Штампа
Архива 2005-2006 > Интервју - Људи

 

СЛИКАР МИЛОРАД БАТА МИХАИЛОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ” О СМИСЛУ, МОЋИ, ПУТУ И НАПЕТОСТИ ИЗМЕЂУ ЛИЧНОСТИ И СИСТЕМА

Изгубљене престонице душице

 

„На његовим сликама присуствујемо акцији спасавања света, евакуацији. Сликар као да са великом зебњом надгледа утовар пред сам полазак на велики пут”, записао је о њему Песник. „Родио се као сликар, живи да би сликао, а чини се да слика само кад то не може да избегне. У грозници, у изнудици, на брзу руку, уочи Божића, кад дође стани-пани. Некад и закасни, па му четкица експлодира у руци. Зато је, кад срећно изађе из теснаца, тако широке руке”


Пише: Маја Радонић

 

Срп­ски и па­ри­ски сли­кар Ба­та Ми­ха­и­ло­вић (Пан­че­во, 1923) го­во­ри као ујед­но да­ти гла­со­ви из чу­ве­не књи­ге Љу­ди го­во­ре Раст­ка Пе­тро­ви­ћа.  Ње­го­ва при­ча је као жи­ва во­да: вр­лу­да, игра се, сва у бље­ско­ви­ма се­ћа­ња, у плод­ној зре­ло­сти ис­ку­ства, а он­да се на­је­дан­пут вра­ћа ме­ђу оба­ле, у глав­ни ток, и по­сма­трач схва­та да ње­не пу­та­ње ни­су слу­чај­не. Ње­го­во сли­кар­ство мо­жда не би тре­ба­ло ту­ма­чи­ти. Пе­сник Бећ­ко­вић је у пра­ву ка­да ве­ли да пи­са­ти о сли­кар­ству зна­чи пре­во­ди­ти с је­зи­ка ко­ји раз­у­ме сва­ко на је­зик ко­јим се спо­ра­зу­ме­ва тек по­не­ко: „Шта и ка­ко сли­ка Ба­та Ми­ха­и­ло­вић ни­је ла­ко ре­ћи, али да је он ве­ли­ки свет­ски сли­кар – ни­је те­шко ви­де­ти.”

Жи­ви­те на ре­ла­ци­ји Па­риз–Бе­о­град, а све че­шће сте у на­шој пре­сто­ни­ци. До­ла­зе­ћи из Евро­пе, шта ви­ди­те ка­да упо­ре­ди­те ста­ње ду­ха та­мо и ов­де?

На ово пи­та­ње би лак­ше од­го­во­ри­ли не­ки про­фе­си­о­нал­ци ко­ји се ба­ве те­ма­ма вла­сти и до­ми­на­ци­је. Ме­ни је то по­ма­ло муч­но, чак и да ми­слим о то­ме, али на­те­ра­ју ме окол­но­сти да ви­дим. Ви­дим да је си­ту­а­ци­ја вр­ло слич­на и ов­де и та­мо, и ми­слим да се то и тру­де ови ко­ји вла­да­ју све­том. Ко­ри­сте, при том, је­дан вр­ло про­за­и­чан и ста­ри на­чин – за­ва­ди па вла­дај, упла­ши па вла­дај, ко­рум­пи­рај па вла­дај, и све та­ко ре­дом. Тим си­сте­мом су на нео­про­стив на­чин ско­ро за­вла­да­ли не­чим чи­ју тај­ну ни­смо од­го­нет­ну­ли: жи­во­том. Пој­ма не­ма­мо шта је жи­вот, а они су ус­пе­ли да га до те ме­ре обе­сми­сле да су за­бо­ра­ви­ли на Хри­сто­ве ре­чи: „Љу­би бли­жње­га сво­га као са­мо­га се­бе.” Да је Хри­стос са­мо то ре­као, чо­век тре­ба да му ка­же – хва­ла, јер ни­шта дру­го ни­је мо­рао да ка­же. Ка­ко ти љу­ди мо­гу да жи­ве са за­шти­том од де­се­так го­ри­ла, ка­ко их ни­је сра­мо­та да са том „за­шти­том” уђу у ка­фа­ну где се­ди нор­ма­лан свет, да иду ули­цом та­ко? Сви има­ју исте ко­шу­ље, исте фри­зу­ре, исте гла­ве, па се пи­там ода­кле су, ко је њих пра­вио? По­не­кад но­ћу раз­ми­шљам – мо­жда има не­ки тај­ни план, па их је при­ро­да са­ку­пи­ла да би им омо­гу­ћи­ла да ви­ше му­че чо­ве­ка? Мо­жда ће по­сле лак­ше да их укло­ни кад су на оку­пу, а исти су сви, не во­ле се, ве­ру­ју је­дан дру­гом са­мо кад има­ју ору­жа­ну за­шти­ту.

За­што све ово при­чам?

Ка­да сам до­шао у Па­риз 1952. го­ди­не, пр­вих пет го­ди­на сам био мо­лер и то је би­ло нај­леп­ше вре­ме, јер је рат био го­тов и сви су по­че­ли да у бли­жњем ви­де бра­та. До­ла­зи­ли су мно­ги из ра­зних зе­ма­ља у ту пре­сто­ни­цу ду­хов­не сли­кар­ске суд­би­не и сви су би­ли бра­ћа. Ве­ли­ке не­сре­ће збли­же љу­де и они поч­ну нај­и­скре­ни­је да се дру­же. Сви смо се­де­ли на тро­то­а­ри­ма и пи­јуц­ка­ли не­ко ви­но ко­је се то­чи­ло из бу­ри­ћа, 5-6 вр­ста из бу­те­ље ко­ја је кру­жи­ла око­ло. Се­део је Сар­тр, па не­ки кло­шар, па ја, и сви смо би­ли за­јед­но. По­сто­ји не­што осми­шље­но у људ­ској при­ро­ди што нас уве­ра­ва да има сми­сла по­сто­ја­ти и не ми­сли­ти о то­ме где је крај, све до тре­нут­ка кад вас опо­ме­ну: „Чу­вај се ње­га.” А тај не­ко је из дру­ге кон­цеп­ци­је жи­во­та.

Шта се сад про­ме­ни­ло?

Про­ме­ни­ло се то што да­нас не­ма чо­ве­ка ко­ји би на не­ки на­чин био ро­ди­тељ дру­штву, уз функ­ци­ју ко­ју има, ре­ци­мо као Де Гол, или не­ка­да­шњи ин­те­лек­ту­ал­ци, на­уч­ни­ци, ко­ји су ишли у исте ка­фа­не у ко­је смо ишли ми. Мо­гло је да се се­ди це­лог да­на са не­што ма­ло па­ра, да се пи­јуц­ка­ју не­ка вин­ца, је­де... Се­ћам се, јед­ном се­ди­мо Пе­ра Ом­чи­кус и ја, и од­јед­ном до­ла­зи са же­ном ве­ли­ки глу­мац Га­ри Ку­пер, ко­га смо ими­ти­ра­ли. Хо­ће да пи­је ви­ски, а же­на му не да. Се­де­ли смо сто до сто­ла. Он опет за­мо­ли за ви­ски, а она не да. И он­да кел­нер на­миг­не на­ма, јер смо се зна­ли до­бро, до­ла­зи­ли смо че­сто и бог-зна-ка­ко смо се по­здра­вља­ли. Оде он, до­не­се ви­ски, ста­ви га на­ма на сто и ре­че: „Пре­ба­ци­те му.” Све је има­ло не­ки дру­ги сми­сао и Га­ри нам је био мно­го за­хва­лан. Кад је од­ла­зио, окре­нуо се и ма­хао нам, а ми смо би­ли ја­ко по­но­сни. Ма­хао нам Га­ри Ку­пер!

 

ПРИ­СНОСТ ИЗ ДУ­БИ­НЕ

 

Ка­ко је да­нас? Да­нас је као и код нас. Ви­ди­те те исте ка­фа­не ко­је су до ју­че би­ле у ру­ка­ма на­ро­да или др­жа­ве, не знам, ни­је ни ва­жно, има­ле су не­ке нор­мал­не сто­ло­ве са не­што сто­ли­ца око­ло, ско­ро да је сва­ко дру­штво има­ло свој сто у ка­фа­ни, кел­не­ре смо зна­ли. По­сто­ја­ла је не­ка при­сност, осе­ћај за­јед­ни­це, ствар­на фа­ми­ли­јар­ност. Све те нај­ин­те­ре­сант­ни­је ка­фа­не – ко­је су би­ле пре­сто­ни­це људ­ске ду­ше и це­лог све­та, у ко­је су до­ла­зи­ли бо­е­ми, би­ло ког за­ни­ма­ња, пе­сни­ци, пи­сци, сли­ка­ри, но­ви­на­ри, би­ло шта – сад су у не­чи­јим ту­ђим ру­ка­ма. Су­штин­ски ту­ђим. Кел­нер, ко­ји је при­ја­тељ, с ко­јим смо се ру­ко­ва­ли кад ула­зи­мо, сад има див­но оде­ло као ови што вла­да­ју, с ве­ли­ким ма­шна­ма око гу­ше, сад је го­спо­дин и ја не мо­гу да га пре­по­знам. Ула­зим, ви­дим он ме­не пре­по­знао. Ка­жем му: „Шта ти је, бре, ти као да си ку­пио ову ка­фа­ну?” „Не, ни­сам”, ка­же. „Па као га­зда из­гле­даш.” „Са­мо из­гле­дам”, ка­же, „али ни­сам.” „Па ко ти је га­зда?” „Пој­ма не­мам”, ка­же. „Знам са­мо да је на­те­рао нас дво­ји­цу, ко­је је иза­брао да оста­не­мо, да иде­мо на не­ки курс за по­на­ша­ње и да учи­мо ен­гле­ски. Ви­ди­те ка­ко нас је обу­као.” „Па је ли ти леп­ше са­да?” Ка­же: „Јао, увек сте во­ле­ли да пра­ви­те ви­це­ве, али овај је нај­го­ри!”

Не­ста­ла је при­сност, не­ста­ло за­јед­ни­штво, не­ста­ли шарм и жи­во­пи­сност љу­ди. На­сту­пи­ли су бла­зи­ра­ност и обез­ли­че­ње. Уни­форм­ност и ро­бо­ти­зо­ва­ње. Све је апа­ра­ти­зо­ва­но и пре­ор­га­ни­зо­ва­но, не­људ­ско и сте­рил­но, пре­ди­зај­ни­ра­но и пра­зно. Та­ко је у Фран­цу­ској, убр­за­но се ка то­ме иде и код нас. Јед­на јеф­ти­на ка­фа­ни­ца, ко­ја ни­је би­ла ду­хов­но та­ко јеф­ти­на, са­да има не­ке пла­стич­не пре­свла­ке као за про­ба­ње ци­пе­ла.

Мла­ди љу­ди су ус­кра­ће­ни за мо­гућ­ност по­ре­ђе­ња. Кад смо ми би­ли клин­ци, из­ме­ђу љу­ди ко­ји ни­су исто ми­сли­ли по­ли­тич­ки, или о умет­но­сти, или шта год дру­го, по­сто­ја­ло је не­ко осе­ћа­ње да је то ма­ње ва­жно. Ва­жно је би­ло, кад сед­не­мо ма­ло да за­јед­но тро­ши­мо овај жи­вот, да нам бу­де што при­јат­ни­је, а оно дру­го не­ка сва­ко за се­бе ра­ди. Сад не.

А оазе, ци­та­де­ле, по­след­ње од­бра­не?

Има их, на­рав­но, ма­кар у „ду­бо­кој Фран­цу­ској”, ка­ко ка­жу, као што их ми још има­мо на се­лу. Во­дим Ра­шке ду­хов­не све­ча­но­сти, сли­кар­ску ко­ло­ни­ју. Про­шле го­ди­не је би­ло 4-5 му­шка­ра­ца и пар да­ма. По јед­на Ита­ли­јан­ка, Бел­ги­јан­ка, Ру­ски­ња, Аустри­јан­ка, је­дан Ја­па­нац, сли­ка­ри са ра­зних стра­на. Они су се та­ко збра­ти­ми­ли са тим на­шим на­ро­дом та­мо! А ја мо­рам да бу­дем као стро­ги та­та. Ви­дим, шта­фе­ла­ји сто­је са истим плат­ни­ма, не мр­да­ју од по­чет­ка, три цр­ти­це и ни ма­кац. Ја ко­ба­ја­ги пи­там: „До­бро, што су они до­шли ов­де, шта ра­де сад?” Ка­жу ми: „Па же­не су у ку­хи­њи, ку­ва­ју са овим на­шим же­на­ма, жао им да им не по­мог­ну, па уче на­шу ку­хи­њу, а му­шкар­ци оби­ла­зе ма­на­сти­ре, је­дан хо­ће и да се за­мо­на­ши.” Док они та­мо сли­ка­ју, до­ла­зе се­ља­ци са ра­зним пе­че­њи­ма, по­слу­же­њи­ма, ђа­ко­ни­ја­ма, и ка­жу – мо­ли­мо вас, гос’н Ба­то, ка­жи­те да то не тре­ба да пла­те, не­го је то из љу­ба­ви. Во­лео бих да ви­дим то у гра­ду, да не­ко из љу­ба­ви ка­же – дај да ти по­мог­нем да ку­ваш. То­ли­ко је жи­вот до­био не­ки ту­жан и ру­жан укус не­схва­ће­но­сти, и све то због „дик­та­ту­ре ма­те­ри­јал­ног”.

 

КА­ЖЊА­ВА­ЈУ ВИ­ЗАН­ТИ­ЈУ У НА­МА

 

Од ка­да је жи­вот ов­де по­чео на тај на­чин да се ме­ња и за­што – ми­сли­те ли да су то­ме до­при­не­ли уда­ри и при­ти­сци ко­ји­ма је наш на­род био из­ло­жен та­ко ду­го, или је то је­дан „не­за­у­ста­вљи­ви гло­бал­ни про­цес, ко­ји би­ва на­ме­тан све­ту свим сред­стви­ма?

Ми­слим да је све мно­го ра­ни­је вр­ло до­бро осми­шље­но и са­мо се упо­тре­бља­ва и усме­ра­ва он­да ка­да и она­ко ка­ко онај ко је мо­ћан про­це­ни да тре­ба. Бом­бар­до­ва­ње Ср­би­је је пр­ља­ви зло­чин хри­шћа­на пре­ма јед­ном на­ро­ду ко­ји је хри­шћан­ски, али је не­пре­кр­штен, ни­је узео ка­то­лич­ку ве­ру и у се­би ис­трај­но но­си Ви­зан­ти­ју. Па­па је не­дав­но био у Грч­кој да се из­ви­ни грч­ком па­три­јар­ху што су сру­ши­ли нај­ду­хов­ни­ју, нај­моћ­ни­ју, нај­ве­ћу пре­сто­ни­цу хри­шћан­ства: Кон­стан­ти­но­пољ. За­што је он то при­знао? Си­гур­но ни­је за­то што не­ће то ви­ше да ра­де – ево, са­да то опет ра­де са на­ма, са­да нам узи­ма­ју Ко­со­во и Ме­то­хи­ју. То је као ка­да би­смо ми оти­шли у Ита­ли­ју да узи­ма­мо до­сто­јан­ство Ка­то­лич­ке цр­кве та­мо где је она нај­ду­бље ве­за­на за сво­ју су­штин­ску уло­гу, па да то пре­да­мо не­ко­ме ко има дру­гу ре­ли­ги­ју. Ми­слим да је дав­но осми­шље­но и да се Ју­го­сла­ви­ја рас­ту­ри, да ми ни­смо ни бли­зу до­при­не­ли до­бро то­ме ко­ли­ко су до­при­не­ли по­зна­ти цен­три мо­ћи на За­па­ду или Ка­то­лич­ка цр­ква (не ка­то­ли­ци као вер­ни­ци, на­род је ту, евен­ту­ал­но, оче­ки­вао не­ку ко­рист за се­бе).

Ка­за­ће ови по­ли­тич­ки ко­рект­ни, не ча­се­ћи ча­са: „Ах, опет те те­о­ри­је за­ве­ре?

Они ће сво­је ко­је­шта­ри­је по­на­вља­ти у сва­ком слу­ча­ју. Ми, ме­ђу­тим, мо­ра­мо ви­де­ти ка­ко ства­ри до­и­ста сто­је. Без то­га не мо­же­мо ни зна­ти шта нам је чи­ни­ти.

Иако је код нас зва­нич­но про­кла­мо­ва­но да је за бу­дућ­ност Ср­би­је од ви­тал­ног зна­ча­ја да уђе у ЕУ, отуд ипак до­пи­ру до нас раз­ли­чи­ти ста­во­ви европ­ских на­ро­да и вла­да о том пи­та­њу, па и отво­рен от­пор. Ви­ди­те ли мо­гућ­ност да Евро­па бу­де за­јед­ни­ца раз­ли­чи­тих на­ро­да, а не са­мо уни­фи­ко­ва­но тр­жи­ште ис­пу­ње­но по­ли­тич­ки ко­рект­ним ста­дом?

Од ка­ко сам се ро­дио раз­ми­шљао сам на на­чин ко­ји ни­је био при­хва­ћен од оних ко­ји др­же омла­ди­ну у сво­јим ру­ка­ма. Ра­но сам осе­тио да се не­што мрач­но спре­ма, па сам сли­као Ср­би­ју са би­ком – је­дан мла­ди бик сто­ји ис­пред ру­ше­ви­на Ср­би­је, ис­пред јед­ног ма­на­сти­ра ко­јег ско­ро да не­ма, је­дан све­ти рат­ник је уну­тра го­то­во не­мо­ћан, а у по­за­ди­ни је Ср­би­ја ко­ја не­ста­је... То је дру­га го­ди­на Ли­ков­не ака­де­ми­је, 1947-48. Већ он­да сам се не­че­га упла­шио и, на жа­лост, то ме је ка­сни­је стал­но про­га­ња­ло, па сам сли­као ло­ба­ње. За­тим сам про­шао све те оп­се­си­је.

 

РЕНТАБИЛНОСТ ДИ­ЗАЈ­НИ­РА­НОГ БРАТ­СТВА

 

Ни­су љу­ди ти ко­ји би пра­ви­ли гра­ни­це. Ни Шип­та­ри ни­су та­ко ма­сов­но ру­ши­ли на­ше ма­на­сти­ре док ни­су осе­ти­ли да су по­др­жа­ни од нај­моћ­ни­је си­ле, то ни­су та­ко ни Тур­ци ра­ди­ли (има код љу­ди у исла­му по­што­ва­ња за бо­го­мо­ље). Ми­слим да њи­ма то за­пра­во и не тре­ба, што би они та­ко ру­ши­ли да ни­су за­шти­ће­ни и да им ни­је не­ко су­ге­ри­сао да им је баш то по­треб­но. Тај ко­ји вла­да све­том не­ће до­зво­ли­ти да се пра­ви брат­ство, ако му ни­је рен­та­бил­но, и не­ће до­зво­ли­ти да љу­ди бу­ду по­бо­жни на на­чин на ко­ји тре­ба да бу­ду, ако то ње­му не од­го­ва­ра.

Мно­го се  пра­ши­не и ла­жних те­ма про­из­во­ди ка­ко би се чо­ве­ку од­у­зи­ма­ло вре­ме да не би раз­ми­шљао о за­и­ста озбиљ­ним ства­ри­ма – где је пут Чо­ве­ку на ку­гли Зе­мљи? Мо­ра пре­ста­ти да са­ња да ће Евро­па и Евро­пља­ни ика­да мо­ћи са­ми се­би да иза­бе­ру од­нос пре­ма тра­ја­њу на ку­гли Зе­мљи­ној, ако то не­ко­ме од оних ко­ји су моћ­ни, ко­ји вла­да­ју, не од­го­ва­ра. Ме­ђу­тим, оста­је пи­та­ње ко су, за­пра­во, ти нај­моћ­ни­ји ко­ји вла­да­ју!

Ми­сли­те да се Евро­пи, или ЕУ, не пи­ше мно­го до­бро­га?

Евро­па има ве­ли­ке ма­те­ри­јал­не про­бле­ме, јер су љу­ди ко­је је она не­кад за­ро­бља­ва­ла, ко­ло­ни­зо­ва­ла, са­да по­ста­ли гра­ђа­ни те Евро­пе и ве­ли­ки је по­раст не­за­по­сле­но­сти. Евро је оси­ро­ма­шио ку­пов­ну моћ Евро­пе. Ве­ли­ке су кри­зе, не са­мо у Фран­цу­ској, сву­да. Све то за­ви­си од то­га ко вла­да ку­глом зе­маљ­ском. Ако на­ста­ви да вла­да јед­на гру­па љу­ди, про­фи­те­ри обо­га­ће­ни на гр­ба­чи бли­жњих, ни­ти ће се усре­ћи­ти Евро­па, ни­ти ће би­ти за­јед­ни­ца сло­бод­них љу­ди.

То не­ће да ви­де исти они што упра­во до­зво­ља­ва­ју да се Ко­со­во пре­пу­сти на ми­лост и не­ми­лост ру­ши­о­ци­ма. Ка­ко сме­ју?! Па то чак не при­па­да са­мо Ср­би­ма, као ни све оно што је ду­бок траг ду­хов­ног по­сто­ја­ња чо­ве­чан­ства, као пи­ра­ми­де. Ми тре­нут­но не мо­же­мо да за­шти­ти­мо Ко­со­во, а они ко­ји га уни­шта­ва­ју не­ће би­ти ка­жња­ва­ни. Они ко­ји су до­шли као пред­став­ни­ци „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це” су пла­ће­ни за то да га не шти­те.

Ка­да ка­же­мо да је не­што срп­ско, као што су ма­на­сти­ри на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји за­ду­жби­не срп­ских вла­да­ра, од­мах смо оп­ту­же­ни за не­ка­кав не­га­тив­ни на­ци­о­на­ли­зам; реч срп­ско је опет, као у она вре­ме­на, при­хва­тљи­ва са­мо ако има не­га­тив­не ко­но­та­ци­је. Ода­кле то по­ти­че?

То су глу­по­сти! Па ми смо би­ли нај­број­ни­ји на­род на Бал­ка­ну, а сад има­мо, пре­ма бро­ју ста­нов­ни­ка и оно­ме ка­ко је би­ло ју­че, нај­ма­њи про­стор. Наш чо­век за­пра­во и не­ма осе­ћа­ње гра­ни­ца, ми­слим да но­си у ду­би­ни ду­ше не­ку ве­ли­ку ду­хов­ну при­чу, а све што вам при­чам сам про­ве­ра­вао на пу­то­ва­њи­ма. Се­ћам се пу­то­ва­ња са оцем, ко­ји је мно­го во­лео да пу­ту­је. Био је со­лун­ски рат­ник. Ка­да до­ђе­мо у не­ку се­о­ску ку­ћу, при­ме нас у го­стин­ску со­бу, нај­леп­шу со­бу ко­ју има­ју у ку­ћи. Та­да ни­су има­ли па­ра да ку­пу­ју сли­ке Рем­бран­та, или Ба­те Ми­хај­ло­ви­ћа (по­кло­нио бих им да сам та­да био сли­кар) – на зи­ду сто­ји, ис­под див­ног ве­зе­ног пе­шки­ра, ре­кла­ма „Шел”. Ни­сам је до та­да ви­део. Ура­ми­ли је као ико­ну, да улеп­ша­ју со­бу, ис­под цве­ће, све ми­ри­ше, ле­по­та јед­на. Код нас се за Бо­жић од ко­ла­ча пр­во пар­че на­ме­њу­је за ог­њи­ште, а дру­го за пут­ни­ка на­мер­ни­ка. Наш чо­век још има не­ку људ­ску при­чу ко­ју ни­је по­тро­шио, јер је за­стао не­где у „раз­во­ју”. Ду­хов­ност је не­што што чо­век или има или не­ма, не мо­же баш да се раз­ви­је не­ким уче­њем или гим­на­сти­ком. Срп­ски на­род има не­ку ду­хов­ну ди­мен­зи­ју. У то сам се уве­рио још као млад, а по­го­то­во сад до­ла­зе­ћи са при­ја­те­љи­ма, оби­ла­зе­ћи Ср­би­ју.

 

ИСКОН И ПА­МЕТ

 

Пу­то­ва­ња са стран­ци­ма?

Се­ћам се, још је Ми­ћа био жив (Ми­ћа По­по­вић, сли­кар), пу­то­ва­ли смо са на­шим див­ним при­ја­те­љи­ма Фран­цу­зи­ма, ко­ји су би­ли та­ко срећ­ни што смо их до­ве­ли у Ср­би­ју, и за­лу­та­ли смо не­где на Зла­ти­бо­ру. Већ је био мрак, моћ. На­и­ђе­мо на не­ки ас­фал­ти­ра­ни пут на пла­ни­ни. Ми­ћа је ишао пр­ви и сре­ћом, у по­след­њем тре­нут­ку, ус­пео да ста­не. Ис­пред је би­ла про­ва­ли­ја, ас­фалт је на­гло пре­стао. Је­дан чо­век, ту је чу­вао сто­ку, иза­ђе и ка­же: „Ово је за дру­га Ти­та гра­ђе­но кад је до­ла­зио јед­ном у го­сте, па је са­мо до­тле тре­ба­ло да се са­гра­ди. То­ли­ко му је тре­ба­ло.”

На то се Фран­цуз то­ли­ко сме­јао, а кад се уми­рио ре­че да чу­је од­не­кле звук кла­ви­ра. Ути­ша­мо се и чу­је­мо за­и­ста звук из до­ли­не у да­љи­ни. Ми­сли­ли смо да ха­лу­ци­ни­ра­мо: ка­ко да се у тој пу­стој вр­ле­ти, где не­ма ни тра­га све­тла, чу­је кла­вир?! Хо­ће Фран­цуз да иде­мо за зву­ком, а овај чо­век нам ка­же: „Има ту ма­ло да­ље, ка­да пре­ђе­те пре­ко ове ру­пе, јед­но се­ло, па мо­жда ту код њих сви­ра кла­вир.”

Стиг­не­мо ми та­мо, кла­вир ма­ло ра­шти­мо­ван, је­дан деч­кић сви­ра, на­род се­ди с по­бо­жним ми­ром и слу­ша. Пи­та­мо ко је он. Ка­жу – из се­ла је, сту­ди­рао је не­где и за­вр­шио му­зи­ку, на­ба­ви­ли смо му кла­вир и ве­че­рас нам је кон­це­рат, до­шло је се­ло да га чу­је.

Фран­цу­зи су ствар­но ми­сли­ли да са­ња­ју. Је­дан од њих ме пи­та: „Ка­ко се ви кр­сти­те?” Ка­жем му. „Са три пр­ста, слич­но, са­мо дру­ги смер не­го ви.” „Ја мо­рам срп­ски да се кр­стим, не мо­гу ка­то­лич­ки, не иде”, ве­ли.

Тај исти на­род кад год мо­же пе­ва, пре­де, шта не ра­ди, не­ма се­ља­ка ко­ји не уме да ми­сли, а по­го­то­ву же­не. Не­ће ни да ка­жу шта све зна­ју. То ни­је слу­чај на За­па­ду, та­мо зна­ју са­мо што су учи­ли, иза то­га их уоп­ште не ин­те­ре­су­је. Пра­ви­ло им је – па­ме­тан сам са­мо за овај де­лић људ­ске при­че и ни­шта пре­ко то­га.

Мо­жда је нас са­мо му­ка на­те­ра­ла на то, а они, ви­со­ко­ор­га­ни­зо­ва­ни, про­сто не мо­ра­ју та­ко?

Не, ни­је са­мо то. Ми­слим да су узро­ци мно­го ду­бљи. Има не­што у кри­зи што је нео­пи­си­во ва­жно. Те­шко је то и фор­му­ли­са­ти, мо­же се са­мо не­ким ин­стинк­тив­ним осе­ћа­њем по­ра­за или по­бе­де мар­ки­ра­ти. То је ле­по осе­тио Чар­ли Ча­плин, ка­да у оном фил­му ра­ди за не­ком ма­ши­ном и уба­цу­је не­ки део. Јед­ном по­гре­ши и не уба­ци то, тра­ка га по­ву­че и он иза­ђе пљо­снат – зна­чи, сво­јом ду­ши­цом он је још та­да осе­тио шта че­ка чо­ве­ка, да по­ста­је роб ма­те­ри­јал­ног и ма­ши­не, без ду­ха и лич­но­сти. Све је са­да про­ра­чу­на­то шта чо­ве­ку тре­ба да бу­де сре­ћан, да има чак и га­ће од­ре­ђе­не мар­ке, и то је сад по­ста­ло ва­жно, по­сто­ји са­мо јед­но што не мо­гу да до­дир­ну: дух. Отуд је ово што нам се као на­ро­ду де­ша­ва – пет ве­ко­ва Ту­ра­ка, ко­му­ни­зам, је­ди­на хри­шћан­ска зе­мља у овој епо­хи ко­ја је бом­бар­до­ва­на, по­ни­жа­ва­на, осу­ђе­на да је иза­зва­ла рас­пад Ју­го­сла­ви­је, да је уби­ја­ла те сво­је су­се­де, њи­хо­ву де­цу – то­ли­ко гну­сно! Ја ина­че не умем да де­лим љу­де по на­ци­ји, имам див­не при­ја­те­ље Хр­ва­те, чак ме је је­дан пи­тао да се за­ме­ни­мо, да он бу­де Ср­бин, а ја Хр­ват. Мо­же, ка­жем му, оста­ћу исти, а ти ћеш мо­жда из­гу­би­ти ту функ­ци­ју на ко­јој си, бо­ље не­мој. Ми­слим да је то што нам ра­де то­ли­ко пр­ља­во и ни­ско, нео­про­сти­во. Пи­там се и ка­ко љу­ди не схва­та­ју да је тај Ми­ло­ше­вић, про­тив ко­јег сам ра­то­вао, ни­сам се сла­гао у мно­гим ства­ри­ма, за­ме­рао сам му, с пра­вом или не, не знам, ус­пео за ових пет го­ди­на да са­чу­ва до­сто­јан­ство и опе­ре ља­гу и са се­бе и са Ср­би­је.

 

МОЋ И ДУ­ША

 

Да ли ће се ово што зо­ве­те стра­шним вре­ме­ном на­ста­ви­ти?

Са­мо до јед­не ме­ре. Та­ко ства­ри сто­је, чо­век је сво­јим ро­ђе­њем до­био јед­но пра­во ко­је ни­кад не не­ста­је, а то је пра­во да се на­да. За то је до­вољ­но да чо­век иза­ђе на ули­цу ка­да је ле­по вре­ме, као што ја во­лим (ова­ко, све мла­ђи и мла­ђи) ис­пред ате­љеа да иза­ђем и гле­дам де­чи­цу ка­ко их мај­ке ву­ку за ру­чи­це, а кли­нац мо­ра да за­ста­је, мо­ра да те­гли ма­ми ру­ку, мо­ра да по­гле­да сва­ко го­ван­це, он се дру­жи са свим ства­ри­ма ко­је по­сто­је. Де­ца за­и­ста има­ју чи­сто­ту и зна­ње ко­је се не­ка­ко из­гу­би кроз жи­вот, а би­ло би до­бро да љу­ди за­др­же у се­би ту све­жи­ну и де­ти­њу чи­сто­ту у ду­ши, ко­ли­ко год је мо­гу­ће. Он­да се не би де­ша­ва­ло да бом­бар­ду­ју де­цу да би ис­про­ба­ли оруж­је, што се на­ма де­ша­ва­ло.

Зна­чи ли то да се од­лу­чу­ју­ћа бит­ка за Евро­пу на­ци­ја ипак не во­ди оруж­јем, не­го на пла­ну ду­ше и ду­ха?

Евро­па већ по­ка­зу­је ап­сурд­но не­при­ја­тељ­ство ти­ме што љу­ди из са­ме Евро­пе, из ње­ног „дру­гог де­ла”, не­ма­ју пра­во да оду до те Евро­пе ако же­ле. Та­кав је слу­чај са на­ма: све те­же се до­би­ја­ју ви­зе.

Спо­ми­њао сам на­ше при­ја­те­ље сли­ка­ре ко­ји су би­ли пре­срећ­ни што мо­гу да до­ђу и ви­де на­шу зе­мљу, што им ни­је оте­жан или за­бра­њен ула­зак, ра­до­ва­ли су се као де­ца. Он­да су оби­ла­зи­ли ма­на­сти­ре, па им је јед­на мла­да мо­на­хи­ња, бла­га и спо­кој­на као све­ти­ца, об­ја­шња­ва­ла по­ре­кло тих ма­на­сти­ра и до­ча­ра­ва­ла њи­хо­ву тај­ну, њи­хов сми­сао. Би­ли су за­па­ње­ни, по­го­то­ву же­не. Да не го­во­рим о оној за­па­ње­но­сти већ кад пр­ви пут угле­да­ју те ма­на­сти­ре; ка­да чо­век, за­тим, у њих ула­зи, за­и­ста је са­свим су­прот­но не­го кад ула­зи у ве­ли­ке ка­то­лич­ке цр­кве. Та­мо по­сто­ји са­мо ар­хи­тек­ту­ра и моћ, а ов­де по­сто­ји ду­ши­ца.

Же­не су би­ле збу­ње­не, пр­ви пут су ушле у не­ке ви­зан­тиј­ске хра­мо­ве, ћу­та­ле су с ве­ли­ком по­бо­жно­шћу. Јед­на Фран­цу­ски­ња, ко­ја је би­ла вр­ло ка­то­лич­ки кон­сти­ту­и­са­на, на из­ла­ску ми је ре­кла: „Ба­то, ја сам вам ра­ни­је за­ме­ра­ла ка­да сте ми го­во­ри­ли да ула­зи­мо у ва­ше хра­мо­ве и да на­у­чим по срп­ски да се кр­стим, али ја бих са­да хте­ла да на­у­чим.” По­ку­шао сам да то окре­нем на ша­лу, али оне су се оста­ле збу­ње­не про­жи­ма­ју­ћом ду­хов­но­шћу про­сто­ра у ко­ји су ушле, ми­ри­сом та­мја­на, во­ска, бо­си­о­ка, гла­со­ви­ма ко­ји по­ју, људ­ским гла­со­ви­ма. За­тим, збу­њи­ва­ло их је ко је све при­су­тан у тој ве­ли­чан­стве­ној ли­ков­ној при­чи, ча­роб­ној по ле­по­ти сво­јој – има и ђа­вол­чи­ћа не­где на мер­де­ви­на­ма, пе­ње се, и он уче­ству­је у људ­ској суд­би­ни, ан­ђел­чи­ћи, све­ци, све је ту, ни­шта ни­је из­о­ста­вље­но, це­ла људ­ска дра­ма. <

 

(Јун 2006)

 

 

Коментари >>