Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Умеће читања

 

ЈОШ ЈЕДНОМ ПОВОДОМ ИЗАБРАНИХ ДЕЛА НЕБОЈШЕ ЈЕВРИЋА, „СРПСКОГ БУКОВСКОГ” И „СРПСКОГ ХЕМИНГВЕЈА”, ПЕСНИКА ПРЕДЕЛА ГДЕ СУЗЕ НИСУ О.К.

Страшоња Страшни није побегао


Он пише у фрагментима. Човек попут њега у времену попут овог једино тако и може. Фрагменти: сев светлости у рушевинама. Расути делићи неке монументалне форме, за коју снаге више немају ни писац ни читалац. Крхотине разбијене слике на којој се и сами налазимо. Окрајци романа отети огњу, још врели. Фронцле смисла, таман толике колико га је преостало у нашим животима, у нашим смртима. Она, овде толико спомињана, „лазаревска зрна соли из којих ће, једном, све поново нићи”.  Клице очаја и ината, катастрофе и препорода, уједно. Водич за оне којима ће бити писано, кад се шећерна водица опет усмрди, да намирују наше рачуне

 

Пише: Богдан Десница

 

Ти­хо, ван осве­тље­ног кру­га на по­зор­ни­ци и ва­ша­ра не­под­но­шљи­вих та­шти­на, тог но­вог три­јум­фа ла­пр­да­ња то­ком про­те­клих го­ди­на, иза­шли су то­мо­ви иза­бра­них де­ла Не­бој­ше Је­ври­ћа. Да, да, то је онај пи­сац, но­ви­нар, бај­ко­тво­рац, про­би­свет, бо­ем, адепт тај­них уче­ња Ми­о­дра­га Бу­ла­то­ви­ћа,  рат­ни ре­пор­тер, не­ви­дљи­ви са­пут­ник Ни­ноч­ке Ње­зва­но­ве, ма­ши­но­во­ђа книн­ског оклоп­ног во­за, ај­дук из дру­жи­не Но­ва­ка Ро­ма­ниј­ског. И та­та ма­ле прин­це­зе Ико­ни­је. Ада­мо­ва гла­ва, Цр­ни ко­фер, Фај­ронт, Ко­ко­ши­њи рат, Ти­хи тат, Хе­рој на ма­гар­цу пу­ту­је у Хаг, Срп­ски ру­лет...

Пре­по­до­бље­ни, про­вин­ци­јал­но пре­по­тент­ни, „све­том” ис­ком­плек­си­ра­ни, ла­жни Бе­о­град, згр­чен у сво­је сит­не ра­чу­ни­це и ме­ди­ји­ма кри­во­тво­ре­не жи­во­те, пра­ви се да не ви­ди, да не чу­је. Иг­но­ри­ше, као што би иг­но­ри­сао све­тог Христoфора и све дру­ге ко­ји су нас ста­вља­ли пред ви­со­ки ис­пит сво­јим „све­тим лу­ди­лом”.

Го­ди­не про­ла­зе, мук све гром­ки­ји. Ду­га драм­ска па­у­за на­кон „пре­су­да оних без му­да”. „Ле­же Ср­би по ка­фа­ни, што пи­ја­ни, што по­кла­ни.” Не­ма „од­го­ва­ра­ју­ће ре­цеп­ци­је”, не­ма „но­вих чи­та­ња”, не­ма зна­чај­них ка­шљу­ца­ња и на­ме­шта­ња чу­пер­ка пре но што ће се укљу­чи­ти ка­ме­ре. Не­ма оне хит­меј­кер­ске „књи­жев­не кри­ти­ке” ко­ја је плод ме­ђу­соб­них ти­ма­ре­ња чма­ро­љу­ба­ца у књи­жев­ном еста­бли­шмен­ту, по на­че­лу ре­ци­про­ци­те­та, или про­сто ре­зул­тат ди­сци­пли­но­ва­ног по­што­ва­ња ди­рек­ти­ва из ста­рог са­зи­ва но­вог иде­о­ло­шког ко­ме­са­ри­ја­та. Све је исто, са­мо су про­ме­ни­ли ин­тер­на­ци­о­на­лу.

Мо­жда је то са­свим ло­гич­на суд­би­на рат­ни­ка и оних ко­ји их про­сла­вља­ју, опла­ку­ју, ви­да­ју, осве­шта­ва­ју сво­јом умет­но­шћу.

Као да се ви­ше ни­ко не се­ћа за­што је јед­ног про­ле­ћа по­чет­ком де­ве­де­се­тих пи­сац Н. Ј. оти­шао у рат. Да­нас су по­сред сце­не они ко­је мно­го ви­ше му­чи пи­та­ње: за­што се вра­тио? Ако се за­и­ста вра­тио? Ако је то за­и­ста он, или бар до­во­љан део ње­га?

 

СПО­МЕ­НИК НЕ­МО­ГУ­ЋЕМ

 

Не­бој­ша Је­врић. Пи­сац ко­ји је по­ште­но пла­тио сва­ки свој ре­дак, ћут­ке кр­ва­рио на оштрим иви­ца­ма сво­јих ре­чи, до­сет­ка­ма от­ку­пљи­вао сво­ју гла­ву као Аска игром пред ву­ком. Уме­сто сво­јих чи­та­ла­ца ис­ку­ша­вао нај­о­па­сни­је пу­те­ве и мно­ге на­ив­не спа­со­но­сно од­вра­тио од „па­кле­ног ту­ри­зма”. За­ла­зио са оне стра­не гра­ни­це жи­во­та и вра­тио се. Спо­ме­ник не­мо­гу­ћем. Та­ко ре­дак у овој епо­хи при­зе­мља и под­зе­мља, епо­хи ла­ке из­ра­чун­љи­во­сти. Отуд по­ти­че ње­го­ва ла­ко­ћа, отуд по­ти­че ње­го­ва те­жи­на.

Пе­сник пре­де­ла где су­зе ни­су О.К.

Де­цем­бар у Бе­о­гра­ду, 2003, че­ти­ри и по го­ди­не по­сле ра­та и не­зна­но ко­ли­ко пре ра­та. У ру­ка­ма Ко­ко­ши­њи рат, Је­ври­ћев и је­ври­ћев­ски, дан пун не­ис­пла­ка­них су­за пе­сни­ки­ње Да­рин­ке, тог не­ве­ро­ват­ног кри­ка сло­бо­де усред ужа­сне при­штин­ске там­ни­це за Ср­бе.

За­ста­не­те над овим стра­ни­ца­ма над ко­ји­ма леб­ди оно смрт­но за­бри­ну­то: „хм”, „да, да”, „али ипак”, „са дру­ге стра­не”. За­ста­не­те и ви­ди­те ка­ко су сло­ва оро­си­ла кр­вљу. Ствар­ном мр­ко­цр­ве­ном кр­вљу. Су­зе? До­дир­не­те ја­го­ди­ца­ма пр­сти­ју и при­не­се­те. Сла­но, с бла­гом гор­чи­ном ка­квог ле­ка. Ох, да, опро­сти­те, о ко­јој смо оно те­о­ри­ји го­во­ри­ли? Да, да, на­рав­но, би­ла је то ва­ша ум­на прет­по­став­ка. Жур­на­ли­зам? Сла­жем се да он ни­је умјет­ник, не­ма ту ни­шта умјет­но.

 

РО­МА­НИ ОТЕ­ТИ ОГ­ЊУ, ЈОШ ВРЕ­ЛИ

 

Не­бој­ша Је­врић?

Ах, то је онај бр­бљи­вац о смр­ти ко­ји де­цу за­у­век оп­чи­ња­ва чед­ним бај­ка­ма о лим­ској си­ре­ни, па­туљ­ку Вре­тен­ку, дел­фи­ну Јо­ци, бај­ка­ма у ко­ји­ма за­чу­ђе­ни пре­по­зна­је­мо оно нај­бај­ко­ви­ти­је вајл­дов­ско. Стра­шо­ња Стра­шни ко­га де­ца во­ле и ко­ји нас раз­не­жи кад де­ци уве­че чи­та­мо ње­го­ву при­чу.

Ски­тач по ужа­сним ви­си­на­ма, пут­ник спа­ље­ном зе­мљом, лан­да­ра­ло за ко­јим го­ре пу­те­ви, го­ре го­ди­не, го­ре зе­мље и те­ла љу­ди у ва­три ста­ре стра­сти, у ва­три смр­ти.

Ва­ра­те се, он је­сте умет­ник: ми­сли у сли­ка­ма, не у пој­мо­ви­ма. А ње­го­ве сли­ке се као ог­ње­ни жиг уре­зу­ју у ко­жу, у свест, у се­ћа­ње.

Сла­жем се, не­ке је ре­че­ни­це мо­гао из­бе­ћи, да­ти их чи­сти­је од на­тру­ха днев­ног. Да, у не­ким де­о­ни­ца­ма је мо­гао би­ти „ма­ње жур­на­ли­сти­чан”. Али, ко зна, мо­жда ће баш то што ми да­нас до­жи­вља­ва­мо као ефе­мер­но јед­ном би­ти ва­жно, нај­ва­жни­је. Мо­жда су баш ту скри­ве­ни ко­до­ви по­мо­ћу ко­јих ће нас су­тра раз­у­ме­ти бо­ље но што са­ми се­бе раз­у­ме­мо да­нас. Се­ћа­те ли се Ча­пе­ко­ве лу­цид­не при­мед­бе да исти­ну о не­ком вре­ме­ну не­ће­мо на­ћи на на­слов­ним стра­на­ма но­ви­на из тог пе­ри­о­да, не­го у ма­лим огла­си­ма?

Је­врић пи­ше у фраг­мен­ти­ма. Чо­век по­пут ње­га је­ди­но та­ко и мо­же. Фраг­мен­ти: сев све­тло­сти у ру­ше­ви­на­ма. Ра­су­ти де­ли­ћи не­ке мо­ну­мен­тал­не фор­ме, за ко­ју ви­ше сна­ге не­ма­ју ни пи­сац ни чи­та­лац. Кр­хо­ти­не раз­би­је­не сли­ке на ко­јој се и са­ми на­ла­зи­мо. Окрај­ци ро­ма­на оте­ти ог­њу, још вре­ли. Фрон­цле сми­сла, та­ман то­ли­ке ко­ли­ко га је пре­о­ста­ло у на­шим жи­во­ти­ма, у на­шим смр­ти­ма. Она, ов­де то­ли­ко спо­ми­ња­на, „ла­за­рев­ска зр­на со­ли из ко­јих ће, јед­ном, све по­но­во ни­ћи”.  Кли­це оча­ја и ина­та, ка­та­стро­фе и пре­по­ро­да, ујед­но. Ка­та­лог по ко­јем ће се упра­вља­ти они ко­ји­ма бу­де пи­са­но, кад се ше­ћер­на во­ди­ца опет усмр­ди, да на­ми­ру­ју на­ше ра­чу­не.

 

КО ЋЕ СВЕ ОВО ДА ПЛА­ТИ

 

„Ко смо, ода­кле до­ла­зи­мо, у ко­ју ка­фа­ну иде­мо и ко ће све ово да пла­ти?

Тра­же­ћи од­го­вор на ова пи­та­ња, Н. Ј. је јед­ном у зо­ру, из Клу­ба књи­жев­ни­ка, оти­шао у рат. Са­знао је је­ди­но од­го­вор на по­след­ње. Зна се ко је пла­тио, ко и сад пла­ћа.

„Тек ће­мо кроз лу­ди­ло по­ста­ти па­мет­ни!” ве­ли при­по­ве­да­чев глас.

И у но­вим књи­га­ма иза­шлим у окви­ру иза­бра­них де­ла Не­бој­ше Је­ври­ћа („Световид”, Београд) вла­да на­мер­ни ко­рек­тор­ски ха­ос. Тај дух не­ма­ра, ко­ви­тлац ја­ких сли­ка и раз­ба­ру­ше­но­сти и аљ­ка­во­сти и ап­сур­да и ду­хо­ви­то­сти и не­жне гру­бо­сти и си­ро­ве не­жно­сти, то је за­и­ста сни­мак и од­раз жи­во­та о ко­јем је реч. Део тог ко­ви­тла­ца је из­ме­ша­ност ека­ви­це и ије­ка­ви­це, цр­но­гор­ских ар­ха­и­за­ма и бе­о­град­ског ар­гоа.

У том не­раз­лу­чи­вом ко­ви­тла­цу ви­ди­мо ме­ша­ње анар­хи­зма и ни­хи­ли­зма, про­ми­чу бље­ско­ви њи­хо­вог ме­та­фи­зич­ког и фи­ло­зоф­ско-исто­риј­ског сми­сла. Је­врић се с тим ра­до спр­да, али то со­бом пред­ста­вља. У том па­ра­док­су, у тој гор­штач­кој по­бу­ни град­ске ге­ри­ле, све по­ста­је мо­гу­ће. Чак и он сам.

За­то у та­ми ње­го­ве про­зе си­ја над­ствар­но сун­це и кли­ја по­бе­да. Она нам је бли­же не­го што смо ми са­ми се­би. <

 

(Април 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураУмеће читања Страшоња Страшни није побегао