Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Праслике

 

ГЕОПОЕТИКА И ХЕРМЕТИКА: ПУСТИЊА

Сведочанство напуштања и напуштености


Пу­сти­ња­ци ни­су де­зер­те­ри, то смо сви ми оста­ли. Они су са­мо по­врат­ни­ци на ме­сто и сли­ку, апо­фа­тич­ку ико­ну зло­чи­на, од­но­сно па­ло­сти свих нас, да би је при­зна­њем и пре­у­мље­њем озе­ле­нели и ис­це­лили за сва­ко­га и за све

 

Пише: Дионисије Дејан Николић

 

Пу­сти­ња ни­ка­да ни­је мла­ка. Она је или сту­де­на, но­ћу, или вре­ла, да­њу. Ти­ме она из­о­бра­жа­ва оно ста­ње у ко­јем ду­ша тре­ба да бу­де да би се истин­ски мо­ли­ла, страст без ко­је не­ма пра­вог по­зна­ња, или пра­вог пу­та ка ње­му: пут нео­бич­но­сти ко­ји во­ди у Па­ла­ту Му­дро­сти, су­прот­но од сва­ке не­сла­не и бљу­та­ве рав­но­ду­шно­сти. Пу­сти­ња је и је­дан од нај­бо­љих под­сет­ни­ка ду­ши на нео­п­ход­ност мо­ли­тве, и она то чи­ни соп­стве­ном не увек и не ла­ко чуј­ном мо­ли­твом у ко­јој је не­пре­ста­но, про­из­но­се­ћи уз­да­хе и ту­же­ња све тва­ри ко­ја оче­ку­је из­ба­вље­ње од си­но­ва људ­ских, и то par ex­cel­len­ce. Јер пу­сти­ња је, у па­лој ду­ши чо­ве­ко­вој, јед­на од нај­вер­ни­јих сли­ка па­ло­сти све ва­се­ље­не, где он нај­ја­сни­је от­кри­ва тај­ну соп­стве­не на­пу­ште­но­сти и из­гна­нич­ког жи­во­та, а у тој тај­ни, мо­жда, и још стра­шни­ју тај­ну те тај­не: о соп­стве­ном на­пу­шта­њу, од­но­сно се­бе као је­ди­ног и пр­вог пу­сти­њо­тво­ре­ћег на­пу­сти­те­ља: опу­сто­ши­те­ља.

Тај­на је да­кле у то­ме да је сва­ка пу­сти­ња увек не­чи­ја пу­сти­ња, а тај не­ко је упра­во чо­век: ни­је пу­сти­ња пу­сти­ња, већ је он пу­сти­ња; од­но­сно, пу­сти­ња и је­сте пу­сти­ња, али са­мо за­то што је чо­век опу­стео, на­пу­стио не­ка­да дав­но, а то и још увек чи­ни, се­бе лич­но, на­пу­шта­њем Оно­га Ко­јег не же­ли ни да се се­ћа. Е, на Ње­га га пу­сти­ња под­се­ћа, чак и ка­да ни­је све­стан, на то да нас је Не­ко на­пу­стио, за­пра­во, да смо ми на­пу­сти­ли Не­ко­га, али ти­ме опу­сто­ши­ли не Ње­га већ са­мо се­бе и сву твар.

Пу­сти­ња је увек не­чи­ја пу­сти­ња (или: не­ког!), не­ма ни­чи­је пу­сти­ње (: ни­ког!). Оту­да са­спенс ми­сте­ри­је на­пу­ште­но­сти: на­пе­тост ко­ја леб­ди у вре­лом или ле­де­ном, али ни­ка­да мла­ком пу­стињ­ском ваз–ду­ху! Ода­тле за­го­нет­ност и та­јан­стве­ност пу­стињ­ске ат­мос­фе­ре – оног нео­бич­ног „на врх ми је је­зи­ка, у пре­двор­ју ми је ср­ца, чу­јем га где ку­ца на вра­ти­ма а не знам ни шта ни ко, али во­лео бих да се се­тим...” осе­ћа­ја. Јер пу­сти­ња и је­сте, по­пут апо­фа­тич­ке ико­не, огле­да­ло и за­го­нет­ка, а не још ли­цем пре­ма Ли­цу Исти­не. Сто­га, ви­ше не­го оста­ла ме­ста – иако (или за­то што) пу­сти­ња ни­је по­ред нас, или ми у њој, већ је она у на­ма, као те­ло у ду­ши и ду­ша у ду­ху и из ду­ха – пу­сти­ња је бол­но све­сна посвемашње на­пу­ште­но­сти, на­пу­шта­ња и од­сут­но­сти, ко­ју par ex­cel­len­ce из­о­бра­жа­ва, чак и име­ном! И од те бол­не све­сти она се кри­је што да­ље од се­бе, у се­бе, али ни­ка­ко не успе­ва да се са­кри­је, те јој, ви­ше не­го „оста­лим” ме­сти­ма и вре­ме­ни­ма, пре­о­ста­је са­мо уз­ди­са­ње и ту­же­ње – бу­ду­ћи да јој са­мо­за­ва­ра­ва­ње по­ла­зи те­же за ру­ком не­го, го­то­во, би­ло ко­ме дру­гом – па и ро­ђе­на је, и то не по сво­јој во­љи, са­мо­за­ва­ра­ва­њем оно­га ко­ји са­да њу зо­ве име­ном ко­је би пре не­го би­ло ко­ме или би­ло че­му дру­гом упра­во ње­му од­го­ва­ра­ло, ho­mo de­ser­ti­cu­ma, или ho­mo de­ser­ti­en­sa, де­зер­ти­ра­ју­ћег чо­ве­ка, чо­ве­ка де­зер­те­ра.

Пу­сти­ња­ци ни­су де­зер­те­ри, то смо сви ми оста­ли, они су са­мо по­врат­ни­ци на ме­сто и сли­ку, апо­фа­тич­ку ико­ну зло­чи­на, од­но­сно па­ло­сти свих нас, да је при­зна­њем и пре­у­мље­њем озе­ле­не и ис­це­ле за сва­ко­га и за све. Пу­сти­њи пре­о­ста­је, да­кле, „са­мо” уз­ди­са­ње и ту­же­ње, као не­схва­ће­ном бо­га­та­шу ко­јем би требало да се учи­мо да „за­ви­ди­мо”, и да га као раз­бој­ни­ци пљач­ка­мо гра­бе­ћи од тог сил­ног и не­ис­црп­ног бла­га, на шта нас ова ту­жна бо­га­та­ши­ца то­ли­ко ду­го и то­ли­ко рет­ко успе­шно ма­ми. Ово ње­но не­же­ље­но бла­го, од ко­јег се на­ди­ма као кра­ва ко­ју не­ма ко да по­му­зе, је­сте бла­го уз­ди­са­ња и ту­же­ња за при­су­ством, за за­јед­ни­цом, бла­го не­мог ва­па­ја за ли­ци­ма и Ли­цем, за Са­бо­ром свих и све­га, да­кле, тер­ми­но­ло­шки снис­хо­де­ћи, ре­ци­мо, за би­ћем, јер би­ће је са­мо као за­јед­ни­ца, за­јед­ни­ца лич­но­сти: Са­бор­но­лич­ност: Са­бор­но­лич­но­би­ти­је: Са­бор­но­лич­но­би­ће. Сто­га пу­сти­ња пред­ста­вља и фан­том не­би­ћа, прет­њу над­ви­је­ну под сву па­лу твар, Ам­бис, ни­шта­ви­ло са по­ре­клом у ни­ко­ви­лу!... Hic de­ser­tus, hic sal­ta!

... Али, не за­бо­ра­ви­мо да се, ба­рем, још ово за­пи­та­мо:

Да ли је пу­сти­ња, за­пра­во, ви­ше про­стор ка­ко се мно­ги­ма чи­ни, или је ви­ше вре­ме?Има ли у њој и из ње ви­ше про­сто­ра или, не­ким чу­дом, иако је вре­ме­про­стор­на, ви­ше вре­ме­на, вре­ме­на на­пу­ште­но­сти и од­су­ство­ва­ња (не­вре­ме­на): ни­је ли пу­сти­њастра­шна сли­ка гол(ем)ог вре­ме­на из ко­јег је од­сут­на Веч­ност? Истра­шна сли­кагол(ем)ог про­сто­ра из ко­јег је од­су­танЖи­вот?!Те се упра­во за­то и чи­ни, на са­мо њој свој­ствен на­чин, не без­вре­ме­на, или све­вре­ме­на, већ – ван­вре­ме­на, а ипак не веч­на!? И ван­про­стор­на, а ипак не веч­на… Као смрт без оба­ла… Као не­ма али стра­шна ка­зна, од­но­сно опо­ме­на и под­се­ћа­ње, гри­жа, ину­ен­до, на­го­ве­штај, прет­ња, пре­кор… Ни­је ли пу­сти­ња сли­ка епо­хе, ве­ка, овог ве­ка са свим при­па­да­ју­ћим вре­ме­ни­ма и про­сто­ри­ма, ли­ше­ног ико­не Бу­ду­ћег – исто­ри­ја ва­ни­сто­ри­је без про­шло­сти и бу­дућ­но­сти те сто­га и без Веч­но­сти?

Ипак, и упра­во за­то, и пу­сти­њом ду­ва Ве­тар за ко­ји не зна­мо ода­кле до­ла­зи и ку­да од­ла­зи, и ко­ји ду­ва где год хо­ће, те она пе­ва сво­ју пе­сму ра­до­сне ту­ге сва­ким сво­јим – од­но­сно на­шим! – зр­ном пе­ска, ди­ном, или ство­ре­њем – та­ко­ђе и сво­јим оаза­ма – она цр­та, сли­ка и ва­ја, гра­ди и раз­гра­ђу­је, уз­ди­ше и ту­жи, по­е­ти­ком је­ди­ном пре­о­ста­лом он­де где оста­је са­мо оно што сва­ко­га и све по­след­ње на­пу­шта и по­след­ње уми­ре: по­е­ти­ком на­де: по­е­ти­ком мо­ли­тве!

 

Пу­сти­ња се ши­ри. Као смрт без оба­ла. Али, где се умно­жа­ва грех, умно­жа­ва се и бла­го­дат: где се умно­жа­ва оча­ја­ва­ње, умно­жа­ва се и на­да: где се умно­жа­ва пу­сти­њаумно­жа­ва се и ра­до­сна ту­га [хар(т)молипи] мо­ли­твес оне стра­не пе­си­ми­зма и оп­ти­ми­змаср­да­ца Ср­ца свих и Све­га Ко­је Се Уз­да­си­ма Не­ис­ка­зи­вим Мо­ли за сва­ко­га од нас. <

 

(Јануар-фебруар 2006)

 

 

Коментари >>