Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Интервју - Године после

 

ИНТЕРВЈУ: НОБЕЛОВАЦ АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН, НАДНЕТ НАД СУДБИНОМ РУСИЈЕ КОЈА СЕ ВРАЋА ИЗ ПРОВАЛИЈЕ

Искушења пећинског либерализма

 

„Теорија о ,сукобу цивилизација’ програмски је лансирана да би се прикрила суштина: катастрофална разлика у благостању становника Земље. Светски конфликт најтачније је одредити као напетост између ,трећег света’ и ,златне милијарде’. Настојање да се све то прекрије димном завесом ,слобода’ и ,права човека’ још је нечасније и апсурдније. Па безгранична ,права човека’ су управо оно што је већ постојало код нашег пећинског претка: њега ништа није ограничавало да од суседа отме плен или да га докусури тојагом”

 

НАЦИЈА ПРЕС

Превод: Владимир Путник

 

Сва­ка ње­го­ва јав­на реч од­јек­не пла­не­том. Баш та­ко. За њу се гра­бе ме­ди­ји, би­ло да су му на­кло­ње­ни или не, про­у­ча­ва­ју је ин­сти­ту­ти и ана­ли­тич­ки ти­мо­ви, пра­ве се се­ри­ја­ли ко­мен­та­ра на јед­ну-две ње­го­ве ја­сне и јед­но­став­не ре­че­ни­це. Ипак, нај­бо­ље га, и кад ћу­ти, чу­је Ру­си­ја. „Сво­ја зе­мља. То је страст, то је ду­бо­ко осе­ћа­ње Отаџ­би­не. То је ме­та­по­ли­тич­ки фе­но­мен у ко­јем по­сто­ји и не­ка ме­та­фи­зич­ка за­го­нет­ка. Сво­ја зе­мља. Ни­ко не­ће уме­сто нас за њу ра­ди­ти, мо­ра­мо то чи­ни­ти са­ми”, ка­же. „Отаџ­би­на је оно што је ство­ри­ло све нас. Она је ви­ша од свих про­ла­зних Уста­ва. И без об­зи­ра у ка­квој се пу­ко­ти­ни да­нас на­ла­зи ра­зно­ли­ки жи­вот Ру­си­је, ми још има­мо вре­ме­на да бу­де­мо до­стој­ни на­ше не­из­бри­си­ве про­шло­сти ду­ге 1100 го­ди­на. Она је до­сто­јан­ство де­се­ти­на по­ко­ле­ња пре нас и по­сле нас. Ми не сме­мо по­ста­ти оно по­ко­ле­ње ко­је све њих из­да­је.”

Но­бе­ло­вац (ла­у­ре­ат 1970) Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин жи­ви сво­ју осам­де­сет осму го­ди­ну и још, у свом ру­ском до­му у Тро­ји­це-Ли­ко­ву, пи­ше. Пи­сац, фи­ло­зоф исто­ри­је и по­ли­ти­ке,  исто­ри­чар, му­дри ста­рац.   На­та­ли­ја Дми­три­јев­на Сол­же­њи­ци­на му је глав­ни са­рад­ник, чак и уред­ник ње­го­вих нај­но­ви­јих књи­га. Од по­мо­ћи су и тро­ји­ца си­но­ва, на­ро­чи­то нај­мла­ђи Сте­пан, иако ско­ро пу­ну де­це­ни­ју не жи­ве са ро­ди­те­љи­ма.

Ин­тер­вјуе не да­је че­сто. Не­дав­но је од­го­во­рио на пи­та­ња на­шег ко­ле­ге Ви­та­ли­ја Тре­тја­ко­ва, уред­ни­ка Мо­сков­ских но­во­сти, што се у не­ким ру­ским и свет­ским ме­ди­ји­ма већ раз­ма­тра као Сол­же­њи­ци­но­ве Април­ске те­зе. Љу­ба­зно­шћу на­ших ру­ских ко­ле­га и при­ја­те­ља, чи­та­о­ци „НА­ЦИ­ЈЕ” у при­ли­ци су да про­чи­та­ју ин­те­грал­ну вер­зи­ју тог ин­тер­вјуа, чак и оно што је у скра­ћи­ва­њу ис­па­ло из об­ја­вље­не ру­ске вер­зи­је. Ти­ме, пре све­га, из­ла­зи­мо у су­срет оним број­ним чи­та­о­ци­ма ко­ји­ма овај ин­тер­вју ни­је до­сту­пан у on li­ne вер­зи­ја­ма; они су нам се ја­ви­ли мо­ле­ћи да об­ја­ви­мо ин­те­грал­ну штам­па­ну вер­зи­ју и ми то, ево, чи­ни­мо. („На­ша сна­га су на­ши чи­та­о­ци”.)

Алек­сан­дре Иса­је­ви­чу, ка­кав је Ваш оп­шти ути­сак о раз­во­ју Ру­си­је по­след­њих го­ди­на, на­ро­чи­то ако упо­ре­ди­мо пе­ри­од вла­сти пред­сед­ни­ка Пу­ти­на са вре­ме­ни­ма Гор­ба­чо­ва и Јељ­ци­на?

Под Гор­ба­чо­вом био је од­ба­чен и сам по­јам др­жа­ве и свест о др­жав­но­сти. (Отуд су му ње­го­ве број­не ка­пи­ту­ла­ци­је и не­ве­ро­ват­ни уступ­ци у спољ­ној по­ли­ти­ци до­не­ли то­ли­ко буч­них по­хва­ла на За­па­ду.) Под Јељ­ци­ном је та ли­ни­ја на­ста­вље­на без пре­ки­да, са­мо је још по­гор­ша­на без­мер­ном пљач­ком имо­ви­не Ру­си­је, уда­ром на ње­но на­ци­о­нал­но до­сто­јан­ство, као и нео­б­у­зда­ним и под­сти­ца­ним др­жав­ним ха­о­сом. Под Пу­ти­ном до­ла­зи до по­сте­пе­ног пре­о­кре­та, пред­у­зи­ма­ју се су­прот­ни на­по­ри, за спа­са­ва­ње уру­ше­не др­жав­но­сти. Исти­на, не­ки од тих по­ку­ша­ја су у по­чет­ку има­ли ка­рак­тер ви­ше ко­зме­тич­ких, за­тим су по­че­ли да се ис­по­ља­ва­ју ја­че. Спољ­на по­ли­ти­ка, ако се ура­чу­на­ју на­ше ста­ње и мо­гућ­но­сти, во­ди се ра­зум­но и све ви­ше да­ле­ко­ви­до. Али, због те­жи­не на­сле­ђе­ног од прет­ход­ни­ка, још ве­о­ма мно­го то­га у Ру­си­ји ни­је из­ву­че­но из про­ва­ли­је, спа­се­но од про­па­сти. Оп­ште ста­ње на­род­ног жи­во­та и да­ље је те­шко, не­у­ре­ђе­но, без по­у­зда­них осло­на­ца.

 

ИМ­ПЕ­РА­ТИВ ОЧУ­ВА­ЊА НА­РО­ДА

 

По­след­њих ме­се­ци из­у­зет­на по­ли­тич­ка и дру­га ак­тив­ност рас­плам­са­ла се око та­ко­зва­них при­о­ри­тет­них на­ци­о­нал­них про­је­ка­та, по­пут мо­дер­ни­за­ци­је обра­зо­ва­ња, здрав­стве­не за­шти­те, стам­бе­но-ко­му­нал­них слу­жби, по­љо­при­вре­де. Ка­кав је Ваш од­нос пре­ма тим про­јек­ти­ма – да ли су они ва­ља­но ода­бра­ни?

Ка­да на бро­ду има 99 ру­па, и по­ред нај­бо­ље же­ље ни­је мо­гу­ће за­тво­ри­ти их од­јед­ном све. У су­шти­ни, сви они има­ју пра­во и ва­жност да бу­ду „оп­ште­на­ци­о­нал­ни про­јек­ти”. Сви ода­бра­ни су бит­ни и нео­д­ло­жни. А што се ти­че по­љо­при­вре­де и уни­шта­ва­ња се­ла (о че­му је не­дав­но енер­гич­но вла­ду опо­ме­нуо и Ј. М. Лу­шков), ни­је пр­ва де­це­ни­ја ка­ко из­не­ве­ра­ва­мо и уни­шта­ва­мо се­ла. Пре­о­крет је ту ствар крај­ње нео­п­ход­но­сти и ну­жде: ми не са­мо да то­не­мо у за­ви­сност због па­сив­но­сти и гла­ди, не­го се до­во­ди у пи­та­ње чак и на­ше пра­во на за­у­зи­ма­ње аграр­них про­стран­ста­ва соп­стве­не зе­мље.

Прет­по­ста­вља­мо да би­сте Ви та­квом про­јек­ту до­да­ли, као ми­ни­мум, оно што озна­ча­ва­те им­пе­ра­ти­вом „очу­ва­ња на­ро­да, то јест де­мо­граф­ски про­је­кат. Сво­је­вре­ме­но, до­пу­сти­ли смо се­би да Ва­шу фор­му­лу очу­ва­ња по­ја­ча­мо уво­де­ћи умно­жа­ва­ње на­ро­да. Ко­је би опе­ра­тив­но-так­тич­ке и стра­те­гиј­ске ме­ре нај­не­о­дло­жни­је тре­ба­ло пред­у­зе­ти да би се за­у­ста­ви­ло да­ље из­у­ми­ра­ње Ру­си­је, у бу­квал­ном сми­слу те ре­чи?

Да! „Очу­ва­ње на­ро­да” – и у са­мој ње­го­вој број­но­сти, и у фи­зич­ком и мо­рал­ном здра­вљу – нај­ви­ши је од свих на­ших др­жав­них за­да­та­ка. „Умно­жа­ва­ње” на­ро­да? Да, у са­да­шњем про­па­да­њу, очу­ва­ње упра­во то и зна­чи: умно­жа­ва­ње. (По­себ­но је ва­жан од­нос пре­ма 25 ми­ли­о­на на­ших су­на­род­ни­ка од­се­че­них од Ру­си­је су­лу­дим „уч­ти­вим до­го­во­ром” – на­ше нео­д­го­вор­но за­ко­но­дав­ство их је исто­риј­ски оста­ви­ло на це­ди­лу, про­тив­ре­че­ћи са­мом се­би. Све ме­ре за по­ди­за­ње оп­ште­на­род­ног жи­вот­ног ни­воа – ни­воа жи­вље­ња, пре­хра­не, ме­ди­ци­не, обра­зо­ва­ња, мо­ра­ла – пред­ста­вља­ју су­штин­ско де­ло­ва­ње на за­шти­ти и очу­ва­њу на­ро­да. Ка том ци­љу мо­ра да бу­де усме­ре­на сва жи­вот­на ат­мос­фе­ра и енер­ги­ја у зе­мљи.

Прак­тич­но, сви су са­гла­сни са тим да је у Ру­си­ји нео­п­ход­но из­гра­ди­ти си­стем са­вре­ме­не де­мо­крат­ске по­ли­тич­ке вла­сти. Ме­ђу­тим, за­што, по Ва­шем ми­шље­њу, ве­ро­до­стој­не по­ли­тич­ке пар­ти­је ло­ше успе­ва­ју на ру­ском тлу, то јест за­што се као њи­хов глав­ни осни­вач по­ја­вљу­је Кремљ (др­жав­на власт)?

Пар­ти­је ло­ше успе­ва­ју у Ру­си­ји за­то што оне ни­су при­род­на фор­ма за нас. Да­на­шње на­ше пар­ти­је са­мо су пре­пре­ка раз­во­ју де­мо­кра­ти­је. (Ви­ше пу­та сам пи­сао и го­во­рио да осу­ђу­јем са­му иде­ју „по­ли­тич­ких пар­ти­ја” као фор­му „ко­лек­тив­ног его­и­зма” на ра­чун дру­гих, „оста­лих”. Под­се­ћам на кла­сич­ну из­ја­ву Троц­ког: „Ни­ка­ква пар­ти­ја не вре­ди ни­шта ако не­ма за циљ осва­ја­ње вла­сти.”) Здра­во де­мо­крат­ско устрој­ство мо­же из­ра­сти са­мо стр­пљи­вом град­њом, од­о­здо, по­чев од ло­кал­них удру­жи­ва­ња ме­сног зна­ча­ја, по­сте­пе­но по­ве­зу­ју­ћи нај­пре бли­ске љу­де, а за­тим да­ље, та­ко­ђе по­ступ­ним из­бо­ри­ма. Са­мо та­ко ра­зум­ни и оп­шти ин­те­ре­си мо­гу по­ста­ти во­де­ћи – про­из­вод­ни, про­фе­си­о­нал­ни, за за­шти­ту око­ли­не, кул­тур­ни, обра­зов­ни и дру­ги, слич­ни. То је ве­о­ма те­жак пут, јер ће на ње­му би­ти мно­го би­ро­крат­ских и дру­гих пре­пре­ка на мно­гим ни­во­и­ма. Али, ни у су­ма­ну­тој ме­ђу­пар­тиј­ској бор­би мир­на бу­дућ­ност ни­ка­ко се не оцр­та­ва. Ствар­ну де­мо­кра­ти­ју, за­че­ту де­ло­ва­њем ме­сних са­мо­у­пра­ва и по­сте­пе­но по­ди­за­ну до Вр­хов­ног Зем­ског Са­бо­ра, сма­трам нај­здра­ви­јим и нај­при­ме­ре­ни­јим си­сте­мом за Ру­си­ју, нај­вер­ни­јим ду­ху ру­ског на­ро­да и тра­ди­ци­је.

 

ЗА­ШТИ­ТА ЉУД­СКИХ ОБА­ВЕ­ЗА

 

Чи­ни се, Ру­си­ја је из­град­њу де­мо­крат­ског по­ли­тич­ког си­сте­ма за­по­че­ла у ве­о­ма не­по­вољ­ном мо­мен­ту, упра­во ка­да се за­пад­на де­мо­кра­ти­ја, узе­та као обра­зац, на­шла у ду­бо­кој ин­сти­ту­ци­о­нал­ној и кри­зи са­др­жа­ја. И шта нам је сад чи­ни­ти?

Да, де­ло­ва­ли смо као у нај­бе­зум­ни­јем мај­му­ни­са­њу, као у пот­пу­ној обез­на­ње­но­сти.

Да, са­да­шња за­пад­на де­мо­кра­ти­ја је у озбиљ­ној кри­зи и још се не мо­же пред­ви­де­ти ка­да ће се она из то­га иза­ћи.

За нас је, пак, пра­ви пут – не ко­пи­ра­ти обра­сце, не­го, не од­у­ста­ју­ћи од ствар­них де­мо­крат­ских прин­ци­па, а не пар­тиј­ских, по­све­ти­ти се фи­зич­ком и мо­рал­ном бла­го­ста­њу на­ро­да.

Ми­тро­по­лит Ки­рил пред­ло­жио је да се ин­сти­тут по­ли­тич­ких и гра­ђан­ских пра­ва и сло­бо­да до­пу­ни ин­сти­ту­том мо­рал­не од­го­вор­но­сти, те да са­мо на њи­хо­вој по­ве­за­но­сти ру­ски гра­ђа­ни и ру­ска др­жа­ва гра­де сво­ју сва­ко­днев­ну и по­ли­тич­ку ак­тив­ност. Ва­ше ми­шље­ње о том пред­ло­гу?

Ми­тро­по­лит Ки­рил је на Де­се­том на­род­ном са­бо­ру оправ­да­но ука­зао на то да „ре­а­ли­за­ци­ја сло­бо­да не сме угро­жа­ва­ти по­сто­ја­ње Отаџ­би­не, ни­ти вре­ђа­ти ре­ли­ги­о­зна и на­ци­о­нал­на осе­ћа­ња”. Све­ти­ње ни­ка­ко не мо­гу би­ти вред­ност ис­под „пра­ва чо­ве­ка”.

Без­гра­нич­на „пра­ва чо­ве­ка” су упра­во оно што је већ по­сто­ја­ло код на­шег пе­ћин­ског пре­тка: он ни­је имао ни­ка­кве пре­пре­ке да от­ме улов од су­се­да или да га до­ку­су­ри то­ја­гом. Оту­да је сва­ком дру­штву и ус­тре­ба­ла власт и вла­да­ју­ћа кла­са. То­ком ве­ко­ва упра­во су за њих чу­ва­на „пра­ва”, а основ­ној ма­си су огра­ни­ча­ва­на. Од епо­хе про­све­ти­тељ­ства ми смо на­ро­чи­то мно­го слу­ша­ли о „пра­ви­ма чо­ве­ка”; у ни­зу зе­ма­ља она су ши­ро­ко оства­ре­на, не сву­да у окви­ри­ма мо­рал­но­сти. Ме­ђу­тим, не­што нас не по­зи­ва­ју да за­шти­ти­мо „оба­ве­зе чо­ве­ка”. Шта­ви­ше, апе­ле за са­мо­о­гра­ни­ча­ва­ње сма­тра­ју ру­жним и сме­шним. Али, је­ди­но са­мо­о­гра­ни­ча­ва­ње, са­мо­о­бу­зда­ва­ње, отва­ра мо­ра­лан и на­до­но­сан из­лаз из ма ка­квих кон­фли­ка­та.

Оче­вид­на је мо­рал­на кри­за ру­ског дру­штва, би­ло да се ис­по­ља­ва као од­су­ство ма ка­квих мо­рал­них нор­ми, би­ло као исто­вре­ме­но по­сто­ја­ње ра­зних мо­ра­ла. Где је из­лаз из те ко­ли­зи­је и шта би, у то­ме, тре­ба­ло да чи­ни др­жа­ва – да за­сну­је и ши­ри је­дин­ствен мо­рал? И ка­кав?

Др­жав­на власт за сво­је де­ло­ва­ње сно­си још ве­ћу од­го­вор­ност не­го обич­ни гра­ђа­ни и оба­ве­зна је да се при­др­жа­ва мо­рал­них окви­ра. То мо­же да слу­жи као узор, обра­зац, али не у фор­ми на­сил­ног уста­но­вља­ва­ња. Из­лаз ви­дим са­мо у све­сном са­мо­о­гра­ни­ча­ва­њу љу­ди, на­ро­чи­то оних ко­ји су на се­бе пре­у­зе­ли да усме­ра­ва­ју дру­штве­но мне­ње.

 

СЛО­ЖИ­ТИ, УМНО­ЖИ­ТИ, ОБО­ЖИ­ТИ

 

Све ви­ше ак­ти­ви­ста у ру­ској по­ли­ти­ци се из­ја­шња­ва­ју као кон­зер­ва­тив­ци (или ли­бе­рал­ни кон­зер­ва­тив­ци), исти­на, ло­ше пред­ста­вља­ју­ћи шта је то, или, још тач­ни­је, не уме­ју­ћи да то фор­му­ли­шу. Ви, по­зна­то је, ни­сте ли­бе­рал, сва­ка­ко ни со­ци­ја­ли­ста. Пре­ма то­ме, кон­зер­ва­ти­вац сте. По Ва­шем ми­шље­њу, шта пред­ста­вља мо­дер­ни (за­и­ста мо­дер­ни) ру­ски кон­зер­ва­ти­ви­зам?

Кон­зер­ва­ти­ви­зам сма­трам стре­мље­њем да се са­чу­ва­ју и пре­не­су нај­бо­ље и нај­ра­зум­ни­је тра­ди­ци­је, ко­је су се­бе по­твр­ди­ле и оправ­да­ле кроз мно­го­ве­ков­но на­род­но ис­ку­ство и де­ло­ва­ње. Кон­зер­ва­ти­ви­зам ко­ји са­да омо­гу­ћа­ва раст Ру­си­ји за­чео се и по­чео бр­же да ја­ча као при­род­ни од­го­вор на не­ви­ђе­но ра­су­ло и рас­пу­ште­ност. Он охра­бру­је и бу­ди на­ду, али из­гле­да још увек као „проб­ни”, ни­је до­вољ­но раз­ра­ђен за при­ме­ну на кон­крет­ну са­вре­ме­ност.

По­во­дом не­ких екс­це­са, по­но­во су по­кре­ну­те рас­пра­ве о ру­ском на­ци­о­на­ли­зму, ксе­но­фо­би­ји код Ру­са и о пер­спек­ти­ва­ма (или чак о ре­ал­но­сти) ру­ског фа­ши­зма. Ка­кво је Ва­ше ви­ђе­ње тог про­бле­ма, те­о­риј­ски и прак­тич­но?

Ксе­но­фо­би­ја исто­риј­ски ни­ка­да ни­је би­ла свој­стве­на Ру­си­ма, у про­тив­ном не би се ве­ко­ви­ма одр­жа­ла им­пе­ри­ја са 120 на­ци­ја. А реч­ју фа­ши­зам код нас се ба­ца­ју нео­д­го­вор­ни као па­жљи­во би­ра­ном реч­ју ко­ја би тре­ба­ло да спре­чи бу­ђе­ње ру­ске са­мо­све­сти. Не­мач­ки на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­зам за­сни­вао се на са­мо­ве­ли­ча­њу не­мач­ке на­ци­је (увре­же­ном мно­го пре Хи­тле­ра), али та­ко не­што пре­ба­ци­ва­ти са­да­шњем уни­же­ном и из­у­ми­ру­ћем ру­ском на­ро­ду је пот­пу­но ци­нич­но.

Угу­ши­ти Ве­ли­ко­ру­се у ко­рист дру­гих рус(ијс)ких на­ци­ја – би­ла је то јед­на од сре­ди­шњих, ис­трај­них Ле­њи­но­вих иде­ја и он ју је спро­вео твр­до, у фор­ми „ле­њин­ске на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке”. То је по­сто­ја­но про­ду­же­но и под Ста­љи­ном, без об­зи­ра на ње­го­ве ли­це­мер­не ка­сни­је из­ја­ве. (А у на­шем да­на­шњем Уста­ву ре­чи Ру­си уоп­ште не­ма!) То­ком де­це­ни­ја све то на­ку­пи­ло је мно­го че­ме­ра у ру­ској све­сти.

А гу­бље­њем свих со­ци­јал­них га­ран­ци­ја, и исто­вре­ме­но на­сту­па­њем ере „сло­бо­де го­во­ра”, на на­ка­зан, из­о­па­чен и опа­сан на­чин по­ја­ви­ли су се са­да­шњи агре­сив­ни ис­па­ди, на­па­ди и уби­ства из­вр­ше­ни од стра­не слу­ђе­не и не­про­све­ће­не мла­де­жи. Да, ну­жне су од­луч­не ме­ре вла­сти за пре­се­ца­ње тих ди­вљач­ких на­па­да и уби­ста­ва, ко­ји угро­жа­ва­ју са­му бит на­шег дру­штва. И нео­п­ход­но је – за­рад на­шег оп­штег оздра­вље­ња – ја­сно ис­тра­жи­ти и ве­о­ма озбиљ­но се по­за­ба­ви­ти узро­ци­ма и ис­хо­ди­шти­ма тих агре­сив­них рас­по­ло­же­ња.

 

АГРЕ­СИ­ЈА НА СЛАМ­КУ СПА­СА

 

При­су­ству­је­мо ли ми не­ком ре­ал­ном „су­ко­бу ци­ви­ли­за­ци­ја (хри­шћан­ске и ислам­ске)? Да ли је хри­шћан­ство до­и­ста умр­ло на За­па­ду, ка­ко сма­тра­ју мно­ги, и да ли је он­да ово че­му при­су­ству­је­мо су­коб из­ме­ђу ре­ли­ги­о­зних и се­ку­лар­них дру­шта­ва? Нај­зад, шта би у та­квој си­ту­а­ци­ји тре­ба­ло да чи­ни Ру­си­ја?

Свет­ски кон­фликт нај­тач­ни­је је од­ре­ди­ти ова­ко: „тре­ћи свет” про­тив „злат­не ми­ли­јар­де”. То је све­чо­ве­чан­ски и оп­ште­и­сто­риј­ски от­пор и зах­тев си­ро­ма­штва пре­ма бо­гат­ству. (Са­у­диј­ска Ара­би­ја не пред­ста­вља прин­ци­пи­јел­ни из­у­зе­так, она са­мо ко­ри­сти пре­те­ра­ну се­ку­лар­ност За­па­да као по­год­ност за оства­ри­ва­ње сво­јих ци­ље­ва. Та за­пад­на глу­па и ба­ха­та се­ку­лар­ност иза­зи­ва нај­ве­ће не­го­до­ва­ње у му­сли­ман­ским зе­мља­ма. Ру­си­ја се на на­ше очи осло­ба­ђа од то­га, али те­шко да се то мо­же од­но­си­ти на „злат­ну ми­ли­јар­ду”.)

Те­о­ри­ја о „су­ко­бу ци­ви­ли­за­ци­ја” при­кри­ва су­шти­ну: ка­та­стро­фал­ну раз­ли­ку у бла­го­ста­њу ста­нов­ни­ка Зе­мље.

Чак и при не­сум­њи­вом сла­бље­њу хри­шћан­ског ути­ца­ја у све­ту и уз бор­бе­не на­по­ре исла­ми­зма, на да­нас до­стиг­ну­том ни­воу оп­ште све­сти не ви­дим мо­гућ­ност из­би­ја­ња ре­ли­ги­о­зних ра­то­ва пла­не­тар­них или кон­ти­нен­тал­них раз­ме­ра.

Ру­си­ја, у сва­ком слу­ча­ју, не тре­ба да до­пу­сти да бу­де уву­че­на у ма ка­кве гло­бал­не су­ко­бе.

Пред­ви­ђа­те ли исла­ми­за­ци­ју сва­ко­днев­ног и по­ли­тич­ког жи­во­та у Ру­си­ји и да ли Вас та­ква евен­ту­ал­на пер­спек­ти­ва охра­бру­је или за­стра­шу­је?

Ру­ско му­сли­ман­ство у Че­че­ни­ји и Да­ге­ста­ну са­да је гур­ну­то у ра­ди­ка­ли­зам, ис­ко­ри­шће­но у же­сто­ким фор­ма­ма; у дру­гим му­сли­ман­ским обла­сти­ма оно је ак­тив­но, али ста­бил­но. По­ли­ти­ка са­да­шње ру­ске вла­сти – мир­ног и ме­ђу­соб­но ува­жа­ва­ју­ћег су­жи­во­та са исла­мом – не­сум­њи­во је ис­прав­на. Ме­ђу­тим, при са­да­шњем фи­зич­ком оси­па­њу ру­ског на­ро­да, сва­ка­ко, по­сто­ји пер­спек­ти­ва за­ме­не ру­ске кул­ту­ре на про­стран­стви­ма Ру­си­је дру­гим кул­ту­ра­ма и ре­ли­ги­ја­ма (укљу­чу­ју­ћи и ки­не­ску). То је за нас стра­шан про­цес, али он се од­ви­ја и са тим се мо­ра­мо де­ло­твор­но су­о­чи­ти.

Лич­но сма­трам: ако три глав­на су­бјек­та евро­а­тлант­ске (хри­шћан­ске) ци­ви­ли­за­ци­је – Се­вер­но­а­ме­рич­ки Са­вез, За­пад­но­е­вроп­ски Са­вез и Ис­точ­но­е­вроп­ски (Ру­ски) Са­вез, или Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве, Сје­ди­ње­не Др­жа­ве Евро­пе и Сје­ди­ње­не Др­жа­ве Ру­си­је – не за­кљу­че ме­ђу­соб­ни стра­те­гиј­ски са­вез, с над­др­жав­ним ор­га­ни­ма, на­ша ци­ви­ли­за­ци­ја ће пре или ка­сни­је иш­че­зну­ти. У че­му Ви ви­ди­те спа­се­ње евро­а­тлан­ти­стич­ке ци­ви­ли­за­ци­је, ако она уоп­ште има по­тре­бу за тим?

Авај. Свет­ски по­ли­тич­ки про­цес ни­ка­ко се не од­ви­ја у прав­цу ко­ји би­сте Ви же­ле­ли. САД раз­ме­шта­ју сво­је оку­па­ци­о­не тру­пе у јед­ној зе­мљи за дру­гом. Та­кво фак­тич­ко ста­ње у Бо­сни тра­је де­сет го­ди­на, на Ко­со­ву се­дам го­ди­на, у Ав­га­ни­ста­ну пет, у Ира­ку за­сад три, али ће та­мо за­гла­ви­ти за­ду­го. Де­ло­ва­ње НА­ТО и по­себ­но САД су­штин­ски се за­пра­во не раз­ли­ку­ју. Иако је очи­глед­но да да­на­шња Ру­си­ја не пред­ста­вља ни­ка­кву опа­сност за њих, НА­ТО ме­то­дич­но и ис­трај­но раз­ви­ја свој вој­ни апа­рат, ши­ри се на ис­ток Евро­пе и сте­же кон­ти­нен­тал­ни обруч око Ру­си­је с ју­га. Тре­ба до­да­ти и отво­ре­ну ма­те­ри­јал­ну и иде­о­ло­шку по­др­шку „обо­је­ним” ре­во­лу­ци­ја­ма, па­ра­док­сал­но уво­ђе­ње се­вер­но­а­тлан­ти­стич­ких ин­те­ре­са у Цен­трал­ној Ази­ји. Све то не оста­вља ме­ста за сум­њу: при­пре­ма се пот­пу­но оп­ко­ља­ва­ње Ру­си­је, а за­тим оти­ма­ње ње­ног су­ве­ре­ни­те­та. Не, ва­ра­те се, при­дру­жи­ва­ње Ру­си­је та­квој евро­а­тлан­ти­стич­кој али­јан­си ко­ја про­па­ги­ра на­сил­но уво­ђе­ње иде­о­ло­ги­је и фор­ми да­на­шње за­пад­не де­мо­кра­ти­је у ра­зним де­ло­ви­ма пла­не­те не би до­ве­ло до ши­ре­ња не­го до про­па­сти хри­шћан­ске ци­ви­ли­за­ци­је.

 

РА­НЕ У КРА­ЈИ­НИ

 

Чи­ни ми се, свет све ви­ше на­ги­ње ка но­вом то­та­ли­та­ри­зму или но­вој ауто­кра­ти­ји (што је мо­жда ре­ак­ци­ја на то­тал­ни ли­бе­ра­ли­зам). Сла­же­те ли се са тим и ка­кав је Ваш од­нос пре­ма том про­бле­му?

„То­тал­ни ли­бе­ра­ли­зам”, ка­ко сте се од­лич­но из­ра­зи­ли, у свет­ским раз­ме­ра­ма је не­сум­њи­во по­ха­бан, ис­тро­шен, ис­те­као му је рок. Би­ће за­ме­њен не­ким дру­гим фор­ма­ма дру­штве­не и др­жав­не све­сти. Али не бих да ри­зи­ку­јем пред­ска­зу­ју­ћи њи­хо­ву су­шти­ну и об­ли­ке.

Ка­кав је Ваш од­нос пре­ма оно­ме што се де­ша­ва у Укра­ји­ни? С тим у ве­зи, Ваш став о про­бле­му раз­де­ље­но­сти ру­ске на­ци­је (у др­жав­ном сми­слу, нај­ра­су­ти­је на­ци­је у са­вре­ме­ној Евро­пи)? Тре­ба ли Ру­си­ја, ако не по­ли­тич­ки он­да бар ин­те­лек­ту­ал­но, да по­ста­ви пи­та­ње по­нов­ног ује­ди­ње­ња Ру­са и ру­ских зе­ма­ља у слу­ча­ју да са­да­шња укра­јин­ска ели­та уве­де Укра­ји­ну у ЕУ и на­ро­чи­то у НА­ТО, че­му очи­глед­но те­жи?

Зби­ва­ња у Укра­ји­ни, још од ли­це­мер­не и под­му­кле фор­му­ла­ци­је пи­та­ња за ре­фе­рен­дум 1991. (већ сам о то­ме пи­сао и го­во­рио), чи­не ме огор­че­ним и при­чи­ња­ва­ју стал­ни бол. Фа­на­тич­но гу­ше­ње и ис­ти­ски­ва­ње ру­ског је­зи­ка (ко­ји је, пре­ма ра­ни­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма, сво­јим сма­тра­ло пре­ко 60 од­сто ста­нов­ни­штва Укра­ји­не), на­про­сто је ди­вљач­ка ме­ра, усме­ре­на и про­тив кул­тур­не пер­спек­ти­ве са­ме Укра­ји­не. Огром­ни про­сто­ри, ко­ји ни­ка­да ни­су има­ли ни­ка­кву ве­зу са исто­риј­ском Укра­ји­ном, по­пут Но­во­ро­си­ја, Кри­ма и це­лог Ју­го­и­сточ­ног ре­ги­о­на, на­сил­но су угу­ра­ни у са­став са­да­шње укра­јин­ске др­жа­ве и у ње­ну по­ли­ти­ку ла­ко­ми­сле­ног хр­ље­ња да се уђе у НА­ТО. За све вре­ме Јељ­ци­на ни је­дан ње­гов су­срет са укра­јин­ским пред­сед­ни­ци­ма ни­је про­шао без не­ке ње­го­ве ка­пи­ту­ла­ци­је и усту­па­ка. Из­ме­шта­ње Цр­но­мор­ске фло­те из Се­ва­сто­по­ља (ко­ји ни­ка­да, чак ни под Хру­шчо­вом, ни­је усту­пљен Укра­јин­ској ССР) пред­ста­вља по­дло и не­ча­сно на­гр­ђи­ва­ње це­ле ру­ске исто­ри­је XIX и XX ве­ка.

Под свим тим усло­ви­ма, у свим тим окол­но­сти­ма, Ру­си­ја ни у ка­квој фор­ми не сме рав­но­ду­шно да пре­да мно­го­ми­ли­он­ско ру­ско ста­нов­ни­штво у Укра­ји­ни, од­ри­чу­ћи се свог је­дин­ства са њим.

За­ми­ру ли ру­ски је­зик и ру­ска ли­те­ра­ту­ра, у сми­слу да ни­ка­да не­ће до­сти­ћи, ка­мо­ли пре­ва­зи­ћи соп­стве­не обра­сце XIX и XX ве­ка (да о вр­хо­ви­ма и не го­во­ри­мо)?

Без об­зи­ра на са­да­шње не­ви­ђе­но ква­ре­ње ру­ског је­зи­ка ла­ко­ми­сле­ним жар­го­ном и упли­ви­ма ан­гло­а­ме­рич­ке лек­си­ке (не ми­слим при том на при­род­но ко­ри­шће­ње тех­нич­ке тер­ми­но­ло­ги­је, не­го на по­мод­но, до ко­мич­но­сти до­ве­де­но пре­у­зи­ма­ње ту­ђин­шти­не), твр­до ве­ру­јем да ру­ски је­зик не­ће по­ср­ну­ти и не­ће до­пу­сти­ти се­би да бу­де не­по­врат­но ис­ква­рен и за­пр­љан – до­кле год по­сто­ји на Зе­мљи ма­кар и окра­јак ру­ског на­ро­да.

То се од­но­си и на ру­ску ли­те­ра­ту­ру. И по­ред обил­ног за­тр­па­ва­ња ђу­бре­том, она је са­чу­ва­ла ја­сну и са­ве­сну осно­ву и још ће нам по­да­ри­ва­ти обра­сце ко­ји ће ја­ча­ти наш дух и свест. <

 

(Јун 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеИнтервјуГодине после Искушења пећинског либерализма