Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Одлазак

 

ВЛАДИМИР ВОЛКОВ, ПИСАЦ И СВЕДОК ЗАКУЛИСНИХ РАТОВА

Пркошење злодуху времена


Доказивао је да су Срби жр­тва и за­мор­че ве­ли­ког про­па­ганд­ног ра­та ко­ји је пре­ра­стао у ору­ђе свет­ске вла­сти. О овом „школ­ском слу­ча­ју” на­пи­сао је и сту­ди­ју са сли­ко­ви­тим на­сло­вом: „Дез­ин­фор­ма­ци­ја ухва­ће­на на де­лу”. Срп­ским тра­ге­ди­ја­ма у XX ве­ку је по­све­тио и два ро­ма­на, „По­нор” и „От­ми­цу”. У ра­ту 90-их го­ди­на он је за срп­ски на­род од­и­грао уло­гу кључ­ног све­до­ка пред све­том, слич­ну оној ко­ју је пре ње­га, у једнако драматичним околностима, од­и­грао је­дан Ру­долф Ар­чи­балд Рајс

 

Пише: Слободан Деспот

 

На­пра­сном ноћ­ном смр­ћу, 14. сеп­тем­бра 2005, овај свет је на­пу­стио је­дан од зна­чај­них књи­жев­них све­до­ка XX ве­ка. Све­стра­ну ка­ри­је­ру Вла­ди­ми­ра Вол­ко­ва ни­је ла­ко са­же­ти.

Као пи­сац, Вол­ков се опро­бао у мно­гим жан­ро­ви­ма: од ро­ма­на за омла­ди­ну до на­уч­не фан­та­сти­ке, од трак­та­та о сти­ху до ме­та­фи­зич­ких есе­ја, од би­о­гра­фи­је до пам­фле­та и по­зо­ри­шних дра­ма. Но Вол­ков је пре све­га по­знат као пи­сац ко­ји је је нај­ши­ру јав­ност фран­ко­фон­ског све­та упо­знао са ствар­но­шћу и тех­ни­ка­ма дез­ин­фор­ма­ци­је и пси­хо­ло­шког ра­то­ва­ња. Ро­ма­ни Пре­о­бра­ћа­ње (Le Re­to­ur­ne­ment), Све­ште­ни­здај­ник (Le Trêtre) или На­ме­штаљ­ка (Le Mon­ta­ge, На­гра­да за ро­ман Фран­цу­ске ака­де­ми­је 1982), об­ја­вље­ни у са­и­зда­њу Jul­li­ard-L’Age d’Hom­me, оста­ли су за­пам­ће­ни још од осам­де­се­тих го­ди­на као сво­је­вр­сне пре­ми­је­ре у књи­жев­но­сти фран­цу­ског под­руч­ја.

Оба­ве­штај­ни ро­ман је кла­сич­но ан­гло­сак­сон­ски жа­нр – ни­је без раз­ло­га Вол­ков сво­ју На­ме­штаљ­ку по­све­тио Гре­е­му Гри­ну.Но Вол­ков је у сво­је шпи­јун­ске ро­ма­не унео два кључ­на и ори­ги­нал­на еле­мен­та: жи­вот­но ис­ку­ство о коб­ним об­ма­на­ма ко­је су ра­стро­ји­ле ње­го­ву до­мо­ви­ну Фран­цу­ску, и ве­дро исти­но­љу­бље Пра­во­сла­вља.

Пи­сац је, са из­ве­сном ко­ке­те­ри­јом, то­ком це­лог жи­во­та одр­жа­вао ма­гло­ви­те ве­зе из­ме­ђу сво­је при­по­ве­дач­ке ма­ште и до­жи­вље­них зби­ва­ња. Као оба­ве­штај­ни офи­цир фран­цу­ске вој­ске у Ал­жир­ском ра­ту, он је уче­ство­вао у је­дин­стве­ном екс­пе­ри­мен­ту пси­хо­ло­шког ра­то­ва­ња. Вол­ков ће се ка­сни­је че­сто по­зи­ва­ти на тај де­ло­твор­ни тре­нинг оба­ве­штај­не – али и ро­ман­си­јер­ске – ма­ште. То­ком на­ред­них го­ди­на је био све­док по­клек­ну­ћа и ду­бо­ких раз­до­ра Фран­цу­ске око ал­жир­ског пи­та­ња, као и иде­о­ло­шког за­стра­ње­ња по­сле­рат­них на­ра­шта­ја. Та бол­на ис­ку­ства се у овом или оном об­ли­ку пре­ла­ма­ју у свим ње­го­вим ро­ма­ни­ма, на­ро­чи­то у те­тра­ло­ги­ји Ћу­ди мо­ра, нај­ам­би­ци­о­зни­јем Вол­ко­вље­вом де­лу.

 

ПРИПОВЕДАЧ СПЕЦИЈАЛНИХ РАТОВА

 

Број­не ре­ак­ци­је штам­пе и зва­нич­ни­ка на­кон на­пра­сне смр­ти Вла­ди­ми­ра Вол­ко­ва по­ка­за­ле су да је аутор Ћу­ди мо­ра ужи­вао ду­бок углед у фран­цу­ској јав­но­сти. По све­му су­де­ћи, Вла­ди­мир Вол­ков ће у фран­цу­ској књи­жев­ној исто­ри­ји пре све­га оста­ти за­пам­ћен као вул­га­ри­за­тор тај­ног ра­та, ка­ко га нај­че­шће на­зи­ва днев­на и струч­на штам­па.

Све док учвр­шћу­је по­смрт­ну сла­ву пи­сца, та­ква ка­рак­те­ри­за­ци­ја исто­вре­ме­но и упро­шћа­ва и ума­њу­је до­мет ње­го­вог де­ла. На­рав­но, епо­ха во­ли да по­вре­ме­но „ре­ха­би­ли­ту­је” по ко­јег ауто­ра оба­ве­штај­них ро­ма­на, по­пут Ја­на Фле­мин­га или Џо­на Бју­ке­на, но да ли Вол­ков ствар­но при­па­да том жан­ру?

Вол­ко­вље­ва про­за је увек про­же­та же­љом да се до­ка­же од­ре­ђе­ни по­глед на свет, до­ду­ше ви­ше ду­хов­ни не­го фи­ло­зоф­ски. Има до­ста (углав­ном ле­во) „ан­га­жо­ва­них” пи­са­ца ко­је по­том­ство нај­зад при­хва­ти про­сто као – вр­сне пи­сце. Но Вол­ко­вље­ве иде­је не са­мо што пр­ко­се ду­ху вре­ме­на, већ му пр­ко­се дрч­но и упа­дљи­во. Мно­го је лак­ше ин­ду­ко­ва­ти лич­на убе­ђе­ња пи­сца из ро­ма­на Вла­ди­ми­ра Вол­ко­ва не­го, ре­ци­мо, из ро­ма­на ње­го­вог узо­ра Гре­е­ма Гри­на.

Уоп­ште узев­ши, Вол­ко­вљев стил оди­ше те­мат­ском и пси­хо­ло­шком би­стри­ном омла­дин­ске књи­жев­но­сти у ко­јој је, под псе­у­до­ни­мом, ис­пе­као за­нат. Вол­ков ни­је пи­сац по­тму­лих ста­ња ду­ха. Не­бро­је­не ни­јан­се уну­тра­шњег са­зре­ва­ња сво­јих ју­на­ка он не­ка­ко сво­ди, но без ка­ри­ка­ту­ри­са­ња, на се­дам еле­мен­тар­них бо­ја. И са­ма по­ја­ва ира­ци­о­нал­ног у ње­го­вом при­по­ве­да­њу до­га­ђа се – ра­ци­о­нал­но. А то је упра­во оно што ње­го­ве ро­ма­не чи­ни та­ко при­јем­чи­вим. Не­ма ве­ћег ужи­ва­ња не­го кад нам при­по­ве­дач нај­за­мр­ше­ни­је си­ту­а­ци­је ре­ши звон­ко и ја­сно по­пут епи­гра­ма.

Тим на­че­ли­ма јед­но­став­но­сти и свр­сис­ход­но­сти, ко­ја га уна­пред дис­ква­ли­фи­ку­ју код књи­жев­них есте­та, Вол­ков је до­дао и те­о­рет­ски опус ко­ји на из­ве­стан на­чин ду­пли­ра ње­гов ро­ма­неск­ни рад. Сво­је чу­ве­не ро­ма­не о хлад­ном ра­ту Вол­ков је про­пра­тио те­о­ри­јом и ти­по­ло­ги­јом дез­ин­фор­ма­ци­је ко­је је за­тим до­пу­ња­вао ис­ку­стви­ма из по­то­њег до­ба, на­ро­чи­то из ју­го­сло­вен­ске кри­зе ко­ју је схва­тао као „школ­ски при­мер” ме­диј­ско-по­ли­тич­ке ла­жи. Ме­ђу­тим, и сво­јом пре­те­ра­ном си­сте­ма­тич­но­шћу, и про­фе­сор­ским то­ном, и при­лич­но кру­тим ше­ма­ма ко­је је аутор по­ку­шао да при­ме­ни на из­ра­зи­то гип­ки пред­мет про­у­ча­ва­ња, ти огле­ди не до­сти­жу ква­ли­тет књи­жев­них де­ла ко­ја их илу­стру­ју.

Као што се то че­сто де­ша­ва са вр­сним пи­сци­ма, ро­ман­си­јер Вол­ков је био про­ниц­љи­ви­ји и суп­тил­ни­ји од Вол­ко­ва-те­о­ре­ти­ча­ра. Кроз раз­не те­ме и епо­хе, од Ца­ре­вих љу­ди до Обру­ча, ње­го­во при­по­ве­да­ње се­же к је­згру: људ­ском спа­су. Не ко­лек­тив­ном, већ спа­су по­је­дин­ца ство­ре­ног по Бож­јем ли­ку, и ко­ји, да би ту слич­ност оства­рио, мо­ра да се ота­ра­си гро­зо­мор­не ма­ске ко­ју су му дру­штво и власт на­мет­ну­ли.

 

ОД СТРАТЕГИЈЕ ДО ДЕМОНОЛОГИЈЕ

 

Као со­те­ри­о­ло­шки при­по­ве­дач, Вол­ков уво­ди Бож­ју бла­го­дат чак и у ле­де­ни де­тер­ми­ни­зам тај­ног ра­та. Сход­но пра­во­слав­ном уче­њу, бла­го­дат код ње­га ни­је про­из­вод де­ла, али, услед за­пад­ног вас­пи­та­ња и кул­ту­ре, она ипак к де­лу во­ди. Сва­ка се ду­хов­на про­ме­на у ње­го­вим ро­ма­ни­ма из­ра­жа­ва ка­квим за­о­кре­том фа­бу­ле. Ток зби­ва­ња је као ба­ро­ме­тар на­дах­ну­ћа Вол­ко­вље­вих ли­ко­ва. Да би се чо­век обо­жио, он мо­ра да ис­ту­пи из де­тер­ми­ни­зма, а сва­ко та­кво исту­па­ње пред­ста­вља за­че­так аван­ту­ре ко­ју са­мо пи­сац, а не те­о­ре­ти­чар, мо­же до­ча­ра­ти. Има ли за­ни­мљи­ви­јег шти­ва од при­по­вет­ке о чу­ду?

И та­ко, од смут­них вре­ме­на до по­тај­ног гра­ђан­ског ра­та ко­ји ти­ња у за­пад­ном дру­штву, ди­ле­ме Вол­ко­вље­вог ју­на­ка оста­ју увек исте. Сем што је XX век у стра­те­ги­ју спа­са унео не­појм­љи­ву по­мет­њу, пре­ру­ша­ва­ју­ћи Зло у при­вид при­хва­тљи­вог, по­жељ­ног и до­брог. А та лаж је у са­мом је­згру ве­ли­ке иде­о­ло­ги­је ми­ну­лог ве­ка – ко­му­ни­зма. Отуд и кључ­на по­ја­ва дез­ин­фор­ма­ци­је, ко­ју Вол­ков-те­о­ре­ти­чар тре­ти­ра као ба­нал­но, иако опа­ко, ору­ђе вла­сти (тех­ни­ку), док је Вол­ков-ро­ма­но­пи­сац осли­ка­ва као пра­ву де­мо­но­ло­ги­ју.

За­ни­мљи­во је да је Вол­ков сво­је ре­мек-де­ло о мо­ћи об­ма­не на­пи­сао тек на­кон кра­ја хлад­ног ра­та. У ро­ма­ну-ка­те­дра­ли Обруч, аутор исто­вре­ме­но осло­ба­ђа сву сво­ју вир­ту­о­зност при­по­ве­да­ча и пор­тре­ти­сте, и од­го­ва­ра на не­ка пи­та­ња на ко­ја ње­го­ви соп­стве­ни те­о­рет­ски есе­ји не­ма­ју од­го­во­ра. (Ни­је бе­зна­чај­но при­ме­ти­ти да се у не­кро­ло­гу об­ја­вље­ном у Мон­ду, гла­сни­ку вла­да­ју­ће ми­сли у Фран­цу­ској, не по­ми­ње тај обим­ни и кључ­ни Вол­ко­вљев ро­ман...)

Фа­бу­ла се, у пар ре­чи, са­сто­ји у сле­де­ћем: на­кон лич­не тра­у­ме (агре­си­је над ве­ре­ни­цом), гу­вер­нер јед­ног за­пад­но­е­вроп­ског Ве­ле­гра­да ко­ји вр­ло ли­чи на Бар­се­ло­ну, ре­ша­ва да се, упр­кос свој удоб­но­сти свог дру­штве­ног по­ло­жа­ја, па и сво­јим ли­бе­рал­ним убе­ђе­њи­ма, ухва­ти с ђа­во­лом у ко­штац и да по сва­ку це­ну очи­сти ста­ри град од оло­ши ко­ји га те­ро­ри­ше. Уз по­моћ про­бра­не мре­же са­ве­зни­ка, опре­де­љу­је се за вој­но оп­ко­ља­ва­ње опа­сног пе­ри­ме­тра и фил­три­ра­ње свих ста­нов­ни­ка, уз дис­крет­ну ли­кви­да­ци­ју нај­о­ко­ре­ли­јих кри­ми­на­ла­ца.

Упр­кос свом пле­ме­ни­том ци­љу, и ан­тро­по­ло­шкој ис­прав­но­сти, тај „пуч” се ди­рект­но ко­си са свим та­бу­и­ма (то јест ла­жи­ма и са­мо­об­ма­на­ма) де­мо­крат­ског дру­штва, и од­во­ди све уче­сни­ке у про­паст. На­ра­во­у­че­ни­је је про­вид­но: ман­гу­пи су у де­мо­кра­ти­ји за­шти­ће­ни­ји од че­сти­тих љу­ди, и сва­ка по­бу­на про­тив иде­о­ло­шке са­мо­об­ма­не и у ко­рист при­род­ног по­рет­ка би­ва не­ми­нов­но угу­ше­на од стра­не ро­бо­ва си­сте­ма ко­ји мо­жда и не ми­сле дру­га­чи­је од са­мих по­бу­ње­ни­ка...

 

ФРОНТОВИ КРОЗ СРЦА ЉУДИ

 

Ова из­у­зет­но ду­бо­ка и сли­ко­ви­та сту­ди­ја си­сте­ма мо­рал­не ин­хи­би­ци­је по­је­ди­на­ца од стра­не ме­диј­ског си­сте­ма у не­ку ру­ку пред­ста­вља кон­ден­зат огле­да о дез­ин­фор­ма­ци­ји ко­је је Вол­ков са­брао у ан­то­ло­ги­ју Дез­ин­фор­ма­ци­ја – рат­но оруж­је. Но она по­чи­ва на ме­та­фи­зич­ким прет­по­став­ка­ма ко­је се ни ауто­ри из ан­то­ло­ги­је, ни њи­хов при­ре­ђи­вач, ни­су усу­ди­ли да ис­ка­жу: лаж без оправ­да­ња, зло зла ра­ди.

У пер­спек­ти­ви по­ме­ну­те ан­то­ло­ги­је, као и у по­то­њим Вол­ко­вље­вим огле­ди­ма, дез­ин­фор­ма­ци­ја се, ма ка­ко опа­ка, пред­ста­вља као сред­ство од­ре­ђе­не си­ле и во­ље: она је рат­но оруж­је. Зна­ју­ћи то, мо­же­мо рас­пра­вља­ти о оправ­да­њу и ци­љу та­квог ра­та, али са­мо ору­ђе на не­ки на­чин оста­је из­ван рас­пра­ве.

Но по­ку­ша­мо ли да на ро­ман Обруч при­ме­ни­мо ше­му дез­ин­фор­ма­ци­о­ног ци­клу­са ко­ју је са­ми Вол­ков од­ре­дио, на­ћи ће­мо се у ве­ли­кој ди­ле­ми: где су на­ру­чи­о­ци, из­вр­ши­о­ци, ци­ље­ви и по­сред­ни­ци об­ма­не ко­ја чи­та­ву на­ци­ју па­ра­ли­ше и спре­ча­ва да се об­ра­чу­на с нај­о­чи­глед­ни­јим об­ли­ци­ма зла? Суб­вер­зив­ни рат с ја­сно од­ре­ђе­ним фрон­то­ви­ма Сун Цуа, Ча­хо­ти­на и Фор­сај­та ов­де је по­стао рат без фрон­та, то јест рат са рас­пли­ну­тим фрон­том, фрон­том ко­ји про­ла­зи кроз љу­де са­ме. Онај ко­ји се су­ко­бља­ва с дру­штве­ном ла­жи Ве­ле­гра­да не уда­ра на по­је­ди­ни по­ку­шај суб­вер­зи­је: он уда­ра на са­мо тки­во по­сто­је­ћег по­рет­ка! Па­ра­док­сал­ног и са­мо­у­би­стве­ног по­рет­ка, но опет – по­рет­ка.

Да је по­ку­шао да у те­о­ри­ју пре­то­чи сво­је ин­ту­и­ци­је из Обру­ча, Вла­ди­мир Вол­ков би мо­рао да се усп­не за сту­пањ ви­ше, да са стра­те­ги­је пре­ђе на те­о­ло­ги­ју. То, на сре­ћу, ни­је учи­нио. По­пут не­ко­ли­ци­не ве­ли­ких пи­са­ца, Вол­ков је у са­зре­ва­њу свог ства­ра­ла­штва до­спео до оне тач­ке где је кроз ро­ман пре­нео са­зна­ња ко­ја ће ра­зум ис­ка­за­ти тек де­це­ни­ја­ма ка­сни­је, ако му то уоп­ште по­ђе за ру­ком.

Вла­ди­ми­ру Вол­ко­ву ће оспо­ра­ва­ти де­ло због вар­љи­вог ква­ли­те­та, ро­ма­не кат­кад бр­зо­пле­то на­пи­са­не и кру­ту ми­сао у есе­ји­сти­ци. Но то пу­бли­ку не­ће спре­чи­ти да га чи­та и це­ни – због вир­ту­о­зно­сти пе­ра, пра­во­слав­не ве­дри­не и ши­ри­не исто­риј­ских пер­спек­ти­ва у не­ко­ли­ци­ни ре­мек-де­ла, по­пут Ћу­ди мо­ра. Спо­је­не са сме­ло­шћу и отре­си­то­шћу Вол­ко­вље­ве лич­но­сти, те вр­ли­не ће без сум­ње до­при­не­ти об­ли­ко­ва­њу јед­ног од нај­леп­ших књи­жев­них ли­ко­ва по­сле­рат­не Фран­цу­ске.

Вјеч­на­ја па­мјат! <

 

(Новембар-децембар 2005)

 

 

 

Вол­ков и Ср­би

 

Као Рус по­ре­клом и пра­во­сла­вац, Вла­ди­мир Вол­ков је отре­си­то стао уз срп­ски на­род од са­мог по­чет­ка гра­ђан­ског ра­та. Ви­ше пу­та је ишао у Ре­пу­бли­ку Срп­ску, а из со­ли­дар­но­сти је до­ле­тео у Бе­о­град у пу­ном је­ку бом­бар­до­ва­ња. При­род­на на­кло­ност се, ме­ђу­тим, код ње­га по­ду­да­ра и са са­знај­ним по­ри­ви­ма: за Вол­ко­ва, на­и­ме, срп­ски на­род је­сте жр­тва и за­мор­че ве­ли­ког про­па­ганд­ног ра­та ко­ји је у на­ред­ним го­ди­на­ма пре­ра­стао у ору­ђе свет­ске вла­сти. О овом „школ­ском слу­ча­ју” Вол­ков је на­пи­сао и сту­ди­ју са сли­ко­ви­тим на­сло­вом: Дез­ин­фор­ма­ци­ја ухва­ће­на на де­лу. Срп­ским тра­ге­ди­ја­ма у XX ве­ку је по­све­тио и два ро­ма­на, По­нор и От­ми­цу.

У ан­то­ло­ги­ји Дез­ин­фор­ма­ци­ја – рат­но оруж­је (1986), Вол­ков је из­ло­жио из­во­ре и те­о­рет­ску ба­зу ма­сов­них ма­ни­пу­ла­ци­ја ко­је опи­су­је у сво­јим ро­ма­ни­ма. Иако се тај фе­но­мен, из ра­зу­мљи­вих раз­ло­га, још увек си­сте­мат­ски не узи­ма у об­зир у мас-ме­ди­ји­ма, Вол­ко­вље­ви ра­до­ви су ипак, за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом при­по­ве­дач­ком та­лен­ту, и у сла­бо оба­ве­ште­не гла­ве уба­ци­ли кли­цу сум­ње. За­хва­љу­ју­ћи ње­му, уста­ље­не пред­ста­ве о ра­ту у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји ви­ше се не гле­да­ју као „го­ла ствар­ност”, већ као „ар­те­фак­ти”, то јест у знат­ној ме­ри ин­сце­ни­ра­ни при­зо­ри. А са­мим тим и од­го­вор­ност за ту не­сре­ћу ви­ше не ле­жи са­мо на „де­жур­ном крив­цу”, већ и на оном ко­ји га из не­ких не­при­зна­тих по­бу­да та­квим пред­ста­вља.

Тим сво­јим ра­дом, Вла­ди­мир Вол­ков је у ра­ту 90-их го­ди­на за срп­ски на­род од­и­грао уло­гу кључ­ног све­до­ка пред све­том, слич­ну оној ко­ју је пре ње­га, у дра­ма­тич­ни­јим окол­но­сти­ма, од­и­грао је­дан Ру­долф Ар­чи­балд Рајс. Из­ве­сно је да ће Вол­ко­вљев „за­ку­ли­сни” по­глед знат­но ути­ца­ти на суд бу­ду­ћих ге­не­ра­ци­ја о са­вре­ме­ним зби­ва­њи­ма у на­шем под­не­бљу. <

 

(Новембар-децембар 2005)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураОдлазак Пркошење злодуху времена