Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Одлазак

 

ОВЕ ЗИ­МЕ ЗАУВЕК НАМ СЕ ПО­КЛО­НИО ЈОШ ЈЕ­ДАН НЕ­ПО­НО­ВЉИ­ВИ БАРД НА­ШЕ СЦЕ­НЕ, ЈЕ­ДАН ОД ОНИХ КО­ЈИ СУ „ПРЕД­СТА­ВУ РАЗ­У­МЕ­ЛИ СА­СВИМ”

Слу­чај Жи­гон


Ни са­ња­ти ни­је мо­гао де­вет­на­е­сто­го­ди­шњи Сло­ве­нац, син из­бе­глицâ из Ита­ли­је, ка­да је у про­ле­ће 1945. го­ди­не, ис­ко­ра­чив­ши из тек осло­бо­ђе­ног ло­го­ра Да­хау, пре­стао би­ти број 61185 и по­но­во по­стао Сте­во Жи­гон, да ће ше­зде­сет го­ди­на ка­сни­је би­ти са­хра­њен у бе­о­град­ској Але­ји ве­ли­ка­на, да ће са­у­че­шћа ње­го­вој по­ро­ди­ци из­ја­ви­ти срп­ски пред­сед­ник и пре­ми­јер, да ће му по­след­ње збо­гом упу­ти­ти и пред­сед­ник Бе­ло­ру­си­је, да ће га од­сек дра­ме чу­ве­ног мо­сков­ског Ве­ли­ког по­зо­ри­шта (Бо­ль­шой mе­аmр) по­здра­ви­ти као „јед­ног од нај­бо­љих ре­жи­се­ра ХХ ве­ка” и да ће му по­смрт­но сло­во, на ру­ском, одр­жа­ти ам­ба­са­дор Ру­си­је, лич­но

 

Пи­ше: Ра­до­мир Ми­лић

 

По за­вр­шет­ку Дру­гог свјет­ског ра­та, Сте­во по­ла­же при­јем­ни ис­пит на тек осно­ва­ној љу­бљан­ској Ака­де­ми­ји за играл­ско умет­ност, ода­кле га Ју­ле Вер­бич ша­ље на сту­ди­је у Ле­њин­град, на По­зо­ри­шни ин­сти­тут. На­кон дви­је го­ди­не, за­вр­шив­ши осам се­ме­ста­ра у Ле­њин­гра­ду, на по­зив Бо­ја­на Сту­пи­це до­ла­зи у Бе­о­град... и у ње­му оста­је. За­у­ви­јек.

 

ГЛУ­МАЧ­КА ЧУ­ЛА И СУД­БИ­НА

 

Мла­ди глу­мац ко­ји је сту­ди­рао глу­му на стра­ном је­зи­ку, у Ру­си­ји, об­рео се сеп­тем­бра 1948. у Ју­го­сло­вен­ском драм­ском по­зо­ри­шту и по­чео свој глу­мач­ки жи­вот на но­вом је­зи­ку ко­ји му, као ни ру­ски на ком је сту­ди­рао, ни­је ма­тер­њи. Упра­во та чи­ње­ни­ца је она кључ­на тач­ка из ко­је из­ви­ре све мо­је по­што­ва­ње пре­ма нео­бич­ном и ри­јет­ком да­ру Сте­ве Жи­го­на. Срп­ска глу­мач­ка сце­на има­ла је, и да­нас има, чи­та­ве ни­зо­ве вр­сних глу­ма­ца свих на­ра­шта­ја. Про­би­ти се у са­ми врх у та­квом окру­же­њу, а при­том глу­ми­ти на је­зи­ку ко­ји ни­је ма­тер­њи, ни­је вр­хун­ски ус­пи­јех, то је чу­до слу­ча­ја или, још ја­сни­је, чу­до слу­че­ња. А слу­чи­ла се бли­ста­ва луч глу­мач­ког да­ра са за­па­њу­ју­ћом глу­мач­ком упор­но­шћу, сна­гом во­ље и пре­да­но­шћу ра­ду, слу­чи­ло се пре­по­зна­ва­ње глу­мач­ког да­ра оних ко­ји су мла­дом глум­цу да­ва­ли уло­ге са ра­зу­ми­је­ва­њем пу­бли­ке ко­јој Сте­во ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вио што је не­ко­ли­ко го­ди­на „тр­пи­ла” ње­гов лош срп­ски на сце­ни и пље­ском на­гра­ђи­ва­ла ње­гов труд и ви­дљи­ви глу­мач­ки на­пре­дак. Оду­жио јој се Сте­во мно­гим уло­га­ма и не­за­бо­рав­ним пред­ста­ва­ма.

Мо­гу­ће је да се тај­на слу­ча­ја Жи­гон мо­же нај­ја­сни­је на­слу­ти­ти упра­во из је­зи­ка. Из не­до­стат­ка и огра­ни­че­ња усло­вље­них сту­ди­ра­њем и глу­мач­ким по­чет­ком на два раз­ли­чи­та, а оба не­ма­тер­ња је­зи­ка. Глу­ма на стра­ном је­зи­ку је као тап­ка­ње по мра­ку. Мра­ку ко­ји ва­пи за свим оним скри­ве­ним да­ма­ри­ма зна­че­ња и са­звуч­ја, за ду­бо­ком сро­ђе­но­шћу са ри­је­чи­ма, њи­хо­вим ко­ри­је­ни­ма и раз­гра­на­тим са­ри­јеч­ји­ма...

По­зна­то је да сли­је­пи има­ју раз­ви­је­ни­ја дру­га чу­ла – ис­тан­ча­ни­ји до­дир, из­ра­же­ни­ји слух, пре­фи­ње­ни­је чу­ло њу­ха и оку­са. Ја­сно је и за­што је то та­ко – из ну­жде. Упра­во ну­жда сна­ла­же­ња и оп­ста­ја­ња у жи­во­ту усло­вља­ва раз­ви­ја­ње оно­га што се има, ка­ко би се на тај на­чин не­ка­ко на­до­мје­сти­ло оно што се не­ма. Ми­слим да се то де­ша­ва­ло и Сте­ви. Вје­ру­јем да је упра­во огра­ни­че­ње у го­вор­ном ис­ка­зу код ње­га сна­жно раз­ви­ло, ви­ше не­го код дру­гих (јер је ну­жда оп­стан­ка на сце­ни би­ла ве­ћа), оста­ла глу­мач­ка чу­ла, оста­ле на­чи­не глу­мач­ког из­ра­жа­ва­ња. Вје­ру­јем да се ту не­гдје кри­је и кли­ца оног та­на­ног, а код Сте­ве та­ко сна­жног, глу­мач­ког са­у­че­ство­ва­ња (оп­ште­ња) на сце­ни. Она ма­гло­ви­та нит ко­ја глум­це уве­зу­је у чвр­сто тки­во ствар­ног жи­во­та пред­ста­ве. Сте­во је парт­не­ре сна­жно осје­ћао чи­та­вим сво­јим би­ћем, он је че­сто на сце­ни ти­је­лом од­го­ва­рао не­по­сред­но, при­род­но, ло­гич­но, ствар­но. По­не­кад је за­и­ста би­ло те­шко од­го­нет­ну­ти шта је ту ис­пу­ња­ва­ње за­хтје­ва ре­жи­је, а шта ин­стинк­тив­на глу­мач­ка ре­ак­ци­ја, глу­мач­ко ства­ра­ла­штво, ча­роб­ни тре­ну­так ко­ји пред­ста­ви да­је жи­вот и та­ко за­о­кру­жу­је њен сми­сао.

 

КАД СЛИ­ЈЕП ПРО­ГЛЕ­ДА

 

По­ре­ђе­ње са сли­је­пи­ма ко­ји бо­ље од оста­лих мо­гу чу­ти, опи­па­ти, оми­ри­са­ти и оку­си­ти чи­ни ми се ов­дје ве­о­ма при­мје­ре­ним. А ка­да та­кав чо­вјек про­гле­да... Са­вла­дав­ши срп­ски је­зик (а са­вла­дао га је бо­ље од мно­гих глу­ма­ца ко­ји­ма је срп­ски ма­тер­њи јер је био свје­стан тог не­до­стат­ка), укло­нив­ши ту пре­пре­ку, Сте­во је за­ко­ра­чио ду­бо­ко у са­му срж глу­мач­ког по­сто­ја­ња. Пре­ва­зи­шао је је­зич­ке пре­пре­ке и по­чет­ни не­до­ста­так пре­тво­рио у зна­чај­ну пред­ност. Ње­гов дар се раз­ма­хао у пот­пу­но­сти. Имао је шта да ка­зу­је и по­ка­зу­је, а вла­дао је и сред­стви­ма да то чи­ни. Вла­дао је сце­ном су­ве­ре­но, моћ­но, жи­вот­но. Ко­ли­ко је ње­гов срп­ски по­стао до­бар, нај­бо­ље по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је го­ди­на­ма на бе­о­град­ском ра­ди­ју био „за­штит­ни знак” ра­дио-дра­ме, фор­ме ко­ја се за­сни­ва са­мо на гла­су и је­зи­ку.

Пр­ва озбиљ­на при­зна­ња за Сте­вин глу­мач­ки рад сти­гла су ре­ла­тив­но бр­зо. Шо­о­ва „Кан­ди­да” и Сте­во Жи­гон као Мерч­банкс (пре­ми­је­ра 28. де­цем­бра 1951) би­ли су по­вод да Иси­до­ра Се­ку­лић ис­пи­ше на­дах­ну­ту кри­ти­ку ко­ју су за­вид­ни и злоб­ни од­мах про­пра­ти­ли ко­мен­та­ром – ма пу­сти ба­бу, за­љу­би­ла се. А та „за­љу­бље­на ба­ба”, је­ди­на на­ша Иси­до­ра ко­јој ни­је по­треб­но пре­зи­ме, ис­пи­са­ла је за Сте­ви­ног Мерч­банк­са и ово: „Мла­ди умет­ник Жи­гон успе­ва да бу­де та­ко вит­ко рас­кли­ма­тан, уви­тљив и од­ви­тљив у те­лу, да је про­сто от­пле­сао сво­ју уло­гу. Он је, им­пли­цит­но, од оних ко­је и ва­здух по­вре­ђу­је.”

Ни­за­ле су се, на­кон Мерч­банк­са, Сте­ви­не уло­ге Дон Је­ре, Ле­нок­са, Не­зе­ла­со­ва, Ро­бе­спје­ра (и да­нас се пам­ти мо­но­лог из­го­во­рен у дво­ри­шту Ка­пе­тан Ми­ши­на зда­ња, „сту­дент­ске” 1968), Дон Ки­хо­та, Кри­жо­ве­ца, Ива­но­ва, Хи­гин­са, Ха­мле­та (ка­сни­је и По­ло­ни­ја), Са­ље­ри­ја... На Ду­бро­вач­ким љет­ним игра­ма 1964, на Ло­ври­јен­цу, играо је не­за­бо­рав­ног Ја­га, уз Љу­бу Та­ди­ћа као Оте­ла. Не­по­но­вљи­вом је ту пред­ста­ву учи­ни­ла и отво­ре­на сце­на, игра­ње на ду­бро­вач­кој твр­ђа­ви, под звје­зда­ним не­бом, али и глу­мач­ки пар ка­кав се са­мо по­же­ље­ти мо­же. Стју­арт Барџ, ре­жи­сер ду­бро­вач­ког „Оте­ла”, ре­као је: „Те­шко би би­ло на сви­је­ту на­ћи бо­ље глум­це за Оте­ла и Ја­га од Љу­бе Та­ди­ћа и Сте­ве Жи­го­на!”

Се­дам­де­се­тих је по­чео све ви­ше и ре­жи­ра­ти. Глу­мац у ње­му пре­ра­стао је, ла­ко и при­род­но, у ре­жи­се­ра. Па­жњу кри­ти­ке при­ву­као је ње­гов „Пиг­ма­ли­он” (у ко­ме је и играо Хи­гин­са), пре­ми­јер­но из­ве­ден кра­јем 1969. Том пред­ста­вом је на­го­ви­је­стио да не­ма на­мје­ру ре­жи­ра­ти тек да ре­жи­ра, по­на­вља­ју­ћи већ опро­ба­не фор­ме. На­го­ви­је­стио је по­тре­бу да по­ну­ди сво­је ви­ђе­ње тек­ста, да га ко­ри­сти као ши­ро­ки оквир, као пред­ло­жак за ре­жиј­ско и глу­мач­ко ства­ра­лач­ко ту­ма­че­ње.

Ње­гов „Ха­млет” (у ко­ме је и играо Ха­мле­та) уз­бур­као је по­зо­ри­шну јав­ност. На­су­прот при­лич­но за­тво­ре­ном и кон­вен­ци­о­нал­ном „Ха­мле­ту” у ре­жи­ји Ве­ли­ми­ра Лу­ки­ћа ко­ји се те 1971. већ играо у На­род­ном по­зо­ри­шту, Сте­во је по­ну­дио не­што са­свим дру­га­чи­је. По­ста­вио је нео­бич­ну, је­дин­стве­ну сце­но­гра­фи­ју са пло­чом обје­ше­ном на че­ти­ри сај­ле, пло­чом ко­ја је по­диг­ну­та мо­гла би­ти не­бо или та­ва­ни­ца, спу­ште­на – под, те­ра­са или про­стор из­над гроб­ни­це; а мо­гла је би­ти, за­ви­сно од по­ло­жа­ја, ко­си­на или вер­ти­кал­ни зид. Са­мо­у­вје­ре­но и ве­о­ма смје­ло, из­о­ста­вио је мно­ге сце­не, из­ба­цио не­по­треб­на му ли­ца, чи­тав ко­мад ис­пре­ту­рао, не­ким ли­ко­ви­ма за­ми­је­нио тек­сто­ве, Офе­ли­ју пред­ста­вио као труд­ни­цу... Да­нас, ка­да су се стра­сти одав­но сти­ша­ле, чак и они ко­ји су се бу­ни­ли због „скр­на­вље­ња” Шек­спи­ра, ваљ­да уви­ђа­ју да Шек­спир, по­ред све­га што му је та­да ми­је­ња­но и кра­ће­но, ни­је био из­не­вје­рен у сво­јој су­шти­ни, у оном што га и чи­ни Шек­спи­ром. Би­ла је то пред­ста­ва ко­ја је сна­жно удах­ну­ла но­ви жи­вот срп­ском по­зо­ри­шту. Би­ла је то и пр­ва ју­го­сла­вен­ска пред­ста­ва у зва­нич­ној кон­ку­рен­ци­ји БИ­ТЕФ-а.

 

БУН­ТОВ­НИК СА РАЗ­ЛО­ГОМ

 

Стра­стан, бес­ком­про­ми­сан, са­мо­сво­јан и са­мо­у­вје­рен ка­кав је био, Сте­во ни­је мо­гао из­бје­ћи су­ко­бе, све да је то и по­ку­шао. По­во­дом пре­ми­је­ре Шек­спи­ро­вог „Оте­ла” ко­ји је ре­жи­рао 1977, по­вје­ра­ва­ју­ћи глав­не уло­ге (на за­пре­па­шће­ње мно­гих) мла­дим глум­ци­ма, дао је ин­тер­вју „Ду­ги”. По­и­мен­це је про­звао оне ко­је је сма­трао „ма­фи­јом ко­ја се­ди за сто­лом у Ма­де­ри”, не при­ста­ју­ћи да они иза ко­јих не сто­ји дје­ло оцје­њу­ју и про­цје­њу­ју, че­сто ола­ко и не­зна­лач­ки по­вр­шно, оне ко­ји дје­ла ства­ра­ју. По­бу­нио се, же­сто­ко и стра­сно, про­тив за­пад­ног, бро­двеј­ског оби­ча­ја да глум­ци на­кон пре­ми­је­ре стре­пе да ли ће их су­тра­дан „са­хра­ни­ти” не­ко пре­о­штро но­ви­нар­ско пе­ро Ње­го­вог Ве­ли­чан­ства Кри­ти­ча­ра. На­ро­чи­то ако Ње­го­во Ве­ли­чан­ство Кри­ти­чар ни­је на­пи­са­ло ни јед­ну озбиљ­ну, струч­ну кри­ти­ку. По­бу­нио се шти­те­ћи да­ро­ви­те мла­де глум­це ко­ји­ма је дао при­ли­ку да се ис­так­ну и по­твр­де (Оте­ло – Гој­ко Шан­тић, Ја­го – Ми­лан Гу­то­вић). По­бу­нио се, за­пра­во, про­тив злоб­них и за­вид­них кри­ти­зер­ских гун­ђа­ла ко­ја су има­ла моћ, а ври­је­ме му је умно­го­ме да­ло за пра­во.

Иду­ћи сво­јим са­мо­про­на­ла­же­ним ста­за­ма, ни­зао је пред­ста­ву за пред­ста­вом – „Пиг­ма­ли­он”, „Ха­млет”, „Вар­ва­ри”, „Оте­ло”, „Ре­ви­зор”, „Ожа­ло­шће­на по­ро­ди­ца”, „Аго­ни­ја”, „Пла­то­нов”, „Сум­њи­во ли­це”, „Сан љет­не но­ћи”, „Ро­ман о Лон­до­ну”, „Го­спо­ђи­ца Ју­ли­ја”, „Иди­от”, „Го­спо­ђа ми­ни­стар­ка”, „Га­леб”... Углав­ном је сам би­рао шта ће по­ста­ви­ти на сце­ну, очи­то по­ка­зу­ју­ћи да га не за­ни­ма­ју са­мо до­бро пла­ће­не и на­ру­че­не „те­зге”, да пред­ста­ву ко­ри­сти као сред­ство, као на­чин да не­што ка­же и по­ка­же. Ни­је при­па­дао, ни као глу­мац, а још ма­ње као ре­жи­сер, ни­ка­квим кру­го­ви­ма мо­ћи. За­то је че­сто ре­жи­рао у ма­њим, про­вин­циј­ским по­зо­ри­шти­ма. Ства­рао је глум­це. Хра­бро је би­рао за глав­не уло­ге мла­де глум­це, ру­ко­во­ђен ис­тан­ча­ним осје­ћа­јем и не­ми­ло­срд­ним кљу­чем – глу­мач­ким да­ром.

Био је глу­мац, ства­рао је глум­це, жи­вио за глум­це и са глум­ци­ма. Оже­нио се Је­ле­ном – глу­ми­цом, а по­ред си­на Ни­ко­ле (сли­ка­ра), до­био и ћер­ку Ива­ну – глу­ми­цу.

 

СЛУ­ЧАЈ СЕ НА­СТА­ВЉА

 

Че­шће ци­је­њен не­го во­љен, не то­ли­ко на­гра­ђи­ван ко­ли­ко је за­слу­жи­вао, у Евро­пи, а на­ро­чи­то у Ру­си­ји, при­хва­ћен је то­пли­је и без за­но­ви­је­та­ња ко­је га је у Ср­би­ји че­сто пра­ти­ло. Имао је част да 1979. по­ста­ви Кр­ле­жи­ну „Аго­ни­ју” на нај­чу­ве­ни­јој сце­ни – мо­сков­ском Ма­лом те­а­тру, а 1984. „Ожа­ло­шће­ну по­ро­ди­цу” у Ле­њин­гра­ду. Са „Вар­ва­ри­ма” Мак­си­ма Гор­ког го­сто­вао је у Со­фи­ји и Бу­ку­ре­шту, са „Оте­лом” у Со­фи­ји и Бер­ли­ну гдје је, на „Фестшпи­ле”-у, ње­гов „Оте­ло” по­ди­је­ли­о пр­ву на­гра­ду са План­шо­но­вим „Тар­ти­фом”. Ме­ђу то­ли­ким ру­ским ве­ли­ка­ни­ма, био је пр­ви до­бит­ник ме­да­ље за по­зо­ри­шно жи­вот­но дје­ло, ме­да­ље ко­ја но­си име Ни­ко­ла­ја Мор­дви­но­ва, ње­го­вог оми­ље­ног глум­ца ко­га је гле­дао као сту­дент у Ле­њин­гра­ду. На све­сло­вен­ском фе­сти­ва­лу „Злат­ни ви­тез” 2004, ме­ђу 120 пред­ста­ва, ње­гов „Иди­от” је до­био Злат­ног ви­те­за. Пред­ста­ва му је при­је то­га би­ла „ски­ну­та”, а на­кон до­би­је­не на­гра­де вра­ће­на је на сце­ну На­род­ног по­зо­ри­шта, гдје се још уви­јек игра (као и Стринд­бер­го­ва „Го­спо­ђи­ца Ју­ли­ја”).

И срп­ска по­зо­ри­шна сце­на оду­жи­ла му се на­гра­дом за глу­мач­ко жи­вот­но дје­ло До­бри­чин пр­стен (2002). При­ма­ју­ћи је, Сте­во се ду­хо­ви­то за­хва­лио на на­гра­ди за сје­ћа­ње на глу­му, јер је мно­го го­ди­на при­је пре­стао игра­ти.

Два­де­сет осмог де­цем­бра 2005. го­ди­не, тач­но на дан ка­да је 1951. пре­ми­јер­но од­и­грао сво­ју пр­ву не­за­бо­рав­ну уло­гу – Мерч­банк­са, са­мо­ни­кли глу­мач­ки ге­ни­је спре­мао се за шет­њу са ћер­ком – обу­као се, обуо ци­пе­ле и... при­дру­жио се свом Шек­спи­ру, До­сто­јев­ском, Че­хо­ву, Ну­ши­ћу, Кр­ле­жи...

За њим су оста­ле уло­ге (59 по­зо­ри­шних, 30 глав­них уло­га у ори­ги­нал­ним ТВ дра­ма­ма, 17 уло­га у фил­мо­ви­ма и 13 у ТВ се­ри­ја­ма), ре­жи­је (57 по­зо­ри­шних и 5 ТВ ре­жи­ја) и 7 дра­ма­ти­за­ци­ја. Оста­ло је огром­но по­зо­ри­шно ис­ку­ство пре­то­че­но у три об­ја­вље­не књи­ге (че­твр­ту ни­је за­вр­шио). Ње­гов по­зо­ри­шни дар жи­ви кроз „ње­го­ве” глум­це, оне ко­ји са по­но­сом ис­ти­чу да их је Сте­во учи­нио глум­ци­ма.

Ње­гов по­зо­ри­шни дар жи­ви, тра­је и бли­ста но­вим сја­јем и кроз ње­го­ву истин­ску крв – ћер­ку Ива­ну. Ива­ну Жи­гон. Слу­чај Жи­гон се, да­кле, на­ста­вља... <

 

(Јануар-фебруар 2006)

 

 

СТЕ­ВО ЖИ­ГОН

Ра­ња­ва­ње та­ме све­тло­шћу

 

Кад ре­ди­тељ сед­не у пар­тер, ви­ди пред со­бом нео­све­тље­ну сце­ну, „цр­ну ру­пу”. Ми­слим да по­зо­ри­шна ре­жи­ја про­из­во­ди сво­ја де­ла од пра­зни­не. Од пра­зни­не сцен­ског про­сто­ра. Она на­се­ља­ва пра­зни­ну. По­што је тај пра­зан про­стор у та­ми, он је бес­кра­јан, нео­гра­ни­чен. Та бес­крај­ност по­ја­ча­на је још и ти­ши­ном ко­ја у тој „цр­ној ру­пи” вла­да. Мо­гло би се ре­ћи да ни јед­на умет­ност не рас­по­ла­же та­ко не­по­сто­је­ћим ма­те­ри­ја­лом као ре­жи­ја. Не­ко ће ре­ћи: „А драм­ски текст?” Ми­слим да је тај текст, у на­чи­ну ка­ко по­ку­ша­вам да раз­ми­шљам о основ­ном ма­те­ри­ја­лу ре­жи­је, „на сле­де­ћем ни­воу”. На по­чет­ку за ре­ди­те­ља ипак по­сто­ји са­мо та­ма и ти­ши­на. Зна­чи тре­ба „ра­ни­ти” и јед­но и дру­го: та­му све­тлом, а ти­ши­ну зву­ком. Де­фи­ни­ци­је и фор­му­ле сла­бо по­ма­жу у умет­нич­ком ства­ра­ла­штву. Ипак бих се усу­дио да ка­жем да је ре­жи­ја осве­тља­ва­ње та­ме и на­ру­ша­ва­ње ти­ши­не.

 

Се­ћам се да ми је на про­би Не­зе­ла­со­ва у „Оклоп­ном во­зу” Ива­но­ва од стра­не ре­жи­је ре­че­но да у јед­ној сце­ни се­де­ћи у фо­те­љи узи­мам из ко­фе­ра књи­ге, не­за­ин­те­ре­со­ва­но их пре­ли­ста­вам и по­том сме­штам на по­ли­цу. Ус­про­ти­вио сам се, ре­кав­ши да Не­зе­ла­сов, на­про­тив, књи­ге узи­ма са по­ли­це, не­за­ин­те­ре­со­ва­но их пре­ли­ста­ва и исто та­ко ба­ца на под. На пи­та­ње „за­што”, од­го­во­рио сам да пр­ва ва­ри­јан­та зна­чи ства­ра­ње ре­да, а дру­га ства­ра­ње не­ре­да. Дру­га зна­чи да је до­шло вре­ме ра­су­ла и да ни­ка­квог ре­да ви­ше би­ти не­ће. А то је упра­во оно што Не­зе­ла­сов на­слу­ћу­је и о че­му у том ча­су раз­ми­шља.

 

Ка­да сам 1945, у је­сен, по­шао да сту­ди­рам пр­ви се­ме­стар љу­бљан­ске Глу­мач­ке ака­де­ми­је, већ на јед­ном од пр­вих ча­со­ва, мој про­фе­сор, ве­ли­ки сло­ве­нач­ки глу­мац Иван Ле­вар, ре­као ми је да, кад по­ста­нем глу­мац, ни­по­што не до­зво­лим да ме не­ки уобра­же­ни „ре­ди­тељ­чић” на­те­ра, по­го­то­во ако играм глав­ну уло­гу, да на сце­ну иза­ђем са стра­не, из пор­та­ла. Оба­ве­зно из ду­би­не, пра­во у че­ло пу­бли­ке. То сам до­бро за­пам­тио и увек бри­нуо о то­ме ка­ко ми ре­жи­ра­ју ула­ске и из­ла­ске, а ка­да сам по­стао ре­ди­тељ бри­нуо сам увек да, на­ро­чи­то глав­ном глум­цу или глу­ми­ци, обез­бе­дим упе­ча­тљив и ре­чит пр­ви ула­зак на сце­ну.

 

На јед­ној пред­ста­ви „Аго­ни­је” Ми­ро­сла­ва Кр­ле­же, у сце­ни ка­да Ла­у­ра по­сле „уби­ства” ноћ­не леп­ти­ри­це па­да у де­пре­си­ју и тра­жи од Кри­жов­ца да је огр­не пле­дом, ја сам, игра­ју­ћи та­да још то­га Кри­жов­ца при­лич­но јед­но­слој­но, до­нео плед и њи­ме огр­нуо Цр­но­бо­ри­чи­ну Ла­у­ру. Огр­нув­ши је та­ко шкот­ским пле­дом, са­свим слу­чај­но при­ме­тио сам на то­ме пле­ду јед­ну бе­лу нит и без ика­кве ни зле, ни до­бре на­ме­ре, ли­знуо па­лац и сред­њи пр­сти па­жљи­во од­стра­нио са ње­га ту бе­лу сит­ни­цу. Зна­чи, у тре­нут­ку ка­да је Ла­у­ра пре­жи­вља­ва­ла па­као сво­је кри­ви­це, осе­ћа­ју­ћи при том, ин­стинк­тив­но, ла­жност са­у­че­ство­ва­ња Кри­жов­че­вог у ње­ној пат­њи, тај Кри­жо­вец, ка­квог сам ја та­да играо, из­дао се ба­нал­ним, од­сут­ним ге­стом од­стра­њи­ва­ња јед­не не­по­треб­не ни­ти. Пу­бли­ка се, на­рав­но, гро­хо­том на­сме­ја­ла. А Ма­ри­ја Цр­но­бо­ри, за­кло­нив­ши се пле­дом, до­шап­ну­ла ми: „Ако ми то још је­дан­пут ура­диш, уби­ћу те! ” Са ње­ног ста­но­ви­шта би­ла је пот­пу­но у пра­ву. Ја сам тим ба­нал­ним ге­стом сро­зао тра­гич­ност тре­нут­ка, јед­ном ме­ха­нич­ком рад­њом учи­нио сме­шним њен стра­стве­ни емо­ци­о­нал­ни на­бој. И на­рав­но, ја то ви­ше ни­ка­да по­сле то­га ни­сам смео ни хтео да ура­дим.

 

Та­ко­зва­но „фор­шпи­ло­ва­ње” (по­ка­зи­ва­ње глум­цу ка­ко да од­глу­ми од­ре­ђе­ну сце­ну) нај­че­шће се ра­ди да би се скра­ти­ло вре­ме об­ја­шња­ва­ња. Нај­че­шће ја ни­сам „фор­шпи­ло­вао” са­мо за­то да бих скра­тио вре­ме об­ја­шња­ва­ња или до­го­ва­ра­ња, или да бих глум­цу пред­ла­гао сми­сао сце­не или глу­мач­ко сред­ство. Нај­че­шће, „фор­шпи­лу­ју­ћи”, тра­жио сам бо­љи на­чин или ду­бљи са­др­жај глум­че­вог по­сту­па­ња у од­ре­ђе­ној сце­ни. Или сам про­ве­ра­вао на са­мом се­би, за­што глум­цу не­што што сам му пред­ло­жио не по­ла­зи за ру­ком. Про­ве­ра­вао сам, зна­чи, као глу­мац, сво­је ре­ди­тељ­ске пред­ло­ге. Та­ко сам че­сто на­ла­зио ре­ше­ња ко­ја ни­кад не бих на­шао се­де­ћи за ре­ди­тељ­ским пул­том у пар­те­ру. На тај на­чин „екс­пло­а­ти­сао” сам као ре­ди­тељ се­бе глум­ца као оглед­ног ку­ни­ћа. И као што ку­нић обич­но пла­ћа жи­во­том сво­је слу­же­ње на­у­ци, та­ко је и мо­ја глу­ма по­ла­ко пре­ста­ја­ла да по­сто­ји. <

 

Из књи­ге Сте­ве Жи­го­на: Мо­но­лог о по­зо­ри­шту

 

(Јануар-фебруар 2006)

 

 

Коментари >>