![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Интервју - Божури |
ГЛУМИЦА ИВАНА ЖИГОН, СИНОНИМ „ПРКОСНЕ ПЕСМЕ”, БОРАЦ У ОДБРАНИ ПРАВА НА ОДБРАНУ У Метохији увек сија сунце
„Мислим да су људи на Космету данас по неком узвишеном парадоксу срећнији од нас, јер су суштински слободнији. У срцу неправде људи се не могу заваравати шареним лажама – заваравати се, то је тамо превелики луксуз – па су слободни бар у својим главама. Овде нам испирају мозгове, а мени се чини да тамо перем свој мозак од тог испирања, перем га од свих нагомиланих лажи, себичности и кратковидих глупости београдске чаршије. Чистим своју упрљану велеградску душу”
Пише: Богдан Десница
Архетипска жена искупљује свет. Муза поезије у потресној одбрани права на песму, на сузу, на узнесеност. На достојанственост патње и жртву. На искреност. На другост. На доследност. У једној епохи паламуђења, ћифтинства и ниске прозе. Борац који брани право на одбрану. Сцена кружи око ње, она с лакоћом постаје средиште које светли. Чак и кад су је моћни савременици опкољавали подозрењем и спутавањем, пред њом су се, са шеширом у руци, клањали највећи, на челу са Фјодором Михаиловичем. Можда је то најбоља Настасја Филиповна коју је икада видео. Никита Михалков би се сложио. Али, у својој епохи, Ивана Жигон је пре свега „алегоријска Србија” и необична Пркосна песма (која се управо ових дана појавила у мултимедијалном издању, на CD-у). На питања „НАЦИЈЕ” одговара само неколико дана након што је, на водама Ушћа, постала супруга, и само неколико недеља пре но што ће, на правди Бога, постати мајка.
• Последњих година велики део свог живота и енергије посветили сте српској деци са КиМ. Кажу да Вас познају дословно сва преостала српска деца тамо. Каква је то снага, каква мотивација, какво искуство? Ма, то је једини начин да преживим сво ово лудило. Љубав која исцељује. Јер и срце и мозак су ми преосетљиви на лажи, а нарочито на глупост. Тражим зато мало истине за лек, и стигнем до Косова, до Кубе, до Белорусије... Изгледа да ме има свуда где је неправда, вероватно зато што је тамо и највише отпора против ње. У самом отпору против неправде највише је вере у правду, у победу. Без те вере не бих преживела у свету који улази у оно исто „партнерство за мир” које га је бомбардовало, у Европу која се распада од неслоге и протеста, од предаје генерала и јунака хашким убицама. То могу да издрже само срца слабића. Јака срца пуцају од неправде. Можда то звучи сурово, али мени се чини да на Косову не помажем ја деци, него та деца мене спасавају. Или је то, у ствари, све једно те исто. Тек, много је било суза, много смеха, много песама, загрљаја, пољубаца на Косову у последњих 3-4 године, како редовно обилазим тамошња села и засеоке. Један од најневероватнијих утисака је да у Метохији увек сија сунце. И мислим да су људи на Космету данас по неком узвишеном парадоксу срећнији од нас, јер су слободнији. У срцу неправде људи се не могу заваравати шареним лажама – заваравати се, то је тамо превелики луксуз – па су слободни бар у својим главама. Овде нам испирају мозгове, а мени се чини да тамо перем свој мозак од тог испирања, перем га од свих нагомиланих лажи, себичности и кратковидих глупости београдске чаршије. Чистим своју упрљану велеградску душу.
„ЈА, КЋИ БОЖЈА, СРБИЈА”
• Пред мајсторским објективом Петра Вујанића, својевремено, били сте алегоријска Србија. (Фасцинантно сте пристајале једна другој.) Удубљујући се у психологију тог „лик”, шта сте открили у њему, а шта у себи? У лик Србије уживела сам се, можда и претерано, говорећи стотинама пута Пркосну песму Добрице Ерића. Ову песму велики песник написао је у своје име. Јасно је да мени не би било могуће да изађем пред публику и изговорим: „Ја, раб Божји Србин с проседом брадом...” Неким чудним инстинктом Добрица је добио идеју да ми подари најлепшу и најтежу улогу, и прилагодио Пркосну песму за женски род. Тако сам постала „Ја, кћи Божја, Србија”. Песма је, чини ми се, овим „прилагођењем” порасла и прерасла од личне исповести једног човека до исповести читаве једне земље, њеног народа, њене судбине, историје, па и будућности. Учинила је да и ја порастем, она ми је отварала путеве тако сагласне са мојом природом, жељама, схватањима. Преко ње сам се све ближе упознавала са својом домовином. Као да ме је та песма водила путевима својих стихова којима ћу учити све дубље да је разумем, све болније да је доживљавам, да бих могла све пркосније да је говорим. Са њом, била сам потребна свима који је доживљавају на својој кожи. Већ 1993. говорила сам је по снегу на првој линији фронта у Босни, пред маленом четом лепих, младих војника, у присуству моје мајке. Зато сам се љутила кад су их после у неким нашим идиотским филмовима приказивали као изгубљене очајнике и одметнике. Типови који снимају такве филмове, док њихови вршњаци гину, никад неће имати тако чиста лица која су ми остала у памћењу отуд, са фронта. Не кажем да није било и тих њихових ругоба и сподоба, јер их свуда има. Али, изгледа, свако види оно што, по својој мери, заслужује. Они који су на самом дну живота, они по њему и рију и копају не би ли убедили околину да нису они баш најружнији, најпрљавији, најгори. Али биће да нема горих од таквих „уметника и интелектуалаца”. Јер бавити се уметношћу да би унижавао човека је најнедостојнији посао за који знам. То је посао којим желиш да изнаказиш душу својих гледалаца, да би сви били зли и прљави као што си ти. Тако ја доживљавам ту данашњу не само антисрпску, већ, рекла бих, антиљудску уметност. • Али и Београд, наш Београд, јежио се пред својом сопственом Пркосном песмом? Да, чак и ледени Београд је завапио за њом 1999, током NATO бомбардовања. Нимало случајно, на мосту, 17. априла, усред песме почела је ваздушна узбуна, чуле су се сирене. Крајичком ока, са импровизоване сцене, како то само глумац може (а, верујте ми, глумац остаје глумац чак и кад тумачи на сцени своју сопствену мисао и судбину), угледала сам људе који не помишљају да се разбеже. У делићу секунде зачудила сам се томе, јер сам у истом том тренутку пожелела да скочим са бине, претрчим оно пола моста и дохватим се тла које није обележено као циљ смртоносног милосрдног анђела. Али, охрабрена и постиђена храброшћу своје „публике”, наизглед сасвим обичног света, сазрела сам у једном секунду и погледала увис. Добила сам неки нови глас и тон и снагу, и заурлала у ноћну таму што је злокобно представљала мрак данашње бомбашке цивилизације која сеје смрт по читавом свету. Чини ми се, тек од тада постала сам достојна да као човек, па и глумица говорим ову песму. Од тад смо срасле. Од тад се дружимо, и путујемо заједно по свету. Она ме је чак научила и једном новом језику, језику јужноамеричке цивилизације која данас води најдостојанственију битку против „новог светског поретка”. Наиме, пожелела сам да је у преводу на шпански изрецитујем Фиделу Кастру и посветим је команданту Че Гевари, и тај сан ми се испунио. Али, нагласила бих да се сан није испунио тек тако. Није довољно добити добру идеју, није довољно ни потрудити се и шест месеци учити шпански, није довољно чак ни бити упоран. Чини ми се, понајпре треба свим срцем веровати у оно што чиниш, и чинити то бескомпромисно, страсно, не пристајући на странпутице, на примамљивост одустајања, на саму могућност да не учиниш све што можеш. И, да се вратим на ваше претходно питање, после Пркосне песме некако ми је било нормално да одем у разрушени Генералштаб са фотографом Петром Вујанићем и будем Србија. Није то више било ни његово умеће, ни моје лице, у питању су били облаци који су надолазили баш као што смо желели, јер смо сликали истину која живи у нашим срцима.
У ОКРИЉУ БЕЛЕ ОТАЏБИНЕ
•Пркосна песмаје, изгледа, обележила Ваш живот много више и дубље но што се то обично мисли? Да, о њој бих могла до сутра, никад не бих то исцрпла, толико се она помешала са мојим животом. Упознала ме је не само са Кастром, него и са Лукашенком који, као што видите, једини у Европи побеђује упркос претњама, уценама, са 82 посто од 92 посто изашлих на биралиште. И ти глупи Амери кажу: то није демократија. Мени је тек сад постало до краја јасно да они демократију – владавину народа – тумаче као владавину свога народа над другим народима. Послала сам му честитку: „Ко сад сме да каже да у Белорусији нема планина?” Наиме, Белорусија је огромна равница, пространства оне наше старе Југославије, а њен највиши врх је 346 метара надморске висине. Ваљда зато умеју да гледају у даљину. Зато су се ваљда и навикли да се духом бране од најезда завојевача током историје. Уверена сам да су зато названи Белом Русијом, јер ни Татари нису никада успели да освоје старо Полесје. Изгледа да су имуни на Татаре свих епоха. Ето, Пркосна песма упозна ме са председником сањане отаџбине, оне која се не предаје и не продаје. Рецитовала сам је и на дан победе над фашизмом у њиховом „Дворцу республике” и потом добила, кажу, најшармантнији интервју од Лукашенка који је икада дао. На крају концерта посвећеног ветеранима, захвалио се свим учесницима, а мене је посебно представио целој Белорусији у директном преносу. Рекао им је да сам бранила своју земљу на мостовима том Пркосном песмом, да могу бити пример омладини и интелигенцији, и много тога још, да се не хвалим толико. Никада нећу заборавити како су мени и том Добричином и српском пркосу аплаудирали сви преживели ветерани у Белорусији. То је тренутак највеће почасти коју један млад човек може да доживи. Сећам се, често, и Шумарица 1999. Засули су бомбама и хумке већ једном убијених ђака. Као да су сами признали да не може да се убије невино биће, нови фашисти (као и све убице) вратили су се на место злочина. После је читав Крагујевац пешке дошао у своје Шумарице, било је ту око 50.000 људи, и ћутали су том шумаричком гробном тишином, док су слушали Песму. Прошло ми је тада кроз главу да се ничег као те тишине не бих уплашила да сам на месту Американаца и осталих Енглеза. Јер није исто када и колико и зашто људи ћуте. У тишини, кад је испуњена вековним болом, чује се истина. Била је убитачна и стићи ће их кад тад. • Председник сте Друштва руско-српског пријатељства. Недавно сте одликовани МеђународномнаградомАндреја Првозваногзаверуиверност, једним од највиших руских одликовања (које су пре Вас добили руски и српски патријарх, као и руски председник Путин). Стога нарочиту тежину има Ваша реченица: „Наша дубока чежња за спасом који се крије у руској снази толико је ирационална и идеалистичка да мора доживети и велика разочарања.” Пред нову етапу косовске драме, да ли у Русији видите разлоге за нова велика разочарања, или ипак разлоге за основану наду? Спорила бих се ја са том својом изјавом... Да, ирационална је та вера, као што дете ирационално верује у своју мајку. До краја, инстинктивно, без свести, безусловно. Али то не значи да та вера није и рационална. Па она је једини логичан и могући след догађаја. Неће нам ваљда ћирилицу сачувати Европска Унија? Знате, кад сам пре годину и по дана водила 50 голооточана у Русију – а то је такође још један невероватни сан који сам испунила не само својим трудом него и оном декуељовском жељом која не пристаје на своје неиспуњење, жељом којој се придружује читав универзум да би се испунила, жељом која се зове ентузијазам – десио ми се овај дијалог. На моје питање: да ли бисте желели да са Друштвом српско-руског пријатељства кренете на путовање у Русију, као награду за све муке које сте издржали у име љубави и верности према њој? – први голооточанин са списка кога сам позвала телефоном отћутао је, а потом одговорио својим дрхтавим, старачким гласом: „А ко не би желео да последњи пут види своју рођену мајку?”
КАД ЗАГУСТИ, ЉУДИ СЕ ПРОРЕДЕ
Опет правим дигресију, али порекло свег овог неморала у нашем друштву не иде од комунизма нити комунистичке идеје. Напротив, Тито и његов изам је претеча свих наших данашњих издајника, јер је добио велике паре управо за издају комунизма, јер је поубијао најискреније, најдоследније вернике у идеју правде који се нису ломили ни под најгорим ужасима голооточких мука. Данас ти људи, наравно они преживели, и даље носе своју љубав, и ја сам лично видела на том путу у Москву колико је она неуништива. У ствари, љубав је неуништива само када смо спремни за њу и да пострадамо. Ти честити људи су и данас у скромним капутима, а њихов Менгеле, како га зову, неки тамо Капичић, шета по Кнез Михаиловој улици у свом барбери капуту, али без тог сјаја и љубави у очима. За мене су срећнији ови што умеју да заплачу на звук руске химне, или за погинулим другом, него тај ушушкани у комфор г. Капичић? Има и он ваљда бар мало душе. Е, то мало душе му суди и пресуђује. • Мислите да то има довољно живе везе са овом епохом и данашњим генерацијама? Да. Живе и погубне. Хоћу да кажем: да нису систематски уништавани наши најдоследнији људи, да нисмо толике године под Титом примали паре за издају, издаја и примање пара за издају не би били тако природна појава... Уосталом, логично је да су управо деца и унуци оних „комуниста” којима није била важна идеја правде, него полтронисање Титу, марионети западних сила који је избио прву циглу из Берлинског зида, данас они који се највише смешкају Солани, Карли и осталим сподобама, да их не набрајам. И највише пљују по идејама правде. • Ипак нам нисте одговорили на питање о Русији и још једном „коначном решењу” за Космет? Да, ето, удаљих се од теме, од питања о Косову и Русији. Управо на тој релацији сам превезла, и то наравно бесплатно, до сад бар око 1.000 људи. И више. Захваљујући нашем ДРСП, Косово је посетило више функционера из Русије него из Србије, те се носим мишљу да оснујем Друштво српско-српског пријатељства, не бих ли натерала ове наше 17г да уместо у Брисел путују мало по КиМ. И јефтиније је, богами и лепше. И човек се увек врати са обогаћеном душом, а коме је то потребније него њима? Све то, наравно, ништа не вреди, не вреди причати о Русији док наша држава овако хрли или срља „у Европу”. Шта би требало: да Русија дође, па да ратује против Срба да би спасила православно Косово? Историјски је баксуз да је Русија 1999. године имала издајничку власт. Сад, опет, кад ми имамо Вука за министра спољних послова, немамо више никакву шансу да се оперемо од срамоте и одбранимо своју душу. Сад кад се организам окренуо против самога себе, а аутоимуне болести су готово неизлечиве, нема те Русије која нас може спасити. Зато се сад треба изборити за сутра. А да само знате како мала Драганица из Велике Хоче говори стих „Косово је дуууша Србинова”! Да гледамо ми наше Драганице на ТВ-у уместо задриглих њушки наших политичара, могли бисмо да спасимо и Косово, па чак и Србију.
БОЛНО БУЂЕЊЕ ИЗ АМЕРИЧКОГ СНА
• У пролеће 1999. рекли сте Русима, на јељциновској државној ТВ, да Вам је њихово ћутање страшније од пројектила НАТО-а, јер се од њиховог ћутања не може побећи ни у једно склониште. Постоји ли данас, у Путиновој Русији, онако велика разлика у поимању тих речи у врху власти, у интелектуалним и културним круговима и у „обичном народу”? Не, данас су се власт и народ у Русији приближили. Данас свака банка, сваки фонд, жели да помогне Косову, али наши ваљда не смеју да им се обраћају за помоћ. Мене, на пример, до сад нико није одбио, али не може официјелна Русија да преговара са неким тамо Друштвом српско-руског пријатељства. Ипак, данас је боље него у доба Ђинђића: тад је тек Русија била у потпуном запећку. Сад се, уопште, лакше дише. Смеш бар да поменеш Русију, али теже је већ кад Русија откупи неко власништво у Србији. Е, ту је већ густо! Бојим се, ако тако наставимо, да ће нас се Русија с правом одрећи. • У настојању да дубље схватите оне људе који на Балкану сањају „амерички сан”, рекли сте да не можете да разумете ни једног уметника који се пита не за шта живети, него само како живети. У међувремену, да ли је тај сан досањан, или су ипак ближа болна буђења? Ко себи да призна да у име бољег света већ 15 година дува у пиштаљке, лупа у лонце, маше балонима, а у ствари иде иза америчких застава које доносе смрт, бомбе и масакре по читавом свету? Ко себи да призна да је зарад бољег усисивача и визе за Швајцарску постао саучесник свих тих злодела? Зато су они данас тако загрижени, јер подсвесно осећају кривицу. • Време у којем живимо обележено је циничном идеолошком злоупотребом масовне културе и „индустрије забаве”, па чак и отвореним доктринарним свођењем културе на геополитички инструмент „глобалне империје”. Како то доживљавате и сагледавате Ви, која живите и стварате у самом срцу културе? Ја уистину радим у срцу културе, али сам тамо где глобализам нема интереса да привири. Главни мој рад у последњих годину дана био је посвећен ансамблу „Косовски божури”. Постала сам хоровођа једног четрнаесточланог античког хора, хора деце из Ораховца, Велике Хоче, Приштине, Прилужја, Врбовца, Грачанице... Ми, у ствари, не певамо, ми не рецитујемо, ми износимо истину, ми се нашим песмама, стиховима, представама боримо против те глобалне неправде. Кад та моја деца, у ствари наша, проговоре на енглеском, руском и српском, заплаче сваки Енглез, Американац и Србин. Кад би ови мали амбасадори били предводница наших делегација, спасли би ми и што се спасти не може. Ал’, замислите, онда би се и Вук расплакао, и онда би га кад дође кући вероватно претукли! У позоришту радим старе представе, које иду већ и по 10 година, јер их публика воли. За нове ме не траже. За филм ме никада нису ни тражили. Ваљда сам неподобна. Умем ипак да пробијем као понорница, али само тамо где има довољно слободног пада за мој хук.
ЖЕНСКА ЖЕНСТВЕНОСТ, МУШКА МУЖЕВНОСТ
• Браните право на витешки принцип у једном невитешком добу, право на искреност и високи идеал лепоте у окружењу империје кича и лажи, право на родољубље у добу среброљубља, право на давање у добу помахнитале себичности и грабежи. Да ли је пливати узводно Ваша судбина, Ваша одлука или Ваша улога? Уписала сам се на Академију песмом Цветајеве: „Одбијам да бивам С нељудима,лудацима одбијам да живим. С вуцима равница и међа одбијам да пливам надоле струјом леђа...” Волим да ми ветар дува у лице, а да су ми образи чисти. Волим и да гледам увис док плачем, да ми земља не испрља сузе. И, веровали или не, битке углавном добијам. А имам и све већу војску иза себе. Знате ли колико је лепо кад ти сваки дан бар један тих, скроман човек каже: „Жива била, дете.” Не по њиховим речима, већ по скромности и смирености тих људи схватим да нисам случајно на свом путу. Да сам им потребна. Да ми живот није баш узалудан. Јој, каквих је ту телеграма било кад је тата умро, колика је то војска топлих људи који су нам захвални што их нисмо издали. То је заиста срећа, ал’ ја не чезнем за својом срећом, ја сам од оних што се не смирују док око њих букти неправда, док људе унижавају. Кажу, на сахрани Милошевићу је била „нижа класа”. Па јесмо ли ми то грађани другог реда зато што се нисмо накрали? Ја се поносим што ми је тата, такав великан, умро са 70 динара у буђелару, са пензијом од 17.000, што је возио „аскону” стару 26 година. Јер и то сведочи какав је он био човек. А ови мијачи и цвејићи искијаће све паре што су намлатили без талента, и ко зна већ како, искијаће бар у приватном животу, јер неће имати поред себе оне који их воле и поштују као што ја волим и поштујем свога оца. Кад проради мотика гладних, а не дебело плаћени булдожери са запада, е то ће бити револуција у којој ћу ја учествовати. • Уз све остало, Ви сте и лепа жена, чак бисмо додали „опасно лепа жена”. Како тај дар, тај жиг небески, носите кроз живот „на тој земљи”? И да ли таква женска лепота модерног мушкарца, изнутра уздрманог, више привлачи или плаши? Иживела сам све врсте лепоте на сцени. Знам како је болно носити крст Настасје Филиповне, и радије идем дроњава, сасвим неупадљива. Уосталом, немам времена да се бавим својом лепотом. Имам сувише пријатеља, интересовања, сувише путујем и радим. Мушкарци који су ме волели, чини ми се, волели су ме јер сам умела да их волим, да креирам од њих оно што често нису били, да их чаробним штапићем претварам у витезове, јунаке... И плашили су се мојих снова, нарочито када их остварујем. Или понајвише моје осетљивости? Они беже од свих крајности, а ја сам распета између невероватне слабости и осетљивости, и јачине којом се са том слабошћу носим. • „Кажу да се крај света слути када се полови исувише приближе један другом, поистовете се до непрепознатљивости.” Данас у светском поретку нема другог пола, доминира униполарни глобализам, а доминантна идеологија прави збрку полности и међу људима. Ипак, има ли наде за овај свет, за женску женственост и мушку мужевност? Све се рађа из љубави. Нови живот, нова уметност, сво стваралаштво потиче од дивљења према животу, а најзадивљенији смо животом кад се заљубимо, кад превазиђемо границе свога ја. Тако и планета може рађати само ако има више полова. Глума је, иначе, управо усавршавање индивидуалности; код жене је то врста њене женствености, код мушкарца тип његове мужевности. У једнополарном свету све је мање женствених жена и мужевних мушкараца. Ваљда зато што у једноумљу сви почињемо да личимо једни на друге. <
(Јул-август 2006)
|