Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Уметност и магле

 

РЕАЛНОСТ ПРИВИДА: СТАРИ И НОВИ МЕДИЈИ

Повест прогањања лепоте


Ни­је те­шко утвр­ди­ти за­ко­но­мер­ност: што је умет­ност би­ла сло­бод­ни­ја и бли­жа чо­ве­ку, то су јој ма­ње би­ли по­треб­ни по­сред­ни­ци и ту­ма­чи. Ли­ков­на кри­ти­ка и исто­ри­ја умет­но­сти по­ја­вљу­ју се на­кон Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је, ка­да сла­бе ве­зе из­ме­ђу чо­ве­ка и Бо­га, чо­ве­ка и чо­ве­ка. Исто­риј­ски, што умет­ност по­ста­је ло­ши­ја и бе­зна­чај­ни­ја, то по­моћ­на апа­ра­ту­ра ја­ча. Да­на­шња умет­ност се и не мо­же раз­у­ме­ти без огром­не по­мо­ћи ли­ков­не кри­ти­ке, ко­ја све ви­ше по­ста­је нео­п­ход­на. Не­ка­да је прост на­род на аго­ри раз­у­мео ди­рект­но обра­ћа­ње нај­ве­ћих умо­ва, а са­да ни фи­ло­зоф не раз­у­ме фи­ло­зо­фа. Та­ко је и у свим дру­гим ду­хов­ним обла­сти­ма

 

Пише: Дејан Ђорић

 

Да би­смо да­ли од­го­вор на пи­та­ње шта су но­ви, а шта ста­ри ме­ди­ји, мо­ра­ли би­смо да их де­фи­ни­ше­мо. С об­зи­ром на то да се по­ка­за­ло да су де­фи­ни­ци­је у сфе­ри умет­нич­ког и естет­ског неуспеo на­чин ми­шље­ња, утвр­ди­ће­мо са­мо да би се ста­ри ме­ди­ји од­но­си­ли на ста­ре умет­но­сти – цр­теж, сли­кар­ство, гра­фи­ку, скулп­ту­ру – док би но­ви ме­ди­ји би­ли сви пре­сту­пи, на­ди­ла­же­ња и про­ши­ре­ња. Ме­ђу­тим, убр­зо ће­мо утвр­ди­ти да ста­ри ме­ди­ји ни­су ста­ри на исти на­чин на ко­ји но­ви ни­су но­ви.

Ка­ко се, на осно­ву струч­не ли­те­ра­ту­ре, мо­же­мо уве­ри­ти, по­че­ци ви­зу­ел­не, кон­крет­не по­е­зи­је су у ан­тич­кој Грч­кој, пер­фор­ман­се је из­во­дио Ле­о­нар­до да Вин­чи, као и фу­ту­ри­сти око 1910. го­ди­не, ко­ји су од обје­ка­та и до­га­ђа­ја пра­ви­ли при­че. Вир­ту­ел­на ре­ал­ност на­зна­че­на је у ре­не­сан­сним ка­топ­трич­ким те­а­три­ма тро­ди­мен­зи­о­нал­них илу­зи­ја, за­че­ци умет­но­сти окру­же­ња (en­vi­ron­ment) су у ре­не­сан­сној Ита­ли­ји, хе­пе­нин­га и си­ту­а­ци­о­ни­зма у ре­ли­гиј­ским све­ча­но­сти­ма и ри­ту­а­ли­ма Да­ле­ког ис­то­ка, а на­ци­сти су уве­ли све­тло­сну скулп­ту­ру. Умет­ност као кон­цепт је по­сто­јао још у ста­ром Егип­ту. Рад са те­лом као умет­ност, те­ло као де­ло, спро­во­ди се у си­сте­ми­ма јо­ге, ко­ји се­жу у вре­ме од пре две хи­ља­де го­ди­на, mail-art је стар ко­ли­ко и пе­чат или оти­сак (ша­ке умет­ни­ка у пе­ћи­на­ма у до­ба па­ле­о­ли­та), за junkartсу зна­ли ста­ри Ри­мља­ни, итд.

Уви­ђа­мо да се умет­ност не мо­же стро­го по­де­ли­ти на мо­но­ме­диј­ску и по­ли­ме­диј­ску умет­ност, као што ви­ше­знач­ност ни­је ис­кљу­чи­ва ка­рак­те­ри­сти­ка ових дру­гих. Про­блем се ком­пли­ку­је уво­ђе­њем ком­пју­тер­ске и ра­зних об­ли­ка елек­трон­ске умет­но­сти. Ком­пју­тер се код ге­не­ри­са­ња сли­ка слу­жи ста­ром (ма­те­ма­тич­ком) по­де­лом на цр­теж и ње­го­ву обо­је­ност, ко­ји су бит­ни за пер­спек­ти­ву. Он је сло­жен и де­ло­тво­ран про­ду­же­так сли­кар­ског фи­зич­ко-оп­тич­ког апа­ра­та и ин­стру­мен­та­ри­ја. С дру­ге стра­не, у од­но­су на иза­зо­ве по­ста­вље­не у исто­ри­ји мо­дер­не, схва­ће­ној нај­ши­ре мо­гу­ће, од ре­не­сан­се до кон­цеп­ту­а­ли­зма, уви­ђа се да елек­трон­ска умет­ност ни­је до­не­ла ни­ка­кву бит­ну но­ви­ну, ни­је ре­во­лу­ци­о­ни­са­ла умет­ност, осим у сми­слу из­ра­жај­них сред­ста­ва.

 

ПОЕТИКА ЗАПАКОВАНЕ ЦИГЛЕ

 

Пра­ва но­вост у од­но­су ста­рих и но­вих ме­ди­ја је усто­ли­че­ње те­о­риј­ске и кри­тич­ке ми­сли као ар­би­трар­не у си­сте­му умет­но­сти. Из­гра­ђу­је се мо­дел ми­шље­ња ко­ји не са­мо да пре­ва­зи­ла­зи ту­ма­че­ње, већ ши­ри по­ље умет­нич­ког, ре­про­ду­ку­је га, ства­ра и усло­вља­ва, по­ја­вљу­ју­ћи се као дог­ма и иде­о­ло­ги­ја. То је до­при­не­ло де­гра­ди­ра­њу умет­ни­ка као ства­ра­о­ца и исто­ри­је умет­но­сти као на­уч­не, ху­ма­ни­стич­ке ди­сци­пли­не (са по­ра­зних иде­ја о кра­ју умет­но­сти пре­шло се на про­јек­ци­ју кра­ја исто­ри­је умет­но­сти и ли­ков­не кри­ти­ке). Још је Ежен Де­ла­кроа у свом Днев­ни­ку (Jo­ur­nal), ко­ји је пи­сао од 1822. до 1863. го­ди­не, уочио опа­сност од ин­те­лек­ту­а­ли­за­ци­је, тех­ни­за­ци­је и кон­цеп­ту­а­ли­за­ци­је, умет­ност у ко­јој ће ми­са­о­ни еле­мент над­вла­да­ти осе­ћај­ни, ин­стинк­тив­ни, ин­ту­и­тив­ни и све оста­ле.

Кон­цеп­ту­а­ли­за­ци­ја умет­но­сти по­ду­да­ри­ла се са не­стан­ком при­ро­де и при­ро­де умет­но­сти. Бе­ла Хам­ваш, по­след­њи ве­ли­ки европ­ски ми­сли­лац, пред смрт је пи­сао да му ни­че­га на све­ту ни­је жао, осим што не­ће ви­ше мо­ћи да ви­ди, осе­ти и по­ми­ри­ше цве­ће. Сва зло­ћуд­ност но­вих ме­ди­ја огле­да се у од­но­су пре­ма при­ро­ди. Док је сли­кан, цвет ни­је био угро­жен. Ка­да је по­стао обје­кат са ко­јим се не­што ра­ди, то је био знак по­ре­ме­ће­но­сти не са­мо умет­но­сти већ и људ­ско­сти, на­го­ве­штај кри­зе. Умет­ност је по­че­ла да се се­ли у дру­ге обла­сти ко­је су јој би­ле стра­не – фи­зи­ку, хе­ми­ју, ме­ди­ци­ну и ге­не­ти­ку, што пр­ља чи­сту умет­ност.

Прем­да у умет­но­сти све ре­фе­ри­ра, ску­пља се и те­жи ка њој, Ње­но Ве­ли­чан­ство Сли­ка де­тро­ни­зу­је се већ ви­ше ве­ко­ва. За­што је у вред­но­сном сми­слу сли­ка би­ла та­ко ви­со­ко по­ста­вље­на? Не за­то што она под­ра­зу­ме­ва ле­по­ту јер, ка­ко исто­ри­ја по­ка­зу­је, и ру­жно­ћа мо­же има­ти не­ку од осо­би­на ле­пог, већ за­то што је се­кун­дант исти­не. Из те пер­спек­ти­ве ле­по­та се ма­ње угро­жа­ва (пост)мо­дер­ним ме­ди­ји­ма, мно­го ви­ше се из ње из­го­ни исти­на. Као да се са сва­ким но­вим ме­ди­јем уво­де но­ве ме­то­де про­га­ња­ња ле­по­те, још ви­ше до­бро­те и исти­не.

Но­ви ме­ди­ји су из­ве­шта­че­ни у сфе­ри естет­ског и ми­са­о­ног и етич­ки про­бле­ма­тич­ни. Ка­ко утвр­ди­ти кри­те­ри­ју­ме за но­ве ме­ди­је, ка­ко до­ка­за­ти да је ци­гла из­ло­же­на у га­ле­ри­ји (а би­ло је хи­ља­де та­квих ци­га­ла у сто­ти­на­ма га­ле­ри­ја) у ис­тој вред­но­сној рав­ни са Ле­о­нар­до­вом Мо­на Ли­зом? Ре­во­лу­ци­о­на­ри фран­цу­ског сту­дент­ског бун­та из 1968. го­ди­не по­ру­чи­ва­ли су да је умет­ност са­мо ци­гла ба­че­на у ли­це по­ли­цај­ца. Ни­је у но­вим ме­ди­ји­ма све лаж, ми­ми­кри­ја, ми­гра­ци­ја, сме­на, аб­ди­ка­ци­ја, кон­тек­сту­а­ли­за­ци­ја, кон­цеп­ту­а­ли­за­ци­ја, од­у­ста­ја­ње и од­у­ми­ра­ње. Са­ма лаж је основ­но по­ла­зи­ште. Јед­но­став­ни­је ре­че­но, Ди­ша­нов пи­со­ар из 1917, иро­нич­но на­зван Фон­та­на, умет­ност је са­мо у га­ле­ри­ји, у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку и под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма, док је сли­ка оно што је­сте и на ђу­бри­шту. Јед­но­гла­сно пла­не­тар­но ко­ко­да­ка­ње по­мах­ни­та­ле ли­ков­не те­о­ри­је и кри­ти­ке до­при­но­си раз­у­ме­ва­њу но­ве умет­но­сти ко­јој је та­ква по­др­шка нео­п­ход­на. Ни­је те­шко утвр­ди­ти за­ко­но­мер­ност: што је умет­ност би­ла сло­бод­ни­ја и бли­жа чо­ве­ку, то су јој ма­ње би­ли по­треб­ни по­сред­ни­ци и ту­ма­чи. Ли­ков­на кри­ти­ка и исто­ри­ја умет­но­сти по­ја­вљу­ју се на­кон Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је, ка­да сла­бе ве­зе из­ме­ђу чо­ве­ка и Бо­га, чо­ве­ка и чо­ве­ка. Исто­риј­ски, што умет­ност по­ста­је ло­ши­ја и бе­зна­чај­ни­ја, то по­моћ­на апа­ра­ту­ра ја­ча. Да­на­шња умет­ност се и не мо­же раз­у­ме­ти без огром­не по­мо­ћи ли­ков­не кри­ти­ке, ко­ја све ви­ше по­ста­је нео­п­ход­на. Не­ка­да је прост на­род на аго­ри раз­у­мео ди­рект­но обра­ћа­ње нај­ве­ћих умо­ва, а са­да фи­ло­зоф не раз­у­ме фи­ло­зо­фа. Та­ко је и у свим дру­гим ду­хов­ним обла­сти­ма.

 

ГРЧЕВИТО ПОДУПИРАЊЕ ПРАЗНИНЕ

 

Дра­ган Лу­бар­да, бе­о­град­ски цр­тач древ­ног ко­ва, све та­кве по­ја­ве у умет­но­сти на­звао је „по­на­ша­ње”, озна­чив­ши их као „сцен­ске” и иде­о­ло­шке крет­ње у сфе­ри естет­ског, без ду­бљег сми­сла. У да­на­шњој ли­ков­ној те­о­ри­ји упра­во се „по­на­ша­ње” уво­ди као по­зи­ти­ван, ле­ги­ти­ман, оче­ки­ва­ни мо­дел ства­ра­ла­штва. Лу­бар­да је по­сред­но скре­нуо па­жњу и на пи­та­ње за­што ве­ро­ва­ти умет­но­сти но­вих ме­ди­ја. Ни­је ли да­нас на­пу­ште­но, не­по­пу­лар­но и не­по­др­жа­но сли­ка­р­ство по­след­њи об­лик искре­ног, тач­ни­је исти­ни­тог у умет­но­сти, са­мим тим што ни­је ни­чим из­ну­ђе­но, ни­ти ме­диј­ски ко­рум­пи­ра­но.

Но­ви ме­ди­ји, но­ви на­чи­ни ми­шље­ња, но­ви при­сту­пи и иде­о­ло­ги­је су мо­жда нај­ви­ше опу­сто­ши­ли ар­хи­тек­ту­ру. У то­ку је про­па­да­ње ове древ­не умет­но­сти, кри­за ку­ће, зда­ња, ста­ни­шта, са­мим тим и до­ма, по­ро­ди­це и дру­штва. Ку­ће су на­лик пре­зер­ва­ти­ви­ма, тран­спа­рент­не, мо­бил­не и екран­ске, не за људ­ске, већ за не­ке дру­ге по­тре­бе. Та са­да мон­стру­о­зна „умет­ност” (мо­же ли се не­што у сфе­ри естет­ског на­зва­ти умет­но­шћу уко­ли­ко је про­тив чо­ве­ка), то сил­но пре­о­бра­ће­ње до­ма, ен­те­ри­је­ра, у ком­би­на­ци­ју пе­ри­о­ни­це, апо­те­ке, ка­сап­ни­це и луд­ни­це угро­жа­ва не­што те­мељ­но и еле­мен­тар­но као што је људ­ска (и жи­во­тињ­ска) по­тре­ба да се дом стек­не и да се у ње­му жи­ви. Не­ки ци­ник би при­ме­тио да је то због то­га што је сви­ме овла­да­но, дом је сву­да, сва ме­ста на ко­ји­ма жи­ве љу­ди пла­не­тар­но се по­ве­зу­ју, цео свет по­ста­је јед­на ве­ли­ка ку­ћа, ве­ли­ки, по­след­њи град, тач­ни­је за­твор. Ха­на Арент је пр­ва про­ре­кла да ће бу­дућ­ност све­та би­ти ло­го­ра­шка, те да ни­ко не­ће има­ти дом.

Из тог он­то­ло­шког па­кла, а не са­мо са ве­ли­ке исто­риј­ске дис­тан­це, из пост­мо­дер­не, чи­ји нас жре­ци уче да је исто­ри­ја сти­гла до свог кра­ја, да је мр­тва, те да је сад мо­гу­ће са­мо ре­тро­спек­тив­но гле­да­ње, мо­же се ви­де­ти да про­је­кат мо­дер­не ни­је ус­пео и да не мо­же ус­пе­ти. Да­нас на сце­ну сту­па ми­то­ло­ги­за­ци­ја и ре­ми­то­ло­ги­за­ци­ја јед­не па­ра­диг­ме, при­че ко­ја се уто­пиј­ски обе­ћа­ва и за ко­ју се на­сил­но, ве­штач­ки, при­пре­ма те­рен да бу­де по­след­ња ве­ли­ка при­ча, да у име ње од­у­мру све оста­ле.

Ан­ти­ес­ха­то­ло­ги­ја, уни­тар­ност, свет све­ден на нај­ма­њи за­јед­нич­ки име­ни­тељ, по­себ­но онај умет­нич­ки, свет ега­ли­та­ран као у ка­квом пост­мо­дер­ном ко­му­ни­зму или па­клу при­ви­да, не чи­ни но­ве ме­ди­је ни но­вим ни из­у­зет­ним на ђу­бри­шту иде­ја. Оно што се не мо­же пре­ви­де­ти, за­бо­ра­ви­ти, ни опро­сти­ти, што умет­ност ни­ка­да ни­је до­пу­шта­ла, што ће са­да­шњу ко­рум­пи­ра­ти, под­ри­ти из­ну­тра и гур­ну­ти је у још ду­бље кру­го­ве па­кла пост­мо­дер­ног све­та, је­сте крај­ња до­са­да што се као за­дах ши­ри из те­ла но­ве умет­но­сти ко­ја је те­ле­сно по­ста­ви­ла го­то­во као је­ди­ни кри­те­ри­јум. Та ће до­са­да мо­жда, као не­ка­да у исто­ри­ји сти­ло­ва, по­кре­ну­ти пло­до­но­сне ла­ви­не ре­во­лу­ци­ја, тач­ни­је кон­тра­ре­во­лу­ци­ја. Мо­жда ће, уме­сто пе­пе­ла и ки­се­лих ки­ша, ве­ја­ти снег за не­ка но­ва про­ле­ћа. Мо­жда за Умет­ност још има на­де. <

 

(Новембар-децембар 2005)

 

 

Коментари >>