Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Врхови

 

ЛУЈ ФЕРДИНАНД СЕЛИН, „КРАЉ КЊИЖЕВНОСТИ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА”

У средишту тајфуна


„Но­стал­ги­јом за ле­по­том и ми­том Се­лин нас се­ћа на мо­гућ­ност дру­га­чи­јег жи­во­та, не­ке вр­сте сна о Злат­ном До­бу. А мрак, мр­жња и пе­си­ми­зам са­мо су слика и ме­ра на­шег па­да у ци­ви­ли­за­ци­ју ко­јој при­па­да­мо. Селин го­во­ри као про­рок са ра­зо­ре­ног све­ти­лиш­та. Ње­го­во де­ло су­ви­ше је ве­ли­ко да би би­ло иг­но­ри­са­но. Као Дан­те, Сер­ван­тес и Шек­спир, сво­јим це­ло­куп­ним де­лом дао је сли­ку чо­ве­ка у бо­жан­ској пер­спек­ти­ви. Не­сво­дљив и не­свар­љив, Се­лин је ти­ме ма­ло пре­ва­рио Смрт”

 

Пише: Дра­ган Ћир­ја­нић

 

Ево, нај­зад, пред на­ма је пе­сник, про­рок и ми­стик. Је­дан бе­смрт­ни дух.

Као друид келт­ског про­ро­чиш­та, гр­мео је Се­лин све­тим гне­вом сво­је ора­ку­ле о там­ној стра­ни чо­ве­ка, по­ср­ну­лог у бла­то за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је. „Не ства­ра­мо ви­ше ми­то­ве и ле­ген­де. Ари­јев­ци ни­су ви­ше по­ро­ди­ца. Не­ма со­ли­дар­но­сти...” Упо­зо­ра­ва­ју­ће де­лу­ју ре­чи из ње­го­ве док­тор­ске те­зе о Зе­мел­вај­су: „Сра­мо­та не­ка је оно­га ко не мо­же иза­бра­ти пут ко­ји до­ли­ку­је суд­би­ни на­ше ра­се.”

У на­шој ане­сте­зи­ра­ној кул­тур­ној јав­но­сти, по­ја­ва пре­во­да не­ко­ли­ко Се­ли­но­вих де­ла прош­ла је не­за­па­же­но, а са­мо за рет­ке пред­ста­вља­ла је ма­ли пра­зник и го­збу. Ни­је ме­ђу­тим увек та­ко би­ло. За­бо­рав, рав­но­душ­ност и ћу­та­ње ни­су мо­гли пре­кри­ти ве­ли­чи­ну као што је Се­лин. А он ни­ко­га не оста­вља рав­но­душ­ним. Уз­не­ми­ру­ју­ћи по­глед и пи­са­ње овог чо­ве­ка фа­сци­ни­рао је јед­не и раз­бе­снео дру­ге. Троц­ки је ре­као за ње­га да је „ушао у ве­ли­ку књи­жев­ност као што љу­ди ула­зе у соп­стве­ну ку­ћу”. До­шао је да би остао. Ни­је мо­гао би­ти иг­но­ри­сан... Ко је Луј Фер­ди­нанд Се­лин?

 

ЛЕГЕНДА О СЕЛИНУ ВЕЛИЧАНСТВЕНОМ

 

Мо­гао бих о Се­ли­ну при­ча­ти до су­тра. То ње­го­во осе­ћа­ње жи­во­та, тај стил, то га­ђе­ње према ли­це­мер­ју мо­дер­ног све­та, то стру­ја­ње ари­јев­ске кр­ви ван вре­ме­на тог аутен­тич­ног Кел­та, то се­ћа­ње на злат­но до­ба, ти из­ве­сни мо­мен­ти ле­по­те и му­зи­ке, јед­ном кад се про­чи­та­ју не за­бо­ра­вља­ју се. Се­лин по­кре­ће ве­ли­ке та­ла­се стра­сти, сна­жне емо­ци­је. Он је нај­зна­чај­ни­ји пи­сац XX ве­ка.

Код нас је ду­го био по­знат са­мо по свом пр­вом ро­ма­ну Пу­то­ва­ње на крај но­ћи. Тек ско­ро, по­след­њих го­ди­на, по­ја­ви­ли су се: Смрт на кре­дит, Од зам­ка до зам­ка, Се­вер, Зе­мел­вајс и цео број ча­со­пи­са Гра­дац по­све­ћен ње­му.

Ро­ма­ном Пу­то­ва­ње на крај но­ћи на­ја­вио је је­дан са­свим но­ви стил пи­са­ња. Увео је не­по­сре­дан го­вор у књи­жев­ност; тран­спо­но­вао је го­вор­ни стил у пи­са­ну реч. Увео је ар­го, је­зик ули­це, на ве­ли­ка вра­та књи­жев­но­сти. То не зна­чи да је пи­сао ла­ко, на­про­тив. Тран­спо­но­ва­ње је суп­ти­лан, де­ли­ка­тан и те­жак по­сао. Опи­сао је сво­је учеш­ће у Пр­вом свет­ском ра­ту, бо­ра­вак у фран­цу­ској ко­ло­ни­јал­ној Афри­ци, од­ла­зак у Аме­ри­ку и по­вра­так у Па­риз, та­квом сна­гом де­ли­ри­ју­ма и гро­те­ске, ме­ша­ви­ном фан­та­зи­је и ствар­но­сти, не ве­ру­ју­ћи у илу­зи­је Про­гре­са и иде­је Чо­ве­ка. „Из­над све­га хо­ћу да жи­вим жи­вот пун ве­ли­ких кри­за, јер хо­ћу да знам и да схва­тим”, пи­сао је још као мла­ди ка­дет. Док­тор ме­ди­ци­не, Се­лин је ис­пи­си­вао анам­не­зу и ди­јаг­но­зу бо­ле­сти мо­дер­ног чо­ве­ка. Жид је о ње­му ре­као да Се­лин „не опи­су­је ствар­ност, већ ха­лу­ци­на­ци­ју ко­ју ствар­ност про­из­во­ди на нас”. Се­лин ка­же да је ство­рио „емо­тив­ни стил”, „емо­тив­ну сим­фо­ни­ју”, „осе­ћај­ни на­ба­чај”. „Хтео бих да у ре­чи­ма бу­де про­на­ђе­но пе­ва­ње ду­ше... У по­чет­ку бе­ше емо­ци­ја, а не реч. Чо­век је пр­во пе­вао а не го­во­рио.”

Ра­бле, Ви­јон и Се­лин чи­не јед­ну ли­ни­ју у фран­цу­ској књи­жев­но­сти, ко­ја је зна­чи­ла про­ме­ну син­так­се и уво­ђе­ње го­вор­ног је­зи­ка, раз­бијајући окош­та­лу фра­зу ака­дем­ског пи­са­ња. Они су ве­ли­ки по­бу­ње­ни­ци и ства­ра­о­ци сти­ла, ино­ва­то­ри фран­цу­ског је­зи­ка ко­ји су ску­по пла­ти­ли сво­ју сло­бо­ду, сло­бо­ду је­зи­ка. У тој сло­бо­ди и ле­жи пра­ви раз­лог Се­ли­но­ве изопште­но­сти јер је осе­ћао да је у је­зи­ку тај­на би­ћа и да је уш­то­гље­ни ака­де­ми­зам је­зи­ка си­гу­ран знак смр­ти ду­ха и ти­хе смр­ти на­ро­да.

„Умео је да на­ђе исти­ну”, ка­же за ње­га Езра Па­унд. Ни­ко ни­је та­ко „про­ва­лио” ово на­ше до­ба као он. До ср­жи... Чо­век ко­ји ви­ди и ко­ји зна. Био је у цен­тру тај­фу­на XX ве­ка. Ужас, гор­чи­на и мр­жња пре­пла­ви­ли су ње­го­ва де­ла, али, не пред­ста­вља ли то и по­тра­гу за скри­ве­ним све­тлом ко­је не успе­ва да на­ђе? Не ви­ди ону ве­ли­ку иде­ју ко­ја се љу­ди­ма упо­р­но ну­ди да би се на­ста­ви­ла лаж. Се­лин не же­ли јеф­ти­не на­год­бе са жи­во­том ни са Бо­гом... Као не­ки Дон Ки­хот на­ше­га до­ба, об­рео се у све­ту ко­ме не при­па­да и ко­ји не раз­у­ме. Сва­ки по­ку­шај на­год­бе ло­ше се за­вр­ша­вао.

 

КОМИЧНИ ЛИРИЗАМ И ЛАКРДИЈА СМРТИ

 

Де­мо­не де­тињ­ства и од­ра­ста­ња опи­су­је у свом дру­гом ро­ма­ну, Смрт на кре­дит. Фер­ди­нанд, тра­гич­ни ла­кр­ди­јаш, као и Бар­да­ми у Пу­то­ва­њу на крај но­ћи, у по­тра­зи је за сми­слом у све­ту пу­ном рас­по­ма­мље­них лич­но­сти. Истин­ска ли­ри­ка из­би­ја са сва­ке стра­ни­це ове књи­ге у нео­бич­ној ме­ша­ви­ни ху­мо­ра и де­ли­ри­ју­ма. Опи­су­је еска­па­де мла­дог Фер­ди­нан­да, спо­јем ли­ри­зма и ла­кр­ди­је. То је при­ча о де­ча­ку ко­ји од­ра­ста уз век Про­гре­са. Емо­ци­је пре­пла­вљу­ју до­га­ђа­је. Ко­мич­ни ли­ри­зам по­ста­је Се­ли­нов заш­тит­ни знак. Ми­сте­ри­ја де­тињ­ства и жи­во­та от­кри­ва се у де­ли­ћи­ма без­вре­ме­не ле­ген­де о Кра­љу Кро­гол­ду ко­јом је прот­као при­чу о од­ра­ста­њу... То је се­ћа­ње Фер­ди­нан­да пи­сца, на стрип из ње­го­вог де­тињ­ства... Ка­жњен због из­да­је Кра­ља Кро­гол­да, Гвен­дор Ве­ли­чан­стве­ни уми­ре... „У зо­ру, Смрт је ста­ла ис­пред ње­га. – Је­си ли раз­у­мео, Гвен­до­ре? – Раз­у­мео сам, о Смр­ти! Раз­у­мео сам још на по­чет­ку овог да­на... Пре­по­знао сам у свом ср­цу, у сво­јој ру­ци, у очи­ма сво­јих при­ја­те­ља, чак и по ко­ра­ку свог ко­ња, не­ка­кву ту­гу, успо­ре­ност и ома­мље­ност, на­лик по­спа­но­сти... У мо­јим про­мр­злим ру­ка­ма га­си­ла се мо­ја зве­зда... Сви су се да­ли у бег! О, Смр­ти! Ка­јем се страш­но! Сра­мо­та је ве­ли­ка!... Гле­дај ова јад­на те­ла!... Не мо­же ме опра­ти чи­та­ва веч­ност ти­ши­не! – На овом све­ту не­ма то­пли­не, Гвен­до­ре! Осим у ле­ген­ди! Сва цар­ства за­вр­ше усну­лош­ћу!...”

Се­лин же­ли да нам да осе­ћај ла­ко­ће и че­сто уво­ди фан­та­стич­не при­зо­ре, ви­лин­ске при­че, ба­ле­те или ле­ген­де, оства­ру­ју­ћи фан­та­зма­го­рич­ни ути­сак на ру­бо­ви­ма ствар­но­сти ко­ја за­у­да­ра бе­сми­слом. Смрт и ла­кр­ди­ја сто­је јед­но уз дру­го.

Се­лин се ни­је свр­ста­вао у гру­пе или пар­ти­је. Уса­мље­ност му је обез­бе­ђи­ва­ла не­за­ви­сност и сло­бо­ду. Био је нај­сло­бод­ни­ји раз­би­јач кон­вен­ци­ја у књи­жев­но­сти. Има мно­го ими­та­то­ра и следбеника ко­ји су по­ку­ша­ли да пи­шу ње­го­вим сти­лом, али ни­ко од њих ни­је имао ту оп­ти­ку ни стил да за­ви­ри у ср­це та­ме... Хен­ри Ми­лер, Бо­ро­уз, Бу­ков­ски, да по­ме­не­мо нај­по­зна­ти­је.

И ле­ви­ца и анар­хи­стич­ка де­сни­ца по­здра­ви­ли су ње­гов пр­ви ро­ман. Ара­гон и Ел­за Три­о­ле пре­ве­ли су на ру­ски Пу­то­ва­ње на крај но­ћи и Се­лин је оти­шао у СССР. Ви­део се у Се­ли­ну ве­ли­ки оспо­ра­ва­тељ ка­пи­та­ли­зма и ра­та. Вра­тио се оту­да раз­о­ча­ран и зга­ђен. На­пи­сао је Mea culpa, нај­ве­ћу оп­ту­жни­цу и при­го­вор ко­му­ни­зму и ин­ду­стри­ја­ли­за­ци­ји, ика­да на­пи­са­ну. Ни­ка­кав бо­љи чо­век та­мо се не ра­ђа. „Ко­му­ни­зам, ма­те­ри­ја­ли­зам, зна­чи Ма­те­ри­ја пре све­га оста­лог, а кад је она у игри, ни­кад не по­бе­ђу­је нај­бо­љи, не­го нај­бе­зоч­ни­ји, нај­под­му­кли­ји, нај­су­ро­ви­ји. По­гле­дај­те ка­ко је и у том СССР-у ло­ва за­час по­но­во за­се­ла на пре­сто! (...) Прак­тич­на пред­ност хриш­ћан­ства је у то­ме што оно ни­је сла­ди­ло пи­лу­лу... Шче­па чо­ве­ка још у пе­ле­на­ма и сме­ста му све ка­же у ли­це, скре­ше му у брк: Ти си­ћуш­ни, ти на­ка­зни смра­де... Гов­но од ро­ђе­ња... Ипак мо­жда... мо­жда ако се за­гле­да... мо­же би­ти да по­сто­ји не­ка ма­ла шан­са да ти се мал­чи­це опро­сти, што си та­кав га­дан, гну­сан, гов­нав, не­за­ми­слив... Ако ле­по, пот­пу­но по­ни­зно, при­хва­тиш све му­ке, ис­ку­ше­ња, бе­ду и тор­ту­ру соп­стве­ног жи­во­та... Жи­вот, про­кле­ти­ња, са­мо је ку­ша­ње, теш­ко ис­ку­ше­ње. За­то ште­ди дах! Не тр­чи пред ру­ду! Спа­си ду­шу и то ти је до­ста... (...) Све­сти чо­ве­ка на ма­те­ри­ју, то је но­ви за­кон, скри­вен, неумољив... Кад се на­сум­це сме­ша­ју две кр­ви, јед­на си­ро­маш­на, а дру­га бо­га­та, ни­кад се не обо­га­ти си­ро­маш­на, не­го оси­ро­ма­ши бо­га­та... (...) Чо­век је ху­ман от­при­ли­ке исто оно­ли­ко ко­ли­ко и ко­кош ле­ти. Кад је из све сна­ге цим­неш у гу­зи­цу, кад је зви­знеш ли­му­зи­ном, мо­же да се ви­не чак до кро­ва, али се од­мах вра­ћа на бу­њиш­те да по­кљу­ца ко­ко­ши­њак. То јој је при­ро­да, ам­би­ци­ја. Исто ва­жи и за нас, у друш­тву. Пре­ста­је­мо да бу­де­мо нај­цр­ња гов­на са­мо кад нас сна­ђе ка­та­стро­фа. А кад се све слег­не, при­ро­да по­но­во уда­ри у га­лоп. И са­мо због то­га, ни о јед­ној Ре­во­лу­ци­ји не тра­ба су­ди­ти док не про­ђе два­де­сет го­ди­на.”

 

РАТ МИТОВА ДВАЈУ ПРОРОЧИШТА

 

Се­лин је овим тек­стом окре­нуо це­ло­куп­ну ле­ви­цу про­тив се­бе. Он ни­је на­пао СССР да би ис­та­као вред­но­сти За­па­да. „Сви Фор­до­ви су исти, со­вјет­ски или би­ло ко­ји дру­ги.” Ја­сно је ви­део да је сан о со­ци­јал­ној ре­во­лу­ци­ји (ко­му­ни­зам) са­мо део је­ре­си ка­пи­та­ли­стич­ког све­та, то јест идеје да се по­ли­тич­ким про­ме­на­ма мо­же по­бољ­ша­ти чо­ве­чан­ство. Ви­део их је као два ли­ца јед­ног те истог зла, све­та ма­те­ри­је и обо­жа­ва­ња злат­ног те­ле­та.

Пре­зир и га­ђе­ње на зла за­пад­не де­мо­кра­ти­је је истог по­ре­кла као и пре­зир пре­ма ко­му­ни­зму, ко­ји је са­мо екс­трем­ни вид по­ли­ти­ке За­па­да. Ан­та­го­ни­зам ова два зла је са­мо при­ви­дан и веш­тач­ки је одр­жа­ван.

По­сле Mea culpa, Се­лин пи­ше нај­ве­ћи пам­флет у исто­ри­ји књи­жев­но­сти, Ба­га­те­ле за је­дан по­кољ (1937), ко­ји је знат­но ути­цао на ње­го­ву књи­жев­ну ре­пу­та­ци­ју.

Три­де­се­тих го­ди­на прош­лог ве­ка, ми­рис Другог ра­та осе­ћао се сву­да. Се­лин, хе­рој и оче­ви­дац Првог свет­ског ра­та, у же­љи да упо­зо­ри на рат ко­ји ни­је фран­цу­ски, на рат ко­ји ће по­но­во на­пра­ви­ти покољ Евро­пља­на, пи­ше књи­гу вул­кан­ске сна­ге, не ште­де­ћи ни­ко­га, на­па­да на са­ме те­ме­ље епо­хе.

„Рав­но­прав­ност? Прав­да? Ка­кве по­мир­љи­ве и ужа­сне бо­ле­сни­це! Оне ће увек игра­ти про­тив нас! То је пра­ви­ло игре. Дез­о­ри­јен­ти­са­ни про­тив окрут­но ор­га­ни­зо­ва­них. Ли­бе­ра­ли про­тив ра­си­ста! Ку­да иде­те? Не­ма­те ви­ше на­гон за фи­зич­ким са­вр­шен­ством, за бе­лим естет­ским ли­ри­змом. Са­ма суш­ти­на сва­ке ства­ри. Књи­ге су вас уби­ле. Сми­сао бе­лог жи­во­та!” Се­лин је, у фор­ми раз­го­во­ра из­ме­ђу пи­сца и ње­го­вог при­ја­те­ља Је­вре­ји­на Гут­ма­на, на­пао на све ви­до­ве жи­во­та Евро­пља­на: „... стандардизација и за­глу­пљи­ва­ње, у књи­жев­но­сти по­дра­жа­ва­ње, си­ро­маш­тво, од­су­ство пра­вог до­жи­вља­ја, ли­ков­не умет­но­сти и му­зи­ка су по­црн­че­не и без зна­ча­ја, обра­зо­ва­ње је глу­по и сте­ри­ли­шу­ће, а све у ци­љу џи­нов­ског је­вреј­ског по­ду­хва­та да се осво­ји свет, да се пот­чи­не ари­јев­ци, да се униш­те тра­ди­ци­о­нал­не вред­но­сти ко­је су да­ва­ле сна­гу ра­си: фол­клор и му­жев­ност.” Сав тај бо­жан­ски де­ли­ри­јум и ана­те­ми­шу­ћи ли­ри­зам он ко­ри­сти да би од­вра­тио од ра­та, да би спа­сао Фран­цу­ску и Евро­пу. Об­ру­шио се и на Ен­гле­зе, на ма­со­не, на Хи­тле­ра, на Па­пу, на фран­цу­ске кра­ље­ве, Пру­ста, Кок­тоа, Жи­да... Ри­мо­ка­то­лич­ку цр­кву ко­ја се ба­ви укрш­та­њем ра­са... Не ште­ди ни ари­јев­це ко­ји су плит­ки, пи­ја­ни, ли­це­мер­ни ма­ло­гра­ђа­ни ко­ји су се од­ре­кли се­бе, спрем­ни да слу­же Про­гре­су и злат­ном те­ле­ту – Ма­мо­ну. „Ви­ше не во­ли­мо са­ми се­бе.”

На по­чет­ку и на кра­ју де­ла на­ла­зе се две ви­лин­ске при­че, два ба­ле­та, Се­ли­но­ве љу­ба­ви. Ма­да се књи­га наш­ла у пред­рат­ном општем ан­ти­се­мит­ском рас­по­ло­же­њу, он се ни уз ко­га ни­је свр­ста­вао. Књи­га је оста­ла као глас уса­мље­ног анар­хи­сте у вр­тло­гу на­сту­па­ју­ћег без­у­мља. Су­коб је био не­из­бе­жан, на жи­вот и смрт. Се­лин је знао да се во­ди рат ми­то­ва два­ју про­ро­чиш­та. Ра­си­ста да, али ан­ти­се­ми­та не. За­ви­део је Је­вре­ји­ма на очу­ва­њу суп­стра­та њи­хо­ве ра­се, кроз ве­ко­ве, ен­до­га­ми­јом; за­ви­део је на њи­хо­вој љу­бо­пи­тљи­во­сти, ра­до­зна­ло­сти и ин­те­ли­ген­ци­ји, а нај­ви­ше на њи­хо­вој со­ли­дар­но­сти. Схва­тио је да је ан­ти­се­ми­ти­зам симп­том сла­бо­сти. По Се­ли­ну, Нем­ци ни­су Евро­пи по­ну­ди­ли ре­во­лу­ци­ју на­ци­о­нал­со­ци­ја­ли­зма, већ са­мо свој пан­гер­ма­ни­зам и ма­ло­гра­ђан­ство. По­след­ња при­ли­ка да се ство­ри Евро­па про­пуш­те­на је. Евро­па са Евро­пља­ни­ма. Са­да је ка­сно. „Исто­ри­ја не слу­жи исто је­ло два пу­та. Сад се Евро­па не мо­же на­пра­ви­ти! Док је би­ло не­мач­ке вој­ске мо­гла се на­пра­ви­ти. С не­мач­ком вој­ском, по­след­њом не­мач­ком вој­ском. Про­фућ­ка­ли смо је! (...) А Хи­тле­ра ни­ка­да ни­сам во­лео!”

 

УЖАС, САН И МУЗИКА

 

Епо­пе­ју тог кра­ха, те ка­та­кли­зме, Се­лин опи­су­је у два сво­ја ве­ли­ка ро­ма­на: Од зам­ка до зам­ка и Се­вер. „Ин­стер­бург... да! по­том Ел­бинг! И Гум­би­нен... Торн!... ту­да су прош­ли!... по­том Плок!... Ланд­зберг!... то су би­ле ета­пе!... Но­јен­кир­шен!... ско­ро код Шће­ћи­на!... Но­јен­кир­шен!... мно­го бо­ле­сних... Но­јен­кир­шен! Би­ло је још успо­ме­на!... зна­те, у бол­ни­ци!... био сам ађу­тант ма­јо­ра... име­на у шу­ми, по гре­да­ма, име­на... уре­за­них, зар не?”

Крај ра­та га за­ти­че у збе­гу са це­лом ви­ши­јев­ском вла­дом Пе­те­на и Ла­ва­ла у Не­мач­кој, у дво­р­цу Хо­ен­цо­лер­на, у Зиг­ма­рин­ге­ну. За Се­ли­на по­чи­ње бал вам­пи­ра. Са Ли­ли (ње­го­ва же­на Лу­сет Ал­ман­зор) и мач­ком Бе­бе­ром, про­ла­зи кроз по­жар Не­мач­ке, на ко­ју је по­хр­ли­ла це­ла Евро­па. Он је хро­ни­чар по­ра­за и бе­гу­нац. Жи­го­сан и про­ка­жен као „ко­ла­бо” од­ла­зи на се­вер, у Дан­ску. Го­ди­ну и по да­на про­во­ди у за­тво­ру под оп­ту­жбом за из­да­ју, иако ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­ста ни­ка­да ни­је био. У Па­ри­зу му уми­ре мај­ка и пљач­ка­ју му стан. Ру­ко­пис ле­ген­де о Кра­љу Кро­гол­ду за­у­век не­ста­је. Сле­де­ћих пет го­ди­на про­во­ди под над­зо­ром, на оба­ли Бал­тич­ког мо­ра, у ку­ћи­ци за од­мор сво­га дан­ског адво­ка­та. Бал вам­пи­ра се на­ста­вља... Сар­тр пи­ше кле­ве­ту на ње­гов ра­чун, прет­по­ста­вља­ју­ћи да је био пла­ћен од Не­ма­ца као ко­ла­бо­ра­тер. Фу­ри­о­зним и уби­тач­ним од­го­во­ром у пам­фле­ту Рас­по­ма­мље­ност, Се­лин ур­не­бе­сним сти­лом по­ка­зу­је Сар­тру где му је ме­сто. „Се­ти­те се да ужас ни­је ниш­та без Сна и Му­зи­ке. Ја вас до­и­ста ви­дим као пан­тљи­ча­ру. (...) Ал­хе­ми­ја има сво­је за­ко­не... ‘ту­ђа крв’ се не сви­ђа Му­за­ма...”

Вра­ћа се у Фран­цу­ску и на­ста­њу­је се у Ме­до­ну, пред­гра­ђу Па­ри­за, где у јед­ном па­ви­љо­ну про­во­ди по­след­њих де­сет го­ди­на жи­во­та. За­бо­ра­вљен. Лу­сет да­је ча­со­ве ба­ле­та а он др­жи ор­ди­на­ци­ју за си­ро­маш­не. Окру­жен мно­гим жи­во­ти­ња­ма, у пот­пу­ном си­ро­маш­тву, уз му­зи­ку и ве­жбе ма­лих ба­ле­ри­на, у ви­лин­ском окру­же­њу пи­ше сво­је по­след­ње де­ло Ри­го­дон. То је тре­ћи део ‘не­мач­ке три­ло­ги­је’ ко­ји опи­су­је го­ди­не ег­зи­ла и по­вра­так у Фран­цу­ску. Ис­пу­нив­ши свој уго­вор са Про­ви­ђе­њем, Се­лин уми­ре 1961. Го­ди­не 1968. (го­ди­не сту­дент­ских де­мон­стра­ци­ја) по­жар за­хва­та ње­го­ву ку­ћу и у ва­три не­ста­ју сви ру­ко­пи­си из за­о­ставш­ти­не... Та­ко се за­вр­шио жи­вот Лу­ја Фер­ди­нан­да Се­ли­на Де­ту­ша, кра­ља књи­жев­но­сти XX ве­ка.

Ни на ко­га ви­ше не­го на Се­ли­на, не од­но­се се ре­чи Бе­ле Хам­ва­ша о ‘све­том пе­сни­ку’ (poeta sacer), по­след­њем чу­ва­ру на­пуш­те­ног све­ти­лиш­та, све­тог кру­га за­јед­нич­ког жи­во­та.

Но­стал­ги­јом за ле­по­том и ми­том Се­лин нас се­ћа на мо­гућ­ност дру­га­чи­јег жи­во­та, не­ке вр­сте сна о Злат­ном До­бу. А мрак, мр­жња и пе­си­ми­зам са­мо су ме­ра и сли­ка на­шег па­да у ци­ви­ли­за­ци­ју ко­јој при­па­да­мо. Као грч­ки тра­ги­ча­ри, ко­ји су би­ли у до­слу­ху са бо­жан­ским си­ла­ма док су пи­са­ли, та­ко и Се­лин мо­ра да бу­де у бо­жан­ском тран­су да би нам при­чао о жи­во­ту. Се­лин го­во­ри као про­рок са ра­зо­ре­ног све­ти­лиш­та. Ње­го­во де­ло су­ви­ше је ве­ли­ко да би би­ло иг­но­ри­са­но. Као Дан­те, Сер­ван­тес и Шек­спир, сво­јим це­ло­куп­ним де­лом дао је сли­ку чо­ве­ка у бо­жан­ској пер­спек­ти­ви. Не­сво­дљив и не­свар­љив, Се­лин је ти­ме ма­ло пре­ва­рио Смрт. <

 

(Октобар 2005)

 

 

Коментари >>