Људи

МОМО КАПОР, „МЕТАК ЛУТАЛИЦА БГ ДУХА” И КУЋНИ ПРИЈАТЕЉ „ГОРСКИХ ЦАРЕВА”,  ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИЈУ”

Заразни шарм национализма

„Никад нисам био заговорник идеје о Великој Србији. Мене велике државе не занимају. Идеал ми је Малта, држава која има становника као општина Вождовац, нема војску и живи савршено. Зашто би ме интересовало да сви Срби живе у једној држави, то је којешта. Срби ће припадати једној вери, једном народу, али не морају и једној држави. Срби ће се осетити да су Срби кад се сретну било где, препознају се и очи им се засветле, а то не значи да морају да ограђују велике просторе пашњака да би били срећни”

Пише: Маја Радонић

Од ње­го­вих при­ча се мо­же жи­ве­ти као Ше­хе­ре­за­да. Крај ње­га се по­ста­је но­стал­ги­чан, ду­хо­вит, ве­дар. Ни­ко нас ни­је моћ­ни­је ни с ве­ћом ла­ко­ћом учио ка­ко се во­ли сво­је. Свој град, сво­ја зе­мља, сво­је вр­ли­не и ма­не. Сво­ја „до­ма­ћа ми­то­ло­ги­ја”. Ни­ко нас ни­је леп­ше под­сти­цао да пу­ту­је­мо и с ра­до­шћу, без ма­ло­гра­ђан­ског и снис­хо­дљи­вог, от­кри­ва­мо дру­ге.

За се­бе ка­же да је ака­дем­ски сли­кар и на­ив­ни пи­сац. Дру­ги ка­жу да је он град­ска ле­ген­да, по­крет­на хро­ни­ка престонице, „ме­так лу­та­ли­ца БГ ду­ха”. Дав­но, ка­да су због то­га ле­те­ле гла­ве, био је „чет­ник по­чет­ник” на Ни­ја­га­ри­ним во­до­па­ди­ма. На дру­гој стра­ни оке­а­на, по­зван да кри­ти­ку­је ре­жим, из­го­во­рио је ан­то­ло­гиј­ску ре­че­ни­цу због ко­је је и да­нас per­so­na non gra­ta NGO сек­то­ра: „Ни­ка­да не го­во­рим ло­ше о сво­јој зе­мљи ка­да сам ван ње.” Ка­да би се да­нас јав­но од­ре­као сво­јих гор­ских при­ја­те­ља, ко­је (твр­ди) ни­је ви­део ни чуо ско­ро де­сет го­ди­на, ве­ро­ват­но би био но­ми­но­ван за Но­бе­ла за мир, мо­жда чак и за НИН-ову на­гра­ду. Али се не од­ри­че.

Сме­је се сме­хом чо­ве­ка ко­ји уме да над­жи­ви зле је­зи­ке.

Мо­мо Ка­пор у „НА­ЦИ­ЈИ”.

• Иако је на­ша зе­мља увек би­ла део Евро­пе, ма­кар ге­о­граф­ски, са­да по­но­во по­ку­ша­ва да бу­де при­хва­ће­на од те Евро­пе као рав­но­прав­на чла­ни­ца у ЕУ, али мо­ра да ис­пу­ни мно­ге „про­по­зи­ци­је” до тог ци­ља. Ода­кле по­ти­че та­ква срп­ска „те­жња ка Евро­пи”?

Као ста­ро­вре­мен­ски чо­век, се­ћам се про­вин­циј­ских гра­до­ва из мог де­тињ­ства и ра­не мла­до­сти. У тим гра­до­ви­ма увек је по­сто­ја­ла ка­фа­на или хо­тел „Евро­па”. У Са­ра­је­ву је био хо­тел „Евро­па”, Јеф­та­но­ви­ћев, ве­ле­леп­но зда­ње гра­ђе­но у нео­кла­сич­ном аустро­у­гар­ском сти­лу, од си­вог ка­ме­на. Уну­тра су би­ли окру­гли мер­мер­ни сто­чи­ћи и но­ви­не на тр­сци, пио се ка­пу­ци­нер, на зи­до­ви­ма су би­ле уља­не сли­ке ма­лих мај­сто­ра ку­фе­ра­ша ко­ји су сти­за­ли из Аустри­је, Ма­ђар­ске и Че­шке. На сли­ка­ма су би­ле жи­во­пи­сне бо­сан­ске сце­не, а ба­шта тог хо­те­ла гле­да­ла је у раз­ва­ли­не ста­рог тур­ског ба­за­ра. За­јед­но са звец­ка­њем ка­ши­ки­ца ко­је су уда­ра­ле у шо­љи­це са ка­пу­ци­не­ром, чуо се и вр­ло бли­ски, на све­га сто ме­та­ра, од­јек му­је­зи­на ко­ји су ку­ји­са­ли са ми­на­ре­та. У то вре­ме још ни­су би­ли уве­де­ни звуч­ни­ци, па су се они, не­срећ­ни­ци, још пе­ли го­ре. Ори­јент се ме­шао и тро­вао тај европ­ски ам­би­јент. У Ср­би­ји, у па­лан­ка­ма, би­ле су ка­фа­не „Евро­па”, го­то­во да не­ма ме­ста ко­је ни­је има­ло јед­ну ка­фа­ну ола­ји­са­ног па­то­са са пе­ћи на угаљ и цр­ве­но-бе­лим коц­ка­стим стол­ња­ци­ма, где су љу­ди до­ла­зи­ли пре под­не са све­же од­штам­па­ним но­ви­на­ма, да по­пи­ју ка­фу, та­ко­зва­ни ком­плет, јер је ка­фа би­ла џе­зва, ше­ћер одво­је­но, шо­ља фил­џан и ра­тлук са чач­ка­ли­цом. Ис­пред те ка­фа­не са не­ко­ли­ко сто­ло­ва се ре­дов­но ме­ло и по­си­па­ло во­дом, да се упи­је пра­ши­на. То је био ми­рис Евро­пе за ко­јом смо ми че­зну­ли. Та­ко­ђе и у Бе­о­гра­ду, по пе­ри­фе­ри­ја­ма и у цен­тру су би­ли чу­ве­ни кро­јач­ки са­ло­ни „Д’Па­ри”, са без­гла­вом лут­ком у из­ло­гу, на ко­јој је би­ло по­ла не­до­вр­ше­ног ко­сти­ма Ко­ко Ша­нел, и Ај­фе­ло­вом ку­лом од ши­би­ца, ко­ју је на­пра­вио не­ки ло­кал­ни ге­ни­је. Уну­тра, на сто­чи­ћу је би­ло пре­гршт па­ри­ских мод­них илу­стра­ци­ја ста­рих де­сет го­ди­на, по­жу­те­лих, та­ко да су да­ме мо­гле да пре­ли­ста­ју те жур­на­ле и иза­бе­ру за­ста­ре­ли мо­дел, ко­ји је Па­риз већ одав­но за­бо­ра­вио. На­ша љу­бав пре­ма Евро­пи има да­ле­ке ко­ре­не, Евро­па је од­у­век био сан, да­ле­ки сан. По­след­њих го­ди­на Евро­па је би­ла пре­тво­ре­на у пла­стич­не ке­се са ко­ји­ма су се љу­ди вра­ћа­ли из ку­по­ви­не, јер ми смо би­ли је­дан од рет­ких на­ро­да ко­ји је ишао да се об­у­че чак у дру­гу зе­мљу. Та­кав слу­чај не по­сто­ји ни у исто­ри­ји ни у ге­о­гра­фи­ји. Не по­сто­ји слу­чај да Шве­ђа­ни иду да ку­пе клом­пе у Дан­ску или да Ита­ли­ја­ни од­ла­зе у Фран­цу­ску да се обу­ку, а Бел­ги­јан­ци у Ита­ли­ју. Ме­ђу­тим, ми смо ма­сов­но хр­ли­ли ка том европ­ском сну, ко­ји је зна­чио да ће­мо се вра­ти­ти еле­гант­ни­ји не­го што смо би­ли, и да ће­мо сво­је ста­ре ижва­ка­не ци­пе­ле оста­ви­ти по­крај сто­ли­це на ко­јој смо про­ба­ли но­ве, бли­ста­ве, и да ће их са га­ђе­њем по­ку­пи­ти про­да­ва­чи­ца, ста­ви­ти у ке­су и ба­ци­ти у ђу­бре, а ми иза­ћи леп­ши не­го што смо би­ли.

ЗАНОС ЛИ­ЦИ­ДЕР­СКИХ СР­ЦА

Са­да смо, да­кле, об­но­ви­ли ту ста­ру љу­бав, јер је по­сто­јао је­дан ду­ги пе­ри­од у на­шим жи­во­ти­ма ка­да смо би­ли Евро­па и ка­да је це­ла зе­мља од­ла­зи­ла у Евро­пу, не на­ла­зе­ћи у то­ме ни­шта чуд­но. По­ла на­ших рад­ни­ка је ра­ди­ло у Евро­пи, ро­ђа­ци су од­ла­зи­ли да их оби­ђу и осе­ћа­ли су се нор­мал­но. По­сле оби­ла­ска чуд­них гра­до­ва ски­да­ли би ци­пе­ле ко­је су их жу­ља­ле, ба­ца­ли ке­се по­ред се­бе и из­го­ва­ра­ли чу­ве­ну ре­че­ни­цу: „Ја не бих жи­вео ов­де да ми да­ју ми­ли­он днев­но!” Ни­ко им ни­је да­вао ми­ли­он днев­но, ни­ти их је звао да жи­ве ту, али ми смо би­ли су­пер­и­ор­ни, код нас је би­ло мно­го бо­ље, при­јат­ни­је.

• Не­пи­са­но пра­ви­ло је да се сви они ко­ји из­ра­жа­ва­ју сум­ње или ре­зер­ве по­во­дом ула­ска у ЕУ по сва­ку це­ну озна­ча­ва­ју као нео­бра­зо­ва­ни, нео­ба­ве­ште­ни, ко­ји не ви­де да­ље од сво­је огра­де, јер ни­су ни­кад ни би­ли та­мо. Ка­да сте Ви у пи­та­њу, та­ква „ар­гу­мен­та­ци­ја” не сто­ји, јер сте про­пу­то­ва­ли без­ма­ло цео свет, би­ли у свим нај­зна­чај­ни­јим свет­ским пре­сто­ни­ца­ма, али ипак из­ра­жа­ва­те сум­ње у вези са тим пи­та­њем, па вас озна­ча­ва­ју као на­ци­о­на­ли­сту?

Ја то и је­сам. Та љу­бав пре­ма Евро­пи нај­бо­ље се осе­ћа 1. ја­ну­а­ра, ка­да Ср­би пре­ко пра­се­ћег пе­че­ња, са­ла­те од цве­кле, ру­ске са­ла­те, пих­ти­ја и оста­лих ђа­ко­ни­ја, гле­да­ју у под­не пре­нос кон­цер­та из Беч­ке опе­ре, слу­ша­ју „На ле­пом пла­вом Ду­на­ву”. Жва­ћу­ћи та­ко, док им ка­пље са­ла­та од цве­кле на стол­њак, го­во­ре: „Ух, ала жи­ве!” Јер то је сјај нео­пи­сан. То је опе­ра у ко­јој се­де нај­по­вла­шће­ни­ји љу­ди из Евро­пе са до­сад­ним же­на­ма чи­је се фри­зу­ре још пу­ше ис­под ха­у­ба, а из­во­ди се му­зи­ка ко­ја је ком­по­но­ва­на за со­ба­ри­це и под­о­фи­ци­ре. То је ла­ка Штра­у­со­ва му­зи­ка ко­ју сви­ра­ју из­ан­ђа­ле ка­пе­ле у беч­ким пар­ко­ви­ма, под ве­ња­ци­ма око ко­јих се ше­та свет, али она је сим­бол Евро­пе. Из ње је мо­гу­ће про­чи­та­ти све – из те се­це­си­о­ни­стич­ке на­кин­ђу­ре­но­сти, по­лу­ба­рок­не дво­ра­не, ко­ја из­гле­да као тор­та из­ну­тра, од тог све­та ко­ји се­ди, до ор­ке­стра у ко­јем на кра­ју, за вре­ме мар­ша Ра­дец­ки, по­след­њи му­зи­чар из ре­да ва­ди ку­бу­ру и опа­ли. Тај Ра­дец­ки марш је из­во­ђен ис­пред аустриј­ске вој­ске ко­ја је по Ма­чви ве­ша­ла се­ља­ке, же­не и де­цу, па­ли­ла ку­ће, а та ку­бу­ра ни­је ни ма­ло по­мо­гла да та вој­ска не бу­де бед­но про­те­ра­на и са Це­ра и са оста­лих ме­ста, да их по­те­ра је­дан оби­чан опа­нак, блат­ња­ви. Та му­зи­ка и њен ква­ли­тет, то му­зич­ки тран­спо­но­ва­но ли­ци­дер­ско ср­це са огле­дал­цем, у ко­јем се огле­да­ју слу­жав­ке – то је вр­ху­нац Евро­пе, то је сим­бол Евро­пе пре­ма ко­јој че­зне Ср­би­ја.

СНО­ВИ НА КРЕ­ДИТ

• Са се­би свој­стве­ним шар­мом, пи­са­ли сте и о дру­гим слич­ним сим­бо­ли­ма?

Дру­ги сим­бол је сва­ка­ко шо­пинг. Они ко­ји та­ко стра­сно за­го­ва­ра­ју ула­зак у Евро­пу не зна­ју су­шти­ну Евро­пе, не зна­ју за ма­ле над­ни­це, за штрај­ко­ве, за то ка­ко Евро­па хва­та на по­крет­ној тра­ци оне ко­ји до­ла­зе да је хра­не и да јој слу­же, ка­ко је не­ми­ло­ср­дан си­стем от­пла­те кре­ди­та. Ви та­мо до­би­је­те ку­ћу, трав­њак, дво­ја ко­ла, али то ни­је ни ва­ша ку­ћа, ни ваш трав­њак, ни ва­ших дво­ја ко­ла, то су све ства­ри за ко­је ни­сте пла­ти­ли кре­дит, и ако не от­пла­ти­те јед­ну-две ра­те, оста­је­те без то­га. Њи­хо­ва љу­бав пре­ма до­ла­ру, фун­ти, еуру ни­је ли­хвар­ска љу­бав – ни­ко од њих то не бро­ји, нов­ча­ни­це су ула­зни­ца за је­дан тип жи­во­та. На при­мер, да ако сте бо­ле­сни не мо­ра­те ићи у јав­ну бол­ни­цу где се на ва­ма ве­жба­ју арап­ски сту­ден­ти, не­го у при­ват­ну кли­ни­ку, да вам де­ца не­ће ићи у јав­ну шко­лу где ће се на­ву­ћи на дро­гу или до­би­ти нож у сто­мак на ве­ли­ком од­мо­ру, не­го ће ићи у при­ват­ну шко­лу, строг ко­леџ, и да ће­те ста­но­ва­ти у од­ре­ђе­ном квар­ту ко­ји се увек по­ме­не при пр­вом упо­зна­ва­њу: „Из­ви­ни­те, а где ста­ну­је­те?” и ви ка­же­те да ста­ну­је­те, ако сте у Њу­јор­ку на при­мер, из­ме­ђу 30-те и 90-те ули­це, са Ис­точ­не стра­не, што је при­стој­но, и он­да се у тој ко­ор­ди­на­ти из­ме­ђу аве­ни­је и ули­це про­на­ђе ваш со­ци­јал­ни ста­тус. Ако ста­ну­је­те ис­под то­га, или за­пад­но или се­вер­но од то­га, то ви­ше ни­је до­бар крај и ви ви­ше не­ма­те ула­зни­цу за при­стој­ну кон­вер­за­ци­ју.

Ов­де то, на­рав­но, не­ма ни­ка­кве ве­зе – на Де­ди­њу, по­ред ско­ро­је­ви­ћа бо­га­та­ша, по­сто­је ку­ће у ко­ји­ма ста­ну­је крај­ња си­ро­ти­ња, док на Но­вом Бе­о­гра­ду ста­ну­ју и бо­га­ти љу­ди. Код нас не­ма при­ват­них шко­ла да би де­те ишло у не­ку бо­љу шко­лу, не­го у ону ко­ја при­па­да квар­ту где ста­ну­је, ни­ти има бо­ље бол­ни­це по­ред оне у ко­ју сви иду. Ов­де по­сто­ји јед­на де­мо­кра­тич­ност жи­во­та у том сми­слу што не гу­би­те мно­го ако ис­пад­не­те из ма­ши­не за за­ра­ђи­ва­ње, на­ћи ће­те не­ки дру­ги по­сао, ра­ди­ће­те не­што дру­го, по­мо­ћи ће вам при­ја­те­љи, ку­мо­ви, по­зна­ни­ци, слу­чај­но­сти, ро­ди­те­љи, не знам ни ја ко. Ов­де по­сто­ји јед­на вр­ста бли­ско­сти ко­ја не под­ле­же том сви­ре­пом ран­ги­ра­њу; они ко­ји ни­су оста­ја­ли без цен­та на ули­ца­ма За­па­да не зна­ју ка­ко то из­гле­да. Они ми­сле да је све мед и мле­ко и шо­пинг, ма­да већ ма­ње ми­сле, јер на За­па­ду ви­ше не по­сто­ји ни­шта што мо­же да се ку­пи, а што не мо­же и ов­де. Пре­ко нај­мо­дер­ни­јих пре­ску­пих ци­пе­ла и оде­ће свих вр­ста, ко­ја се на­ла­зи у стра­ним бу­ти­ци­ма, или цр­них шпа­ге­та, фран­цу­ских си­ре­ва свих вр­ста, за­јед­но са ло­со­сом и ка­ви­ја­ром, За­пад је на не­ки на­чин већ до­шао ов­де и ми мно­го ма­ње за­ста­је­мо пред из­ло­зи­ма ино­стра­них гра­до­ва ди­ве­ћи се не­че­му че­га не­ма ов­де. Јер је и ов­де сти­гао ка­пи­та­ли­зам.

ЕВРО­ПА И МИ

• Ми­сли­те, ка­да се тај наш но­ви су­срет са Евро­пом нај­зад до­го­ди, да ће би­ти по­тре­са и раз­о­ча­ра­ња?

Ср­би су ви­ше од 50 го­ди­на че­ка­ли да ка­пи­та­ли­зам до­ђе, пљу­ва­ли су со­ци­ја­ли­зам, на­ла­зи­ли му све за­мер­ке, со­ци­ја­ли­зму је би­ло не­при­јат­но од то­ли­ко за­мер­ки, ћу­тао је и тр­пео и на кра­ју је про­пао за­јед­но са Бер­лин­ским зи­дом, за ко­ји смо ве­ро­ва­ли да ће тра­ја­ти 1000 го­ди­на, али ни­је. Та­да је до­шао ка­пи­та­ли­зам, наш ста­ри ве­ли­ки сан.

Шта ће­мо у Евро­пи? Евро­па је до­шла ов­де са сво­јим не­ми­ло­срд­ним за­ко­ни­ма о от­пу­шта­њу рад­ни­ка, о пла­ћа­њу шко­ла­ри­не, о пла­ћа­њу ле­ко­ва, бол­ни­ца, ни­шта ви­ше ни­је бес­плат­но, све има сво­ју це­ну, це­на елек­трич­не енер­ги­је енорм­но ра­сте, хра­на је та­ко­ђе ску­па и ја не ви­дим ни­ка­квог раз­ло­га да се че­зне за Евро­пом у том сми­слу.

• Да­кле: Евро­па и ми. Би­ће то, ми­сли­те, јед­на кон­тро­верз­на љу­бав?

Ја ни­сам про­фе­си­о­на­лац и осе­ћам се по­ма­ло стра­но у ва­шем ча­со­пи­су ко­ји је вр­ло па­ме­тан, па­мет­ни­ји од ме­не мо­жда ви­ше не­го што би тре­ба­ло, али ми­слим здра­вом гла­вом, здра­вом па­ме­ћу. По­сто­ји Евро­па и по­сто­ји ЕУ ко­ја тре­ба да нас при­ми. Ко­ли­ко год је на­ма по­треб­на Евро­па, ми смо још по­треб­ни­ји њој, то се мо­ра зна­ти, то је основ­на чи­ње­ни­ца. Јер ка­да ЕУ при­ми све зе­мље око нас, ко­ји­ма не по­ста­вља услов да ухва­те и ис­по­ру­че два од­бе­гла чо­ве­ка, оста­ће­мо је­ди­но ми ко­ји не­ће­мо би­ти „у Евро­пи”. То ће би­ти пра­ви рај, као бес­ца­рин­ска зо­на! То је на­рав­но ап­со­лут­но не­мо­гу­ће, јер кроз на­шу зе­мљу, ко­ја не­ће би­ти у ЕУ, још увек ће да про­ла­зе нај­зна­чај­ни­је тран­свер­за­ле, сви пу­те­ви, све нај­кра­ће же­ле­знич­ке пру­ге од Евро­пе пре­ма Бли­ском ис­то­ку, сви ави­он­ски ко­ри­до­ри ко­је ће кон­тро­ли­са­ти на­ша кон­тро­ла лет­ња, на кра­ју – не­ће мо­ћи та Евро­па да скло­ни Ду­нав на не­ко дру­го ме­сто, не­го ће Ду­нав да про­ти­че ту као глав­на во­де­на са­о­бра­ћај­ни­ца. Мо­же­те ли за­ми­сли­ти Евро­пу са­мо без свих тих ства­ри ко­је сам на­бро­јао, не на­во­де­ћи дру­ге? Је­ди­но ће ов­де да се га­ји здра­ва хра­на без пе­сти­ци­да, јер их не­ће­мо има­ти, зна­чи нај­ску­пља хра­на на све­ту. На­ше ме­со има ин­тен­зи­тет ко­ји сва­ко нор­ма­лан раз­ли­ку­је од ре­ци­мо ита­ли­јан­ског ме­са – ка­да ску­ва­те њи­хо­ву ју­не­ти­ну она је сва бле­да и ни­ка­ква, без ми­ри­са. Из­ме­ђу на­ше пр­шу­те и уку­са парм­ске бле­де пр­шу­те, ко­ја је нај­чу­ве­ни­ја на све­ту, из­ме­ђу на­ших ма­сли­на и њи­хо­вих, из­ме­ђу на­ших си­ре­ва (од ко­јих мо­же да се на­пра­ви мно­го бо­ља та­бла не­го од чу­ве­них фран­цу­ских си­ре­ва) и њи­хо­вих је огром­на раз­ли­ка, у на­шу ко­рист. За­ми­сли­те та­блу на ко­јој има­те ње­гу­шки сир, сје­нич­ки бе­ли, мла­ди дрх­та­ви сир из Чач­ка, или онај ма­ло ста­ри­ји из Кра­ље­ва, фан­та­стич­на ле­пе­за си­ре­ва ко­ји има­ју пра­ве уку­се, ко­ји ни­су па­ко­ва­ни и не про­да­ју се као ком­плет у аеро­дром­ским дју­ти-фри шо­по­ви­ма, не­го на отво­ре­ним пи­ја­ца­ма, из отво­ре­них шер­пи, што је та­мо не­мо­гу­ће. У Сло­ве­ни­ји је ви­ше не­мо­гу­ће ку­пи­ти ко­ба­си­цу од нор­мал­ног се­ља­ка, она мо­ра да бу­де упа­ко­ва­на, кра­став­ци мо­ра­ју да бу­ду пра­ви, а не за­кри­вље­ни као код нас, сир не сме да се про­да­је отво­рен, не­го та­ко­ђе за­па­ко­ван. Европ­ска за­јед­ни­ца је по­де­ли­ла шта ко мо­же да ку­пу­је – ви не­ће­те мо­ћи да ку­пу­је­те ов­де срем­ску ко­ба­си­цу, не­го ће­те мо­ра­ти да ку­пу­је­те са­фа­ла­ду или ма­ђар­ску са­ла­му, мле­ко из Дан­ске, пу­тер из Швед­ске... То је је­дан при­вид­но ле­по уре­ђен свет, али свет ни­ка­да не мо­же да се уре­ди да бу­де иде­а­лан, јер он­да би био ис­кљу­чен слу­чај Го­спо­да Бо­га, ко­ји се ма­ло по­и­гра­ва са тим ства­ри­ма а на кра­ју се пи­та.

АНА­ТО­МИ­ЈА СЕР­ВИЛ­НО­СТИ

• Да ли по­сто­ји та­ква про­це­на и у Евро­пи и ода­кле стал­на до­дат­на усло­вља­ва­ња ко­ја се ис­по­ста­вља­ју Ср­би­ји за на­ста­вак пре­го­во­ра?

Сва­ко­ме је очи­глед­но да Евро­па по­ста­вља вр­ло стро­ге усло­ве да би на­ста­ви­ла пре­го­во­ре о на­шем ула­ску и да се ти усло­ви очи­глед­но не ис­пу­ња­ва­ју, јер је не­мо­гу­ће ухва­ти­ти ге­не­ра­ла Рат­ка Мла­ди­ћа, још ма­ње Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа, за ко­је се не зна где су, као да су у зе­мљу про­па­ли. Да­кле, тра­жи се не­што што је не­мо­гу­ће, а мо­жда су обо­ји­ца већ мр­тви. Мо­жда су, не дај Бо­же, обо­ји­ца већ ухва­ће­ни, па их Евро­па кри­је да би нас др­жа­ла у стал­ној тен­зи­ји и по­ста­вља­ла не­мо­гу­ће усло­ве. Као да је то­ли­ко ва­жно да се ис­по­ру­че два чо­ве­ка због на­вод­них и не­до­ка­за­них зло­чи­на. Као да је то нај­пре­суд­ни­ја ствар на све­ту!

По ме­ни, на­ши по­ли­ти­ча­ри, да не­ма­ју ту осо­би­ну да му­ља­ју и ску­пља­ју по­ли­тич­ке по­е­не на на­шој по­ли­тич­кој сце­ни, да се упли­ћу и за­пли­ћу, мо­гли би да се по­на­ша­ју са­свим дру­га­чи­је. Мо­гли би отво­ре­но да ка­жу да не мо­гу да ухва­те Рат­ка Мла­ди­ћа и Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа и да не­ће у Евро­пу! Јед­но­став­но, ми не­ће­мо у Евро­пу, из­во­ли­те. Шта би он­да Евро­па мо­гла да ура­ди?

Слу­чај је исти као кад сам био млад, за­љу­бљен у не­ку де­вој­ку ко­ја ме ни­је хте­ла, а ко­ја је зна­ла да сам за­љу­бљен – ја сам об­ле­тао око ње, ку­мио, мо­лио, сва­шта ра­дио, све до јед­ног тре­нут­ка кад сам ре­као да ме уоп­ште ви­ше не ин­те­ре­су­је, да је мр­тва за ме­не. У том тре­нут­ку она је по­че­ла да ју­ри за мном. То је јед­но­став­но ста­ро пра­ви­ло – док ју­ри­те за не­ким, тај вас не­ће, ако ка­же­те да вам ни­је ста­ло, а и не тре­ба да вам је ста­ло, та­да хо­ће. Ми­слим да је сер­вил­ност на­ших по­ли­ти­ча­ра ре­зул­тат њи­хо­ве уце­ње­но­сти по­ло­жа­ји­ма ко­је за­у­зи­ма­ју.

Јед­но­став­но, ка­да би пре­ста­ли то да ра­де, не би би­ли на тим ме­сти­ма на ко­ји­ма су. Па шта? Оти­шли би и би­ли би про­фе­со­ри уни­вер­зи­те­та, ди­рек­то­ри фа­бри­ка, не­што би дру­го ра­ди­ли. То ни­је ни­шта стра­шно, на­рав­но. Али они су „уну­тра” и, не схва­та­ју­ћи, ауто­мат­ски су, ко­рак по ко­рак, уву­че­ни у ту псе­у­до­ди­пло­мат­ску игру ко­ја је то­тал­на бе­сми­сли­ца. Ни­ко од њих не сме да ка­же да му ни­је ста­ло да уђе у ЕУ.

По­ли­ти­ча­ри су ди­рект­но уце­ње­ни или пла­ће­ни од за­пад­них не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја на раз­не на­чи­не – пре­во­ди­ма сво­јих књи­га, сту­диј­ским пу­то­ва­њи­ма, на­шли су се на ли­ста­ма ве­чи­тих ста­нов­ни­ка кон­гре­са и сим­по­зи­ју­ма са днев­ни­ца­ма и ави­он­ским кар­та­ма, што ни­је ма­ло – њи­ма је нор­мал­но да ву­ку у том прав­цу. Али пи­тај­те пр­вог се­ља­ка на Ка­ле­ни­ћа пи­ја­ци ко­ји про­да­је кром­пир из Ива­њи­це да ли му је до Евро­пе. Ако вас не уда­ри кан­та­ром по гла­ви, до­бро сте про­шли, јер му Евро­па не па­да на па­мет. Шта ће он у Евро­пи? Ње­гов кром­пир не­ће би­ти из­ве­зен у дру­ге зе­мље, ма­да је нај­бо­љи, би­ће ај­да­хо кром­пир, би­ће кром­пир из Швед­ске, или из Хо­лан­ди­је, ко­ји не­ма уку­са, ко­ји је бљу­тав.

Пи­тај­те на­род да ли му је ста­ло до Евро­пе. На­рав­но да не. До та­ко­зва­не Евро­пе, бо­ље ре­ћи до те пред­ста­ве о Евро­пи ко­ју ми има­мо, ста­ло је са­мо јед­ном тан­ком сло­ју у овој зе­мљи ко­ји је број­ча­но ско­ро за­не­мар­љив. Као што је број ди­си­де­на­та за вре­ме Ти­та био за­не­мар­љив, ни­је их би­ло ви­ше од 100, ових има 1000 и још ко­ја хи­ља­да оних што се на­ла­зе у тим не­вла­ди­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма ко­је фи­нан­си­ра­ју раз­не слу­жбе са За­па­да.

БОМ­БАР­ДО­ВА­ЊЕ КАО ПОП-АРТ

• Сли­кар­ство је ва­ша пр­вен­стве­на во­ка­ци­ја, ва­ше опре­де­ље­ње, а Бе­о­гра­ђа­ни су не­дав­но би­ли у при­ли­ци да ви­де ва­шу из­ло­жбу у га­ле­ри­ји „Евро­па”. Ка­ко вам из­гле­да на­ша ли­ков­на сце­на?

Бе­о­град је ме­га­ло­по­лис, ве­ле­град, по све­му сем по сво­јим га­ле­ри­ја­ма. Из тих га­ле­ри­ја би­је стра­шна про­вин­циј­ска ча­мо­ти­ња. Оне су да­ле­ки ехо умет­но­сти ко­ја се ра­ђа­ла и би­ла у мо­ди на За­па­ду пре 20, 30 и ви­ше го­ди­на. Њи­ма вла­да­ју ме­ди­о­кри­те­ти у нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва, из­у­зи­ма­ју­ћи не­ке ча­сне из­у­зет­ке. То је вр­ста исто­ри­ча­ра умет­но­сти ко­ји ни­су пу­то­ва­ли да­ље од Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла и ко­ји сма­тра­ју да је то је­ди­но ме­ри­ло умет­но­сти у Евро­пи и све­ту. Иако на Ве­не­ци­јан­ском би­је­на­лу по­сто­је па­ви­љо­ни ко­ји не­гу­ју кла­сич­ну сли­кар­ску шта­фе­лај­ску умет­ност (ка­кви су ру­ски, ки­не­ски, бу­гар­ски, да не на­бра­јам да­ље), ти исто­ри­ча­ри умет­но­сти узи­ма­ју са­мо оно што је на­вод­но по­след­њи хит, кон­цеп­ту­а­ли­зам и пер­фор­манс, и без ика­кве кри­тич­ке све­сти то пре­но­се ов­де. Они вла­да­ју овим гра­дом, они су у свим жи­ри­ји­ма, до­де­љу­ју на­гра­де и ути­цај­на ме­ста. То је јед­на ма­ла гру­па љу­ди ко­ја је уве­ла стра­хо­вла­ду, не сву­где, јер још увек по­сто­ји не­ко­ли­ко га­ле­ри­ја у ко­ји­ма се не­гу­је шта­фе­лај­ска умет­ност и по­сто­ји на кра­ју кра­је­ва не­ми­ло­срд­но сли­кар­ско тр­жи­ште ко­је то пот­пу­но ис­пра­вља. Ја још ни­сам срео ни­ти ви­део у свом жи­во­ту, а знам све му­зе­је и мно­го ди­рек­то­ра му­зе­ја по све­ту, ни­ко­га ко би от­ку­пио и ста­вио у свој апарт­ман хр­пу ђу­бре­та, зар­ђа­лих фе­де­ра и ма­дра­ца, по­су­тих кре­чом и из­ме­том. То ни­сам ви­део ни у јед­ном ен­те­ри­је­ру, сву­да су ви­си­ле сли­ке и то вр­ло ску­пе.

То пре­но­ше­ње јед­ног стра­шно пре­ва­зи­ђе­ног, ста­рог и из­ан­ђа­лог на­чи­на као аван­гар­де у ове на­ше бед­не га­ле­риј­ске усло­ве де­лу­је ви­ше не­го јад­но, јер је то плод зна­ња и љу­ба­ви про­ви­ци­ја­ла­ца ко­ји ни­су ви­де­ли да­ље од Ве­не­ци­је и лон­дон­ске „Но­ве Тејт га­ле­ри­је” (ста­ру ни­су ви­де­ли). То су „струч­ња­ци” са ке­са­ма ко­ји се вра­ћа­ју са тих пу­то­ва­ња и до­но­се сво­ја „ис­ку­ства” ов­де, и про­сто не мо­гу да за­ми­слим ка­ко ће је­дан мла­ди сли­кар ко­ји сад има 18 го­ди­на да се про­би­је кроз ту џун­глу ин­те­лек­ту­ал­них на­ка­за, ва­за­ла јед­не ла­жне умет­но­сти. Та ла­жна умет­ност је по­че­ла у Аме­ри­ци, у Њу­јор­ку. У јед­ном тре­нут­ку је та­мо би­ло до­ста ку­фе­ра­ша, ло­ших сли­ка­ра из Евро­пе ко­ји су до­ла­зи­ли и сли­ка­ли жа­нр сце­не и пор­тре­те, и они су од­лу­чи­ли да на­пра­ве сво­ју „умет­ност”. Он­да је то пр­ви за­по­чео Џек­сон По­лок, по­си­па­ју­ћи у сли­кар­ству ак­ци­је плат­на ко­ја ви­ше ни­су би­ла на шта­фе­ла­ју, не­го на па­то­су, као да ра­ди ин­ди­јан­ске то­те­ме, оби­ла­зе­ћи их у круг. За њим су кре­ну­ли и оста­ли. Ка­сни­је је Ли Ка­сте­ли, чу­ве­ни тр­го­вац и ди­лер ко­ји је из­ми­слио Ен­ди Вор­хо­ла, Ра­у­ла Шен­бер­га и ту пле­ја­ду њу­јор­шких сли­ка­ра от­па­да­ка и ина­у­гу­ри­сао поп-арт, с огром­ним па­ра­ма уло­же­ним у то уз­вра­тио Евро­пи уда­рац. Тај по­врат­ни аме­рич­ки ути­цај је та­ко пре­пла­вио Евро­пу и ви да­нас мо­же­те у Ри­му, ко­лев­ци кла­сич­не умет­но­сти, да ви­ди­те ла­жне ма­ле пр­ља­ве Шен­бер­ге, По­ло­ке или Вор­хо­ле, на­ро­чи­то је он у мо­ди, та­ко да је Ита­ли­ја за­бо­ра­ви­ла де­ли­мич­но на сво­ју кла­сич­ну умет­ност. Али са­да се ја­вља­ју по­кре­ти нео­ре­не­сан­са и сли­ка­ри ко­ји вра­ћа­ју до­сто­јан­ство сли­кар­ству. Но, ов­де то­га не­ма. Ов­де је све упр­ља­но, а та есте­ти­ка ру­жног ко­ја је та­да ина­у­гу­ри­са­на на­ма се бу­квал­но оби­ла о гла­ву у ви­ду бом­би ко­је су нам се сру­чи­ле на гла­ву и на­пра­ви­ле ру­ше­ви­не поп-ар­та и ђу­бре­та од на­ших гра­до­ва, мо­сто­ва, пи­ја­ца. То је био пра­ви пер­фор­манс и ин­ста­ла­ци­ја.

УЗ­ГА­ЈА­ЊЕ ОСЕ­ЋА­ЈА КРИ­ВИ­ЦЕ

Бе­о­град ина­че не во­ли да го­во­ри о бом­бар­до­ва­њу, та те­ма се из­бе­га­ва, чак и на го­ди­шњи­це се не по­ми­ње, вр­ло рет­ко, по­ста­ви се је­дан ве­нац и то је све, у еми­си­ја­ма се то­ме по­све­ти два ми­ну­та и го­то­во. Као да не­ко хо­ће да се за­бо­ра­ви тај зло­чин, јер тај зло­чин сме­та на­шем ула­ску у Евро­пу и NA­TO ин­те­гра­ци­је.

На­пи­сао сам јед­ну при­чу о Ка­ра­ђор­ђу ко­ји ни­је био па­три­о­та, јер да је био па­три­о­та он не би др­жао Ср­бе као та­о­це, већ би се пре­дао да­хиј­ском су­ду да до­ка­же сво­ју ис­прав­ност и то пред Мех­мед Фо­чом од сто­ти­ну ље­та, јед­ним од нај­у­ти­цај­ни­јих прав­ни­ка свог вре­ме­на, у чи­ју пра­вич­ност ни­ко ни­је сум­њао. Та­ко је Карађорђе спре­чио да се Ср­би вој­но при­дру­же ото­ман­ској им­пе­ри­ји, па ка­да нас они ту­ку то­по­ви­ма да не гле­да­мо са стра­не, да сви ту­че­мо исто. То би би­ло мо­је ту­ма­че­ње иде­је о ула­ску у NA­TO, под њи­хов ки­шо­бран. Да ни­је мон­стру­о­зно, би­ло би сме­шно: тра­жи­ти да те при­ми ор­га­ни­за­ци­ја ко­ја те је бом­бар­до­ва­ла и уби­ла 3000 љу­ди, и то не та­ко дав­но. Још се за то на­ла­зе пра­ви и ва­ља­ни раз­ло­зи, а про­блем је са­мо тех­нич­ко уса­гла­ша­ва­ње на­ших по­тен­ци­ја­ла са са­вре­ме­ним по­тен­ци­ја­ли­ма NA­TO-а! Ми­слио сам да је са­ти­ра мр­тва одав­но, да је сру­ше­на са Бер­лин­ским зи­дом, ме­ђу­тим, раз­ло­га за њу има све ви­ше, као што је на­ша кук­ња­ва да нас при­ме у „Парт­нер­ство за мир”.

• Кроз ме­ди­је и кул­тур­ну по­ли­ти­ку се на­шој јав­но­сти на­ме­ће при­хва­та­ње кри­ви­це за све и сва­шта. Да ли је то за­вр­шна оку­па­ци­ја Ср­ба, она мен­тал­на и ду­хов­на, и на­ме­та­ње све­оп­штег осе­ћа­ја кри­ви­це и ни­же вред­но­сти?

То је до­шло до те ме­ре не­при­стој­но­сти, про­тив ло­ги­ке, да се тра­жи де­на­ци­фи­ка­ци­ја Ср­би­је, као да су Ср­би би­ли на­ци­сти. Ако је ико био про­тив на­ци­зма, то су би­ли Ср­би. Ни­је­дан срп­ски гест ап­со­лут­но не мо­же да се под­ве­де под на­ци­зам. Тај на­род је од на­ци­зма па­тио и стра­дао нај­ви­ше, за­јед­но са Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма, а сад се тра­жи ње­го­ва де­на­ци­фи­ка­ци­ја. Не знам да ли се то ра­ди из не­ког цен­тра, али у сва­ком слу­ча­ју ра­ди се о ме­то­дич­ном ис­пи­ра­њу мо­зго­ва, о не­го­ва­њу за­бо­ра­ва, о кри­зи иден­ти­те­та. Про­сто не мо­гу да ве­ру­јем да по­сто­ји тај цен­тар ко­ји мо­же у тој ме­ри, на то­ли­ко та­ча­ка да де­лу­је на је­дан на­род да га оша­му­ти, да га до­ве­де у ста­ње не­пре­кид­ног осе­ћа­ња кри­ви­це. Јер ово је до­во­ђе­ње у ста­ње кри­ви­це. Чо­век, по пси­хо­ло­ги­ји, има два основ­на по­ри­ва: страх од оста­вља­ња и осе­ћа­ње кри­ви­це. Они иду вр­ло до­бро и вр­ло лу­ка­во да нас ува­љу­ју у кри­ви­цу и ни­шта не вре­де до­ка­зи пред су­дом, ни­шта не вре­де при­че о то­ме да је то био гра­ђан­ски, ет­нич­ки и вер­ски рат у Бо­сни, и да су ти ра­то­ви по сво­јој при­ро­ди увек же­сто­ки и кр­ва­ви. Сва­ко­ме нор­мал­ном је ја­сно да је срп­ски на­род по­ку­шао да се од­бра­ни, да спа­се оп­ста­нак, го­ли жи­вот. Да се ни­је од­у­про, пр­вог да­на би их из­ги­ну­ло ви­ше не­го што их је из­ги­ну­ло за че­ти­ри го­ди­не ра­та, би­ли би по­кла­ни. Са­да се у том от­по­ру тра­же звер­ства ко­је је не­ко по­чи­нио – па на­рав­но да је би­ло и то­га, али тре­ба ви­де­ти шта је иза њих. Да ли је иза њих са­мо без­ду­шна сви­ре­пост или стра­шна осве­та? Јер ако је не­ко не­ко­ме убио де­те у ко­лев­ци, тај ће да уби­је сва­ког жи­вог. То је рат до ис­тре­бље­ња, рат на­ро­да у ко­јем ви­ше ни­су би­ле кри­ве во­ђе, не­го ком­ши­је. Ни­сам ви­део да су се по­ту­кли за вре­ме руч­ка Али­ја, Туђ­ман и Сло­ба – ру­ко­ва­ли се, пот­пи­си­ва­ли, ишли на ру­чак и ћа­ска­ли – али су се кла­ли на­ро­ди, ком­ши­је, јер су ти на­ро­ди ба­шти­ни­ци ста­рих не­из­ле­че­них мр­жњи, као и на Ко­со­ву. Ту не­ма му­ли­ти­ет­нич­ког и мул­ти­кул­тур­ног дру­штва, не­ће га би­ти ап­со­лут­но ни­ка­да.

• Ни на (да­ле­ко би­ло) от­це­пље­ном Ко­со­ву?

Ето, за­што ин­си­сти­ра­ју то­ли­ко на от­це­пље­њу Ко­со­ва? Про­сто, ста­ло им је да оса­ка­те Ср­би­ју. Не ула­зе­ћи сад у прак­тич­не и ин­те­ре­сне сфе­ре, то струч­ња­ци бо­ље зна­ју, али од­се­ћи Ко­со­во од Ср­би­је, Вој­во­ди­ну, Ра­шку, све­сти Ср­би­ју на бе­о­град­ски па­ша­лук, то је­сте циљ.

Ни­кад ни­сам био за­го­вор­ник иде­је о Ве­ли­кој Ср­би­ји. Ме­не ве­ли­ке др­жа­ве не за­ни­ма­ју. Иде­ал ми је Мал­та, др­жа­ва ко­ја има ста­нов­ни­ка као оп­шти­на Во­ждо­вац, не­ма вој­ску и жи­ви са­вр­ше­но. За­што би ме ин­те­ре­со­ва­ло да сви Ср­би жи­ве у јед­ној др­жа­ви, то је ко­је­шта. Ср­би ће при­па­да­ти јед­ној ве­ри, јед­ном на­ро­ду, али не мо­ра­ју и јед­ној др­жа­ви. Ср­би ће се осе­ти­ти да су Ср­би кад се срет­ну би­ло где, пре­по­зна­ју се и очи им се за­све­тле, а то не зна­чи да мо­ра­ју да огра­ђу­ју ве­ли­ке про­сто­ре па­шња­ка да би би­ли срећ­ни.

За­вр­ши­ћу про­ро­чан­ством Та­ра­би­ћа, ко­ји је ре­као да ће сви Ср­би ста­ти јед­ног да­на ис­под шљи­ве. И ја ми­слим да хо­ће. Ср­би ће ста­ти ис­под кро­шње шљи­ве, пи­ће ра­ки­ју и гле­да­ће ка­ко се дру­ги на­ро­ди та­ма­не око­ло, а они ће се­и­ри­ти, ме­зе­ти­ти и пе­ва­ти. <

(Јул-август 2006)