Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Одлазак

 

ПОВОДОМ СМРТИ ВЕЛИКОГ РУСКОГ ПИСЦА АЛЕКСАНДРА ЗИНОВЈЕВА

У зјапеће висине


„Није био мислилац једног режима и једне епохе. Био је социолог, или боље рећи песник, вечне теме: власти. Песник пре него социолог и логичар. Разједан, поткрај живота, осећањем кривице што је служио као оруђе за рушење сопственог народа, Зиновјев је написао низ огледа о Западу, илити о глобалном ,наддруштву’ које не зна за идеолошке и националне границе. Књиге каткад претерано категоричне, али испуњене кристално јасним визијама својственим човеку који је прошао кроз цели XX век а да није успут изгубио свој светли детињи поглед... Александар Зиновјев није стигао све да нам каже”

 

Пише: Слободан Деспот

 

Свет­ски ме­ди­ји су ре­а­го­ва­ли бр­зо и с из­ве­сним по­што­ва­њем на вест о не­стан­ку Алек­сан­дра Зи­но­вје­ва, 10. ма­ја 2006. Ода­ли су по­шту ви­до­ви­том кри­ти­ча­ру со­вјет­ског си­сте­ма и ве­ли­ком „ди­си­ден­ту” (по­јам ко­ји он лич­но ни­је мо­гао да сми­сли), уз оче­ки­ва­но огра­ђи­ва­ње од ње­го­ве по­то­ње, „про­ко­му­ни­стич­ке” кри­ти­ке за­пад­ног све­та.

Че­сти­та са­хра­на, али не­при­ме­ре­на. Алек­сан­дар Зи­но­вјев ни­је ми­сли­лац јед­ног ре­жи­ма и јед­не епо­хе. Он је со­ци­о­лог, или бо­ље ре­ћи пе­сник, веч­не те­ме: вла­сти. Пе­сник пре не­го со­ци­о­лог и ло­ги­чар. Иако је сво­је зва­нич­не ака­дем­ске ти­ту­ле увек по­ма­ло на­ив­но ис­ти­цао, ње­го­ва му­ње­ви­та спо­зна­ја ре­ал­но­сти, од ван­ка­те­го­риј­ског књи­жев­ног ре­мек-де­ла Зја­пе­ће ви­си­не, све до по­зне по­ле­мич­не пу­бли­ци­сти­ке, очи­то про­из­ла­зи из пе­снич­ке ин­ту­и­ци­је, а ра­ци­о­нал­на ана­ли­за је са­мо пот­кре­пљу­је и раз­ја­шња­ва. Још ве­ро­ват­но ни­смо ни уочи­ли крај­њи до­мет ње­го­ве па­ра­док­сал­не и про­дор­не ми­сли.

Био је уз Солжењицина је­дан од дво­ји­це кључ­них књи­жев­них све­до­ка ко­ји су ствар­но до­при­не­ли ја­сни­јем по­и­ма­њу, а ти­ме и рас­крин­ка­ва­њу, ла­жи ко­му­ни­зма. Но Зи­но­вјев, чо­век чи­сте де­ти­ње ду­ше и на­ро­чи­те ћу­ди, ни­кад ни­је био зго­дан но­си­лац за про­па­ган­ду су­прот­ног та­бо­ра. Сам по­јам ко­му­ни­зма га ни­је пла­шио, јер за ње­га име иде­о­ло­ги­је ни­је ни­шта зна­чи­ло. За­ни­ма­ла га је са­мо ствар­ност ко­ју је си­стем са­гра­ђен на осно­ву до­тич­не иде­о­ло­ги­је уста­но­вио у да­том про­сто­ру и вре­ме­ну.

 

ПО­ГЛЕД НА „УКИ­ДА­ЊЕ ЧО­ВЕ­КА”

 

Ар­хи­пе­лаг Гу­ла­га је јед­но про­жи­вље­но, ор­ган­ско све­до­че­ње, про­ду­хо­вље­но вир­ту­о­зним при­по­ве­дач­ким да­ром и чвр­стом ве­ром — и због то­га оста­вља тра­чак на­де у из­у­зет­ност и спе­ци­фич­ност опи­са­ног па­кла. Зи­но­вје­вље­во по­и­ма­ње то­та­ли­тар­ног дру­штва — тзв. ра­то­ри­јум или па­цо­ви­јум —, плод објек­тив­ног и лу­цид­ног ума, лу­чи ме­ђу­тим обра­сце дру­штве­не ме­ха­ни­ке ко­ји се ла­ко да­ју уоп­шти­ти. То­та­ли­тар­ни кон­ти­нент за­о­кру­жен у ње­го­вим де­ли­ма го­во­ри са­мо ру­ским на­гла­ском, док му је основ­ни је­зик — еспе­ран­то свих оних си­сте­ма ко­ји ра­де, ка­ко би ре­као К. С. Лу­ис (C. S. Le­wis), на „уки­да­њу чо­ве­ка”. Отуд и трај­ност и уни­вер­зал­ност ње­го­вих по­гле­да. Отуд и на­из­глед не­до­сле­дан пре­о­крет у ко­рист нео­ко­му­ни­стич­ких сна­га у Ру­си­ји. Ре­ак­тив­ни, но­стал­гич­ни на­род­ни ко­му­ни­зам, у очи­ма Зи­но­вје­ва, ви­ше не­ма ни­ка­кве ве­зе са Ле­њи­но­вом док­три­ном вла­сти и ства­ра­ња свет­ске вла­да­лач­ке ка­сте.

Раз­је­дан, пот­крај жи­во­та, осе­ћа­њем кри­ви­це што је слу­жио као ору­ђе за ру­ше­ње соп­стве­ног на­ро­да, Зи­но­вјев је на­пи­сао низ огле­да о За­па­ду, или­ти о гло­бал­ном „над­дру­штву” ко­је не зна за иде­о­ло­шке и на­ци­о­нал­не гра­ни­це. Књи­ге кат­кад пре­те­ра­но ка­те­го­рич­не, али ис­пу­ње­не кри­стал­но ја­сним ви­зи­ја­ма свој­стве­ним чо­ве­ку ко­ји је про­шао кроз це­ли XX век а да ни­је ус­пут из­гу­био свој све­тли де­ти­њи по­глед. Уко­ли­ко три­де­се­то­го­ди­шњим чи­та­о­ци­ма Жу­ти дом, Pa­ra Bel­lum или За­пи­си ноћ­ног стра­жа­ра де­лу­ју као оста­ци ка­кве за­бо­ра­вље­не Атлан­ти­де, огле­ди по­пут Ве­ли­ке пре­крет­ни­це ће им пру­жи­ти за­стра­шу­ју­ће пре­ци­зну сли­ку све­та у ком жи­ве, и у ком из да­на у дан осе­ћа­ју ка­ко им се то­пе лич­не сло­бо­де док им ду­хов­ни жи­вот коп­ни. Да ли ће се пре­ну­ти пре не­го што по­ста­ну они љу­ди-функ­ци­је у ко­ји­ма је Зи­но­вјев ви­део тки­во бу­ду­ћег не­чо­ве­чан­ства?

 

П. С. Го­ди­на­ма сам ра­дио с Алек­сан­дром Зи­но­вје­вим, пре­вео јед­ну књи­гу на фран­цу­ски и че­сто му слу­жио као ту­мач на кон­фе­рен­ци­ја­ма и у ме­ди­ји­ма. У тим окол­но­сти­ма сам био све­док ге­ни­јал­них им­про­ви­за­ци­ја тог не­ве­ро­ват­но све­жег и оштрог ума. По­след­њи пут смо се сре­ли у Мо­скви, сеп­тем­бра 2000, на­кон ње­го­вог по­врат­ка у отаџ­би­ну. Ту ми је, за ка­фан­ским сто­лом, кре­нуо у за­па­њу­ју­ћи опис сво­је тај­но­ви­те на­ци­је и ње­не суд­би­не, пред­ла­жу­ћи ми ве­ли­ку „тур­не­ју” по вас­ко­ли­кој Ру­си­ји. Ни­кад не­ћу пре­жа­ли­ти ту про­пу­ште­ну при­ли­ку... <

 

(Јул-август 2006)

 

 

АЛЕКСАНДАР ЗИНОВЈЕВ

Управљачка технологија глобализма

 

Ору­жа­не сна­ге САД-а са­да над­ма­шу­ју укуп­не ору­жа­не сна­ге це­ле пла­не­те, оне мо­гу не­ка­жње­но да ра­де шта же­ле. Тиме САД мо­гу се­би да обез­бе­де жи­вот­ни стан­дард ка­кав ни­ка­да ни­су има­ли. То је вр­ло јед­но­став­на иде­о­ло­ги­ја. Пот­пу­но ци­нич­на и по­тро­шач­ка. Иде­о­ло­ги­ја го­ле над­мо­ћи. Јав­но се по це­лом све­ту, кроз ши­ро­ке мре­же по­сре­до­ва­ња, про­па­ги­ра иде­о­ло­ги­ја над­моћ­но­сти за­пад­ног све­та над свим оста­лим љу­ди­ма. Али го­спо­да­ри за­пад­ног све­та се пла­ше да ће су­шти­на те иде­о­ло­ги­је би­ти рас­крин­ка­на пред свим оста­лим чо­ве­чан­ством. За­то за­пад­ни иде­о­ло­зи го­во­ре да не по­сто­ји ни­ка­ква за­пад­на иде­о­ло­ги­ја, да је по­след­ња иде­о­ло­ги­ја би­ла иде­о­ло­ги­ја ко­му­ни­зма и да је она по­ра­же­на. То је лаж. Упра­во је то иде­о­ло­ги­ја: „иде­о­ло­ги­ја кра­ја иде­о­ло­ги­ја”. У са­мој ства­ри, за­пад­на иде­о­ло­ги­ја по­сто­ји и сна­жна је, ви­ше­стру­ко сна­жни­ја од не­ка­да ко­му­ни­стич­ке. Су­ро­ва је и ори­јен­ти­са­на на свет­ску до­ми­на­ци­ју. Нај­о­па­сни­је у са­да­шњој си­ту­а­ци­ји је чи­ње­ни­ца да се љу­ди ко­ји осва­ја­ју це­лу пла­не­ту, ко­ји ус­по­ста­вља­ју свој са­свим не­де­мо­крат­ски то­та­ли­тар­ни по­ре­дак, ма­ски­ра­ју па­ро­ла­ма о ху­ма­ни­зму, де­мо­кра­ти­ји, људ­ским пра­ви­ма.

Рас­ко­рак из­ме­ђу ствар­но­сти и иде­о­ло­ги­је гра­ни­чи се с јед­не стра­не са ап­сур­дом, са дру­ге је већ дра­ма­ти­чан.

Ка­да се по­ста­вља пи­та­ње ко упра­вља све­том, обич­но се прет­по­ста­вља по­сто­ја­ње не­ка­кве гру­пи­це љу­ди, или не­што слич­но пар­ла­мен­ти­ма европ­ских зе­ма­ља. Си­ту­а­ци­ја је за­пра­во мно­го ком­пли­ко­ва­ни­ја. Ко­ли­ко сам ја из­у­ча­вао за­пад­ни свет, про­фе­си­о­нал­но, као со­ци­о­лог, уста­но­вио сам сле­де­ће: из­над за­пад­них зе­ма­ља, од оног ма­те­ри­ја­ла ко­ји по­сто­ји у тим зе­мља­ма фор­ми­ра­ло се гло­бал­но над­дру­штво. То је џи­нов­ска ин­те­гра­ци­ја, пот­пу­но но­ва, не­што та­ко ра­ни­је уоп­ште ни­је по­сто­ја­ло, и у њу је укљу­че­но, по мо­јим про­це­на­ма, пре­ко 50 ми­ли­о­на љу­ди. У то гло­бал­но над­дру­штво спа­да­ју ме­ђу­на­род­не над­на­ци­о­нал­не бан­ке, еко­ном­ске им­пе­ри­је, чи­ју зо­ну де­ло­ва­ња пред­ста­вља­ју све за­пад­не зе­мље и це­ла пла­не­та. Ту спа­да­ју и не­ко­мер­ци­јал­на пред­у­зе­ћа и, на­ро­чи­то, сва сред­ства ма­сов­ног ин­фор­ми­са­ња ко­ја су фак­тич­ки кон­тро­ли­са­на од стра­не тих над­дру­шта­ва и пред­ста­вља­ју њи­хо­во оруж­је. Са­да у то гло­бал­но дру­штво спа­да­ју и де­се­ти­не хи­ља­да ко­мер­ци­јал­них пред­у­зе­ћа и, по­на­вљам, де­се­ти­не ми­ли­о­на љу­ди.

Они се на овај или онај на­чин ује­ди­њу­ју, а струк­ту­ра тог над­дру­штва још ни­је ва­ља­но про­у­че­на. De fac­to, гло­бал­но над­дру­штво са­да до­ми­ни­ра за­пад­ним зе­мља­ма, ви­ди­мо да се у Евро­пи са­да на­ци­о­нал­не гра­ни­це ру­ше, нај­круп­ни­је за­пад­не фир­ме са­да ни­су на­ци­о­нал­не и по пра­ви­лу оне ни­су ре­ци­мо не­мач­ко-фран­цу­ске, не­го су обич­но не­мач­ко-аме­рич­ке, фран­цу­ско-аме­рич­ке, итд.

Неки сма­трају да је аме­рич­ки пред­сед­ник нај­моћ­ни­ји чо­век на пла­не­ти, што је обич­на бу­да­ла­шти­на. Он је ма­ри­о­не­та гло­бал­ног дру­штва, исто као и остали западни властодршци, не­мач­ки или енглески, ма који. Онај ен­гле­ски пре­ми­јер је оби­чан ла­кеј Ва­шинг­то­на, ла­кеј тог гло­бал­ног над­дру­штва. То гло­бал­но над­дру­штво рас­по­ла­же или кон­тро­ли­ше пре­ко 60 или 70 по­сто свих свет­ских ре­сур­са. Упра­вља ору­жа­ним сна­га­ма САД-а и НА­ТО-а. Про­др­ли су у све де­ло­ве пла­не­те, сву­да су пу­сти­ли сво­је пип­ке.

Гло­бал­но над­дру­штво се самоструктурише. И у ње­му по­сто­ји хи­је­рар­хи­ја, ни­вои упра­вља­ња. На­рав­но, на вр­ху се на­ла­зе нај­ви­ши упра­вљач­ки кру­го­ви. То је упра­вљач­ка ели­та, то ни­су два, три чо­ве­ка. То су џиновске мреже и ин­те­гра­ци­је. При том, њи­хо­ви стварни ме­ђу­соб­ни од­но­си су та­ко­ђе у зна­чај­ној ме­ри скри­ве­ни, они се тру­де да се о томе не говори.

Ово над­дру­штво ма­ни­пу­ли­ше за­пад­ним све­том, и гура га у настојање да ус­по­ста­ви до­ми­на­ци­ју над оста­лим де­лом чо­ве­чан­ства. Де­се­ти­не ми­ли­о­на љу­ди на це­лој пла­не­ти већ оба­вља­ју функ­ци­ју извршилаца. Крај је, ипак, неизвесан. <


(Из књи­ге „Вра­тио сам се због Ср­би­је“)

 

 

Позападњавање

 

Су­шти­на по­за­пад­ња­ва­ња са­сто­ји се у на­ме­та­њу не­за­пад­ним на­ро­ди­ма и зе­мља­ма со­ци­јал­ног по­рет­ка еко­но­ми­је, по­ли­тич­ког си­сте­ма, иде­о­ло­ги­је, кул­ту­ре и на­чи­на жи­во­та ко­ји су слич­ни или ко­ји ими­ти­ра­ју за­пад­не обра­сце. Иде­о­ло­шки и на ни­воу про­па­ган­де, ово се пред­ста­вља као ху­ма­на осло­бо­ди­лач­ка ми­си­ја За­па­да ко­ји се при том пред­ста­вља као цен­тар свих за­ми­сли­вих вр­ли­на. Ми смо сло­бод­ни, бо­га­ти и срећ­ни – ова­ко углав­ном су­ге­ри­шу за­пад­на иде­о­ло­ги­ја и про­па­ган­да на­ро­ди­ма ко­ји се по­за­пад­ња­чу­ју – и ми же­ли­мо да вам по­мог­не­мо да по­ста­не­те исто та­ко сло­бод­ни, бо­га­ти и срећ­ни као и ми. А ра­ди то­га мо­ра­те да учи­ни­те код се­бе, у сво­јим зе­мља­ма, то што вам ми са­ве­ту­је­мо.

По­за­пад­ња­ва­ње не ис­кљу­чу­је до­бро­вољ­ност од стра­не зе­мље над ко­јом се оно вр­ши већ и стра­сну же­љу да се по­ђе истим пу­тем. За­пад упра­во те­жи то­ме да му на­ме­ра­че­на жр­тва са­ма пад­не у че­љуст и да при том чак бу­де за­хвал­на. Ра­ди то­га и по­сто­ји мо­ћан си­стем са­бла­зни и иде­о­ло­шке об­ра­де ма­са. При све­му ово­ме, по­за­пад­ња­ва­ње је ак­тив­на опе­ра­ци­ја ко­ја не ис­кљу­чу­је ни на­си­ље. До­бро­вољ­ност од стра­не зе­мље ко­ја се по­за­пад­ња­ва још увек не зна­чи да це­ло­куп­но ста­нов­ни­штво јед­но­ду­шно при­хва­та као свој ево­лу­ци­о­ни пут. Уну­тар зе­мље од­ви­ја се бор­ба ме­ђу раз­ли­чи­тим ка­те­го­ри­ја­ма гра­ђа­на за и про­тив по­за­пад­ња­ва­ња.

Би­ла је, та­ко­ђе, раз­ра­ђе­на так­ти­ка по­за­пад­ња­ва­ња. У њу су ушле овакве ме­ре: дис­кре­ди­то­ва­ти све основ­не атри­бу­те дру­штве­ног уре­ђе­ња зе­мље ко­ју је по­треб­но по­за­пад­ња­чи­ти; де­ста­би­ли­зо­ва­ти је; до­при­не­ти кри­зи еко­но­ми­је, др­жав­ног апа­ра­та и иде­о­ло­ги­је; по­це­па­ти ста­нов­ни­штво на не­при­ја­тељ­ске гру­пе; ато­ми­зи­ра­ти га; по­др­жа­ва­ти све опо­зи­ци­о­не по­кре­те; пот­ку­пи­ти ин­те­лек­ту­ал­ну ели­ту и при­ви­ле­го­ва­не сло­је­ве; исто­вре­ме­но вр­ши­ти про­па­ган­ду о вр­ли­на­ма за­пад­ног на­чи­на жи­во­та; под­сти­ца­ти за­вист ме­ђу ста­нов­ни­штвом зе­мље ко­ја се по­за­пад­ња­ва пре­ма за­пад­ном из­о­би­љу; ства­ра­ти илу­зи­ју да је ово из­о­би­ље до­сти­жно у нај­кра­ћем мо­гу­ћем ро­ку уко­ли­ко њи­хо­ва зе­мља сту­пи на пут тран­сфор­ма­ци­је по за­пад­ним обра­сци­ма; за­ра­зи­ти на­род по­ро­ци­ма за­пад­ног дру­штва, пред­ста­вља­ју­ћи по­ро­ке као вр­ли­не, као истин­ско ис­по­ља­ва­ње сло­бо­де лич­но­сти; пру­жа­ти еко­ном­ску по­моћ зе­мљи ко­ја се по­за­пад­ња­ва у оној ме­ри у ко­јој то ко­ри­сти ра­за­ра­њу ње­не еко­но­ми­је, ра­ђа па­ра­зи­ти­зам у зе­мљи и ства­ра За­па­ду ре­пу­та­ци­ју не­се­бич­ног спа­си­о­ца по­за­пад­ња­ва­не зе­мље од ма­на ње­ног пре­ђа­шњег жи­во­та. (...)

По­за­пад­ња­ва­ње је осо­бит об­лик ко­ло­ни­за­ци­је чи­ји је ре­зул­тат при­нуд­но ства­ра­ње со­ци­јал­но-по­ли­тич­ког устрој­ства ко­ло­ни­јал­не де­мо­кра­ти­је. По ни­зу ка­рак­те­ри­сти­ка, то је на­ста­вак прет­ход­не ко­ло­ни­јал­не стра­те­ги­је за­пад­но­е­вроп­ских зе­ма­ља, али, у це­ли­ни, то је но­ва по­ја­ва. (...)

На­ме­ра­че­на зе­мља, от­ки­ну­та од сво­јих прет­ход­них ве­за, при­вид­но за­др­жа­ва су­ве­ре­ни­тет. С њом се ус­по­ста­вља­ју од­но­си као са то­бо­же рав­но­прав­ним парт­не­ром. У зе­мљи се ма­ње-ви­ше за­др­жа­ва­ју прет­ход­не фор­ме жи­во­та за ве­ли­ки део ста­нов­ни­штва. Ства­ра­ју се цен­три еко­но­ми­је по за­пад­ном обра­сцу, под кон­тро­лом за­пад­них ба­на­ка и кон­цер­на, а у знат­ној ме­ри и као ди­рект­на за­пад­на или ме­шо­ви­та пред­у­зе­ћа. Спо­ља­шњи атри­бу­ти за­пад­не де­мо­кра­ти­је ко­ри­сте се као јед­но са­свим не­де­мо­крат­ско сред­ство за ма­ни­пу­ла­ци­ју ма­са­ма. Екс­пло­а­та­ци­ја зе­мље у ин­те­ре­су За­па­да оства­ру­је се по­мо­ћу не­знат­ног де­ла ко­ло­ни­зо­ва­ног ста­нов­ни­штва ко­је до­бро за­ра­ђу­је и има ви­сок жи­вот­ни стан­дард, сли­чан стан­дар­ду ви­ших сло­је­ва на За­па­ду.

Ко­ло­ни­зо­ва­на зе­мља се до­во­ди до та­квог ста­ња да по­ста­је не­спо­соб­на за са­мо­стал­ну ег­зи­стен­ци­ју. На вој­ном пла­ну, она се то­ли­ко де­мо­ра­ли­зу­је да ни о ка­квом ње­ном су­прот­ста­вља­њу не мо­же би­ти ре­чи. Ору­жа­не си­ле су­здр­жа­ва­ју про­те­сте и кон­тро­ли­шу мо­гу­ће бун­то­ве. До жа­ло­сног ни­воа се до­во­ди на­ци­о­нал­на кул­ту­ра. Ње­но ме­сто за­у­зи­ма псе­у­до­кул­ту­ра за­пад­ња­штва.

Ма­са­ма ста­нов­ни­штва ну­ди се су­ро­гат де­мо­кра­ти­је у ви­ду рас­пу­ште­но­сти, сла­бље­ња кон­тро­ле од стра­не вла­сти, при­сту­пач­не за­ба­ве, пре­пу­ште­но­сти са­мом се­би, си­стем вред­но­сти ко­ји осло­ба­ђа љу­де сва­ког тру­да и мо­рал­них огра­ни­че­ња.

За­пад, осва­ја­ју­ћи свет за свој ра­чун, уни­шта­ва сва­ки мо­гу­ћи кон­ку­рент­ски за­ме­так дру­га­чи­је ево­лу­ци­је. <

 

(Из књиге „Велика прекретница“)

 

 

Коментари >>