Архива 2005-2006 > Култура - Седма уметност |
БУЛГАКОВЉЕВСКИ ФИЛМ „НОЋНА СТРАЖА” ТИМУРА БЕКМАМБЕТОВА РАВАН ЕКРАНИЗОВАНОЈ ВЕРЗИЈИ СЛАВНОГ ТОЛКИНОВОГ РОМАНА Господар Великог Сећања „У Русији се, дакле, опет дешавају неке велике промене. Опречне силе се поново сукобљавају. У апокалиптичком времену догађају се праве ерупције негативних и позитивних енергија. Судбоносна катастрофа је опет на помолу. И то је управо оно што ђаво одавно чека”
Пише: Миодраг Јанковић
Неколико година после Октобарског преврата, Москву је посетио ђаво. Привукла га је велика количина неке чуд(ес)не негативне енергије, кобно надвијене над главним градом нове идеолошке Империје. И све је то остало забележено, заувек, генијалним пером Михаила Булгакова, у његовом (фаустовски интонираном) роману Мајстор и Маргарита. Принц Таме се опет обрео у Москви, 1992. године. То видимо, кроз филмско сведочење Тимура Бекмамбетова, настало према још једном булгаковљевском роману Сергеја Лукианенка. У Русији се, дакле, опет дешавају неке велике промене. Опречне силе се поново сукобљавају. У апокалиптичком времену догађају се праве ерупције негативних и позитивних енергија. Судбоносна катастрофа је опет на помолу. И то је управо оно што ђаво одавно чека. Али, да се вратимо на почетак, на директни повод нашег текста. А то је Бекмамбетовљев филм Ноћна стража. Велики успех овог фантастичног филма има и своје логично објашњење: ово значајно дело савремене руске уметничке продукције је сасвим равноправни такмац хваљеном Господару прстенова. Реч је о модерном приступу вечној теми борбе Добра и Зла, о раскошном филму који обилује најсавременијим ефектима високог техничког нивоа, заиста ничим не заостајући за својим холивудским парњацима.
ХЕРМЕТИЗАМ ГЛОБАЛНЕ „ТОЛКИНОМАНИЈЕ”
У филму се понавља она древна гностичка прича како су се, некада давно, на бојном пољу сукобили синови Светлости и синови Таме, као оклопници без мане и страха. Дуго су водили херојску борбу без победника и, силом прилика, закључили вечно примирје. Да се једва успостављена равнотежа снага не поремети, за задатак је добила „ноћна стража” сила Светлости – која у филму уредно, сваке ноћи, патролира по Москви, камуфлирана у старом камионету престоничке Електродистрибуције. Одмах смо у атмосфери велеграда, штимунгу који је ненаметљиво, креативно инспирисан Булгаковљевим романима Псеће срце и Мајстор и Маргарита: вампири пију крв из кинеског „термоса”, моћна вештица – налик на натапирану, пензионисану активисткињу из Стаљинове епохе – живи у распаднутом солитеру, у соц-реалистичком стану у коме је све изанђало, пропало (баш као комунизам); непобедиви витез (и, уједно, начелник сила Светлости) ради као главни диспечер државног Предузећа за дистрибуцију електричне енергије... У баналној свакодневици перестројке, у паралелном свету, синови Светлости покушавају да спрече наговештену Апокалипсу, страшни Смак Света и коначни долазак на власт Нечастивог. Већ више година Холивуд избацује на тржиште (харипотеровске) филмове које одликује отворено афирмативни приступ старој дуалистичкој религији. У њима се води „битка непрестана” између Добра и Зла; уводи се оно „заумно” (некада јеретичко, а сада општеприхваћено) у виртуелну реалност пост-хришћанске цивилизације Запада. Корача се, смелим корацима, магловитим подручјима наших окултних пејзажа. Милиони гледалаца се вешто „омађијавају” узбудљивим књижевним и филмским авантурама потраге за Непознатим; док ће само понеки заиста иницирани познавалац јудео-хришћанске езотерије у свим тим делима препознати делиће заборављених учења Кабале, гностичких и магијских текстова ренесансних окултиста... Књиге и филмови инспирисани херметизмом су постали екстремно популарни у читавом свету, и зато се ми, нимало случајно, непрестано сусрећемо са висококомерцијалним делима популарне културе, која – увек уз помоћ магије – спашавају човечанство (мир, срећу, правду, љубав...) од Зла. Стари митови тако добијају нова одела, древне бајке нову животну реалност. Савременом човеку, чини се, никад доста „фантастичних” и „чудесних” садржаја. Он би да се, даноноћно, опија великим загонеткама и неодгонетнутим Тајнама, спреман да лично допринесе одгонетању Да Винчијевог кода, да разреши Темпларско Откровење, да још једном преброји потомке Јосифа из Ариматеје... не би ли тако склопио савез са Смислом (живећи при том своју све бесмисленију свакодневицу). Због свега тога, више је него значајно што су се, ето, и руски уметници решили да нам прикажу своју верзију ове светски популарне теме. Што су нам открили како то они поимају задату херметичку тему глобалне „толкиноманије”.
СТВАРНИЈЕ ОД СТВАРНОГ
Русија је коначно изашла из своје досадњикаве Утопије и одмах се (рецимо, преко филмова Никите Михалкова) у светским оквирима испоставило колико нам је данас неопходан онај, одавно нам недостајући, „руски угао” гледања. Јер, „ако си начињен од Живота и Светлости, и ако то знаш – вратићеш се, једног дана, у Живот и у Светлост”, пише још на Смарагдној Таблици Хермеса Трисмегистоса, праоца светске магије. То се, како изгледа, управо догађа у бескрајним просторима савремене руске културе: поновно враћање „у Живот и у Светлост”. Ова најновија „Ноћна стража”, коју са чувеном Рембрантовом сликом истог наслова повезује тајни миг, говори нам о томе да ђаво увек препознаје будуће догађаје и зато тако често покушава да их фалсификује, преокрећући их, овако травестиране, у своју корист. Духовно интелигентни редитељ „Ноћне страже”, Тимур Бекмамбетов, са неопходном (гогољевском) иронијом води своје јунаке кроз једну сасвим опасну причу. Он поседује ону неопходну дистанцу у односу на своје дело. Уме да се, тек онако, у пролазу, вешто осврне на комерцијално-апокалиптичке „знаке времена” (ту су, између осталих, и Нескафе, руска мобилна телефонија МТЦ, Први програм државне телевизије...). Али, оно што Тимурово дело нарочито издваја из текуће продукције је његова обдареност за уметничко представљање вишег смисла руске реалности, која је овде свеприсутна, дата у запањујућем распону: од најширег симболичног тотала, па до најситнијих појединости. Уметност филма је у том погледу моћнија од свих других уметности: један кадар може да нам каже много више од безброј страница неког есеја. Жива реалност филмске магије нас директно уводи у замишљени свет, „стварнији од стварног”. Све личности из филма овде су уроњене у ненашминкану реалност данашње Русије, која није иста као лицемерно/„лицидерски” свет у коме живи несрећни мали (западни) вештац Хари Потер. Тако, још једном, непатворена руска стварност даје највећи могући реалитет, како синовима Светлости, тако и синовима Таме – који овде као да израњају из Великог Сећања човечанства, право из Тамних вилајета и земаља Недођија, у које их је, некада давно, сместила вечна људска чежња за Смислом. Овај филм је зато више него добродошао и у ову београдску зиму, као што је био и у претходну необично осунчану јесен. Видевши га, ја сам из биоскопа изашао са утехом открића да се Тајна Живота састоји не у завади са Богом, већ у срећној (уметничкој) деоби нашег нагомиланог лудила – између нас и Њега. <
Из Дневника свакодневице
(Јануар-фебруар 2006)
|