![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Интервју - Даљине, звукови |
КОМПОЗИТОР И ДИРИГЕНТ МИЛОШ РАИЧКОВИЋ СА СВОГ БРУКЛИНСКОГ ВИДИКОВЦА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ” На сарми у Новом Вавилону
„Ми тек сада заправо постајемо провинција. До сада смо били стварна култура, оригинална, без комплекса. Приметио сам у медијима, у школству и другде, прави се велики и свестан напор да се наметну малограђанске норме. Чак и позорница у Гучи подсећа на Лас Вегас. Но, тај стид од самога себе можда и није сасвим нов. То је одувек присутно код нас, народа са истока Европе. И Руси имају такав комплекс, одавно. И црнци у Америци често имају стид и осећање мање вредности, које су им њихови сурови господари наметали годинама. Време је да се сви ослободимо таквог менталног ропства”
Пише: Маја Радонић
Управо заокружује пола века живота. Београд, Париз, Лос Анђелес, Хонолулу, Хирошима, Њујорк. Пут обележен високом креацијом, „кратка историја бескрајног стварања”. Милош Раичковић (син Стевана Раичковића, једног од највећих живих српских песника), саговорник „НАЦИЈЕ”, данас је предавач на City University of New York, реномирани композитор и диригент, стилски окренут „новом класицизму” какав је сам и зачео, године 1978, у Београду. Његова дела – „јединствени постмодерни одговор и на минимализам и на мултикултурализам” (Los Angeles Times) – редовно се изводе широм Европе, САД и у Јапану. •Музика је универзални језик, њено дејство на људски дух превазилази наше слутње.ИВи сте уз ваше образовање, стварање и педагошки рад прошли кроз најудаљеније тачке наше планете, али нигде није било тешкоћа у разумевању и примању онога што стварате, чак сте на свој српско-византијски темељ надоградили и елементе азијске музике,европском човеку најтеже разумљиве. Како кроз стварање спајате оно што делује тешко спојиво и с лакоћом (јер тако делује) пролазите кроз епохе, стилове и различите традиције? Ако мислите да с лакоћом спајам разне стилове, онда ми је то врло драго, јер ја не покушавам да комбинујем разне утицаје тек да бих правио неку мултикултурну комбинацију. Једноставно, сви смо ми под разним утицајима, непрестано, мада тога можда нисмо свесни. У мом случају, на пример, не могу баш да кажем да су моји темељи српско-византијски. Односно, грешим: тих темеља нисам био свестан када сам као тинејџер почео да компонујем. Јер, када боље размислим, ја сам слушао црквено појање, а нарочито код моје баке у Неготину, у цркви, чега се добро сећам. Такође, опет у Неготину, сећам се и разних других музика, влашке, ромске, српске и румунске, са улице, са свадби, са радија... Дакле, мада сам одрастао у Београду, где овакву музику нисам могао да чујем у мојој непосредној околини, боравак у Неготину је ипак учинио своје. У Средњој музичкој школи „Јосип Славенски”, где сам учио обоу, у класи проф. Љубише Петрушевског, и теоријски одсек, фокус је, наравно, био на западној класичној музици. Ту сам се доста брзо упознао са разним стиловима, и сазнао више о музици XX века. Када сам почео студије на ФМУ, писао сам врло дисонантну („нервозну”) музику, која је подсећала на Сенберга или Булеза. Убрзо сам се отиснуо у Париз, са 20 година, без стипендије, да ипак тамо, на извору, учим од великог композитора Оливијеа Месијана. Тамо се десило нешто што нисам очекивао: чуо сам музику нових америчких композитора, Стива Рајха и Филипа Гласа, која се може карактерисати као консонантна (пријатног звука) и репетативна, дакле, сушта супротност европској авангарди тога времена. То је и утицало на мене да потпуно променим стил, у један медитативни, аскетски приступ звуку. Тада сам у Београду учествовао у оснивању Ансамбла за другу нову музику, при СКЦ-у. Ето, после тога, један мали корак био је за мене спајање овог минималистичког стила са класичном експресијом, и мој стил који називам „Нови класицизам” је тада настао, око 1978. године. Што се тиче осталих утицаја, на пример азијског, како рекосте, то је можда због избора неких скала од пет нота које користим, мада сам сигуран да је и мој боравак у Јапану и на Хавајима учинио своје.
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ МУЗИКА
•Речено је да кроз музику и тишину, та два блиска и далека пола, човек долази најближе Богу, ка својој најдубљој и најузвишенијој природи. Шта је за Вас музика, одакле долази, где Вас води? Да тачно знам шта је за мене музика, вероватно се њоме не бих ни бавио. Музика је нешто што ми је јако потребно, а с друге стране и нешто од чега никако не могу да побегнем, чак и да то свесно желим. Одакле долази – нисам сигуран, али, с времена на време, она дође. Неки пут стварно помажу и други људи, извођачи или институције, ако ми траже да нешто напишем за њих, тако да музика дође „по наруџби”. Овде не мислим на новац, већ на инспирацију да се пише за извесну особу, концерт, филм. •Живите у Њујорку, том „Новом Вавилону”,како га многи зову,или „најузбудљивијем граду на свету”, како га виде други.Какав је Ваш поглед на тај град, како изгледа живети и стварати у том мегалополису? Ево како изгледа живети у Њујорку: ја сам, на пример, одредио себи само 3 сата за овај интервју (који радимо, зашто крити, посредством интернета), јер времена углавном немам. Поред јурњаве ту и тамо, предавачког посла и рада на музици, имам и двоје деце, Адама (10) и Ану (7), и не пада ми на памет да њима ускратим време које им је потребно да проведу са мном, после школе или за време викенда. Ево још једног животног податка, који није ни мало тривијалан: данас сам ручао сарме, које је моја жена Мивако, иначе Јапанка, направила. Кисео купус и остале специјалитете купујемо у Квинсу, у радњи коју држи један наш Румун из Баната, Мунцан. У његовој деликатесној радњи сви продавци говоре српски, румунски и енглески, чак и један Јужноамериканац (који је ту вероватно због тога што говори још и шпански). Ту долазе да купују све нације са Балкана, а и остали. Право братство и јединство. Што се стварања у Њујорку тиче, компоновање је исто као и било где другде, у четири зида, чак је у Њујорку и много теже стварати, јер постоје многе ствари које деконцентришу. Што се самог града Њујорка тиче, не бих желео да га дефинишем, јер овде има стварно свега и свакога, од наших Рома у Бронксу и наших радника у Квинсу, па преко свих осталих нација, све до ратних злочинаца као што је Бил Клинтон (који има овде своју главну канцеларију), и правих хероја нашега времена, као што је Ремзи Кларк... Ту је наравно, и Nicola Tesla Corner (ћошак Шесте авеније и 43. улице на Менхетну), мала успомена на великог грађанина Њујорка.
КАД СТАНЕ ВРЕМЕ У ЊУЈОРКУ
•Каква су Ваша искуства са 11. септембром:како сте га доживели и да ли се нешто променило од тада у тамошњим људима? Моја прва помисао је била: почело је! Нешто велико. Одавде из Бруклина, тај део Менхетна је врло близу мени, одмах преко реке, и лепо се види, тако да се недељама осећао и видео загађен ваздух који је ветар овде у Бруклин наносио. Морао сам да узмем такси тог преподнева, јер је метро престао да ради, и тада сам у таксију, сат после напада, имао врло смирен и разуман разговор са таксистом, који је био, не могу тачно да одредим, негде из такозваног трећег света. Сложили смо се да је то кад-тад било суђено САД-у, да се врати оно што САД годинама чине по целом свету. Ето, тако сам то доживео, без хистерије и превише емоција (које сам претходно већ потрошио 1999. године). За мене је упечатљив и право откровење био дан после: 12. септембар. Тог дана се овде углавном није радило. Време као да је стало. Без трке, журбе, амбиције... Дошле су неке комшије код мене, „Американци”, по први пут су дошли, сели смо, попили нешто и причали без журбе. Ни они нису били хистерични. (Као да и није њихова земља.) Тај осећај, да је време стало у Њујорку, никада нећу заборавити. •Човек који се бави уметношћу, поготово музиком, има ту привилегију да кроз стварање побеђује границе, језичке и културне баријере. Међутим, ми смо као народ суочени са тешким искушењима и најавама нових граница у Србији.Како то Вама изгледа из америчке перспективе, шта је стварни узрок нових притисака на Србију? Морам да признам да последњих пар година не пратим детаљно шта се код нас дешава. Не свиђа ми се како се ствари развијају, и вероватно, у некој самоодбрани, не желим да будем мазохиста, односно, пасиван посматрач са стране. Надам се да се сећате нашег ТВ интервјуа рађеног у лето 1999. године, кад сам говорио о важности да се сачува независност, по сваку цену, и о опасности од колонизације земље од стране САД и Западне Европе. На то немам много шта да додам. Надам се да ће нашем народу кад-тад дојадити да живи у колонији, и да ће талас ослобођења (мирним путем, изборима), који је већ захватио Јужну Америку, доћи и до нас. Што се Косова тиче, сви кажу да је оно већ одавно изгубљено. Нека. Ако је тако, сада више не можемо да га још једном изгубимо. Можемо само да га добијемо. Косово за све, и за Србе, и за Албанце, и за Роме и све остале. Да, тачно је, ово кажем из моје удобне столице преко океана. Али, када ме већ питате, то је мој одговор. Ако сте мислили на референдум у Црној Гори, надам се да ћемо остати у једној земљи, од Паноније до Јадрана. У овом моменту, становници Црне Горе се граниче и са ЕУ (Мађарском). Ако би се одвојили, граничили би се са Србијом. Самостални сигурно не би били. Мислим да не треба попустити ни на један притисак више, јер притисцима неће бити краја. Погледајте Русију, где има преко 650.000 невладиних организација, од којих већина прима новац са Запада. Зар мислите да је то случајно, и да ће се то само од себе спонтано зауставити? Мислим да многи у Србији и Црној Гори имају илузију да ће једнога дана бити некакви партнери са САД и западноевропским силама, и да ће тада наша земља и друштво профитирати на рачун неких мање цивилизованих и мање белих нација. Уместо да негујемо пријатељство са Кином, Индијом, Русијом, Венецуелом, ми се ограничавамо само на оне „пријатеље” који су нас бомбардовали. То је смешно, и подсећа ме на хрватски национализам, који је заљубљен у своје германске господаре а бесан на браћу која су им најсличнија. Не треба ући у такву мржњу самога себе, јер то је почетак процеса који води самоубиству.
ЧЕКАМО САМООТКРИВАЊЕ СРБИЈЕ
•У Србији је више него икада на свим пољима, па и у култури, завладао дух провинцијалног епигонства, некритичког преузимања страних узора, а речи „Запад”, „Европска Унија”, „прогрес”, „демократија”, добијају статус готово светих, недодирљивих, неорелигиознихпојмова. Гдесу, по Вашем мишљењу,узроци те појаве? Наравно, овде се одговор наставља на оно што сам малочас рекао. Ми тек сада постајемо провинција. До сада смо били стварна култура, оригинална, без комплекса. Приметио сам на ТВ и осталим медијима, у школству, прави се велики и свестан напор да се наметну малограђанске норме. Чак и позорница у Драгачеву (коју сам видео прошлог лета на ТВ) подсећа на Лас Вегас. Но, тај стид од самога себе, то можда и није сасвим ново. То је одувек присутно код нас, народа са истока Европе. И Руси имају такав комплекс, одавно. И црнци у Америци често имају стид и осећање мање вредности, које су им њихови сурови господари наметали годинама. Време је да се сви ослободимо таквог менталног ропства. •Како оцењујете музичку сцену у Србији, налазите ли неке вредне појаве на том пољу, неке светле тачке у мору баналне комерцијализације, лажног модернизма и опште буке која допире са свих страна? Мислим да је музичка сцена у Србији јако интересантна. Има разноразне и врло оригиналне музике, од турбофолка (који не презирем a priori, као многи интелектуалци код нас, јер и ту има виртуозне и духовите музике), преко џеза, класичне музике и нових, интересантних уметника који комбинују разне стилове. Овде у Њујорку постоји више америчких група који свирају нашу блех музику, а неки и комбинују тај стил са слободним џезом, као на пример одлична група „Slavic Soul Party”. На жалост, ја сам у СЦГ само преко лета, тако да не стижем да слушам концерте у току сезоне. Овога пролећа имаћу прилику да чујем доста нових композиција београдских композитора када пијанисткиња Нада Колунџија пође на турнеју по САД и Канади. •Када из Европе посматрамо Америку, кроз медије, филмове, поп културу и извештаје о спољној политици, стичемо утисак да код већине људи тамо влада поједностављена, црно-бела слика света, подела на „добре”и „лоше”момке, али не можемо бити сигурни да смо у праву. Колико је бројна и присутна независна интелектуална елита у Америци, какви су њени ставови и домети деловања, и кога бисте издвојили? Недавно сам прочитао генијалну књигу, коју је написала Асата Шакур. Она је америчка црнкиња, бивши члан „Црних пантера”, револуционарне партије. Асата је успела да побегне из затвора, а већ годинама живи на Куби као политички избеглица из САД. Књига се зове једноставно Assata, и аутобиографског је карактера. Чита се као Достојевски, без предаха, јер је њен живот јако интересантан, а написана је дивним стилом. Можда би вредело и цитирати је овде, у мом импровизованом преводу. Ево једног пасуса: „Свакога дана, напољу, на улици, подсећам сама себе да су црни људи у америци потлачени. Неопходно је да то радим. Људи се на све навикну. Што мање мислишна то да си потлачен, све више то толеришеш. После извесног времена, људи мисле да је потлаченост нормално стање. Али, да би постаослободан, морашбити потпуно свестан да си поробљен.” (Мало слово у речи „Америка” није грешка, ауторка га свесно тако пише.)
ДРУГА АМЕРИКА
Ову књигу, а и осталу ваљану критичку литературу из САД (укључујући и литературу о Југославији и НАТО) можете набавити преко интернета, на www.leftbooks.com. Наравно, у САД има много интересантних интелектуалаца, а ја бих за ову прилику издвојио још и Нађу Тешић, чије сам романе Native Land (Родна груда) и Shadow Partisan (Партизан у сенци) са задовољством читао. Нађа Тешић је иначе сестра покојног Стива Тешића који је добио „Оскара” за филмски сценарио и писао многе комаде. Права је штета што њени романи нису преведени кад нас (а преводе се по свету), јер је она наш једини писац који је добио државну награду у САД, и поред тога што енглески није њен матерњи језик. Ни њен рад ни дела њеног брата нису преведени, а преводи се ђубриште америчке културе. О чему то говори? О колонизацији духа, мислим. •Сваке године долазите у Београд са породицом и летујете у Херцег Новом.Шта примећујете из године у годину, какве промене, како оцењујете стање духа код овдашњих људи? У Београд и Херцег Нови долазим да се одморим са породицом. Моја деца поред енглеског говоре и јапански и српски. Морам Вам рећи да се тек код нас моја деца осећају слободно, да иду где хоће, по комшилуку, и да не морам да их нон-стоп надгледам. Тако нешто је у САД немогуће, и због таквих и сличних ствари сам ја још увек оптимиста. Наравно, код нас има доста забрињавајућих ствари, школство се намерно уништава, здравство такође, амерички амбасадор газдује... Али мислим да су људи тога све више свесни и да немају више илузија о променама наметнутим споља. То је добар знак, и то може да буде добар почетак нечега стварно новог. <
Траг у времену
Милош Раичковић, композитор и диригент, рођен је у Београду 1956. Живео је и радио у Београду, Паризу, Лос Анђелесу, Хонолулу, Хирошими и Њујорку. У Београду је био један од оснивача Ансамбла за другу нову музику (1997), као и оркестра Млади београдски филхармоничари (1997), касније познатог као Филхармонија младих „Борислав Пашчан”. Његова музика извођена је у Европи, САД и Јапану, укључујући и фестивале Варшавска јесен, Загребачки музички Бијенале, „Europhonia”, LaMaMa Etc. и „Miller Theatre” у Њујорку. Међу извођачима музике Милоша Раичковића су и Московски симфонијски оркестар (Милош Раичковић, диригент), Хонолулу симфонијски оркестар (Donald Johanos, диригент), Beach Cities Symphonu Los Angeles (Бери Бриск, диригент), Симфонијски оркестар РТС (Давид Порселајн), Ensemble Divertimento из Милана, Оркестар „Станислав Бинички” (Павле Медаковић, диригент), Руски камерни хор Соборјане (Москва), Београдски мадригалисти (Душан Милановић, диригент), Певачко друштво „Мокрањац” (Александар Спасић, диригент), Маргарет Ленг Тан, Dorothy Lawson, Реико Ватанабе, Elaine Comaprone, Глориа Ченг, Татјана Ранковић, Маја и Игор Лазко и Јован и Нада Колунџија. Милош Раичковић је студирао композицију са Василијем Мокрањцем, Оливијеом Месијаном и Давидом Дел Тредицијем, а дириговање са Бориславом Пашчаном, Пјером Дервоом и Хербертом Бломстатом. Докторирао је на Градском универзитету Њујорка (City University of New York), а предавао је на више универзитета у САД и Јапану. Тренутно предаје на Градском универзитету Њујорка. Његова хорска композиција „Парастос” штампана је код „Boosey& Xawkes”. Раичковићева музика снимљена је на диску „New Classicism” (Mode Records, www.mode.com), где се Раичковић појављује и у улози диригента Московског симфонијског оркестра. Критичар Los Angeles Times-а Марк Свед карактерише Раичковићеву музику као „јединствени постмодерни одговор и на минимализам и на мултикултурализам”. Милош Раичковић живи у Бруклину (Њујорк), са женом Мивако и децом Адамом (10) и Аном (7). <
Препознавање
Вече, 24. март 1999, Београд. Прошло је пола сата од како су прве бомбе пале на замрачени град. Злокобни бруј авиона, сечен дирљивим канонадама противавионске одбране, окивао је престоницу. У стану српског песника Стевана Раичковића зазвонио је телефон. Песник је подигао слушалицу. Телефонска линија препуна космичких шумова, препуна безимених даљина. Затим се зачуо непознат, благ глас, који је с јаким нагласком говорио: „Стеван добро?... Овде мама Мивако, Хирошима...” У тих пар речи, научених на неком далеком српском језику, стало је све. Толико тога неизрецивог а блиског, стрепња и саосећање, разумевање и охрабрење. Све. Била је то мајка лепе Мивако, Стеванове снахе, жена која је преживела америчко бомбардовање Хирошиме 1945, и чији је глас пријатеља управо из тог васкрслог града допирао у апокалиптичну београдску ноћ. Жена која је те вечери из Хирошиме звала Београд, да први пут у животу чује глас човека који седи сам у свом стану под бомбама, знала је нешто што многи никада не сазнају, опијени својом „таштом славом победника”. Љубав која спаја људе и осмишљава свачији живот реална је и најјача сила на свету. Јача од свега разарајућег, чак и од цепања атома, тог крајњег домета мржње. Добро је то знати. <
(Март 2006)
|