КУРЦИО МАЛАПАРТЕ, ТАЈ ПРОКЛЕТИ ТОСКАНАЦ

Верност својим пламеновима

„Ништа нас не импресионира више од усамљене манифестације слободног људског чина онда када је истина суспендована и када неизрецива горчина сведочи о дубини пораза. Тако нам данас ,Кожа’ долази као предсказање наше трагедије и отрежњујући увид у размеру катастрофе поражене Европе. Помаже нам да схватимо понешто од онога што нам се дешава и суочава нас са ценом заблуда. То је већ много, у овом свету без оријентира”

Пише: Драган Ћирјанић

Као што се вра­ћа­мо гра­до­ви­ма ко­је во­ли­мо, та­ко се ра­до вра­ћа­мо и књи­га­ма ко­је су нас фа­сци­ни­ра­ле и њи­хо­вим ауто­ри­ма, ста­рим при­ја­те­љи­ма, ко­ји се ука­зу­ју као стра­жа­ри на ку­ла­ма јед­не има­ги­нар­не твр­ђа­ве, чу­ва­ри оно­га што зо­ве­мо „das in­ne­re Re­ich”. Јед­на од та­квих је Ко­жа Кур­ци­ја Ма­ла­пар­теа, у из­да­њу „Укро­ни­је” – Цен­тра за из­у­ча­ва­ње Тра­ди­ци­је. Ова из­да­вач­ка ку­ћа, за са­да не­ве­ли­ком збир­ком из­да­ња, са си­гур­но­шћу мар­ки­ра ду­хов­ну ма­пу ма­ње по­зна­те Евро­пе.

Ско­ро по­ла ве­ка је про­шло од по­след­њег из­да­ња Ма­ла­пар­те­о­ве Ко­же код нас, ре­мек де­ла јед­ног од нај­зна­чај­ни­јих европ­ских пи­са­ца но­ви­јег до­ба, а да ни ма­ло ни­је из­гу­би­ла од сви­ре­пе сна­ге ли­ри­ке и сја­ја исти­не. Чи­та­мо је у но­вом кљу­чу, са ис­ку­ством нај­но­ви­јих по­ра­за ко­ји у мно­го­ме ко­ре­спон­ди­ра­ју са оку­па­ци­јом по­сле Дру­гог европ­ског гра­ђан­ског ра­та.

Ни­шта нас ви­ше не им­пре­си­о­ни­ра не­го уса­мље­на ма­ни­фе­ста­ци­ја сло­бод­ног људ­ског чи­на, ка­да је исти­на су­спен­до­ва­на и ка­да не­из­ре­ци­ва гор­чи­на све­до­чи о ду­би­ни по­ра­за. Та­ко нам да­нас Ко­жа до­ла­зи као пред­ска­за­ње на­ше тра­ге­ди­је и отре­жњу­ју­ћи увид у раз­ме­ру ка­та­стро­фе по­ра­же­не Евро­пе. По­ма­же нам да схва­ти­мо по­не­што од оно­га што нам се де­ша­ва и су­о­ча­ва нас са це­ном за­блу­да. То је већ мно­го, у овом све­ту без оријентира.

Ко же­ли упо­зна­ти по­след­њи ро­пац Евро­пе, мо­же се упу­сти­ти у чи­та­ње Ко­же, где ће се сва­ком стра­ни­цом сна­жно осе­ћа­ти ис­хо­ди­шта да­на­шњег па­да.

Бол­ном искре­но­шћу ср­ца ко­је је из­гу­би­ло илу­зи­је, ис­пи­су­је Ма­ла­пар­те да­не ха­о­са и по­чет­ка кра­ја Евро­пе ко­ју је во­лео. Чо­век ко­ји је био све­док и бо­љих да­на и бо­љих љу­ди, пре­ци­зно­шћу се­и­змо­гра­фа, по­тре­сном ли­ри­ком и сар­ка­змом хва­та скри­ве­ну исти­ну и не­ви­дљи­ва кре­та­ња, ко­је мо­же­мо схва­ти­ти је­ди­но кроз па­ра­докс.

Пра­во је вре­ме за по­нов­ну по­ја­ву код нас ово­га пи­сца ко­ји људ­ском ме­ром са­гле­да­ва ру­ше­ви­не. Пи­сац по­ра­же­них, ко­ји је са­чу­вао дис­тан­цу и ко­ји се не за­ва­ра­ва јав­ним исти­на­ма и де­кла­ра­ци­ја­ма по­бед­ни­ка. Пи­сац по­ра­же­них, ко­ји са­жа­ље­ва по­бед­ни­ке, јер је остао су­пер­и­ор­ни­ји од њих. Са­мо је наш Цр­њан­ски слич­но мо­гао да ви­ди и огор­че­но­шћу по­ра­же­них ба­цио сен­ку на ла­жни сјај по­бед­ни­ка.

За­што Ма­ла­пар­те? „За­то, јер је Бо­на­пар­те већ за­у­зе­то”, об­ја­шња­ва свој псе­у­до­ним Курт Зу­херт, али­ас Кур­цио Ма­ла­пар­те, син Аустри­јан­ца и Ита­ли­јан­ке, То­ска­нац из Пра­та. До­ду­ше, Дра­гош Ка­ла­јић је твр­дио да је Ма­ла­пар­те ван­брач­ни син кне­за Тру­бец­ко­ја. Мо­же би­ти да је та­ко. То об­ја­шња­ва ње­гов ско­ро сло­вен­ски стил пи­са­ња и ду­би­ну са­о­се­ћа­ња, та­ко свој­стве­ну Ру­си­ма. Моћ раз­у­ме­ва­ња чак и Со­вје­та по­сле ра­та и ко­му­ни­стич­ке Ки­не са­мо на­из­глед је кон­тра­дик­тор­на за чо­ве­ка ка­кав је био Ма­ла­пар­те.

Жи­вот је од­ви­ше дра­го­цен да би био пред­ви­дљив. Тре­ба би­ти ве­ран сво­јим пла­ме­но­ви­ма. Ма­ла­пар­те при­па­да ге­не­ра­ци­ји ка­ље­ној у ва­тра­ма Пр­вог свет­ског ра­та. Као да је био пред­о­дре­ђен за ин­тен­зив­ност, кон­тра­дик­тор­ност, за­нос и пат­њу.

ЉУД­СКА МЕ­РА ЗА РУ­ШЕ­ВИ­НЕ

Но­шен ве­тро­ви­ма мла­до­сти, на­дах­нут да­нун­ци­јев­ским „не­до­сти­жним жи­во­том”, од­ла­зи као до­бро­во­љац са ше­сна­ест го­ди­на у Фран­цу­ску, у рат, где би­ва ра­њен и од­ли­ко­ван у бор­би са да­ле­ко ја­чим не­при­ја­те­љем, по­ка­зу­ју­ћи хлад­но­крв­ност и из­у­зе­тан елан.

По­сле ра­та по­ста­је ита­ли­јан­ски ата­ше за кул­ту­ру у Вар­ша­ви. По по­врат­ку у Ита­ли­ју, сту­па у ре­до­ве фа­ши­стич­ке стран­ке и ис­ти­че се у обла­сти­ма пу­бли­ци­сти­ке и ли­те­ра­ту­ре. Го­бе­ти га је опи­сао као „нај­ја­че пе­ро ита­ли­јан­ског фа­ши­зма”. Ма­ла­пар­те је су­ви­ше сло­бо­дан дух, да би га пар­ти­ја од­ре­ђи­ва­ла.

По­сле по­ра­за у би­ци код Ко­ба­ри­да, због па­ци­фи­стич­ког де­фе­ти­зма у са­мој Ита­ли­ји, пи­сао је... „Био сам уве­рен да у Ита­ли­ји не­по­сред­но пред­сто­ји на­ци­о­нал­на ре­во­лу­ци­ја, ко­ју би из­ве­ли пра­ви рат­ни­ци – то јест пе­ша­дин­ци; дру­гим ре­чи­ма, ре­во­лу­ци­ја се­ља­ка... Јед­на ан­ти­про­ле­тер­ска и ан­ти­бур­жо­а­ска ре­во­лу­ци­ја... из­ми­ре­ње се­о­ског, ге­ор­гич­ког се­љач­ког ду­ха с хе­ро­и­змом пле­ме­ни­те кр­ви; јед­но ан­ти­по­ли­тич­ко вра­ћа­ње Ван­де­је (сим­бол кон­тра­ре­во­лу­ци­је у Фран­цу­ској – прим. Д. Ћ.), но­ви при­род­ни и ово­зе­маљ­ски дух кон­тра­ре­фор­ма­ци­је.” Слич­но за­па­жа­ње мо­гло би се од­но­си­ти и на на­шу Ср­би­ју, да­нас и ју­че, ко­ја је су­ви­ше ду­го у са­мрт­ном за­гр­ља­ју бур­жо­а­ско-ле­ви­чар­ских вред­но­сти што у крај­њем ис­хо­ду во­де смр­ти Др­жа­ве и На­ци­је.

Ма­ла­пар­те сје­ди­њу­је у се­би, са­мо на­из­глед кон­тра­дик­тор­на, осе­ћа­ња то­скан­ства и ко­смо­по­ли­ти­зма. Био је ис­так­ну­ти про­та­го­ни­ста кул­тур­ног по­кре­та стра­па­е­зе (покрајинство), спрам по­кре­та стра­ћи­та (ур­ба­ни). Уз мно­го жа­ра у по­ле­ми­ка­ма и мно­го­број­ним дво­бо­ји­ма, Ма­ла­пар­те, мај­стор скан­да­ла, у по­ли­ти­ци те­жи пер­ма­нент­ној ре­во­лу­ци­ји, пер­со­ни­фи­ку­ју­ћи ди­на­мич­ни иде­а­ли­зам. У фа­ши­зму је ви­део рас­кид са ја­ло­вим ин­те­лек­ту­а­ли­змом и тру­лим пар­ла­мен­та­ри­змом, као бес­крај­ном игром гње­ца­во­сти и ла­жи.

Ако се иче­га гну­шао, то је мли­та­вост и осред­њост бур­жо­а­зи­је. У фа­ши­зму је ви­део хе­рој­ску по­бу­ну... „Озбиљ­ни, хлад­но­крв­ни љу­ди ди­жу гла­ве по­сле ду­гог сна и сво­јим ру­ка­ма об­на­вља­ју зе­мљу; они су увек исти, увек има­ју исти из­глед, са­мо им се име­на ме­ња­ју... Фа­ши­стич­ка ре­во­лу­ци­ја је про­цес це­ло­ви­тог пре­и­спи­ти­ва­ња са­да­шњих гра­ђан­ских, кул­тур­них, по­ли­тич­ких и ду­хов­них вред­но­сти, ко­ре­ни­те и објек­тив­не кри­ти­ке са­да­шњег об­ли­ка гра­ђан­ског жи­во­та, све­га мо­дер­но­га... Ко­на­чан циљ те фа­ши­стич­ке ре­во­лу­ци­је је­сте об­на­вља­ње на­ше при­род­не и исто­риј­ске ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја је би­ла уни­же­на по­бе­до­но­сним успо­ном вар­вар­ства у мо­дер­ном жи­во­ту.”

Ан­ти­кон­фор­ми­зам га до­во­ди у су­коб са ета­бли­ра­ном стру­јом фа­ши­стич­ког по­кре­та, ко­ме је при­шао из иде­а­ли­зма. Фа­сци­на­ци­ја жи­во­том ко­ји пул­си­ра во­ди­ла га је стра­сти ства­ра­ња не­чег но­вог из тру­ле­жи бур­жо­а­ске осред­њо­сти, увек по пра­ви­лу на­пу­шта­ју­ћи та­бор по­бед­ни­ка. Ко­ли­ко је пре­зир био јак, ви­ди се и по то­ме што је по­сле Дру­гог ра­та, по­сле по­ра­за Евро­пе, при­шао и са сим­па­ти­ја­ма пи­сао о ко­му­ни­зму у Со­вјет­ском Са­ве­зу и Ки­ни.

Скан­да­ли, но­ви ча­со­пи­си ко­је по­кре­ће, пу­то­ва­ња, љу­бав­не аван­ту­ре, пам­фле­ти, за­тво­ри и пе­то­го­ди­шње про­гон­ство у ко­је га ша­ље не­ка­да на­кло­ње­ни Му­со­ли­ни, ис­пу­ња­ва­ју ме­ђу­рат­ни пе­ри­од, до­но­се­ћи му ста­тус сло­бод­ног чо­ве­ка: „Увек по­не­што до­би­је­мо; ако ни­шта дру­го, оно бар свест о соп­стве­ном роп­ству по ко­јој се сло­бо­дан чо­век одва­ја од дру­гих... Свој­стве­ност чо­ве­ка ни­је да жи­ви сло­бо­дан у сло­бо­ди, већ сло­бо­дан у за­тво­ру.”

САЖАЉЕЊЕ ЗА ПОБЕДНИКЕ

Тех­ни­ка др­жав­ног уда­ра (1931), чуд­на књи­га ко­ја пра­ти успе­шне пре­вра­те и ефи­ка­сне од­бра­не др­жа­ве кроз исто­ри­ју, при­ба­вља му но­ве по­што­ва­о­це и про­тив­ни­ке. У њој са ома­ло­ва­жа­ва­њем го­во­ри о до­ла­ску Хи­тле­ра, сти­чу­ћи по­до­зре­ње офи­ци­јел­них кру­го­ва.

Као до­пи­сник, рат про­во­ди на за­пад­ном а по­том и на ис­точ­ном фрон­ту (Ру­му­ни­ја, Укра­ји­на, Ру­си­ја, Ју­го­сла­ви­ја), да би, по­сле из­др­жа­не че­тво­ро­ме­сеч­не ка­зне, због отво­ре­них сим­па­ти­ја пре­ма Ру­си­ма, оти­шао у Фин­ску где бо­ра­ви до 1943. го­ди­не, до оку­па­ци­је Ита­ли­је од стра­не са­ве­зни­ка. Тај пе­ри­од је по­тре­сно опи­сан у ње­го­вом слав­ном ро­ма­ну Ка­пут.

У ње­го­вој љу­ба­ви, у ње­го­вом ср­цу, у ње­го­вој но­стал­ги­ји, на­зи­ра­ло се не­ко не­ви­дљи­во брат­ство Евро­пља­на... Стра­ни­це ње­го­вих ро­ма­на пу­не су ру­ског, ру­мун­ског, швед­ског, фран­цу­ског је­зи­ка, и раз­у­ме­ва­ња ан­тич­ке ди­мен­зи­је тих љу­ди за­хва­ће­них још јед­ним европ­ским ра­том.

Од­ла­зи у Ита­ли­ју и по­ста­је офи­цир за ве­зу из­ме­ђу ита­ли­јан­ске и са­ве­знич­ке ар­ми­је, што је и опи­са­но у ро­ма­ну Ко­жа.

Сви­ре­пим сар­ка­змом, Ма­ла­пар­те от­кри­ва про­ста­клук осва­ја­ча Евро­пе, Са­ве­зни­ка, Аме­ри­ка­на­ца, ко­ји и да хо­ће не мо­гу да схва­те европ­ског чо­ве­ка.

Ро­ман по­чи­ње опи­сом до­ла­ска са­ве­знич­ке ар­ми­је на југ Ита­ли­је, ко­ји се по­кла­па са да­ни­ма ку­ге што је за­хва­ти­ла ста­нов­ни­штво, на ко­ју су са­ве­знич­ки вој­ни­ци не­ким чу­дом от­пор­ни. Ма­ла­пар­те, у дру­штву јед­ног аме­рич­ког офи­ци­ра, про­ла­зи кроз низ жа­ло­сно-сме­шних, окрут­них и јад­них си­ту­а­ци­ја, у ко­ји­ма пат­ња и по­ни­же­ње ца­ру­ју. Раз­ме­ре ка­та­кли­зме го­во­ре о ве­ли­чи­ни ко­ја је по­ра­же­на, а ку­га го­во­ри о ду­хов­ном ге­но­ци­ду над Евро­пом. Ма­ла­пар­те, као не­ки упи­јач жа­ло­сти и ја­да сво­јих су­на­род­ни­ка, при­ма на се­бе сву пат­њу, пре­у­зи­ма на се­бе све, као гро­мо­бран шти­те­ћи дру­ге од ком­плек­са кри­ви­це, нај­го­рег осе­ћа­ња ко­је по­сто­ји... Са­жа­љи­вим и бол­ним по­гле­дом, по­сма­тра Ма­ла­пар­те сце­ну, зна­ју­ћи да оно у Ита­ли­ји што во­ли оста­је скри­ве­но оку по­бед­ни­ка, и да че­ка не­ко но­во вре­ме и не­ке дру­ге љу­де... „Аме­ри­кан­ци ни­су ци­ни­ци, они су оп­ти­ми­сти. И оп­ти­ми­зам је сам по се­би знак чед­но­сти... Аме­ри­кан­ци ве­ру­ју да се си­ро­ма­штво, глад, бол мо­гу са­вла­да­ти... да има ле­ка сва­ком злу. Не зна­ју да је зло не­из­ле­чи­во... Не зна­ју да без зла не­ма Хри­ста... Њи­хо­ва не­у­си­ље­на уљуд­ност, њи­хов сми­сао за чо­веч­ност, њи­хов не­ду­жни и при­ја­зни осмех ка­кав има­ју по­ште­ни, до­бри, об­да­ре­ни ве­ли­ки де­ча­ци... Па ипак се све че­га су се ти чу­де­сни вој­ни­ци до­та­кли од­мах по­ква­ри­ло... ку­га је би­ла у њи­хо­вом са­о­се­ћа­њу, чак и у њи­хо­вој же­љи да по­мог­ну том не­срећ­ном на­ро­ду...” „Не­ма на све­ту на­ро­да ко­ји би имао та­ко сна­жно, та­ко чи­сто, чу­ло за људ­ску со­ли­дар­ност...” „Али Христ зах­те­ва од љу­ди ми­ло­ср­ђе а не со­ли­дар­ност.”

Не­за­бо­рав­не су сце­не где на­пуљ­ске же­не ста­вља­ју пла­ве чу­пер­ке ме­ђу но­ге, јер то во­ле црн­ци, сце­не где мај­ке про­да­ју сво­је си­но­ве Ма­ро­кан­ци­ма-са­ве­зни­ци­ма...

Па­ра­док­сал­но, пат­ња је знак нај­ве­ћих. Ма­ла­пар­те нам го­во­ри ка­ко се жи­ви и во­ли упр­кос и по сва­ку це­ну. У ми­зе­ри­ји увек ви­ди и зр­но ис­ку­пље­ња и раз­у­ме­ва­ју­ћи сво­је су­на­род­ни­ке као да им да­је шан­су, кре­дит за не­ки дру­ги жи­вот.

Си­ле ко­је нас као ко­ре­ње др­же баш за ово пар­че тла ука­зу­ју се као скри­ве­на ле­по­та, на­спрам на­ка­зне ствар­но­сти и по­ср­ну­ло­сти. Зе­мља – отаџ­би­на – баш та­да тра­жи љу­бав, без­у­слов­ну, огром­не сна­ге, не­ку ме­ша­ви­ну хри­шћан­ског са­жа­ље­ња и вул­кан­ског ви­та­ли­зма упр­кос, ону мир­ну при­бра­ност чо­ве­ка без илу­зи­ја, ко­ји у кр­ви но­си се­ћа­ње на го­ра вре­ме­на и ко­ји има спрем­ност за још го­ра.

ПО­ГО­ДАК У МУ­ШКОСТ ЕВРО­ПЕ

Ма­ла­пар­те нам ка­же да је Евро­па зе­мља пат­ње. Пат­ња је за­лог ве­ли­чи­не и це­на бу­дућ­но­сти. За­то је Евро­па ко­лев­ка и ков­ни­ца нај­сме­ли­јих по­ду­хва­та, нај­ви­шег ти­па чо­ве­ка. Пра­ви европ­ски ари­сто­кра­ти­зам је у тој без­у­слов­ној при­вр­же­но­сти ро­ди­ни, у тој ме­та­фи­зи­ци окле­ве­та­не кр­ви и тла.

Је­зо­ви­ти ху­мор из­би­ја у опи­су ве­че­ре, ка­да у част јед­не Аме­ри­кан­ке, ути­цај­не се­на­то­ро­ве же­не, бу­де сер­ви­ра­на си­ре­на, ри­ба-де­вој­ка. Схва­та­мо да Евро­па, кул­тур­на, пре­фи­ње­на, ду­хо­ви­та, за­бав­на, уз­не­ми­ре­на и не­до­ку­чи­ва, оста­је ван до­ма­ша­ја по­бед­ни­ка. Шта је жи­вот без ми­сте­ри­о­зно­сти, без тај­не, без нео­бја­шњи­во­сти? Ка­ко жи­вот ма­ло за­ви­си од људ­ске во­ље... Скр­ха­на до­бро­том, ху­ма­но­шћу и „нор­мал­но­шћу” по­бед­ни­ка, аутен­тич­на Евро­па се гу­ши у вар­вар­ству мо­дер­ни­зма.

Не­за­бо­рав­не су стра­ни­це где се опи­су­је ка­ко тај мо­дер­ни­зам има ко­ре­не у сек­су­ал­ној из­о­па­че­но­сти. До­ла­ском са­ве­зни­ка, у Ита­ли­ју су из це­ле Евро­пе по­че­ли при­сти­за­ти пе­де­ра­сти, при­ву­че­ни „сло­бо­дом”, про­сла­вља­ју­ћи у мрач­ним ура­ни­јум­ским кул­то­ви­ма и свој до­при­нос том „осло­бо­ђе­њу”. У тај­ним и не­у­хва­тљи­вим ве­за­ма ко­ке­то­ва­ња, Ма­ла­пар­те уви­ђа пе­дер­ске ко­ре­не мо­дер­не Евро­пе и ње­на ду­хов­на ис­хо­ди­шта у мо­дер­ној кул­ту­ри Жи­да, Ели­ја­ра, да­да­и­зма и ко­му­ни­зма. Тач­но уоча­ва си­ле ко­је су је фор­ми­ра­ле и осе­ћа­ња ко­ја су се по­пе­ла на сце­ну. Пе­де­ра­сти­ја, пла­ни­ра­на хлад­но, из там­них цен­та­ра, сра­чу­на­та да уни­шти дру­штве­но тки­во Евро­пе, по­сле че­га је све мо­гу­ће, ши­ри­ла се бр­зи­ном мо­де. Зна­ли су тач­но где га­ђа­ју, у му­шкост Евро­пе... „По­чи­њем да ве­ру­јем да су са­мо пе­де­ри до­би­ли рат. Пе­де­ри су хе­ро­ји сло­бо­де.”

Са сво­га осмо­три­шта, ви­део је шта се де­ша­ва са на­шом Евро­пом, ја­сни­је не­го што мно­ги мо­гу да ви­де и да­нас, ка­да не ви­де­ти зна­чи је­ди­но би­ти ан­ти­е­вро­пља­нин. У крај­њој кон­се­квен­ци, мо­гло би се ре­ћи, сим­бо­лич­ки а и бу­квал­но, ли­бе­рал­на де­мо­крат­ска ле­ви­ца по­сле­рат­не Евро­пе је пе­де­ри­зо­ва­на.

Шта нам де­ло Ма­ла­пар­теа да­нас зна­чи ?

Оста­ти ве­ран се­би и ка­да ствар­ност кре­не дру­гим то­ко­ви­ма од оних у ко­је смо угра­ди­ли мла­дост на по­чет­ку. Во­ле­ти отаџ­би­ну и ка­да је за­по­сед­ну љу­ди не­до­ра­сли а вр­ло мо­дер­ни, вр­ло ху­ма­ни, хе­ро­ји сло­бо­де, до по­вра­ћа­ња про­гре­сив­ни. Ка­да се це­ла ствар­ност во­ље­не зе­мље це­ри као на­ка­за, у ру­ка­ма по­бед­ни­ка. Ка­да све го­во­ри о па­ду, о по­ра­зу и уга­слој во­љи, та­да пе­сник, хри­сто­ли­ки Ма­ла­пар­те, на­ла­зи уте­ху и ис­ку­пље­ње у не­по­ко­ре­ним осме­си­ма, у не­до­дир­љи­вим вре­ли­ма веч­не Ита­ли­је. Ако је ика­да Христ вас­кр­сао у Ита­ли­ји, ве­ру­јем био је у ли­ку Ма­ла­пар­теа, не­сво­дљи­вог на ишта што га ми­ри са ствар­но­шћу и ти­ме гу­ра у за­бо­рав.

Ро­ман се за­вр­ша­ва крај уга­слог Ве­зу­ва, где Ма­ла­пар­те од­би­ја по­зив да оде у Аме­ри­ку... Го­во­ри сво­ме при­ја­те­љу Џи­ми­ју... „Знаш ли ти да ни­је исти­на да је Христ спа­сао свет, јед­ном за­сваг­да. Христ је умро ка­ко би нас на­у­чио да сва­ко од нас мо­же по­ста­ти Христ, да сва­ки чо­век мо­же спа­сти свет сво­јом соп­стве­ном жр­твом. И Христ би умро не­ко­ри­сно, ка­да сва­ки чо­век не би мо­гао по­ста­ти Христ и спа­сти свет.”

„Чо­век је са­мо чо­век”, ре­че Џи­ми. „О, Џи­ми, за­што не­ћеш да схва­тиш да ни­је нео­п­ход­но би­ти Бож­ји син, вас­кр­сну­ти из мр­твих тре­ћег да­на и се­де­ти де­сно од оца, да би се би­ло Исус Христ?” „Ти при­да­јеш мно­го ва­жно­сти мр­тви­ма”, ре­че Џи­ми, „је­дан чо­век вре­ди са­мо док је жив. Мр­тав чо­век је са­мо мр­тав чо­век”. – „Код нас у Евро­пи са­мо мр­тви вре­де...” И да­ље... „Знам, Џи­ми, да је Аме­ри­ка бо­га­та и срећ­на зе­мља. Али не­ћу от­пу­то­ва­ти, мо­рам оста­ти ов­де. Ни­сам по­длац, Џи­ми. А за­тим и бе­да, глад, страх, на­да, и то су чу­де­сне ства­ри. Чу­де­сни­је од бо­гат­ства, чу­де­сни­је од сре­ће.”

Би­ти сре­ћан за Ма­ла­пар­теа зна­чи не мо­ћи схва­ти­ти жи­вот. Сра­мо­та је до­би­ти рат.

Роман Кожа доспео је на индекс Светог официјума због описа деморалисаног свештенства у тим данима пораза, а једним поглављем  увредио је лично Папу.

У по­сле­рат­ној Ита­ли­ји се­бе је све те­же ви­део у окви­ри­ма ла­жи „хе­рој­ске де­мо­кра­ти­је”.

Ре­жи­ра и пи­ше по­зо­ри­шне ко­ма­де и је­дан филм, За­бра­ње­ни Христ. Окре­ће се ис­хо­ди­шти­ма стра­па­е­зе (за­ви­чај­но­сти), сво­је мла­до­сти и пи­ше књи­гу есе­ја Про­кле­ти То­скан­ци, у ко­јој са стра­шћу сли­ка ка­рак­тер љу­ди сво­је во­ље­не зе­мље.

Пу­ту­је у Ру­си­ју и Ки­ну и са ен­ту­зи­ја­змом пи­ше о но­вом дру­штву, ко­је се ра­ђа.

Разболео се од тешке болести којој је смрт једини лек. Црква се до краја борила за његово преобраћење.

Умро је у Ри­му (1957. го­ди­не) уз лич­ни бла­го­слов Па­пе. Оста­ла је да леб­ди, до кра­ја, не­из­ве­сност и тај­на да ли је на са­мр­ти при­мио Хри­сто­ву ве­ру. Сво­јим жи­во­том и пат­ња­ма, осве­до­чио је Хри­стов лик у се­би и сте­као оре­ол све­тих про­клет­ни­ка Евро­пе, а на­ма оста­вио не­мир по­ра­же­них. <

(Јун 2006)