Штампа
Архива 2005-2006 > Интервју - Људи

 

ДР ПЕЂА РИСТИЋ, ЖИЖДИТЕЉ И ОСНИВАЧ „МЕДИАЛЕ”, НАСТАВЉАЧ ДУГЕ ЛОЗЕ ЧУВАРА ГРАДИТЕЉСКЕ ТАЈНЕ

Брод за спасење

 

Потомак је оних који су пројектовали патријаршију у Сремским Карловцима, обележили архитектуру Арада и Новог Сада, пострадали под „диктатуром пролетаријата”. И у „вуненим временима” успевао је да пронађе своју пукотину светлости. Од идеолошког терора склонио се у математику, из чељусти „колектива” умакао у једну дашчару на Сави, тражећи излаз из соц-реализма постао један од оснивача „Медиале”. Данас, када потпуно исти људи на њега кидишу као јуришници оне друге интернационале и њене идеологије, кад га из „невладиног сектора” нападају стари удбаши и њихови стипендисти, он с дечјом ведрином збори о животу као продуженој литургији, стварању као молитви, архитектури као страсти, кичу као неопростивом греху. И позива на помирење и оцеловљење народа

 

Пише: Маја Радонић

 

У зва­нич­ној би­о­гра­фи­ји др Пре­дра­га Пе­ђе Ри­сти­ћа сто­ји да је ин­же­њер ар­хи­тек­ту­ре, про­фе­сор Ака­де­ми­је СПЦ за умет­ност и кон­сер­ва­ци­ју, цр­кве­ни гра­ди­тељ, или – ка­ко во­ли да ка­же – жи­жди­тељ, што је древ­на срп­ска реч за ар­хи­тек­ту­ру, са око 80 ре­а­ли­зо­ва­них цр­ка­ва и цр­кве­них обје­ка­та, и док­тор на­у­ка Уни­вер­зи­те­та у Гра­цу. У не­зва­нич­ној би­о­гра­фи­ји, он је Пе­ђа Исус, ка­ко га је про­звао глу­мац Се­ве­рин Би­је­лић, ко­га је Пе­ђа оста­вио иза се­бе ка­да је по­стао пр­вак Ср­би­је у пли­ва­њу на 200 ме­та­ра 1946. го­ди­не, по­тен­ци­јал­ни атен­та­тор на Ти­та у сво­јој ше­сна­е­стој го­ди­ни („чи­тао сам ка­ко Ин­ди­јан­ци ло­ве мај­му­не та­ко што у уста ста­ве ку­ра­ре и на­мо­че стре­ли­цу, и он бло­ки­ра рад ср­ца на пар ми­ну­та, до­вољ­но да чо­век умре, а не оста­вља тра­го­ве; ја бих упо­тре­био олов­ку и ма­лу сач­му на­то­пље­ну отро­вом и по­го­дио га у врат кад про­ла­зи, али ни­сам мо­гао да на­ба­вим ку­ра­ре, а да не бу­дем от­кри­вен”), хап­шен и пре­би­јан пре­ко ше­зде­сет пу­та од ко­му­ни­стич­ке вла­сти због не­по­доб­ног по­ре­кла („јед­ном сам за­тво­рен три да­на у згра­ди да­на­шњег Арт ка­на­ла, јер сам гле­дао аме­рич­ки филм Тро­ва­чи на пу­чи­ни, што се сма­тра­ло де­мон­стра­ци­јом за им­пе­ри­ја­ли­зам, а дру­ги пут сам ухап­шен и та­да и пре­би­јен, јер сам про­ла­зе­ћи ули­цом гле­дао у прав­цу аме­рич­ке ам­ба­са­де”).

Од­ра­стао је на Се­ња­ку, у ку­ћи ко­ју су од­у­зе­ли ко­му­ни­сти и до да­нас ни­су вра­ти­ли, дру­жио се са цар­ским Ру­си­ма („се­ћам се пра­зни­ка у Ва­ве­де­њу, ка­ко су се Ру­си мо­ли­ли, и њи­хо­вог по­себ­ног за­но­са то­ком ,Хе­ру­ви­ке’”), чи­тао је о. Ју­сти­на По­по­ви­ћа и вла­ди­ку Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, био увек ве­ран Бо­гу, пра­во­сла­вљу, за кра­ља и отаџ­би­ну, као и сви ње­го­ви та­да­шњи бли­ски при­ја­те­љи. Је­дан је од нај­зна­чај­ни­јих при­пад­ни­ка ле­ген­дар­не „Ме­ди­а­ле”, а бра­ду је но­сио да „на­гла­си да је чет­ник” („ка­да ми се ро­дио син Са­ва, ја сам се ша­лио да је ро­ђен са ко­кар­дом на че­лу”). По­све­ћен у пот­пу­но­сти цр­кве­ном гра­ди­тељ­ству и ду­бо­ко све­стан да то ни­је обич­на гра­ђе­ви­на, већ „брод у ко­јем се љу­ди спа­са­ва­ју”, при сва­ком но­вом про­јек­ту до­след­но бра­ни ре­а­ли­за­ци­ју иде­је до кра­ја, те се че­сто де­ша­ва­ло да не бу­де у при­ли­ци да оста­не на из­град­њи до кра­ја. По­ред свих те­шких и че­сто дра­ма­тич­них мо­ме­на­та у жи­во­ту, до­стој­них не­ког уз­бу­дљи­вог ро­ма­на, ње­го­ва ве­дри­на и го­то­во де­ти­њи по­глед, са јед­не стра­не, и де­ло ко­је по ду­би­ни, озбиљ­но­сти и оби­му мо­же да ис­пу­ни и три жи­во­та, са дру­ге стра­не, го­во­ре да је пред ва­ма Лич­ност, чо­век чи­ји је жи­вот истин­ски „про­ду­же­на Ли­тур­ги­ја до веч­но­сти” (Пе­ђа Ри­стић).

 

НА­СЛЕ­ЂЕ И ВЕ­ШТИ­НА

 

Ре­кли сте јед­ном при­ли­ком да је ар­хи­тек­ту­ра вр­ло сложенo-јед­но­став­на на­у­ка. Ва­ше опре­де­ље­ње је цр­кве­но гра­ди­тељ­ство, што под­ра­зу­ме­ва по­што­ва­ње ка­но­на, са јед­не, али и ве­ли­ки про­стор за кре­а­тив­ност, са дру­ге стра­не. Ка­ко је и ка­да у Ва­ма на­ста­ло то опре­де­ље­ње?

То се ве­ро­ват­но пред­о­дре­ди­ло још пре мог ро­ђе­ња, за­то што сам че­твр­та ге­не­ра­ци­ја ди­пло­ми­ра­них ар­хи­те­ка­та у мо­јој по­ро­ди­ци по мај­ци, ро­ђе­ној Та­ба­ко­вић, из Ара­да (да­нас у Ру­му­ни­ји), не ра­чу­на­ју­ћи оне прет­ке ко­ји су би­ли те­са­ри или дун­ђе­ри. Пр­ви ди­пло­ми­ра­ни ар­хи­тек­та у по­ро­ди­ци са Уни­вер­си­те­та у Бе­чу био је ве­о­ма та­лен­то­ва­ни де­да стриц, Алек­сан­дар, ко­ји је ура­дио про­је­кат за па­три­јар­ши­ју у Срем­ским Кар­лов­ци­ма под ши­фром „Ко хо­ће ча­сно, не мо­же ла­сно”. На жа­лост, умро је вр­ло млад. Дру­ги је био де­да Ми­лан, ко­ји је жи­вео ве­о­ма ду­го и ме­ђу оста­лим из­гра­дио око де­се­так цр­ка­ва и обе­ле­жио ар­хи­тек­ту­ру Ара­да. Де­ша­ва­ло се да сам цр­тао по­ред ње­га. За­тим до­ла­зи ујак Ђор­ђе, ко­ји је обе­ле­жио ар­хи­тек­ту­ру Но­вог Са­да и јед­на ули­ца у Но­вом Са­ду да­нас но­си ње­го­во име. Са њим сам као већ ста­са­ли ар­хи­тек­та уне­ко­ли­ко „ра­дио” за­јед­но, од­но­сно, он је пот­пи­си­вао мо­је ма­ле про­јек­те док ја ни­сам био овла­шћен, а Ма­на­стир све­те Ме­ла­ни­је код Зре­ња­ни­на ко­ји је он про­јек­то­вао 1935. го­ди­не ја сам по­сле ње­го­ве смр­ти про­ши­рио. Ина­че, у Но­вом Са­ду се већ де­сет го­ди­на до­де­љу­је ар­хи­тек­тон­ска на­гра­да Ђор­ђе Та­ба­ко­вић, по мом уја­ку, и је­дан од до­бит­ни­ка је из­ве­сни Бер­ба­ков, син све­ште­ни­ка, ко­ји је на­гра­ђен за спо­ме­ник Шип­та­ри­ма пар­ти­за­ни­ма у Ста­ром Бе­че­ју. Ја сам се те 1944. за­де­сио у Ста­ром Бе­че­ју и ви­део ка­ко су чет­ни­ке од­мах стре­ља­ли као ко­ла­бо­ран­те, а Шип­та­ре ба­ли­сте, отво­ре­не фа­ши­сте, мо­ли­ли су да пре­ђу у пар­ти­за­не. Не­ко­ли­ко њих стре­ља­ли су да би „убе­ди­ли” оста­ле да им „до­бро­вољ­но” при­ђу. Би­ло је сме­шно гле­да­ти те Шип­та­ре у крат­ким пан­та­ло­на­ма афро де­зе­на, ис­под ко­јих су ви­ри­ле бе­ле ду­гач­ке пр­ља­ве га­ће, ка­ко на ми­нус 10–15 на тр­гу слу­ша­ју пре­да­ва­ња из марк­си­зма на срп­ском је­зи­ку, ко­ји не раз­у­ме­ју ни реч. Та­ко су ко­му­ни­сти пре­о­бу­кли отво­ре­не фа­ши­сте и уби­це у осло­бо­ди­о­це, па не тре­ба да се чу­ди­мо што и са­да Аги­ма Че­куа при­хва­та­ју и про­гла­ша­ва­ју за пре­ми­је­ра, јер то је све у ду­ху та­кве тра­ди­ци­је.

По­ред на­сле­ђа са мај­чи­не стра­не, и мој отац је био ин­же­њер цен­трал­ног гре­ја­ња, па сам вр­ло че­сто ње­му цр­тао пла­но­ве ин­ста­ла­ци­ја у згра­да­ма, а на кра­ју не­за­вр­ше­ног лан­ца ме на­сле­ђу­је син Са­ва и из­гле­да да ме до­бро пре­ва­зи­ла­зи. Да­нас углав­ном ра­ди­мо же­сто­ко за­јед­но. Сва­ка част из­у­зе­ци­ма, ме­ђу­тим, ове „ђа­во­ље” ве­шти­не, да би би­ле успе­шне, тре­ба од­га­ја­ти ге­не­ра­ци­ја­ма.

 

АЛА И МЕД

 

То вре­ме кра­јем че­тр­де­се­тих и по­чет­ком пе­де­се­тих го­ди­на би­ло је из­у­зет­но те­шко, чак и опа­сно за све оне ко­ји се ни­су укла­па­ли у но­ви ко­му­ни­стич­ки си­стем, на­ме­тан си­лом и стра­хом. У ка­квим усло­ви­ма су те­кле Ва­ше сту­ди­је?

Због све­га из­не­тог та­кав фа­кул­тет је за ме­не био ну­жно зло кроз ко­је сам имао же­љу са­мо да се про­ву­чем. Би­ло је то вре­ме удар­ни­ка, а на оба­ве­зну прак­су већ по­сле пр­ве го­ди­не смо сла­ни де­кре­том. Ван­пар­тиј­ци су до­би­ја­ли за­ба­че­ну уну­тра­шњост, а ко­му­ни­сти цен­тар гра­да. Ја сам из­гле­да био вешт, па сам успе­вао и ту да се из­ву­чем. Ме­ђу­тим, го­то­во сви слич­ни ме­ни, као ре­ци­мо Ле­о­нид Шеј­ка, ни­су има­ли до­вољ­но сна­ге да из­бег­ну ни рад­не ак­ци­је, ни прак­су на те­ре­ну, па су по­стра­да­ли. Баш сам не­дав­но до­био јед­ну ста­ру фо­то­гра­фи­ју, до­сад не­по­зна­ту Шеј­ки­ним би­о­гра­фи­ма, са оба­ве­зне прак­се у Чач­ку, где он сто­ји у дру­штву сво­јих ко­ле­га на гра­ди­ли­шту, а на по­ле­ђи­ни је ис­пи­сан да­тум – 9. ок­то­бар 1950. го­ди­не. Ја сам „иле­гал­но” те­рао по свом сло­бод­ном из­бо­ру, а то зна­чи да сам се ба­вио свим и сва­чим, по­чев од спор­та, пре­ко би­о­ло­ги­је, фи­зи­ке, астро­но­ми­је, па до ви­ше ма­те­ма­ти­ке, во­зио сам чам­цем лов­це, по­пра­вљао ча­сов­ни­ке, шти­мо­вао кла­ви­ре, ра­дио на гра­ђе­ви­на­ма, и не­мам пој­ма ка­ко сам имао сна­ге и ода­кле сам цр­пео енер­ги­ју да не по­су­ста­нем у без­ма­ло ни­ка­квим ма­те­ри­јал­ним усло­ви­ма, са оцем ко­ји је био на ро­би­ји. То је, ме­ђу­тим, би­ло нео­п­ход­но, јер је ар­хи­тек­ту­ра у осно­ви све­о­бу­хват­на, али је исто­вре­ме­но и ве­о­ма про­сто сло­же­на, јер је она у том про­стом са­же­том збир­ном об­ли­ку ико­но­стас свих на­у­ка с ко­ји­ма сва­ко­днев­но жи­ви­мо. Ми но­си­мо ти­ту­лу „ин­же­њер ар­хи­тек­ту­ре”, па за нас ин­же­ње­ри ка­жу да смо лу­ди умет­ни­ци, а умет­ни­ци да смо хлад­ни ин­же­ње­ри.

Де­лом и из та­квих оку­пља­ња „не­по­доб­них, у ства­ри исто­ми­шље­ни­ка ко­ји су ства­ра­ли сво­ју „оазу у оп­штој пу­сти­њи ду­ха, на­ста­ла је и чу­ве­на „Ме­ди­а­ла, а Ви сте сва­ка­ко је­дан од ње­нихис­так­ну­ти­јих чла­но­ва. Ка­кви су би­ли Ва­ши ме­ђу­соб­ни ути­ца­ји?

То ми не зна­мо. Што би ре­као мој при­ја­тељ, ве­ли­ко­Ср­бин из Цр­не Го­ре, са­да по­кој­ни Ву­ко­та Ву­ко­тић, зва­ни Ту­па: „Та Ме­ди­а­ла, то ви је из­ми­слио они Гла­вур­тић!” (Ина­че, нај­че­шће сам хап­шен због мо­јих при­ја­те­ља Ср­ба из Цр­не Го­ре, па би Ву­ко­та ре­као: „Не­мо’ ти жа­бар (рав­ни­чар) да ми бра­ниш срп­ство!”)

„Ме­ди­а­ла” – то је из­ре­као Љу­ба По­по­вић, а у то вре­ме по­сто­ја­ли су ра­зни из­ми – ег­зи­стен­ци­ја­ли­зми, и ра­зни дру­ги, а је­ди­ни из­вор­ни по­крет ко­ји ни­је био ко­пи­ја је „Ме­ди­а­ла”, иако то и ни­је био за­и­ста по­крет. Ми смо се јед­но­став­но дру­жи­ли ме­ђу со­бом спон­та­но, без не­ких фор­мал­них оку­пља­ња. По­след­ње ре­чи Ле­о­ни­да Шеј­ке су: „Сли­ка­ње је об­лик мо­ли­тве...” И град­ња цр­кве је об­лик мо­ли­тве, Цр­ква је мо­ли­тва, као и ико­не. Шеј­ка и ја смо се дру­жи­ли на ис­тој та­ла­сној ду­жи­ни. Ја сам од­ра­стао са Ру­си­ма ода­ним Ца­ру, био их је пун Бе­о­град, а и на­ша ку­ћа, јер су као „при­спо­со­бље­ни” тех­нич­ки цр­та­чи ра­ди­ли код мог оца ин­же­ње­ра. Је­ди­но што им за­ме­рам је што ме ни­су на­у­чи­ли ру­ски је­зик, бу­ду­ћи да су срп­ски го­во­ри­ли као и ми. Ка­сни­је, на мом фа­кул­те­ту, на ме­не су ипак нај­ви­ше ути­ца­ли баш ти на­ши дра­ги ру­ски еми­гран­ти, као што су би­ли мо­ји про­фе­со­ри Гри­го­ри­је Са­мој­лов и Пе­тар Анаг­но­сти. Ка­да се ка­же љу­бав из­ме­ђу Ср­би­је и Ру­си­је, ја ми­слим на те Ру­се...

 

МАЈ­СТО­РИ И ДР­ЖА­ВЕ

 

Ка­да су Вас ско­ро пи­та­ли ко­ли­ко сте цр­ка­ва про­јек­то­ва­ли и Ви ре­кли „око 50, ре­ак­ци­ја је би­ла „ех, баш то­ли­ко. То вас је на­те­ра­ло да их по­бро­ји­те и до­шли сте до бро­ја 80, што је и Вас из­не­на­ди­ло. Ко­ли­ко њих је из­гра­ђе­но до кра­ја по Ва­шој за­ми­сли и са Ва­шим уче­шћем?

Мо­жда са­мо оне пр­ве ко­је сам по­ди­гао у ма­на­сти­ру Ка­о­ни и око­ли­ни. Ар­хи­тек­ту­ра је јед­на од нај­ве­ћих стра­сти и као сва­ка па­то­ло­шка љу­бо­мо­ра би­ва да об­у­зме чо­ве­ка то­ли­ко да не мо­же да се кон­тро­ли­ше. Пр­во је би­ло за­бра­ње­но да не­ко бу­де аутор, ако ко­ми­си­ја то не од­ре­ди, а он­да је сва­ко пре­у­зи­мао да бу­де аутор. У том су­да­ру се по­ста­вља пи­та­ње шта да ра­дим кад сам по свом за­ве­ту са­мо­стал­ни аутор, ко­ји са­мо­стал­но про­јек­ту­је и од­го­вор­но пот­пи­су­је сво­је аутор­ско де­ло, на ко­је од­мах сви на­ва­ле да га скр­на­ве, не би ли се и они на­по­ји­ли ства­ра­лач­ког ус­хи­ће­ња ко­је ја, по њи­ма, се­бич­но и не­де­мо­крат­ски при­сва­јам са­мо за се­бе. Ства­ра­ла­штво ни­је плод де­мо­кра­ти­је, де­мо­кра­ти­ја тре­ба са­мо да обез­бе­ди не­за­ви­сност умет­ни­ка и да се не ме­ша у ње­го­во де­ло. Ка­да је пре не­ко­ли­ко го­ди­на за­по­че­ла град­ња мо­је пр­ве бе­о­град­ске цр­кве, у Кр­ња­чи, био сам пи­сме­но уда­љен са гра­ди­ли­шта, а по­ру­шен ми је и за­по­че­ти зид ви­си­не ме­тар и по. Опет сам и ту ус­пео да на­ђем пу­ко­ти­ну и да се про­ву­чем, и да, као у по­жа­ру не­прав­де ко­ји не мо­гу да уга­сим, спа­сем оно што се спа­сти мо­же. Та­ко сам ипак ус­пео да у Кр­ња­чи оства­рим, исти­на ма­ло окр­њен про­је­кат, али ипак око 80 од­сто мој про­је­кат, с тим што сам ра­до­ве на објек­ту во­дио пре­ко по­сред­ни­ка. Ипак па­мет­ни­ји по­пу­шта. Не­ћу се­би да до­зво­лим да се по­на­шам као на­ши по­ли­ти­ча­ри, до­ста је у срп­ском на­ро­ду су­ко­ба и раз­два­ја­ња. На­род је ипак за­до­во­љан из­гле­дом сво­је но­ве цр­кве, а ко­ли­ко сам чуо о њој се и Ње­го­ва Све­тост па­три­јарх срп­ски Па­вле ве­о­ма по­вољ­но из­ра­зио.

Ка­да се „ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца укљу­чи­ла у про­јек­те об­но­ве ра­том по­стра­да­лих кул­тур­них до­ба­ра, по­ста­вљен је по­но­во дво­стру­ки прин­цип, по ко­јем се са­мо срп­ској стра­ни на­ме­ће да у об­но­ви уче­ству­ју и ру­ши­те­љи и они ко­ји ни­су уче­ство­ва­ли у град­њи, а ка­да су му­сли­ман­ски или ка­то­лич­ки објек­ти у пи­та­њу прин­цип је дру­га­чи­ји, што нам ја­сно го­во­ри и при­мер Мо­ста­ра?

На жа­лост, да. Ка­да сам имао три­би­ну по­во­дом го­ди­шњи­це 17. мар­та, где су по­зва­ни сви ме­ди­ји и ам­ба­са­до­ри и ми­ни­стри, ода­звао се је­дан ам­ба­са­дор – тур­ски и је­дан ми­ни­стар – Ра­ди­во­је На­у­мов. Ре­као сам та­да тур­ском ам­ба­са­до­ру да је Тур­ска озбиљ­на др­жа­ва, јер во­ди ра­чу­на о свом на­сле­ђу, а по­во­дом об­но­ве мо­стар­ског мо­ста. Мост је ра­ђен ме­то­дом ре­ком­по­зи­ци­је. Рад­ни­ци ко­ји су то ра­ди­ли до­шли су из Тур­ске, до­ла­зио је њи­хов ми­ни­стар кул­ту­ре и сва­ко­днев­но је пра­тио ра­до­ве, диг­ну­та је ша­тор џа­ми­ја и сви мај­сто­ри су се днев­но пет пу­та кла­ња­ли. То се та­ко ра­ди. Без об­зи­ра што то сад ни­је Тур­ска, Тур­ци су ауто­ри тог мо­ста и ни­ко бо­ље од њих не мо­же да га об­но­ви на исти на­чин. Ни­је то са­мо то што су те­са­ни­ци за­ли­ва­ни оло­вом, већ што су ти мај­сто­ри по­том­ци ста­рих мај­сто­ра. Гле­дао сам при­лог на ТВ о јед­ном од њих, и он ка­же да има де­сет ге­не­ра­ци­ја ко­је кле­шу ка­мен и да му је ве­ли­ка част да ту ра­ди. Он са­свим дру­га­чи­је ра­ди не­го не­ки дру­ги на­род ка­да би ра­дио. И та­ко сад ми исто тре­ба да ка­же­мо да не­ће­мо са Шип­та­ри­ма да об­на­вља­мо, не­го ће да ра­де на­ши, та­ко­ђе струч­ни ка­лу­ђе­ри. На при­мер, игу­ман Лу­ка у ма­на­сти­ру Це­тињ­ском је ди­пло­ми­ра­ни исто­ри­чар умет­но­сти, ма­ги­стар је, био би и док­тор да се ни­је опре­де­лио за мо­на­штво, и тре­ба­ло је да на­сле­ди Ми­о­дра­га Јо­ва­но­ви­ћа на ка­те­дри за исто­ри­ју умет­но­сти у Бе­о­гра­ду. Да­кле, има у цр­кви до­ста та­квог ка­дра, не до­вољ­но, али ипак има. Тре­ба да се вра­ти сва имо­ви­на цр­кви и сва над­ле­жност, ка­ко је већ ура­ђе­но у Ру­му­ни­ји.

 

ДОГ­МА И СЛО­БО­ДА

 

Бу­ду­ћи да цр­ква ни­је обич­на гра­ђе­ви­на, већ брод у ком се љу­ди спа­са­ва­ју, ко­ји ка­нон­ски зах­те­ви при град­њи мо­ра­ју до­слов­но да се по­шту­ју да би цр­ква за­и­ста и би­ла то – спа­са­ва­ју­ћи брод?

То мо­же вр­ло про­сто да се об­ја­сни, ако би се при­хва­ти­ла те­за да не­ма су­штин­ске, већ са­мо фор­мал­не раз­ли­ке из­ме­ђу, ре­ци­мо, Ев­кли­до­ве ге­о­ме­три­је и цр­кве­них ка­но­на жи­во­град­ње и жи­во­пи­са­ња. Ло­ши ђа­ци се пла­ше ма­те­ма­ти­ке, а ма­те­ма­ти­ка се за­сни­ва на оно­ме што се не до­ка­зу­је (ак­си­о­ми), у шта се исто та­ко не­сум­њи­во ве­ру­је „без до­ка­за”, као што се свим те­лом и ду­шом ве­ру­је у Бо­га. За­то се ни­шчи ду­хом де­мо­крат­ски удру­жу­ју и тра­же да се уки­не и из­ба­ци ма­те­ма­ти­ка из шко­ле, „да се де­ца не му­че”, а не­вер­ни­ци да се цр­ква одво­ји не са­мо од шко­ле, већ и од на­у­ке и др­жа­ве, да се де­ца „не за­лу­ђу­ју”. Ме­ни лич­но дог­ма уоп­ште не сме­та, већ, на­про­тив, она ми чи­ни те­мељ у мом сло­бод­ном гра­ди­тељ­ском ства­ра­ла­штву да не бих на­чи­нио кич, што је нео­про­стив грех пре­ма Све­том Ду­ху, а ма­те­ма­ти­ка ми слу­жи да ми се оно што гра­дим не сру­ши. Не мо­же јед­но без дру­гог. Кад има­те ку­по­лу на ква­драт­ној осно­ви, на при­мер, има та че­ти­ри пан­дан­та­фа, ко­ји чи­не раз­ва­љен гроб вас­кр­слог Хри­сто­са. Цр­ква је део мо­ли­тве код нас – ни­је код су­бо­та­ра, та­мо је ва­жно да су љу­ди у јед­ној про­сто­ри­ји, да је ле­по окре­че­но, да су чи­сти, до­бри, ху­ма­ни, а о Све­тој тај­ни не­ма ни го­во­ра, мо­жеш са­мо да их гња­виш и бо­ље да о то­ме не при­ча­мо, јер не­ма ту ди­ја­ло­га, не мо­же да се укло­пи јед­но у дру­го. Као и сва­ка умет­ност, цр­ква је об­лик мо­ли­тве, од­но­сно Ли­тур­ги­је, а цео жи­вот је у ства­ри про­ду­же­на ли­тур­ги­ја до веч­но­сти.

Ка­ко да се из­бо­ри­мо са опа­сно­шћу да и код нас за­вла­да ко­ло­ни­јал­ни дух, с об­зи­ром на не­кри­тич­ко пре­у­зи­ма­ње за­пад­них узо­ра и по­ти­ски­ва­ње сво­га на­сле­ђа?

На­ша при­ча ми ли­чи на при­чу о „Мау мау”. То је био је­дан до­бро­ћуд­ни Ке­ни­јац ко­га су чак и Ен­гле­зи при­хва­ти­ли. На­у­чио је да чи­та и пи­ше и био чи­тач во­до­ме­ра у Ке­ни­ји. Он­да су ње­го­ви по­че­ли да се бо­ре за сло­бо­ду и ње­га су Ен­гле­зи про­гла­си­ли да је љу­до­ждер, да је „Мау мау” (то је не­што слич­но као што су на­ши чет­ни­ци про­гла­ше­ни за ко­ља­че). Ме­ђу­тим, ма­ло ка­сни­је су га оже­ни­ли јед­ном ру­жном пла­вом Ен­гле­ски­њом, јер је за црн­це то не­што зна­чај­но: бе­ла же­на. Исто су ти исти Ен­гле­зи про­гла­си­ли и Або­ри­џи­не за љу­до­жде­ре осва­ја­ју­ћи Аустра­ли­ју. Пре две го­ди­не се пред­сед­ник Аустра­ли­је из­ви­нио Або­ри­џи­ни­ма ко­ји ни­ка­да ни­су би­ли љу­до­жде­ри, јер је то би­ло са­мо оправ­да­ње да их ис­тре­бе. Мар­ка­ле и Ра­чак, зна­чи, ни­су се де­си­ли пр­ви пут, ра­ди­ли су то већ.

Да се вра­тим на Мо­стар – про­фе­сор уни­вер­си­те­та у Не­мач­кој и Аустри­ји Бо­рис Под­ре­ка, и члан СА­НУ, ми­слим да му је мај­ка би­ла Мо­стар­ка, да би се на­вод­но оду­жио Мо­ста­ру до­во­ди мла­де ар­хи­тек­те и сту­ден­те уни­вер­си­те­та са нов­цем Ага Ка­на у Штут­гар­ту да нам про­јек­ту­ју об­но­ву по­ру­ше­ног Са­бор­ног срп­ског пра­во­слав­ног хра­ма у Мо­ста­ру из­гра­ђе­ног 1863–73, де­ло зна­ме­ни­тог на­род­ног мај­сто­ра Ан­дре­ја Да­мја­но­ва из Ве­ле­са. Ви­ди­те то ко­ло­ни­јал­но чу­до, ка­ко они по­сту­па­ју пре­ма на­ма? У истом Мо­ста­ру Тур­ци об­на­вља­ју свој мост ка­ко сам већ опи­сао. Сад мла­ди ар­хи­тек­ти из Евро­пе, под вођ­ством ар­хи­тек­те Под­ре­ке, да­ју сво­ја „ре­ше­ња”, а ра­ди илу­стра­ци­је ка­ко тре­ба да се ура­ди об­но­ва срп­ске цр­кве не­ка по­слу­жи ци­тат из ви­со­ко ко­ти­ра­ног ра­да Бе­ња­ни­на Ши­ла­ка, ко­ји ина­че слу­жи као пре­по­ру­ка за об­но­ву:

„Pro­jekt pred­vi­dja da se ru­še­vi­ne sta­re cr­kve pre­slo­že u vi­so­ki zid u ob­li­ku slo­va ,U’ ko­ji se s br­da otva­ra pre­ma pa­no­ra­mi Mo­sta­ra. U tom po­lju na­sta­je no­va cr­kva. Ovaj no­vi otvor pre­ma re­al­no­sti po­slje­rat­nog do­ba po­ku­ša­va da već iz­gle­dom sa­mog kom­plek­sa omo­gu­ći raz­gra­đi­va­nje pre­tje­ra­nog ma­sov­nog pa­te­tič­nog mi­to­lo­gi­zi­ra­nja. Pred­lo­že­ni obje­kat te­ži no­vom su­ži­vo­tu s dru­gim vjer­skim za­jed­ni­ca­ma.”

Та ар­хи­тек­ту­ра, то још и ни­је та­ко стра­шно, ма­да не­ма ни­ка­кве ве­зе са пра­во­сла­вљем, али тај текст, то је прст у око, то је та­тар­ско ижи­вља­ва­ње...

Ми мо­же­мо да уђе­мо у те европ­ске ин­те­гра­ци­је, али ис­кљу­чи­во као ком­плет­ни љу­ди, а не као ко­ло­ни­ја. Нер­ви­ра­ју ме на­ши љу­ди што не па­зе на сво­је пи­смо – ја у свом ком­пју­те­ру све пи­шем ћи­ри­ли­цом, код ме­не је све ћи­ри­ли­ца, то је на­ше пра­во пи­смо, пи­смо срп­ског је­зи­ка. <

 

(Април 2006)

 

 

Коментари >>