Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Интервју - Анализе

 

ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ, ГЛАВНИ УРЕДНИК УГЛЕДНОГ ЧАСОПИСА „НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО”, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”

Српска квадратура круга

 

„Нема места за бахатост, јуначење, инат и импровизацију који су били карактеристични за Милошевићево раздобље. С друге стране, ако је сав смисао политике у беспоговорном испуњавању захтева који стижу из Брисела и Вашингтона, онда нам влада, парламент и избори и не требају, већ само неколико локалних ,вршилаца дужности’. Способност једне државне политике се и састоји управо у томе да нађе меру између поменутих екстрема, то јест да реализује максимум националних интереса, водећи при томе рачуна о својој величини, својим ресурсима и сопственом положају у геополитичком универзуму”

 

НАЦИЈА ПРЕС

 

Пре­лаз из­ме­ђу го­ди­на, вре­ме су­ми­ра­ња и пред­ви­ђа­ња, ве­ро­ват­но је пра­ви тре­ну­так за ова­кав раз­го­вор и ова­квог са­го­вор­ни­ка. Ђор­ђе Ву­ка­ди­но­вић је­дан је од нај­у­глед­ни­јих ме­ђу оним по­ли­тич­ким ана­ли­ти­ча­ри­ма и те­о­ре­ти­ча­ри­ма ко­ји се пи­шу без зна­ка на­во­да, без огра­да и по­до­зре­ња. Нај­ви­ши реј­тинг ча­со­пи­са Но­ва срп­ска по­ли­тич­ка ми­сао, свих ње­го­вих штам­па­них и on li­ne из­да­ња, не­по­би­тан је до­каз то­ме у при­лог.

По­зна­то је да сте би­ли оштар и прин­ци­пи­је­лан кри­ти­чар пр­ве вла­де на­кон де­цем­бра 2000, оне Ђин­ђи­ће­ве (и Жив­ко­ви­ће­ве). Ка­ко оце­њу­је­те до­са­да­шњи рад и учин­ке Ко­шту­ни­чи­не ко­а­ли­ци­о­не ма­њин­ске вла­де?

Да, био сам за­и­ста ве­о­ма оштар кри­ти­чар ДОС-а и ње­го­ве вла­сти. И ве­ро­ват­но био ме­ђу пр­ви­ма ко­ји су још та­мо у но­вем­бру 2000, да­кле, пре де­цем­бар­ских из­бо­ра, јав­но ре­кли да би и за са­ме пе­то­ок­то­бар­ске по­бед­ни­ке и за де­мо­кра­ти­ју у Ср­би­ји би­ло бо­ље да се ДОС што пре рас­ту­ри, од­но­сно пре­гру­пи­ше у не­ке 3-4 ко­ло­не. Раз­у­ме се да то њи­ма, тад ка­да су се ко­нач­но до­ко­па­ли нов­ца и вла­сти, на па­мет ни­је па­да­ло. Знао сам да је то ло­ше, али је тек ова не­дав­на по­пла­ва „ин­сај­дер­ских” књи­га и све­до­че­ња по­ка­за­ла ко је све и ка­ко тих го­ди­на вла­дао Ср­би­јом. У од­но­су на тај ре­жим, баш као и онај Ми­ло­ше­ви­ћев, Ко­шту­ни­ца озна­ча­ва не­ку фор­му по­лу(дис)кон­ти­ну­и­те­та. Ко­шту­ни­чи­на ма­њин­ска вла­да је не­ка вр­ста пре­ла­зног ре­ше­ња и там­по­на из­ме­ђу два љу­то и не­по­мир­љи­во за­ва­ђе­на бло­ка, две Ср­би­је на иви­ци су­ко­ба, ко­је оли­ча­ва­ју ДС и СРС. То је по­зи­ци­ја ко­ја, ако се до­бро ис­ко­ри­сти и пред­ста­ви као га­рант уну­тра­шње и ре­ги­о­нал­не ста­бил­но­сти, мо­же би­ти по­бед­нич­ка, па чак и спа­со­но­сна, али чи­ни се да ова Ко­шту­ни­чи­на хе­те­ро­ге­на вла­да ни­је би­ла у ста­њу да по­ли­тич­ки и сим­бо­лич­ки оку­пи ту тре­ћу, од­но­сно, по­тен­ци­јал­но пр(а)ву Ср­би­ју.

Да ли је Ко­шту­ни­ца до­и­ста ус­пео да на­пра­ви су­штин­ски от­клон од оно­га што је у пе­ри­о­ду Ђин­ђи­ће­ве вла­де би­ло нај­спор­ни­је, на­ро­чи­то ко­руп­ци­је у са­мом вр­ху вла­сти, ути­ца­ја круп­ног ка­пи­та­ла сум­њи­вог по­ре­кла на вла­ду, као и по­ве­за­но­сти вла­сти са кри­ми­нал­ним цен­три­ма мо­ћи?

Известан от­клон је на­пра­вљен, али не у до­вољ­ној ме­ри. На­и­ме, не­ма сум­ње да је Ко­шту­ни­ца лич­но ап­со­лут­но имун на ту вр­сту ис­ку­ше­ња, а ми­слим да и у ње­го­вом окру­же­њу то­га има не­што ма­ње не­го ра­ни­је. С дру­ге стра­не, си­гур­но да су­штин­ски от­клон још увек ни­је на­пра­вљен, од­но­сно ни­је до­вољ­но ви­дљив, и за­то је, ре­ци­мо, од огром­не ва­жно­сти да се ова афе­ра са „Моб­те­лом” ис­те­ра до кра­ја. Го­ди­на­ма је пред очи­ма чи­та­вог на­ро­да и свих над­ле­жних слу­жби бес­кру­пу­ло­зно пот­кра­да­на др­жа­ва, и не са­мо да ни­ко ни­је ни­шта пред­у­зи­мао да то спре­чи, не­го се уз ор­ке­стри­ра­ну лар­му ин­те­лек­ту­ал­них и ме­диј­ских ла­ке­ја тво­рац те уј­дур­ме пред­ста­вљао као вр­хун­ски до­бро­твор и мал­те­не но­ви на­ци­о­нал­ни ме­си­ја. И ко зна до­кле би то та­ко ишло да се ни­је пре­ви­ше за­нео, из­гу­био осе­ћај за ре­ал­ност и по­чео су­ви­ше да сме­та ка­ко вла­сти, та­ко и сво­јој тај­кун­ској са­бра­ћи. Али без об­зи­ра на раз­ло­ге ко­ји су мо­ти­ви­са­ли овај об­ра­чун, де­ма­ски­ра­ње По­тем­ки­но­вог се­ла зва­ног БК им­пе­ри­ја мо­гло би би­ти кру­пан по­ен за Ко­шту­ни­чи­ну вла­ду и пр­ви симп­том по­нов­ног ус­по­ста­вља­ња пре­ко по­треб­ног др­жав­ног ауто­ри­те­та. Но, уко­ли­ко се ко­ла по­но­во сло­ме са­мо на Ка­ри­ћу, па и то опет по­ло­вич­но, ефе­кат ће би­ти го­то­во ни­шта­ван.

 

НО­ВИ ЕКС­ПЕ­РИ­МЕНТ, СТА­РИ ЗА­МОР­ЧИ­ЋИ

 

У од­но­су на раз­до­бље Ђин­ђи­ће­ве вла­де, да ли се не­што ва­жно про­ме­ни­ло у од­но­су пре­ма стра­ном фак­то­ру?

Ци­ни­ци би ре­кли да се ни­је про­ме­ни­ло ни­шта, осим што Ко­шту­ни­ца на­мр­го­ђе­но и са окле­ва­њем чи­ни оно што су прет­ход­не две вла­де чи­ни­ле са ра­до­шћу и удво­рич­ком сер­вил­но­шћу. Па чак чи­ни и ви­ше, с об­зи­ром да му на­ци­о­нал­на и па­три­от­ска ре­пу­та­ци­ја ко­ју по­се­ду­је да­је ви­ше про­сто­ра и сма­њу­је уну­тра­шњи от­пор ње­го­вим по­те­зи­ма. Ипак, не бих ре­као бих да је баш та­ко. По­ло­жај у ко­ме се да­нас на­ла­зе Ср­би­ја и срп­ски на­род то­ли­ко је не­за­ви­дан да ту не­ма мно­го мо­гућ­но­сти за са­мо­стал­ну спољ­ну по­ли­ти­ку – уоста­лом, да­нас у све­ту по­сто­ји све­га 5-6 зе­ма­ља, а мо­жда чак и са­мо две, ко­је су пот­пу­но су­ве­ре­не у кла­сич­ном сми­слу те ре­чи. А по­го­то­во не­ма ме­ста за ба­ха­тост, ју­на­че­ње, инат и им­про­ви­за­ци­ју ко­ји су би­ли ка­рак­те­ри­стич­ни за Ми­ло­ше­ви­ће­во раз­до­бље. С дру­ге стра­не, ако се сав сми­сао по­ли­ти­ке са­сто­ји у бес­по­го­вор­ном ис­пу­ња­ва­њу зах­те­ва ко­ји сти­жу из Бри­се­ла и Ва­шинг­то­на, он­да нам вла­да, пар­ла­мент и из­бо­ри и не тре­ба­ју, већ са­мо не­ко­ли­ко ло­кал­них „вр­ши­ла­ца ду­жно­сти”. Спо­соб­ност јед­не др­жав­не по­ли­ти­ке се и са­сто­ји упра­во у то­ме да на­ђе ме­ру из­ме­ђу по­ме­ну­тих екс­тре­ма, то јест да ре­а­ли­зу­је мак­си­мум на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са, во­де­ћи при то­ме ра­чу­на о сво­јој ве­ли­чи­ни, сво­јим ре­сур­си­ма и соп­стве­ном по­ло­жа­ју у ге­о­по­ли­тич­ком уни­вер­зу­му. Про­блем је што ова власт, ка­да је реч о спољ­ној по­ли­ти­ци, не го­во­ри јед­ним гла­сом. Та­ко да на јед­ној стра­ни има­те Дра­шко­ви­ћа (ту је не­где и Ла­бус), на дру­гој Та­ди­ћа, а на тре­ћој Ко­шту­ни­цу. Па чак и то не би мо­ра­ло ауто­мат­ски да бу­де ло­ше уко­ли­ко би они, во­ђе­ни искре­ним па­три­о­ти­змом, же­ле­ли и уме­ли да се ко­ор­ди­ни­шу, ма­ло су­спрег­ну ам­би­ци­је и ани­мо­зи­те­те, и сво­је зва­нич­не и не­зва­нич­не ве­зе ста­ве у слу­жбу оп­ште ства­ри. Али то де­лу­је као уто­пи­ја.

Чи­ње­ни­ца је да фи­нан­сиј­ски си­стем, мо­не­тар­ну и ин­ве­сти­ци­о­ну по­ли­ти­ку, као и бит­не еле­мен­те при­ва­ти­за­ци­је, да­нас кон­тро­ли­шу исте по­ли­тич­ке сна­ге и ло­би­ји као и у вре­ме Ђин­ђи­ће­ве вла­де. Ка­ко то об­ја­шња­ва­те?

Јед­ним де­лом је то сти­цај по­ли­тич­ких окол­но­сти и чи­ње­ни­це да су при­пад­ни­ци не­фор­мал­не гру­пе ко­ја је на­кон 5. ок­то­бра 2000. пре­у­зе­ла глав­ну реч у еко­ном­ско-фи­нан­сиј­ској сфе­ри не­где сре­ди­ном 2003. осе­ти­ли да се бли­жи крај ере Д(О)С-а, те се на вре­ме пре­стро­ји­ли, па чак и убр­за­ли пад Жив­ко­ви­ће­вог ка­би­не­та. Али по­сто­ји ту и је­дан пре­суд­ни­ји раз­лог, ко­ји ни­је са­мо ло­кал­ног ка­рак­те­ра. Кра­јем осам­де­се­тих го­ди­на свет ни­је остао са­мо са јед­ном су­пер­си­лом, не­го и са јед­ном гло­бал­ном ме­га-иде­о­ло­ги­јом. Ли­бе­рал­ни ка­пи­та­ли­зам, и то у свом ра­ди­кал­ном, „нео-ли­бе­рал­ном”, кор­по­ра­тив­но-ка­пи­та­ли­стич­ком об­ли­ку, остао је без ре­ал­не те­о­риј­ске и прак­тич­не ал­тер­на­ти­ве – на­ро­чи­то у сфе­ри еко­но­ми­је, и на­ро­чи­то у тран­зит­ним и тран­зи­циј­ским зе­мља­ма европ­ског ис­то­ка и ју­го­и­сто­ка. Та­ко је јед­на по­ма­ло ка­ри­ка­ту­рал­на и дај­џе­сти­ра­на вер­зи­ја чи­ка­шке еко­ном­ске шко­ле и уче­ња Мил­то­на Фрид­ма­на и Фри­дри­ха Ха­је­ка, ко­ја у том об­ли­ку ни­је при­ме­ње­на – по­го­то­во не успе­шно – ниг­де у за­пад­ном све­ту, по­ста­ла на­ша суд­би­на, са­мо уско­чив­ши на упра­жње­но ме­сто „со­ци­ја­ли­стич­ког са­мо­у­пра­вља­ња” као вр­хов­не по­лит-еко­ном­ске дог­ме. Циљ екс­пе­ри­мен­та се про­ме­нио, али су за­мор­ци оста­ли исти. А сва­ка но­ва ве­ра, по­го­то­во кад је кон­јунк­тур­на, тра­жи и про­из­во­ди ре­ги­о­нал­не апо­сто­ле, све­це и пр­во­све­ште­ни­ке. И сви они из­гле­да­ју и го­во­ре слич­но, без об­зи­ра из ко­је зе­мље или стран­ке до­ла­зи­ли и да ли се зо­ву Ла­бус, Ђе­лић, Је­ла­шић, Пи­тић, Па­ри­во­дић, Вла­хо­вић или Бу­ба­ло.

 

ПО­ТЕР­НИ­ЦА ЗА „НА­ЦИ­О­НАЛ­НИМ ИН­ТЕ­РЕ­СОМ”

 

Ге­не­рал­но, срп­ска стра­те­шка по­зи­ци­ја (на уну­тра­шњем, ре­ги­о­нал­ном и ши­рем ме­ђу­на­род­ном пла­ну) и да­ље је не­ве­се­ла. Про­це­си ко­ји су у то­ку – при­сил­на уни­та­ри­за­ци­ја БиХ про­тив­но Деј­тон­ском ми­ров­ном спо­ра­зу­му, ре­фе­рен­дум о не­за­ви­сно­сти Цр­не Го­ре под вр­ло спор­ним усло­ви­ма, пре­го­во­ри о ко­нач­ном ста­ту­су КиМ, ли­ци­ти­ра­ње оп­шти­на­ма на ју­гу цен­трал­не Ср­би­је – пру­жа­ју ви­ше осно­ва за раз­ми­шља­ње о нај­цр­њим сце­на­ри­ји­ма, не­го осно­ва за на­ду у „пра­ве­дан мир и ста­би­ли­за­ци­ју?

Не­ма ни­ка­кве сум­ње да по­глед на – нај­бла­же ре­че­но – не­ве­се­ле уну­тра­шње по­ли­тич­ке и дру­штве­не при­ли­ке, као и спољ­но­по­ли­тич­ке окол­но­сти, не да­је мно­го осно­ва за оп­ти­ми­зам, те да су раз­ли­чи­ти цр­ни сце­на­ри­ји мно­го из­глед­ни­ји од оних не­што по­вољ­ни­јих. Упра­во за­то нам је и по­треб­на ре­а­ли­стич­на ди­јаг­но­за, да би се са­гле­да­ли про­бле­ми, утвр­ди­ли при­о­ри­те­ти и за­кљу­чи­ло где су нај­ве­ће опа­сно­сти, а где евен­ту­ал­не шан­се. Тре­ба ви­де­ти шта је то за шта се има сми­сла бо­ри­ти, где по­ку­ша­ти ку­по­ва­ти вре­ме, где се­ћи и шта жр­тво­ва­ти. Али прет­ход­но мо­ра­те има­ти ка­ко-та­ко сре­ђе­ну др­жа­ву и еле­мен­тар­ни дру­штве­ни кон­сен­зус. На­жа­лост, у Ср­би­ји још не­ма кон­сен­зу­са ни око то­га да ли уоп­ште по­сто­ји та­ко не­што као „на­ци­о­нал­ни ин­те­рес” (или је то са­мо из­ми­шљо­ти­на „ет­но­на­ци­о­на­ли­ста” и дру­гих ре­тро­град­них сна­га), ни да ли нам је кон­сен­зус уоп­ште по­тре­бан, а ка­мо­ли око то­га у че­му би се он мо­гао са­сто­ја­ти.

Окви­ри за пре­го­во­ре о ста­ту­су КиМ, баш као и „пре­по­ру­ке Ве­не­ци­јан­ске ко­ми­си­је за ре­фе­рен­дум у Цр­ној Го­ри, оста­вља­ју ути­сак на­мер­не не­до­ре­че­но­сти. Да ли је то знак да „ме­ђу­на­род­ни ме­ди­ја­то­ри дре­ше се­би ру­ке и оста­вља­ју про­стор да све оп­ци­је бу­ду отво­ре­не, или има не­ко друк­чи­је зна­че­ње?

С јед­не стра­не, пре­го­ва­рач­ки окви­ри и тре­ба да бу­ду ре­ла­тив­но ши­ро­ки да би уоп­ште има­ло о че­му да се пре­го­ва­ра и да би се оста­ви­ло про­сто­ра за ком­про­мис из­ме­ђу су­прот­ста­вље­них стра­на. Ме­ђу­тим, ни­ко за­пра­во и не ра­чу­на озбиљ­но са мо­гућ­но­шћу да Ср­би и Ал­бан­ци, од­но­сно, цр­но­гор­ска власт и опо­зи­ци­ја, мо­гу и же­ле о би­ло че­му да се до­го­во­ре, та­ко да ела­стич­не пре­го­ва­рач­ке плат­фор­ме у слу­ча­је­ви­ма ко­је по­ми­ње­те за­и­ста слу­же са­мо ме­ђу­на­род­ним фак­то­ри­ма и без­број­ним „ме­ди­ја­то­ри­ма” да др­же отво­ре­ним што ви­ше оп­ци­ја, и пре­ло­ме у по­след­њи час, у скла­ду са ме­ђу­соб­ним од­но­сом сна­га и про­це­ном соп­стве­них ин­те­ре­са у том тре­нут­ку. А у ме­ђу­вре­ме­ну се раз­ли­чи­те „отво­ре­не мо­гућ­но­сти” (по прин­ци­пу шта­па и шар­га­ре­пе) на­из­ме­нич­но ко­ри­сте за при­ти­ске и уце­не на обе стра­не ра­ди из­ну­де што број­ни­јих усту­па­ка у пи­та­њи­ма (на при­мер, еко­ном­ским, или вој­но-без­бед­но­сним) ко­ја уоп­ште ни­су пред­мет кон­крет­ног спо­ра ни пре­го­во­ра, али је­су, или мо­гу би­ти, од ин­те­ре­са за по­је­ди­не ме­ђу­на­род­не по­сред­ни­ке. Што је нај­го­ре, и ова отво­ре­ност плат­фор­ми и пре­по­ру­ка Кон­такт гру­пе, од­но­сно Ве­не­ци­јан­ске ко­ми­си­је, при­лич­но је дво­сми­сле­на. Њи­ма се, на при­мер, са­свим екс­пли­цит­но кон­ста­ту­је „не­мо­гућ­ност по­врат­ка Ко­со­ва на ста­ње од пре 1999” и исто та­ко екс­пли­цит­но ус­кра­ћу­је пра­во цр­но­гор­ским др­жа­вља­ни­ма ко­ји жи­ве у Ср­би­ји да гла­са­ју на бу­ду­ћем цр­но­гор­ском ре­фе­рен­ду­му, док се, на дру­гој стра­ни, ре­ше­ња ко­ја би нам мо­гла ићи у при­лог на­во­де вр­ло нео­д­ре­ђе­но, а ко­сов­ска не­за­ви­сност уоп­ште не по­ми­ње ме­ђу ис­кљу­че­ним оп­ци­ја­ма. Дру­гим ре­чи­ма, пре­го­ва­рач­ки окви­ри је­су ре­ла­тив­но ши­ро­ки, али ни­су уоп­ште не­у­трал­ни, не­го већ од стар­та до­ста на­хе­ре­ни на јед­ну стра­ну, ко­ја је опет до­ста уда­ље­на у од­но­су на ве­ћи­ну срп­ских на­ци­о­нал­них и др­жав­них при­о­ри­те­та. То је на­про­сто чи­ње­ни­ца, ко­ја не тре­ба да слу­жи као али­би, ни­ти по­вод за ко­лек­тив­ну па­ра­но­ју, али се мо­ра има­ти на уму при­ли­ком по­ста­вља­ња соп­стве­них на­ци­о­нал­них ци­ље­ва и стра­те­ги­је.

 

НАД­РА­СТА­ЊЕ „ЛО­ШИХ СЦЕ­НА­РИ­ЈА”

 

Да ли је срп­ска стра­на учи­ни­ла ба­рем онај нео­п­ход­ни ми­ни­мум, на уну­тра­шњем и спо­ља­шњем пла­ну, да што спрем­ни­ја уђе у те рас­пле­те? (Ка­ко, у том сми­слу, оце­њу­је­те др­жа­ње кључ­них по­ли­тич­ких фак­то­ра у зе­мљи, од Та­ди­ћа, пре­ко Ко­шту­ни­це, до Ни­ко­ли­ћа?)

Ма ка­ко ми­сли­ли о њи­ма, тре­ба при­зна­ти да по­ме­ну­та трој­ка углав­ном не сно­си од­го­вор­ност за еска­ла­ци­ју по­ме­ну­тих про­бле­ма – по­го­то­во оног ко­сов­ског – ко­ји по­ти­чу из про­шлог ве­ка и плод су (не)ра­да и за­блу­да прет­ход­них ге­не­ра­ци­ја срп­ских по­ли­ти­ча­ра. Игром слу­ча­ја, на њих ће тро­ји­цу (но, нај­ве­ћим де­лом ипак на са­мог Ко­шту­ни­цу) па­сти те­рет од­го­вор­но­сти за раз­ре­ше­ње ових пре­те­шких на­ци­о­нал­них ениг­ми, укљу­чу­ју­ћи и оно што се еуфе­ми­стич­ки на­зи­ва „пу­на са­рад­ња са Ха­шким три­бу­на­лом”. Иако да­ле­ко од то­га да бу­ду су­пер­ме­ни ка­кве би зах­те­ва­ла ду­би­на на­шег др­жав­ног и на­ци­о­нал­ног по­но­ра, Ко­шту­ни­ца, Ни­ко­лић и Та­дић сва­ка­ко ни­су нај­го­ре што се, на­кон све­га, Ср­би­ји мо­гло до­го­ди­ти у ка­дров­ско-по­ли­тич­ком сми­слу. У сва­ком слу­ча­ју, пред­сто­је­ћа го­ди­на би­ће тест за сву тро­ји­цу. Ко­нач­но ће се по­ка­за­ти да ли Ко­шту­ни­чи­но окле­ва­ње и спо­рост чи­не са­мо део ње­го­ве лу­ка­ве стра­те­ги­је и има­ју у се­би не­што од оне слав­не Ку­ту­зо­вље­ве дре­мљи­во­сти – или су пак по­сле­ди­ца пу­ког сме­те­ња­штва. Да ли је Бо­рис Та­дић оно што би же­лео да бу­де – аутен­тич­ни микс сво­га оца, До­бри­це Ћо­си­ћа и Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа – или са­мо згод­на ма­ке­та у ру­ка­ма до­ма­ћих и стра­них спин док­то­ра и мар­ке­тин­шких струч­ња­ка. И да ли је Ни­ко­лић у ста­њу да сво­јим са­мо­у­ким по­ли­тич­ким та­лен­том, без ве­ћих уну­тра­шњих ло­мо­ва, од ха­о­тич­не ар­ми­је тран­зи­циј­ских гу­бит­ни­ка и при­град­ских ман­га­ша са­чи­ни јед­ну озбиљ­ну кон­зер­ва­тив­ну и др­жа­во­твор­ну стран­ку. Ми­слим да ће­мо пот­пу­ни­ји и ви­ше-ма­ње де­фи­ни­ти­ван од­го­вор на ова пи­та­ња, као и на не­ка дру­га, има­ти за ма­ње од го­ди­ну да­на.

У раз­ма­тра­њи­ма „ло­ших сце­на­ри­ја и „опа­сних ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ја не­из­о­став­на је по­ста­ла и Вој­во­ди­на. Ваш ча­со­пис је про­шле го­ди­не ор­га­ни­зо­вао струч­ни скуп и об­ја­вио по­себ­но из­да­ње под на­сло­вом „Вој­во­ђан­ско пи­та­ње, а Ви сте у ње­му обра­зло­жи­ли за­што Вој­во­ди­ну сма­тра­те „ве­штач­ком тво­ре­ви­ном. Мо­же ли до­и­ста, у овој те­шкој го­ди­ни пред на­ма, „вој­во­ђан­ско пи­та­ње би­ти ак­ти­ви­ра­но и упо­тре­бље­но про­тив Ср­би­је?

Из­раз „ве­штач­ка тво­ре­ви­на” упо­тре­био сам по­ма­ло иро­нич­но да бих нер­ви­рао ко­ле­ге ауто­но­ма­ше, али и ука­зао на ап­сурд да су сво­је­вре­ме­но као фа­кул­та­тив­не би­ле тре­ти­ра­не гра­ни­це јед­не су­ве­ре­не др­жа­ве ка­ква је би­ла бив­ша СФРЈ, а и да­нас су не­ки скло­ни да на сли­чан на­чин тре­ти­ра­ју гра­ни­це Ср­би­је, док се окви­ри и „те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет” ад­ми­ни­стра­тив­них је­ди­ни­ца сма­тра­ју не­до­дир­љи­вим као све­те кра­ве. Мо­ји пре­ци су се ро­ди­ли и умр­ли не зна­ју­ћи да жи­ве у Вој­во­ди­ни. Зна­ли су за Сом­бор, Бач­ку, Ма­ђар­ску, Аустри­ју, Ср­би­ју и Ју­го­сла­ви­ју. Али све ин­сти­ту­ци­о­нал­не тво­ре­ви­не су ви­ше или ма­ње ве­штач­ке и ре­зул­тат су не­ког по­ли­тич­ког и исто­риј­ског ин­же­ње­рин­га. Да­нас је вој­во­ђан­ски „ен­ти­тет” по­ли­тич­ка ре­ал­ност и пи­та­ње је са­мо да ли ће и он свој на­ста­ју­ћи иден­ти­тет гра­ди­ти у опре­ци пре­ма Ср­би­ји и срп­ству, као што је то био слу­чај у Цр­ној Го­ри, или као не­ка вр­ста на­ци­о­нал­не аван­гар­де, пред­вод­ни­ка и Пи­је­мон­та за XXI век. Но, за раз­ли­ку од ве­ћи­не оста­лих отво­ре­них др­жав­них про­бле­ма, чи­ји ко­нач­ни рас­плет ви­ше ни­је до­ми­нант­но у срп­ским ру­ка­ма, ис­ход вој­во­ђан­ске при­че – ако је то за не­ку уте­ху – још увек пре­те­жно за­ви­си од нас. При том, не­ма сум­ње да ће у на­ред­ном пе­ри­о­ду, вој­во­ђан­ско пи­та­ње би­ти отва­ра­но из раз­ли­чи­тих угло­ва, и то не са­мо од стра­не по­је­ди­них ал­бан­ских и ма­ђар­ских ло­би­ја. Али, уко­ли­ко са овим исто­риј­ским ис­ку­ством и по­сто­је­ћом де­мо­граф­ском струк­ту­ром у Вој­во­ди­ни ни­смо у ста­њу да се из­бо­ри­мо са иза­зо­ви­ма, он­да за­и­ста ни­смо ни за­слу­жи­ли ни­шта бо­ље од прет­ку­ма­нов­ске Ср­би­је.

 

КА­ТА­ЛОГ ПРО­ПУ­ШТЕ­НИХ ПРИ­ЛИ­КА

 

Шта би, у укуп­ној си­ту­а­ци­ји ка­ква је­сте, тре­ба­ло да чи­ни јед­на па­мет­на и од­го­вор­на срп­ска вла­да?

Ми­слим да би јед­на „па­мет­на и од­го­вор­на” срп­ска вла­да тре­ба­ло да, све­сна иза­зо­ва ко­ји у на­ред­ним ме­се­ци­ма сто­је пред др­жа­вом, по­ну­ди свим пар­ла­мен­тар­ним стран­ка­ма фор­ми­ра­ње кон­цен­тра­ци­о­не вла­де и да ра­ди на ус­по­ста­ви што ши­рег дру­штве­ног кон­сен­зу­са пред пред­сто­је­ће пре­го­во­ре о ста­ту­су Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и бу­дућ­но­сти За­јед­ни­це СЦГ. То би би­ло ко­рект­но, без об­зи­ра што та по­ну­да ве­ро­ват­но не би би­ла при­хва­ће­на од стра­не две нај­ве­ће опо­зи­ци­о­не стран­ке. Иако се та­кав став ДС и СРС мо­же раз­у­ме­ти (пред­ви­ђа­ју­ћи не­по­во­љан рас­плет, они не же­ле да пред јав­но­шћу де­ле од­го­вор­ност за то), ми­слим да ин­си­сти­ра­ње на хит­ним ван­ред­ним из­бо­ри­ма у пред­ве­чер­је пре­го­во­ра ни­је ни ре­ал­но, а ни по­ли­тич­ки оправ­да­но. Не­ма сум­ње да Ср­би­ја за­слу­жу­је бо­љу вла­ду од ове ко­ју има, али ми­слим да су ми­ни­мал­не шан­се да би је на­кон из­бо­ра у овом тре­нут­ку и у овим усло­ви­ма мо­гла за­и­ста и до­би­ти.

За­ло­жи­ли сте се да Ср­би­ја мно­го од­луч­ни­је, са мно­го ма­ње ком­плек­са а ви­ше рас­по­ло­жи­вих ар­гу­ме­на­та, по­ста­ви пи­та­ње де­ро­ги­ра­ња Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма на ште­ту Срп­ске и ус­по­ста­ви ана­ло­ги­ју из­ме­ђу ста­ту­са КиМ и ста­ту­са Ср­ба у БиХ. Има ли ре­ле­вант­них на­зна­ка да та­кве пре­по­ру­ке зби­ља по­ста­ју део срп­ске по­ли­тич­ке стра­те­ги­је?

На­зна­ка има, али су оне и да­ље вр­ло сти­дљи­ве и при­лич­но за­ка­сне­ле. И да­ље је ве­о­ма сна­жан „ха­шко-сре­бре­нич­ки” ком­плекс, од­но­сно бо­ја­зан да не бу­де­мо оп­ту­же­ни за „ме­ша­ње у уну­тра­шње ства­ри су­ве­ре­не БиХ”. Као да ни­смо пот­пи­сни­ци и га­ран­ти деј­тон­ског спо­ра­зу­ма, и као да та­мо не­ма­мо го­то­во ми­ли­он и по су­на­род­ни­ка чи­ја нас се по­ли­тич­ка суд­би­на ите­ка­ко мо­ра ти­ца­ти. Ка­мо сре­ће да је ра­ни­је по­ву­че­на та ана­ло­ги­ја из­ме­ђу по­ло­жа­ја и стре­мље­ња Ср­ба у БиХ и ко­сов­ских Ал­ба­на­ца. Али Ми­ло­ше­ви­ћев ре­жим је го­ди­на­ма од­би­јао сва­ку по­ми­сао о то­ме, а са­да би нам то би­ла на­ци­о­нал­на пре­ми­ја ко­јој не сме­мо ни да се на­да­мо. И овај при­мер по­ка­зу­је, с јед­не стра­не, по­ли­тич­ку крат­ко­ви­дост та­да­шње вла­сти, а са дру­ге раз­ме­ре на­шег др­жав­ног и на­ци­о­нал­ног по­ра­за.

Сма­тра­те да су Ср­би то­ком де­ве­де­се­тих „у ве­ли­кој ме­ри пла­ћа­ли цех за аме­рич­ку по­др­шку Изра­е­лу у спо­ру са Па­ле­стин­ци­ма, од­но­сно за не­при­ја­тељ­ски став САД про­тив Ира­ка. Ко­ли­ко ће та аме­рич­ка по­тре­ба да на Бал­ка­ну „пру­жи из­ве­сне ком­пен­за­ци­је му­сли­ман­ском све­ту ути­ца­ти на срп­ску по­зи­ци­ју у пре­го­во­ри­ма о КиМ, на ста­тус Срп­ске, и уоп­ште на до­вр­ше­так ге­о­по­ли­тич­ке и ге­о­е­ко­ном­ске пре­ком­по­зи­ци­је Бал­ка­на?

Пла­шим се да би Ср­би и да­ље мо­гли би­ти та­о­ци по­тре­бе САД да се пред­ста­ве као при­ја­тељ „до­брих”, про­а­ме­рич­ких му­сли­ма­на, за раз­ли­ку од оних ло­ших, ко­је бом­бар­ду­ју по Сред­њем ис­то­ку. У су­шти­ни, Бу­шо­ва ад­ми­ни­стра­ци­ја не­ма не­ки из­ра­жен ан­ти­срп­ски им­пулс, ка­кав је у ве­ли­кој ме­ри био при­су­тан за вре­ме Клин­то­но­вог ман­да­та. Али је по ме­ди­ји­ма, као и де­ло­ви­ма ди­пло­мат­ског апа­ра­та, ипак оста­ло до­ста инер­ци­је и не­га­тив­них сте­ре­о­ти­па о Ср­би­ма као „ло­шим мом­ци­ма” на Бал­ка­ну. Ми­слим да је у пр­вом пе­ри­о­ду пост­пе­то­ок­то­бар­ске вла­сти, а на­ро­чи­то по­сле 11. сеп­тем­бра, про­пу­ште­на при­ли­ка да се, игра­ју­ћи на кар­ту „бор­бе про­тив (ислам­ског) те­ро­ри­зма”, озбиљ­ни­је по­пра­ве срп­ске по­зи­ци­је у Ва­шинг­то­ну. Али ха­шка ом­ча, с јед­не, и ди­вља бор­ба за власт уну­тар са­ме Ср­би­је, с дру­ге стра­не, бр­зо су за­тво­ри­ли ту бле­ду мо­гућ­ност.

 

СИ­СТЕ­МИ ЛЕ­ГА­ЛИ­ЗО­ВА­НЕ КО­РУП­ЦИ­ЈЕ

 

За раз­ли­ку од де­ве­де­се­тих, са­да у САД де­лу­је и „срп­ски ко­кус. Да ли је тај ло­би­стич­ки по­ку­шај део мар­ке­тин­га јед­ног до­ма­ћег по­ли­тич­ког фак­то­ра, згод­но спа­ко­ва­на при­чи­ца за уну­тра­шњу упо­тре­бу, или до­и­ста има не­ке ре­ал­не по­ли­тич­ке до­ме­те у по­ли­тич­ком си­сте­му ка­кав је аме­рич­ки?

Чи­тав тај ло­би­стич­ки си­стем у Аме­ри­ци је за­пра­во са­мо не­ка вр­ста ле­га­ли­зо­ва­не ко­руп­ци­је, ко­ја се на тај на­чин по­ку­ша­ва др­жа­ти под кон­тро­лом. Ипак, ве­ћи ма­не­вар­ски про­стор за спољ­но­по­ли­тич­ко ло­би­ра­ње по­сто­ји са­мо у пи­та­њи­ма о ко­ји­ма аме­рич­ка по­ли­ти­ка још ни­је за­у­зе­ла чврст став и за ко­ја ни­је про­це­ње­но да су од „ви­тал­ног на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са”. Али то не зна­чи да не тре­ба по­ку­ша­ва­ти и чи­ни­ти све што се мо­же на по­пра­вља­њу сли­ке о Ср­би­ма и Ср­би­ји у очи­ма аме­рич­ких зва­нич­ни­ка и јав­но­сти. Но, не тре­ба се за­ва­ра­ва­ти. На вр­хун­цу сво­је гло­бал­не ге­о­по­ли­тич­ке мо­ћи Аме­ри­ка нам ни­је ни са­ве­зник ни при­ја­тељ, и нај­ви­ше че­му се мо­же­мо на­да­ти је­сте да нам (по­но­во) не по­ста­не ни отво­ре­ни не­при­ја­тељ. Том скром­ном, али ни ма­ло јед­но­став­ном ци­љу тре­ба да бу­ду усме­ре­ни на­по­ри на­ше ди­пло­ма­ти­је, на­ше по­сло­вич­но не­сло­жне ди­ја­спо­ре, па и на­шег „ко­ку­са” – уко­ли­ко је зби­ља до­бро­на­ме­ран и при­ја­тељ­ски.

Уре­ђу­је­те и из­да­је­те, по на­шем ми­шље­њу, ду­го већ нај­бо­љи ча­со­пис за по­ли­тич­ку те­о­ри­ју и ана­ли­ти­ку у овом де­лу Евро­пе. По Ва­шем ми­шље­њу, да ли је срп­ска по­ли­тич­ка ми­сао, у бур­ним зби­ва­њи­ма на кра­ју про­шлог и по­чет­ку овог ми­ле­ни­ју­ма, би­ла на ви­си­ни ис­ку­ше­ња кроз ко­ја су про­ла­зи­ли на­род и др­жа­ва?

Очи­глед­но да ни­је. То ви­ше не­го ја­сно по­ка­зу­је већ ле­ти­ми­чан по­глед на раз­ва­ли­не на­ше др­жав­не згра­де, на­ше кул­ту­ре и на­ше еко­но­ми­је. Не са­мо да ов­да­шња по­ли­тич­ка и ин­те­лек­ту­ал­на ели­та ни­је ус­пе­ла да пред­ви­ди не­по­сред­ну про­паст со­вјет­ске им­пе­ри­је – то ге­не­рал­но ни­је по­шло за ру­ком ни свет­ској дру­штве­ној ми­сли – не­го чак ни­је ус­пе­ла да из­ву­че ни аде­кват­ну по­у­ку из тог епо­хал­ног до­га­ђа­ја, на­кон што се он од­и­грао. Ане­сте­зи­ра­на и по­ма­ло ко­рум­пи­ра­на Бро­зо­вом вер­зи­јом „гу­лаш” со­ци­ја­ли­зма, пре­бр­зо је за­бо­ра­ви­ла Бо­га, срп­ство и тра­ди­ци­ју, да би, кра­јем осам­де­се­тих, у јед­ном би­стром ко­му­ни­стич­ком апа­рат­чи­ку ола­ко пре­по­зна­ла на­ци­о­нал­ног спаситеља, а он­да, раз­о­ча­рав­ши се опет пре­ко но­ћи, окре­ну­ла но­вим гло­ба­ли­за­циј­ским бо­жан­стви­ма. Све се то од­и­гра­ло у све­га де­се­так го­ди­на и са ма­ње-ви­ше истим ак­те­ри­ма, и кроз све те ме­не дра­ма­тич­но се по­ха­ба­ла ка­ко ин­те­лек­ту­ал­на, та­ко и мо­рал­на суп­стан­ца срп­ске ин­те­ли­ген­ци­је. Но, ма ко­ли­ко о њој – и се­би уну­тар ње – са раз­ло­гом ло­ше ми­сли­ли, мо­ра нам би­ти ја­сно да без об­но­ве на­ци­о­нал­не ин­те­ли­ген­ци­је и но­ве срп­ске по­ли­тич­ке ми­сли не­ће би­ти ни др­жав­не и на­род­не об­но­ве. Баш као сва­ка бо­лест и ква­ре­ње – и опо­ра­вак по­чи­ње од гла­ве.

 

РАД И НА­ДА, УПР­КОС СВЕ­МУ

 

Ко­ли­ко је ак­ту­ел­на по­ли­тич­ка ели­та, го­во­ри­мо пре све­га о оним кључ­ним ак­те­ри­ма, спрем­на да чу­је глас до­бро­на­мер­них струч­ња­ка? Да ли Вас је не­ко од оних ко­ји до­но­се пре­суд­не од­лу­ке звао и тра­жио са­вет, кри­ти­ку, ана­ли­зу, пред­ви­ђа­ње?

По­след­њих го­ди­на – да. У сва­ком слу­ча­ју, зо­ву и пи­та­ју знат­но ви­ше не­го ра­ни­је. Али не­си­сте­ма­тич­но, по­вре­ме­но и углав­ном тек он­да ка­да им ства­ри кре­ну ло­ше, ка­да се ја­ви не­ки кон­кре­тан про­блем и ка­да су мно­ге при­ли­ке за по­во­љан раз­вој већ про­пу­ште­не. Сем то­га, по­не­кад ни­је ја­сно да ли је и ко­ли­ко у пи­та­њу искре­на же­ља да чу­ју ва­ше ми­шље­ње, а ко­ли­ко на­ме­ра да вас лич­ним кон­так­том и фор­мал­ним ува­жа­ва­њем евен­ту­ал­но па­ци­фи­ку­ју, или бар оту­пе кри­тич­ку оштри­цу ва­ших бу­ду­ћих јав­них на­сту­па.

Ако се за го­ди­ну да­на срет­не­мо да у раз­го­во­ру за „НА­ЦИ­ЈУ ре­зи­ми­ра­мо 2006. го­ди­ну, шта ми­сли­те: у ко­јој, ка­квој и ко­ли­кој др­жа­ви ће се то до­го­ди­ти?

У ис­тој оној и оно­ли­кој у ко­јој и са­да раз­го­ва­ра­мо. Али то је по­ма­ло пи­тиј­ски дво­сми­слен од­го­вор, ко­ји алу­ди­ра на и да­нас уве­ли­ко вир­ту­е­лан ста­тус За­јед­ни­це СЦГ, а по­го­то­во Ко­со­ва у од­но­су на Ср­би­ју. То­ком упра­во про­те­кле го­ди­не, пре не­го што су от­по­че­ли пре­го­во­ри о ста­ту­су Ко­сме­та, чак и пре не­го што је по­ста­ло ја­сно да ће пре­го­во­ра би­ти, Ко­со­во је за­хва­љу­ју­ћи пер­фид­ним од­лу­ка­ма ше­фа УН­МИК-а Со­ре­на Је­се­на Пе­тер­се­на, а уз бла­го­слов Бри­се­ла и Ва­шинг­то­на, учи­ни­ло не­ко­ли­ко круп­них ко­ра­ка ка фак­тич­кој не­за­ви­сно­сти. За ње­го­вог ман­да­та чи­тав низ функ­ци­ја ко­је чи­не уоби­ча­је­не пре­ро­га­ти­ве су­ве­ре­не др­жа­ве пре­ба­чен је у над­ле­жност тзв. ко­сов­ских при­вре­ме­них ин­сти­ту­ци­ја и са­да се чи­ни да су ко­сов­ски Ал­бан­ци до­шли на до­мак ко­нач­ног ци­ља – фор­мал­не не­за­ви­сно­сти и сво­је столице у УН. Ипак, ве­ру­јем да до тог по­след­њег ко­ра­ка не­ће до­ћи, а сва­ка­ко не у овој го­ди­ни. Исто та­ко, чи­сто сум­њам да ће се Ђу­ка­но­ви­ће­ва за­ста­ва до кра­ја го­ди­не за­ле­пр­ша­ти на Ист Ри­ве­ру. Meђутим, пла­шим се да Ср­би­ја ви­ше не­ма ни по­ли­тич­ког, ни еко­ном­ског, ни ди­пло­мат­ског, ни де­мо­граф­ског ка­па­ци­те­та, као ни вој­не, ни кул­тур­не ни пси­хо­ло­шке ре­сур­се, да би мо­гла да за­и­ста ин­те­гри­ше ова два „ен­ти­те­та” на­ста­ла на ње­ном исто­риј­ском, ге­о­граф­ском и ду­хов­ном сре­ди­шту. Сто­га ће, пре или ка­сни­је, не­ки бо­лан исто­риј­ски ком­про­мис би­ти не са­мо нео­п­хо­дан, не­го и по­же­љан. Али не на на­чин и по сце­на­ри­ју Со­ње Би­сер­ко и Че­до­ми­ра Јо­ва­но­ви­ћа. Оно што ми се, пак, чи­ни под­јед­на­ко из­ве­сним и по­жељ­ним је­сте то да ће кроз го­ди­ну да­на по­ли­тич­ка си­ту­а­ци­ја у Ср­би­ји би­ти знат­но ја­сни­ја и чи­сти­ја. Мно­ге ма­ске ће де­фи­ни­тив­но па­сти и ви­де­ће се ко­ли­ко је ко био искрен, спо­со­бан и до­бро­на­ме­ран – би­ло да је реч о вла­сти, опо­зи­ци­ји, или ме­ђу­на­род­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма и „ме­ди­ја­то­ри­ма”. А пре све­га ће би­ти ја­сни­је то да ли смо бли­же гра­ђан­ском су­ко­бу и ха­о­су, или на­ци­о­нал­ној и др­жав­ној кон­со­ли­да­ци­ји. Ре­ал­но, ве­ћи су из­гле­ди за оно пр­во, али нам оста­је да се на­да­мо и на­рав­но да ра­ди­мо на овом дру­гом. <

 

(Јануар-фебруар 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеИнтервјуАнализе Српска квадратура круга