ДР ПЕЂА РИСТИЋ, ЖИЖДИТЕЉ И ОСНИВАЧ „МЕДИАЛЕ”, НАСТАВЉАЧ ДУГЕ ЛОЗЕ ЧУВАРА ГРАДИТЕЉСКЕ ТАЈНЕ

Брод за спасење

Потомак је оних који су пројектовали патријаршију у Сремским Карловцима, обележили архитектуру Арада и Новог Сада, пострадали под „диктатуром пролетаријата”. И у „вуненим временима” успевао је да пронађе своју пукотину светлости. Од идеолошког терора склонио се у математику, из чељусти „колектива” умакао у једну дашчару на Сави, тражећи излаз из соц-реализма постао један од оснивача „Медиале”. Данас, када потпуно исти људи на њега кидишу као јуришници оне друге интернационале и њене идеологије, кад га из „невладиног сектора” нападају стари удбаши и њихови стипендисти, он с дечјом ведрином збори о животу као продуженој литургији, стварању као молитви, архитектури као страсти, кичу као неопростивом греху. И позива на помирење и оцеловљење народа

Пише: Маја Радонић

СЛИКАР МИЛОРАД БАТА МИХАИЛОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ” О СМИСЛУ, МОЋИ, ПУТУ И НАПЕТОСТИ ИЗМЕЂУ ЛИЧНОСТИ И СИСТЕМА

Изгубљене престонице душице

„На његовим сликама присуствујемо акцији спасавања света, евакуацији. Сликар као да са великом зебњом надгледа утовар пред сам полазак на велики пут”, записао је о њему Песник. „Родио се као сликар, живи да би сликао, а чини се да слика само кад то не може да избегне. У грозници, у изнудици, на брзу руку, уочи Божића, кад дође стани-пани. Некад и закасни, па му четкица експлодира у руци. Зато је, кад срећно изађе из теснаца, тако широке руке”

Пише: Маја Радонић

МОМО КАПОР, „МЕТАК ЛУТАЛИЦА БГ ДУХА” И КУЋНИ ПРИЈАТЕЉ „ГОРСКИХ ЦАРЕВА”,  ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”

Заразни шарм национализма

„Никад нисам био заговорник идеје о Великој Србији. Мене велике државе не занимају. Идеал ми је Малта, држава која има становника као општина Вождовац, нема војску и живи савршено. Зашто би ме интересовало да сви Срби живе у једној држави, то је којешта. Срби ће припадати једној вери, једном народу, али не морају и једној држави. Срби ће се осетити да су Срби кад се сретну било где, препознају се и очи им се засветле, а то не значи да морају да ограђују велике просторе пашњака да би били срећни”

Пише: Маја Радонић