на овај или онај на­чин пот­чи­ни­ти, ука­лу­пи­ти и упрег­ну­ти, као што су то ура­ди­ли са ате­и­сти­ма, а не мо­гу са пра­во­слав­ним.  <

 

(Новембар-децембар 2005)

 

 

Коментари >>