Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Интервју - Божури

 

ГЛУМИЦА ИВАНА ЖИГОН, СИНОНИМ „ПРКОСНЕ ПЕСМЕ”, БОРАЦ У ОДБРАНИ ПРАВА НА ОДБРАНУ

У Метохији увек сија сунце

 

„Мислим да су људи на Космету данас по неком узвишеном парадоксу срећнији од нас, јер су суштински слободнији. У срцу неправде људи се не могу заваравати шареним лажама – заваравати се, то је тамо превелики луксуз – па су слободни бар у својим главама. Овде нам испирају мозгове, а мени се чини да тамо перем свој мозак од тог испирања, перем га од свих нагомиланих лажи, себичности и кратковидих глупости београдске чаршије. Чистим своју упрљану велеградску душу”

 

Пише: Богдан Десница

 

Ар­хе­тип­ска же­на ис­ку­пљу­је свет. Му­за по­е­зи­је у по­тре­сној од­бра­ни пра­ва на пе­сму, на су­зу, на уз­не­се­ност. На до­сто­јан­стве­ност пат­ње и жр­тву. На искре­ност. На дру­гост. На до­след­ност. У јед­ној епо­хи па­ла­му­ђе­ња, ћиф­тин­ства и ни­ске про­зе.

Бо­рац ко­ји бра­ни пра­во на од­бра­ну.

Сце­на кру­жи око ње, она с ла­ко­ћом по­ста­је сре­ди­ште ко­је све­тли.

Чак и кад су је моћ­ни са­вре­ме­ни­ци оп­ко­ља­ва­ли по­до­зре­њем и спу­та­ва­њем, пред њом су се, са ше­ши­ром у ру­ци, кла­ња­ли нај­ве­ћи, на че­лу са Фјо­до­ром Ми­ха­и­ло­ви­чем. Мо­жда је то нај­бо­ља На­ста­сја Фи­ли­пов­на ко­ју је ика­да ви­део. Ни­ки­та Ми­хал­ков би се сло­жио.

Али, у сво­јој епо­хи, Ива­на Жи­гон је пре све­га „але­го­риј­ска Ср­би­ја” и нео­бич­на Пр­ко­сна пе­сма (ко­ја се упра­во ових да­на по­ја­ви­ла у мул­ти­ме­ди­јал­ном из­да­њу, на CD-у). На пи­та­ња „НА­ЦИ­ЈЕ” од­го­ва­ра са­мо не­ко­ли­ко да­на на­кон што је, на во­да­ма Ушћа, по­ста­ла су­пру­га, и са­мо не­ко­ли­ко не­де­ља пре но што ће, на прав­ди Бо­га, по­ста­ти мај­ка.

 

По­след­њих го­ди­на ве­ли­ки део свог жи­во­та и енер­ги­је по­све­ти­ли сте срп­ској де­ци са КиМ. Ка­жу да Вас по­зна­ју до­слов­но сва пре­о­ста­ла срп­ска де­ца та­мо. Ка­ква је то сна­га, ка­ква мо­ти­ва­ци­ја, ка­кво ис­ку­ство?

Ма, то је је­ди­ни на­чин да пре­жи­вим сво ово лу­ди­ло. Љу­бав ко­ја ис­це­љу­је. Јер и ср­це и мо­зак су ми пре­о­се­тљи­ви на ла­жи, а на­ро­чи­то на глу­пост. Тра­жим за­то ма­ло исти­не за лек, и стиг­нем до Ко­со­ва, до Ку­бе, до Бе­ло­ру­си­је... Из­гле­да да ме има сву­да где је не­прав­да, ве­ро­ват­но за­то што је та­мо и нај­ви­ше от­по­ра про­тив ње. У са­мом от­по­ру про­тив не­прав­де нај­ви­ше је ве­ре у прав­ду, у по­бе­ду. Без те ве­ре не бих пре­жи­ве­ла у све­ту ко­ји ула­зи у оно исто „парт­нер­ство за мир” ко­је га је бом­бар­до­ва­ло, у Евро­пу ко­ја се рас­па­да од не­сло­ге и про­те­ста, од пре­да­је ге­не­ра­ла и ју­на­ка ха­шким уби­ца­ма. То мо­гу да из­др­же са­мо ср­ца сла­би­ћа. Ја­ка ср­ца пу­ца­ју од не­прав­де.

Мо­жда то зву­чи су­ро­во, али ме­ни се чи­ни да на Ко­со­ву не по­ма­жем ја де­ци, не­го та де­ца ме­не спа­са­ва­ју. Или је то, у ства­ри, све јед­но те исто. Тек, мно­го је би­ло су­за, мно­го сме­ха, мно­го пе­са­ма, за­гр­ља­ја, по­љу­ба­ца на Ко­со­ву у по­след­њих 3-4 го­ди­не, ка­ко ре­дов­но оби­ла­зим та­мо­шња се­ла и за­се­о­ке. Је­дан од нај­не­ве­ро­ват­ни­јих ути­са­ка је да у Ме­то­хи­ји увек си­ја сун­це. И ми­слим да су љу­ди на Ко­сме­ту да­нас по не­ком уз­ви­ше­ном па­ра­док­су срећ­ни­ји од нас, јер су сло­бод­ни­ји. У ср­цу не­прав­де љу­ди се не мо­гу за­ва­ра­ва­ти ша­ре­ним ла­жа­ма – за­ва­ра­ва­ти се, то је та­мо пре­ве­ли­ки лук­суз – па су сло­бод­ни бар у сво­јим гла­ва­ма. Ов­де нам ис­пи­ра­ју мо­зго­ве, а ме­ни се чи­ни да та­мо пе­рем свој мо­зак од тог ис­пи­ра­ња, пе­рем га од свих на­го­ми­ла­них ла­жи, се­бич­но­сти и крат­ко­ви­дих глу­по­сти бе­о­град­ске чар­ши­је. Чи­стим сво­ју упр­ља­ну ве­ле­град­ску ду­шу.

 

„ЈА, КЋИ БОЖ­ЈА, СР­БИ­ЈА”

 

Пред мај­стор­ским објек­ти­вом Пе­тра Ву­ја­ни­ћа, сво­је­вре­ме­но, би­ли сте але­го­риј­ска Ср­би­ја. (Фа­сци­нант­но сте при­ста­ја­ле јед­на дру­гој.) Уду­бљу­ју­ћи се у пси­хо­ло­ги­ју тог „лик”, шта сте от­кри­ли у ње­му, а шта у се­би?

У лик Ср­би­је ужи­ве­ла сам се, мо­жда и пре­те­ра­но, го­во­ре­ћи сто­ти­на­ма пу­та Пр­ко­сну пе­сму До­бри­це Ери­ћа. Ову пе­сму ве­ли­ки пе­сник на­пи­сао је у сво­је име. Ја­сно је да ме­ни не би би­ло мо­гу­ће да иза­ђем пред пу­бли­ку и из­го­во­рим: „Ја, раб Бож­ји Ср­бин с про­се­дом бра­дом...” Не­ким чуд­ним ин­стинк­том До­бри­ца је до­био иде­ју да ми по­да­ри нај­леп­шу и нај­те­жу уло­гу, и при­ла­го­дио Пр­ко­сну пе­сму за жен­ски род. Та­ко сам по­ста­ла „Ја, кћи Бож­ја, Ср­би­ја”.

Пе­сма је, чи­ни ми се, овим „при­ла­го­ђе­њем” по­ра­сла и пре­ра­сла од лич­не ис­по­ве­сти јед­ног чо­ве­ка до ис­по­ве­сти чи­та­ве јед­не зе­мље, ње­ног на­ро­да, ње­не суд­би­не, исто­ри­је, па и бу­дућ­но­сти. Учи­ни­ла је да и ја по­ра­стем, она ми је отва­ра­ла пу­те­ве та­ко са­гла­сне са мо­јом при­ро­дом, же­ља­ма, схва­та­њи­ма. Пре­ко ње сам се све бли­же упо­зна­ва­ла са сво­јом до­мо­ви­ном. Као да ме је та пе­сма во­ди­ла пу­те­ви­ма сво­јих сти­хо­ва ко­ји­ма ћу учи­ти све ду­бље да је раз­у­мем, све бол­ни­је да је до­жи­вља­вам, да бих мо­гла све пр­ко­сни­је да је го­во­рим. Са њом, би­ла сам по­треб­на сви­ма ко­ји је до­жи­вља­ва­ју на сво­јој ко­жи. Већ 1993. го­во­ри­ла сам је по сне­гу на пр­вој ли­ни­ји фрон­та у Бо­сни, пред ма­ле­ном че­том ле­пих, мла­дих вој­ни­ка, у при­су­ству мо­је мај­ке. За­то сам се љу­ти­ла кад су их по­сле у не­ким на­шим иди­от­ским фил­мо­ви­ма при­ка­зи­ва­ли као из­гу­бље­не очај­ни­ке и од­мет­ни­ке. Ти­по­ви ко­ји сни­ма­ју та­кве фил­мо­ве, док њи­хо­ви вр­шња­ци ги­ну, ни­кад не­ће има­ти та­ко чи­ста ли­ца ко­ја су ми оста­ла у пам­ће­њу отуд, са фрон­та. Не ка­жем да ни­је би­ло и тих њи­хо­вих ру­го­ба и спо­до­ба, јер их сву­да има. Али, из­гле­да, сва­ко ви­ди оно што, по сво­јој ме­ри, за­слу­жу­је. Они ко­ји су на са­мом дну жи­во­та, они по ње­му и ри­ју и ко­па­ју не би ли убе­ди­ли око­ли­ну да ни­су они баш нај­ру­жни­ји, нај­пр­ља­ви­ји, нај­го­ри. Али би­ће да не­ма го­рих од та­квих „умет­ни­ка и ин­те­лек­ту­а­ла­ца”. Јер ба­ви­ти се умет­но­шћу да би уни­жа­вао чо­ве­ка је нај­не­до­стој­ни­ји по­сао за ко­ји знам. То је по­сао ко­јим же­лиш да из­на­ка­зиш ду­шу сво­јих гле­да­ла­ца, да би сви би­ли зли и пр­ља­ви као што си ти. Та­ко ја до­жи­вља­вам ту да­на­шњу не са­мо ан­ти­срп­ску, већ, ре­кла бих, ан­ти­људ­ску умет­ност.

Али и Бе­о­град, наш Бе­о­град, је­жио се пред сво­јом соп­стве­ном Пр­ко­сном пе­смом?

Да, чак и ле­де­ни Бе­о­град је за­ва­пио за њом 1999, то­ком NA­TO бом­бар­до­ва­ња. Ни­ма­ло слу­чај­но, на мо­сту, 17. апри­ла, усред пе­сме по­че­ла је ва­зду­шна уз­бу­на, чу­ле су се си­ре­не. Кра­јич­ком ока, са им­про­ви­зо­ва­не сце­не, ка­ко то са­мо глу­мац мо­же (а, ве­руј­те ми, глу­мац оста­је глу­мац чак и кад ту­ма­чи на сце­ни сво­ју соп­стве­ну ми­сао и суд­би­ну), угле­да­ла сам љу­де ко­ји не по­ми­шља­ју да се раз­бе­же. У де­ли­ћу се­кун­де за­чу­ди­ла сам се то­ме, јер сам у истом том тре­нут­ку по­же­ле­ла да ско­чим са би­не, пре­тр­чим оно по­ла мо­ста и до­хва­тим се тла ко­је ни­је обе­ле­же­но као циљ смр­то­но­сног ми­ло­срд­ног ан­ђе­ла. Али, охра­бре­на и по­сти­ђе­на хра­бро­шћу сво­је „пу­бли­ке”, на­из­глед са­свим обич­ног све­та, са­зре­ла сам у јед­ном се­кун­ду и по­гле­да­ла увис. До­би­ла сам не­ки но­ви глас и тон и сна­гу, и за­ур­ла­ла у ноћ­ну та­му што је зло­коб­но пред­ста­вља­ла мрак да­на­шње бом­ба­шке ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја се­је смрт по чи­та­вом све­ту. Чи­ни ми се, тек од та­да по­ста­ла сам до­стој­на да као чо­век, па и глу­ми­ца го­во­рим ову пе­сму. Од тад смо сра­сле. Од тад се дру­жи­мо, и пу­ту­је­мо за­јед­но по све­ту. Она ме је чак на­у­чи­ла и јед­ном но­вом је­зи­ку, је­зи­ку ју­жно­а­ме­рич­ке ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја да­нас во­ди нај­до­сто­јан­стве­ни­ју бит­ку про­тив „но­вог свет­ског по­рет­ка”. На­и­ме, по­же­ле­ла сам да је у пре­во­ду на шпан­ски из­ре­ци­ту­јем Фи­де­лу Ка­стру и по­све­тим је ко­ман­дан­ту Че Ге­ва­ри, и тај сан ми се ис­пу­нио. Али, на­гла­си­ла бих да се сан ни­је ис­пу­нио тек та­ко. Ни­је до­вољ­но до­би­ти до­бру иде­ју, ни­је до­вољ­но ни по­тру­ди­ти се и шест ме­се­ци учи­ти шпан­ски, ни­је до­вољ­но чак ни би­ти упо­ран. Чи­ни ми се, по­нај­пре тре­ба свим ср­цем ве­ро­ва­ти у оно што чи­ниш, и чи­ни­ти то бес­ком­про­ми­сно, стра­сно, не при­ста­ју­ћи на стран­пу­ти­це, на при­ма­мљи­вост од­у­ста­ја­ња, на са­му мо­гућ­ност да не учи­ниш све што мо­жеш.

И, да се вра­тим на ва­ше прет­ход­но пи­та­ње, по­сле Пр­ко­сне пе­сме не­ка­ко ми је би­ло нор­мал­но да одем у раз­ру­ше­ни Ге­не­рал­штаб са фо­то­гра­фом Пе­тром Ву­ја­ни­ћем и бу­дем Ср­би­ја. Ни­је то ви­ше би­ло ни ње­го­во уме­ће, ни мо­је ли­це, у пи­та­њу су би­ли обла­ци ко­ји су на­до­ла­зи­ли баш као што смо же­ле­ли, јер смо сли­ка­ли исти­ну ко­ја жи­ви у на­шим ср­ци­ма.

 

У ОКРИ­ЉУ БЕ­ЛЕ ОТАЏ­БИ­НЕ

 

Пр­ко­сна пе­смаје, из­гле­да, обе­ле­жи­ла Ваш жи­вот мно­го ви­ше и ду­бље но што се то обич­но ми­сли?

Да, о њој бих мо­гла до су­тра, ни­кад не бих то ис­цр­пла, то­ли­ко се она по­ме­ша­ла са мо­јим жи­во­том. Упо­зна­ла ме је не са­мо са Ка­стром, не­го и са Лу­ка­шен­ком ко­ји, као што ви­ди­те, је­ди­ни у Евро­пи по­бе­ђу­је упр­кос прет­ња­ма, уце­на­ма, са 82 по­сто од 92 по­сто иза­шлих на би­ра­ли­ште. И ти глу­пи Аме­ри ка­жу: то ни­је де­мо­кра­ти­ја. Ме­ни је тек сад по­ста­ло до кра­ја ја­сно да они де­мо­кра­ти­ју – вла­да­ви­ну на­ро­да – ту­ма­че као вла­да­ви­ну сво­га на­ро­да над дру­гим на­ро­ди­ма.

По­сла­ла сам му че­стит­ку: „Ко сад сме да ка­же да у Бе­ло­ру­си­ји не­ма пла­ни­на?” На­и­ме, Бе­ло­ру­си­ја је огром­на рав­ни­ца, про­стран­ства оне на­ше ста­ре Ју­го­сла­ви­је, а њен нај­ви­ши врх је 346 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не. Ваљ­да за­то уме­ју да гле­да­ју у да­љи­ну. За­то су се ваљ­да и на­ви­кли да се ду­хом бра­не од на­је­зда за­во­је­ва­ча то­ком исто­ри­је. Уве­ре­на сам да су за­то на­зва­ни Бе­лом Ру­си­јом, јер ни Та­та­ри ни­су ни­ка­да ус­пе­ли да осво­је ста­ро По­ле­сје. Из­гле­да да су иму­ни на Та­та­ре свих епо­ха.

Ето, Пр­ко­сна пе­сма упо­зна ме са пред­сед­ни­ком са­ња­не отаџ­би­не, оне ко­ја се не пре­да­је и не про­да­је. Ре­ци­то­ва­ла сам је и на дан по­бе­де над фа­ши­змом у њи­хо­вом „Двор­цу ре­спу­бли­ке” и по­том до­би­ла, ка­жу, нај­шар­мант­ни­ји ин­тер­вју од Лу­ка­шен­ка ко­ји је ика­да дао. На кра­ју кон­цер­та по­све­ће­ног ве­те­ра­ни­ма, за­хва­лио се свим уче­сни­ци­ма, а ме­не је по­себ­но пред­ста­вио це­лој Бе­ло­ру­си­ји у ди­рект­ном пре­но­су. Ре­као им је да сам бра­ни­ла сво­ју зе­мљу на мо­сто­ви­ма том Пр­ко­сном пе­смом, да мо­гу би­ти при­мер омла­ди­ни и ин­те­ли­ген­ци­ји, и мно­го то­га још, да се не хва­лим то­ли­ко. Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти ка­ко су ме­ни и том До­бри­чи­ном и срп­ском пр­ко­су апла­у­ди­ра­ли сви пре­жи­ве­ли ве­те­ра­ни у Бе­ло­ру­си­ји. То је тре­ну­так нај­ве­ће по­ча­сти ко­ју је­дан млад чо­век мо­же да до­жи­ви.

Се­ћам се, че­сто, и Шу­ма­ри­ца 1999. За­су­ли су бом­ба­ма и хум­ке већ јед­ном уби­је­них ђа­ка. Као да су са­ми при­зна­ли да не мо­же да се уби­је не­ви­но би­ће, но­ви фа­ши­сти (као и све уби­це) вра­ти­ли су се на ме­сто зло­чи­на. По­сле је чи­тав Кра­гу­је­вац пе­шке до­шао у сво­је Шу­ма­ри­це, би­ло је ту око 50.000 љу­ди, и ћу­та­ли су том шу­ма­рич­ком гроб­ном ти­ши­ном, док су слу­ша­ли Пе­сму. Про­шло ми је та­да кроз гла­ву да се ни­чег као те ти­ши­не не бих упла­ши­ла да сам на ме­сту Аме­ри­ка­на­ца и оста­лих Ен­гле­за. Јер ни­је исто ка­да и ко­ли­ко и за­што љу­ди ћу­те. У ти­ши­ни, кад је ис­пу­ње­на ве­ков­ним бо­лом, чу­је се исти­на. Би­ла је уби­тач­на и сти­ћи ће их кад тад.

Пред­сед­ник сте Дру­штва ру­ско-срп­ског при­ја­тељ­ства. Не­дав­но сте од­ли­ко­ва­ни Ме­ђу­на­род­номна­гра­домАн­дре­ја Пр­во­зва­ногзаве­руивер­ност, јед­ним од нај­ви­ших ру­ских од­ли­ко­ва­ња (ко­је су пре Вас до­би­ли ру­ски и срп­ски па­три­јарх, као и ру­ски пред­сед­ник Пу­тин). Сто­га на­ро­чи­ту те­жи­ну има Ва­ша ре­че­ни­ца: „На­ша ду­бо­ка че­жња за спа­сом ко­ји се кри­је у ру­ској сна­зи то­ли­ко је ира­ци­о­нал­на и иде­а­ли­стич­ка да мо­ра до­жи­ве­ти и ве­ли­ка раз­о­ча­ра­ња.” Пред но­ву ета­пу ко­сов­ске дра­ме, да ли у Ру­си­ји ви­ди­те раз­ло­ге за но­ва ве­ли­ка раз­о­ча­ра­ња, или ипак раз­ло­ге за осно­ва­ну на­ду?

Спо­ри­ла бих се ја са том сво­јом из­ја­вом... Да, ира­ци­о­нал­на је та ве­ра, као што де­те ира­ци­о­нал­но ве­ру­је у сво­ју мај­ку. До кра­ја, ин­стинк­тив­но, без све­сти, без­у­слов­но. Али то не зна­чи да та ве­ра ни­је и ра­ци­о­нал­на. Па она је је­ди­ни ло­ги­чан и мо­гу­ћи след до­га­ђа­ја. Не­ће нам ваљ­да ћи­ри­ли­цу са­чу­ва­ти Европ­ска Уни­ја? Зна­те, кад сам пре го­ди­ну и по да­на во­ди­ла 50 го­ло­о­то­ча­на у Ру­си­ју – а то је та­ко­ђе још је­дан не­ве­ро­ват­ни сан ко­ји сам ис­пу­ни­ла не са­мо сво­јим тру­дом не­го и оном де­ку­е­љов­ском же­љом ко­ја не при­ста­је на сво­је не­ис­пу­ње­ње, же­љом ко­јој се при­дру­жу­је чи­тав уни­вер­зум да би се ис­пу­ни­ла, же­љом ко­ја се зо­ве ен­ту­зи­ја­зам – де­сио ми се овај ди­ја­лог. На мо­је пи­та­ње: да ли би­сте же­ле­ли да са Дру­штвом срп­ско-ру­ског при­ја­тељ­ства кре­не­те на пу­то­ва­ње у Ру­си­ју, као на­гра­ду за све му­ке ко­је сте из­др­жа­ли у име љу­ба­ви и вер­но­сти пре­ма њој? – пр­ви го­ло­о­то­ча­нин са спи­ска ко­га сам по­зва­ла те­ле­фо­ном от­ћу­тао је, а по­том од­го­во­рио сво­јим дрх­та­вим, ста­рач­ким гла­сом: „А ко не би же­лео да по­след­њи пут ви­ди сво­ју ро­ђе­ну мај­ку?”

 

КАД ЗА­ГУ­СТИ, ЉУ­ДИ СЕ ПРО­РЕ­ДЕ

 

Опет пра­вим ди­гре­си­ју, али по­ре­кло свег овог не­мо­ра­ла у на­шем дру­штву не иде од ко­му­ни­зма ни­ти ко­му­ни­стич­ке иде­је. На­про­тив, Ти­то и ње­гов изам је пре­те­ча свих на­ших да­на­шњих из­дај­ни­ка, јер је до­био ве­ли­ке па­ре упра­во за из­да­ју ко­му­ни­зма, јер је по­у­би­јао нај­и­скре­ни­је, нај­до­след­ни­је вер­ни­ке у иде­ју прав­де ко­ји се ни­су ло­ми­ли ни под нај­го­рим ужа­си­ма го­ло­о­точ­ких му­ка. Да­нас ти љу­ди, на­рав­но они пре­жи­ве­ли, и да­ље но­се сво­ју љу­бав, и ја сам лич­но ви­де­ла на том пу­ту у Мо­скву ко­ли­ко је она не­у­ни­шти­ва. У ства­ри, љу­бав је не­у­ни­шти­ва са­мо ка­да смо спрем­ни за њу и да по­стра­да­мо. Ти че­сти­ти љу­ди су и да­нас у скром­ним ка­пу­ти­ма, а њи­хов Мен­ге­ле, ка­ко га зо­ву, не­ки та­мо Ка­пи­чић, ше­та по Кнез Ми­ха­и­ло­вој ули­ци у свом бар­бе­ри ка­пу­ту, али без тог сја­ја и љу­ба­ви у очи­ма. За ме­не су срећ­ни­ји ови што уме­ју да за­пла­чу на звук ру­ске хим­не, или за по­ги­ну­лим дру­гом, не­го тај ушу­шка­ни у ком­фор г. Ка­пи­чић? Има и он ваљ­да бар ма­ло ду­ше. Е, то ма­ло ду­ше му су­ди и пре­су­ђу­је.

Ми­сли­те да то има до­вољ­но жи­ве ве­зе са овом епо­хом и да­на­шњим ге­не­ра­ци­ја­ма?

Да. Жи­ве и по­губ­не. Хо­ћу да ка­жем: да ни­су си­сте­мат­ски уни­шта­ва­ни на­ши нај­до­след­ни­ји љу­ди, да ни­смо то­ли­ке го­ди­не под Ти­том при­ма­ли па­ре за из­да­ју, из­да­ја и при­ма­ње па­ра за из­да­ју не би би­ли та­ко при­род­на по­ја­ва... Уоста­лом, ло­гич­но је да су упра­во де­ца и уну­ци оних „ко­му­ни­ста” ко­ји­ма ни­је би­ла ва­жна иде­ја прав­де, не­го пол­тро­ни­са­ње Ти­ту, ма­ри­о­не­ти за­пад­них си­ла ко­ји је из­био пр­ву ци­глу из Бер­лин­ског зи­да, да­нас они ко­ји се нај­ви­ше сме­шка­ју Со­ла­ни, Кар­ли и оста­лим спо­до­ба­ма, да их не на­бра­јам. И нај­ви­ше пљу­ју по иде­ја­ма прав­де.

Ипак нам ни­сте од­го­во­ри­ли на пи­та­ње о Ру­си­ји и још јед­ном „ко­нач­ном ре­ше­њу” за Ко­смет?

Да, ето, уда­љих се од те­ме, од пи­та­ња о Ко­со­ву и Ру­си­ји. Упра­во на тој ре­ла­ци­ји сам пре­ве­зла, и то на­рав­но бес­плат­но, до сад бар око 1.000 љу­ди. И ви­ше. За­хва­љу­ју­ћи на­шем ДРСП, Ко­со­во је по­се­ти­ло ви­ше функ­ци­о­не­ра из Ру­си­је не­го из Ср­би­је, те се но­сим ми­шљу да осну­јем Дру­штво срп­ско-срп­ског при­ја­тељ­ства, не бих ли на­те­ра­ла ове на­ше 17г да уме­сто у Бри­сел пу­ту­ју ма­ло по КиМ. И јеф­ти­ни­је је, бо­га­ми и леп­ше. И чо­век се увек вра­ти са обо­га­ће­ном ду­шом, а ко­ме је то по­треб­ни­је не­го њи­ма?

Све то, на­рав­но, ни­шта не вре­ди, не вре­ди при­ча­ти о Ру­си­ји док на­ша др­жа­ва ова­ко хр­ли или ср­ља „у Евро­пу”. Шта би тре­ба­ло: да Ру­си­ја до­ђе, па да ра­ту­је про­тив Ср­ба да би спа­си­ла пра­во­слав­но Ко­со­во? Исто­риј­ски је бак­суз да је Ру­си­ја 1999. го­ди­не има­ла из­дај­нич­ку власт. Сад, опет, кад ми има­мо Ву­ка за ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва, не­ма­мо ви­ше ни­ка­кву шан­су да се опе­ре­мо од сра­мо­те и од­бра­ни­мо сво­ју ду­шу. Сад кад се ор­га­ни­зам окре­нуо про­тив са­мо­га се­бе, а ауто­и­му­не бо­ле­сти су го­то­во не­из­ле­чи­ве, не­ма те Ру­си­је ко­ја нас мо­же спа­си­ти. За­то се сад тре­ба из­бо­ри­ти за су­тра.

А да са­мо зна­те ка­ко ма­ла Дра­га­ни­ца из Ве­ли­ке Хо­че го­во­ри стих „Ко­со­во је ду­у­у­ша Ср­би­но­ва”! Да гле­да­мо ми на­ше Дра­га­ни­це на ТВ-у уме­сто за­дри­глих њу­шки на­ших по­ли­ти­ча­ра, мо­гли би­смо да спа­си­мо и Ко­со­во, па чак и Ср­би­ју.

 

БОЛ­НО БУ­ЂЕ­ЊЕ ИЗ АМЕ­РИЧ­КОГ СНА

 

У про­ле­ће 1999. ре­кли сте Ру­си­ма, на јељ­ци­нов­ској др­жав­ној ТВ, да Вам је њи­хо­во ћу­та­ње стра­шни­је од про­јек­ти­ла НА­ТО-а, јер се од њи­хо­вог ћу­та­ња не мо­же по­бе­ћи ни у јед­но скло­ни­ште. По­сто­ји ли да­нас, у Пу­ти­но­вој Ру­си­ји, она­ко ве­ли­ка раз­ли­ка у по­и­ма­њу тих ре­чи у вр­ху вла­сти, у ин­те­лек­ту­ал­ним и кул­тур­ним кру­го­ви­ма и у „обич­ном на­ро­ду”?

Не, да­нас су се власт и на­род у Ру­си­ји при­бли­жи­ли. Да­нас сва­ка бан­ка, сва­ки фонд, же­ли да по­мог­не Ко­со­ву, али на­ши ваљ­да не сме­ју да им се обра­ћа­ју за по­моћ. Ме­не, на при­мер, до сад ни­ко ни­је од­био, али не мо­же офи­ци­јел­на Ру­си­ја да пре­го­ва­ра са не­ким та­мо Дру­штвом срп­ско-ру­ског при­ја­тељ­ства. Ипак, да­нас је бо­ље не­го у до­ба Ђин­ђи­ћа: тад је тек Ру­си­ја би­ла у пот­пу­ном за­пећ­ку. Сад се, уоп­ште, лак­ше ди­ше. Смеш бар да по­ме­неш Ру­си­ју, али те­же је већ кад Ру­си­ја от­ку­пи не­ко вла­сни­штво у Ср­би­ји. Е, ту је већ гу­сто! Бо­јим се, ако та­ко на­ста­ви­мо, да ће нас се Ру­си­ја с пра­вом од­ре­ћи.

У на­сто­ја­њу да ду­бље схва­ти­те оне љу­де ко­ји на Бал­ка­ну са­ња­ју „аме­рич­ки сан”, ре­кли сте да не мо­же­те да раз­у­ме­те ни јед­ног умет­ни­ка ко­ји се пи­та не за шта жи­ве­ти, не­го са­мо ка­ко жи­ве­ти. У ме­ђу­вре­ме­ну, да ли је тај сан до­са­њан, или су ипак бли­жа бол­на бу­ђе­ња?

Ко се­би да при­зна да у име бо­љег све­та већ 15 го­ди­на ду­ва у пи­штаљ­ке, лу­па у лон­це, ма­ше ба­ло­ни­ма, а у ства­ри иде иза аме­рич­ких за­ста­ва ко­је до­но­се смрт, бом­бе и ма­са­кре по чи­та­вом све­ту? Ко се­би да при­зна да је за­рад бо­љег уси­си­ва­ча и ви­зе за Швај­цар­ску по­стао са­у­че­сник свих тих зло­де­ла? За­то су они да­нас та­ко за­гри­же­ни, јер под­све­сно осе­ћа­ју кри­ви­цу.

Вре­ме у ко­јем жи­ви­мо обе­ле­же­но је ци­нич­ном иде­о­ло­шком зло­у­по­тре­бом ма­сов­не кул­ту­ре и „ин­ду­стри­је за­ба­ве”, па чак и отво­ре­ним док­три­нар­ним сво­ђе­њем кул­ту­ре на ге­о­по­ли­тич­ки ин­стру­мент „гло­бал­не им­пе­ри­је”. Ка­ко то до­жи­вља­ва­те и са­гле­да­ва­те Ви, ко­ја жи­ви­те и ства­ра­те у са­мом ср­цу кул­ту­ре?

Ја уисти­ну ра­дим у ср­цу кул­ту­ре, али сам та­мо где гло­ба­ли­зам не­ма ин­те­ре­са да при­ви­ри. Глав­ни мој рад у по­след­њих го­ди­ну да­на био је по­све­ћен ан­сам­блу „Ко­сов­ски бо­жу­ри”. По­ста­ла сам хо­ро­во­ђа јед­ног че­тр­на­е­сто­чла­ног ан­тич­ког хо­ра, хо­ра де­це из Ора­хов­ца, Ве­ли­ке Хо­че, При­шти­не, При­луж­ја, Вр­бов­ца, Гра­ча­ни­це... Ми, у ства­ри, не пе­ва­мо, ми не ре­ци­ту­је­мо, ми из­но­си­мо исти­ну, ми се на­шим пе­сма­ма, сти­хо­ви­ма, пред­ста­ва­ма бо­ри­мо про­тив те гло­бал­не не­прав­де. Кад та мо­ја де­ца, у ства­ри на­ша, про­го­во­ре на ен­гле­ском, ру­ском и срп­ском, за­пла­че сва­ки Ен­глез, Аме­ри­ка­нац и Ср­бин. Кад би ови ма­ли ам­ба­са­до­ри би­ли пред­вод­ни­ца на­ших де­ле­га­ци­ја, спа­сли би ми и што се спа­сти не мо­же. Ал’, за­ми­сли­те, он­да би се и Вук рас­пла­као, и он­да би га кад до­ђе ку­ћи ве­ро­ват­но пре­ту­кли!

У по­зо­ри­шту ра­дим ста­ре пред­ста­ве, ко­је иду већ и по 10 го­ди­на, јер их пу­бли­ка во­ли. За но­ве ме не тра­же. За филм ме ни­ка­да ни­су ни тра­жи­ли. Ваљ­да сам не­по­доб­на. Умем ипак да про­би­јем као по­нор­ни­ца, али са­мо та­мо где има до­вољ­но сло­бод­ног па­да за мој хук.

 

ЖЕНСКА ЖЕНСТВЕНОСТ, МУШКА МУЖЕВНОСТ

 

Бра­ни­те пра­во на ви­те­шки прин­цип у јед­ном не­ви­те­шком до­бу, пра­во на искре­ност и ви­со­ки иде­ал ле­по­те у окру­же­њу им­пе­ри­је ки­ча и ла­жи, пра­во на ро­до­љу­бље у до­бу сре­бро­љу­бља, пра­во на да­ва­ње у до­бу по­мах­ни­та­ле се­бич­но­сти и гра­бе­жи. Да ли је пли­ва­ти уз­вод­но Ва­ша суд­би­на, Ва­ша од­лу­ка или Ва­ша уло­га?

Упи­са­ла сам се на Ака­де­ми­ју пе­смом Цве­та­је­ве:

„Од­би­јам да би­вам

С не­љу­ди­ма,лу­да­ци­ма

од­би­јам да жи­вим.

С ву­ци­ма рав­ни­ца и ме­ђа

од­би­јам да пли­вам

на­до­ле стру­јом ле­ђа...”

Во­лим да ми ве­тар ду­ва у ли­це, а да су ми обра­зи чи­сти. Во­лим и да гле­дам увис док пла­чем, да ми зе­мља не ис­пр­ља су­зе. И, ве­ро­ва­ли или не, бит­ке углав­ном до­би­јам. А имам и све ве­ћу вој­ску иза се­бе. Зна­те ли ко­ли­ко је ле­по кад ти сва­ки дан бар је­дан тих, скро­ман чо­век ка­же: „Жи­ва би­ла, де­те.” Не по њи­хо­вим ре­чи­ма, већ по скром­но­сти и сми­ре­но­сти тих љу­ди схва­тим да ни­сам слу­чај­но на свом пу­ту. Да сам им по­треб­на. Да ми жи­вот ни­је баш уза­лу­дан. Јој, ка­квих је ту те­ле­гра­ма би­ло кад је та­та умро, ко­ли­ка је то вој­ска то­плих љу­ди ко­ји су нам за­хвал­ни што их ни­смо из­да­ли. То је за­и­ста сре­ћа, ал’ ја не че­знем за сво­јом сре­ћом, ја сам од оних што се не сми­ру­ју док око њих бук­ти не­прав­да, док љу­де уни­жа­ва­ју. Ка­жу, на са­хра­ни Ми­ло­ше­ви­ћу је би­ла „ни­жа кла­са”. Па је­смо ли ми то гра­ђа­ни дру­гог ре­да за­то што се ни­смо на­кра­ли? Ја се по­но­сим што ми је та­та, та­кав ве­ли­кан, умро са 70 ди­на­ра у бу­ђе­ла­ру, са пен­зи­јом од 17.000, што је во­зио „аско­ну” ста­ру 26 го­ди­на. Јер и то све­до­чи ка­кав је он био чо­век. А ови ми­ја­чи и цве­ји­ћи ис­ки­ја­ће све па­ре што су на­мла­ти­ли без та­лен­та, и ко зна већ ка­ко, ис­ки­ја­ће бар у при­ват­ном жи­во­ту, јер не­ће има­ти по­ред се­бе оне ко­ји их во­ле и по­шту­ју као што ја во­лим и по­шту­јем сво­га оца.

Кад про­ра­ди мо­ти­ка глад­них, а не де­бе­ло пла­ће­ни бул­до­же­ри са за­па­да, е то ће би­ти ре­во­лу­ци­ја у ко­јој ћу ја уче­ство­ва­ти.

Уз све оста­ло, Ви сте и ле­па же­на, чак би­смо до­да­ли „опа­сно ле­па же­на”. Ка­ко тај дар, тај жиг не­бе­ски, но­си­те кроз жи­вот „на тој зе­мљи”? И да ли та­ква жен­ска ле­по­та мо­дер­ног му­шкар­ца, из­ну­тра уз­др­ма­ног, ви­ше при­вла­чи или пла­ши?

Ижи­ве­ла сам све вр­сте ле­по­те на сце­ни. Знам ка­ко је бол­но но­си­ти крст На­ста­сје Фи­ли­пов­не, и ра­ди­је идем дро­ња­ва, са­свим не­у­па­дљи­ва. Уоста­лом, не­мам вре­ме­на да се ба­вим сво­јом ле­по­том. Имам су­ви­ше при­ја­те­ља, ин­те­ре­со­ва­ња, су­ви­ше пу­ту­јем и ра­дим. Му­шкар­ци ко­ји су ме во­ле­ли, чи­ни ми се, во­ле­ли су ме јер сам уме­ла да их во­лим, да кре­и­рам од њих оно што че­сто ни­су би­ли, да их ча­роб­ним шта­пи­ћем пре­тва­рам у ви­те­зо­ве, ју­на­ке... И пла­ши­ли су се мо­јих сно­ва, на­ро­чи­то ка­да их оства­ру­јем. Или по­нај­ви­ше мо­је осе­тљи­во­сти? Они бе­же од свих крај­но­сти, а ја сам рас­пе­та из­ме­ђу не­ве­ро­ват­не сла­бо­сти и осе­тљи­во­сти, и ја­чи­не ко­јом се са том сла­бо­шћу но­сим.

„Ка­жу да се крај све­та слу­ти ка­да се по­ло­ви ису­ви­ше при­бли­же је­дан дру­гом, по­и­сто­ве­те се до не­пре­по­зна­тљи­во­сти.” Да­нас у свет­ском по­рет­ку не­ма дру­гог по­ла, до­ми­ни­ра уни­по­лар­ни гло­ба­ли­зам, а до­ми­нант­на иде­о­ло­ги­ја пра­ви збр­ку пол­но­сти и ме­ђу љу­ди­ма. Ипак, има ли на­де за овај свет, за жен­ску жен­стве­ност и му­шку му­жев­ност?

Све се ра­ђа из љу­ба­ви. Но­ви жи­вот, но­ва умет­ност, сво ства­ра­ла­штво по­ти­че од ди­вље­ња пре­ма жи­во­ту, а нај­за­ди­вље­ни­ји смо жи­во­том кад се за­љу­би­мо, кад пре­ва­зи­ђе­мо гра­ни­це сво­га ја. Та­ко и пла­не­та мо­же ра­ђа­ти са­мо ако има ви­ше по­ло­ва. Глу­ма је, ина­че, упра­во уса­вр­ша­ва­ње ин­ди­ви­ду­ал­но­сти; код же­не је то вр­ста ње­не жен­стве­но­сти, код му­шкар­ца тип ње­го­ве му­жев­но­сти. У јед­но­по­лар­ном све­ту све је ма­ње жен­стве­них же­на и му­жев­них му­шка­ра­ца. Ваљ­да за­то што у јед­но­у­мљу сви по­чи­ње­мо да ли­чи­мо јед­ни на дру­ге. <

 

(Јул-август 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеИнтервјуБожури У Метохији увек сија сунце