Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Седма уметност

 

БУЛГАКОВЉЕВСКИ ФИЛМ „НОЋНА СТРАЖА” ТИМУРА БЕКМАМБЕТОВА РАВАН ЕКРАНИЗОВАНОЈ ВЕРЗИЈИ СЛАВНОГ ТОЛКИНОВОГ РОМАНА

Господар Великог Сећања


„У Русији се, дакле, опет дешавају неке велике промене. Опречне силе се поново сукобљавају. У апокалиптичком времену догађају се праве ерупције негативних и позитивних енергија. Судбоносна катастрофа је опет на помолу. И то је управо оно што ђаво одавно чека”

 

Пише: Миодраг Јанковић

 

Не­ко­ли­ко го­ди­на по­сле Ок­то­бар­ског пре­вра­та, Мо­скву је по­се­тио ђа­во. При­ву­кла га је ве­ли­ка ко­ли­чи­на не­ке чуд(ес)не не­га­тив­не енер­ги­је, коб­но над­ви­је­не над глав­ним гра­дом но­ве иде­о­ло­шке Им­пе­ри­је. И све је то оста­ло за­бе­ле­же­но, за­у­век, ге­ни­јал­ним пе­ром Ми­ха­и­ла Бул­га­ко­ва, у ње­го­вом (фа­у­стов­ски ин­то­ни­ра­ном) ро­ма­ну Мај­стор и Мар­га­ри­та.

Принц Та­ме се опет об­рео у Мо­скви, 1992. го­ди­не. То ви­ди­мо, кроз филм­ско све­до­че­ње Ти­му­ра Бек­мам­бе­то­ва, на­ста­ло пре­ма још јед­ном бул­га­ко­вљев­ском ро­ма­ну Сер­ге­ја Лу­ки­а­нен­ка. У Ру­си­ји се, да­кле, опет де­ша­ва­ју не­ке ве­ли­ке про­ме­не. Опреч­не си­ле се по­но­во су­ко­бља­ва­ју. У апо­ка­лип­тич­ком вре­ме­ну до­га­ђа­ју се пра­ве еруп­ци­је не­га­тив­них и по­зи­тив­них енер­ги­ја.

Суд­бо­но­сна ка­та­стро­фа је опет на по­мо­лу. И то је упра­во оно што ђа­во одав­но че­ка.

Али, да се вра­ти­мо на по­че­так, на ди­рект­ни по­вод на­шег тек­ста. А то је Бек­мам­бе­то­вљев  филм Ноћ­на стра­жа. Ве­ли­ки успех овог фан­та­стич­ног фил­ма има и сво­је ло­гич­но об­ја­шње­ње: ово зна­чај­но де­ло са­вре­ме­не ру­ске умет­нич­ке про­дук­ци­је је са­свим рав­но­прав­ни так­мац хва­ље­ном Го­спо­да­ру пр­сте­но­ва. Реч је о мо­дер­ном при­сту­пу веч­ној те­ми бор­бе До­бра и Зла, о рас­ко­шном  фил­му ко­ји оби­лу­је нај­са­вре­ме­ни­јим ефек­ти­ма ви­со­ког тех­нич­ког ни­воа, за­и­ста ни­чим не за­о­ста­ју­ћи за сво­јим хо­ли­вуд­ским пар­ња­ци­ма.

 

ХЕР­МЕ­ТИ­ЗАМ ГЛО­БАЛ­НЕ „ТОЛ­КИ­НО­МА­НИ­ЈЕ”

 

У фил­му се по­на­вља она древ­на гно­стич­ка при­ча ка­ко су се, не­ка­да дав­но, на бој­ном по­љу су­ко­би­ли си­но­ви Све­тло­сти и си­но­ви Та­ме, као оклоп­ни­ци без ма­не и стра­ха. Ду­го су во­ди­ли хе­рој­ску бор­бу без по­бед­ни­ка и, си­лом при­ли­ка, за­кљу­чи­ли веч­но при­мир­је. Да се је­два ус­по­ста­вље­на рав­но­те­жа сна­га не по­ре­ме­ти, за за­да­так је до­би­ла „ноћ­на стра­жа” си­ла Све­тло­сти – ко­ја у фил­му уред­но, сва­ке но­ћи, па­тро­ли­ра по Мо­скви, ка­му­фли­ра­на у ста­ром ка­ми­о­не­ту пре­сто­нич­ке Елек­тро­ди­стри­бу­ци­је.

Од­мах смо у ат­мос­фе­ри ве­ле­гра­да, шти­мун­гу ко­ји је не­на­ме­тљи­во, кре­а­тив­но ин­спи­ри­сан Бул­га­ко­вље­вим ро­ма­ни­ма Псе­ће ср­це и Мај­стор и Мар­га­ри­та: вам­пи­ри пи­ју крв из ки­не­ског „тер­мо­са”, моћ­на ве­шти­ца – на­лик на на­та­пи­ра­ну, пен­зи­о­ни­са­ну ак­ти­вист­ки­њу из Ста­љи­но­ве епо­хе – жи­ви у рас­пад­ну­том со­ли­те­ру, у соц-ре­а­ли­стич­ком ста­ну у ко­ме је све из­ан­ђа­ло, про­па­ло (баш као ко­му­ни­зам); не­по­бе­ди­ви ви­тез (и, ујед­но, на­чел­ник си­ла Све­тло­сти) ра­ди као глав­ни дис­пе­чер др­жав­ног Пред­у­зе­ћа за ди­стри­бу­ци­ју елек­трич­не енер­ги­је... У ба­нал­ној сва­ко­дне­ви­ци пе­ре­строј­ке, у па­ра­лел­ном све­ту, си­но­ви Све­тло­сти по­ку­ша­ва­ју да спре­че на­го­ве­ште­ну Апо­ка­лип­су, стра­шни Смак Све­та и ко­нач­ни до­ла­зак на власт Не­ча­сти­вог.

Већ ви­ше го­ди­на Хо­ли­вуд из­ба­цу­је на тр­жи­ште (ха­ри­по­те­ров­ске) фил­мо­ве ко­је од­ли­ку­је отво­ре­но афир­ма­тив­ни при­ступ ста­рој ду­а­ли­стич­кој ре­ли­ги­ји. У њи­ма се во­ди „бит­ка не­пре­ста­на” из­ме­ђу До­бра и Зла; уво­ди се оно „за­ум­но” (не­ка­да је­ре­тич­ко, а са­да оп­ште­при­хва­ће­но) у вир­ту­ел­ну ре­ал­ност пост-хри­шћан­ске ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. Ко­ра­ча се, сме­лим ко­ра­ци­ма, ма­гло­ви­тим под­руч­ји­ма на­ших окулт­них пеј­за­жа. Ми­ли­о­ни гле­да­ла­ца се ве­што „ома­ђи­ја­ва­ју” уз­бу­дљи­вим књи­жев­ним и филм­ским аван­ту­ра­ма по­тра­ге за Не­по­зна­тим; док ће са­мо по­не­ки за­и­ста ини­ци­ра­ни по­зна­ва­лац ју­део-хри­шћан­ске езо­те­ри­је у свим тим де­ли­ма пре­по­зна­ти де­ли­ће за­бо­ра­вље­них уче­ња Ка­ба­ле, гно­стич­ких и ма­гиј­ских тек­сто­ва ре­не­сан­сних окул­ти­ста...

Књи­ге и фил­мо­ви ин­спи­ри­са­ни хер­ме­ти­змом су по­ста­ли екс­трем­но по­пу­лар­ни у чи­та­вом све­ту, и за­то се ми, ни­ма­ло слу­чај­но, не­пре­ста­но су­сре­ће­мо са ви­со­ко­ко­мер­ци­јал­ним де­ли­ма по­пу­лар­не кул­ту­ре, ко­ја – увек уз по­моћ ма­ги­је – спа­ша­ва­ју чо­ве­чан­ство (мир, сре­ћу, прав­ду, љу­бав...) од Зла.

Ста­ри ми­то­ви та­ко до­би­ја­ју но­ва оде­ла, древ­не бај­ке но­ву жи­вот­ну ре­ал­ност. Са­вре­ме­ном чо­ве­ку, чи­ни се, ни­кад до­ста „фан­та­стич­них” и „чу­де­сних” са­др­жа­ја. Он би да се, да­но­ноћ­но, опи­ја ве­ли­ким за­го­нет­ка­ма и нео­д­го­нет­ну­тим Тај­на­ма, спре­ман да лич­но до­при­не­се од­го­не­та­њу Да Вин­чи­је­вог ко­да, да раз­ре­ши Тем­плар­ско От­кро­ве­ње, да још јед­ном пре­бро­ји по­том­ке Јо­си­фа из Ари­ма­те­је... не би ли та­ко скло­пио са­вез са Сми­слом (жи­ве­ћи при ­том сво­ју све бе­сми­сле­ни­ју сва­ко­дне­ви­цу).

Због све­га то­га, ви­ше је не­го зна­чај­но што су се, ето, и ру­ски умет­ни­ци ре­ши­ли да нам при­ка­жу сво­ју вер­зи­ју ове свет­ски по­пу­лар­не те­ме. Што су нам от­кри­ли ка­ко то они по­и­ма­ју за­да­ту хер­ме­тич­ку те­му гло­бал­не „тол­ки­но­ма­ни­је”.

 

СТВАР­НИ­ЈЕ ОД СТВАР­НОГ

 

Ру­си­ја је ко­нач­но иза­шла из сво­је до­сад­њи­ка­ве Уто­пи­је и од­мах се (ре­ци­мо, пре­ко фил­мо­ва Ни­ки­те Ми­хал­ко­ва) у свет­ским окви­ри­ма ис­по­ста­ви­ло ко­ли­ко нам је да­нас нео­п­хо­дан онај, одав­но нам не­до­ста­ју­ћи, „ру­ски угао” гле­да­ња. Јер, „ако си на­чи­њен од Жи­во­та и Све­тло­сти, и ако то знаш – вра­ти­ћеш се, јед­ног да­на, у Жи­вот и у Све­тлост”, пи­ше још на Смарагдној Та­бли­ци Хер­ме­са Три­сме­ги­сто­са, пра­о­ца свет­ске ма­ги­је. То се, ка­ко из­гле­да, упра­во до­га­ђа у бес­крај­ним про­сто­ри­ма са­вре­ме­не ру­ске кул­ту­ре: по­нов­но вра­ћа­ње „у Жи­вот и у Све­тлост”.

Ова нај­но­ви­ја „Ноћ­на стра­жа”, ко­ју са чу­ве­ном Рем­бран­то­вом сли­ком истог на­сло­ва по­ве­зу­је тај­ни миг, го­во­ри нам о то­ме да ђа­во увек пре­по­зна­је бу­ду­ће до­га­ђа­је и за­то та­ко че­сто по­ку­ша­ва да их фал­си­фи­ку­је, пре­о­кре­ћу­ћи их, ова­ко тра­ве­сти­ра­не, у сво­ју ко­рист. Ду­хов­но ин­те­ли­гент­ни ре­ди­тељ „Ноћ­не стра­же”, Ти­мур Бек­мам­бе­тов, са нео­п­ход­ном (го­го­љев­ском) иро­ни­јом во­ди сво­је ју­на­ке кроз јед­ну са­свим опа­сну при­чу. Он по­се­ду­је ону нео­п­ход­ну дис­тан­цу у од­но­су на сво­је де­ло. Уме да се, тек она­ко, у про­ла­зу, ве­што освр­не на ко­мер­ци­јал­но-апо­ка­лип­тич­ке „зна­ке вре­ме­на” (ту су, из­ме­ђу оста­лих, и Не­ска­фе, ру­ска мо­бил­на те­ле­фо­ни­ја МТЦ, Пр­ви про­грам др­жав­не те­ле­ви­зи­је...).

Али, оно што Ти­му­ро­во де­ло на­ро­чи­то из­два­ја из те­ку­ће про­дук­ци­је је ње­го­ва об­да­ре­ност за умет­нич­ко пред­ста­вља­ње ви­шег сми­сла ру­ске ре­ал­но­сти, ко­ја је ов­де све­при­сут­на, да­та у за­па­њу­ју­ћем ра­спо­ну: од нај­ши­рег сим­бо­лич­ног то­та­ла, па до нај­сит­ни­јих по­је­ди­но­сти. Умет­ност фил­ма је у том по­гле­ду моћ­ни­ја од свих дру­гих умет­но­сти: је­дан ка­дар мо­же да нам ка­же мно­го ви­ше од без­број стра­ни­ца не­ког есе­ја. Жи­ва ре­ал­ност филм­ске ма­ги­је нас ди­рект­но уво­ди у за­ми­шље­ни свет, „ствар­ни­ји од ствар­ног”.

Све лич­но­сти из фил­ма ов­де су уро­ње­не у не­на­шмин­ка­ну ре­ал­ност да­на­шње Ру­си­је, ко­ја ни­је иста као ли­це­мер­но/„лицидерски” свет у ко­ме жи­ви не­срећ­ни ма­ли (за­пад­ни) ве­штац Ха­ри По­тер. Та­ко, још јед­ном, не­па­тво­ре­на ру­ска ствар­ност да­је нај­ве­ћи мо­гу­ћи ре­а­ли­тет, ка­ко си­но­ви­ма Све­тло­сти, та­ко и си­но­ви­ма Та­ме – ко­ји ов­де као да из­ра­ња­ју из Ве­ли­ког Се­ћа­ња чо­ве­чан­ства, пра­во из Там­них ви­ла­је­та и зе­ма­ља Не­до­ђи­ја, у ко­је их је, не­ка­да дав­но, сме­сти­ла веч­на људ­ска че­жња за Сми­слом.

Овај филм је за­то ви­ше не­го до­бро­до­шао и у ову бе­о­град­ску зи­му, као што је био и у прет­ход­ну нео­бич­но осун­ча­ну је­сен. Ви­дев­ши га, ја сам из би­о­ско­па иза­шао са уте­хом от­кри­ћа да се Тај­на Жи­во­та са­сто­ји не у за­ва­ди са Бо­гом, већ у срећ­ној (умет­нич­кој) де­о­би на­шег на­го­ми­ла­ног лу­ди­ла – из­ме­ђу нас и Ње­га. <

 

Из Днев­ни­ка сва­ко­дне­ви­це

 

(Јануар-фебруар 2006)

 

 

Коментари >>