Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Пут

 

„КОДЕКС СОЛАРНОГ РЕДА”: КОСМОТВОРАЧКИ АФОРИЗАМ И ПУТОКАЗ ВРЛИНА

Законоправило небеског човека


Древ­но зна­ње о „два чо­ве­ка” по­сто­ји у свим тра­ди­ци­ја­ма, у ми­сти­ка­ма свих ре­гу­лар­них ре­ли­ги­ја, у езо­те­риј­ским док­три­на­ма, као и у спи­си­ма ве­ли­ких по­све­ће­ни­ка све до на­шег вре­ме­на. Је­дан је „чо­век од­о­зго”. Не­бе­ски чо­век, чо­век ду­ха, го­спо­дар си­ла и све тва­ри, Адам Кад­мон, чу­вар и по­све­ће­ник све­тло­сти. Онај ко­ји је, на­кон за­го­нет­ног пр­во­бит­ног гре­ха, „пао као чо­век, а про­бу­дио се као чо­ве­чан­ство”. Дру­ги је „чо­век од­о­здо”. Зем­ни чо­век, од зе­мље ство­рен, из ма­те­ри­је про­бу­ђен, чо­век око­ван ви­дљи­вим, за­ро­бљен чу­ли­ма

 

Пише: Богдан Десница

 

Ко­декс Со­лар­ног ре­да („Никола Пашић”, Београд, 2005, друго издање) нај­кра­ћа је, нај­ва­жни­ја и нај­бо­ље на­пи­са­на књи­га Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. То ни­је пре­бр­за и нео­пре­зна из­ја­ва. Зна­мо вред­но­сти и хи­пе­ри­он­ске до­ме­те Упо­ри­шта, Ма­пе ан­ти­у­то­пи­ја, Сма­ка све­та. Али то не ме­ња ни­шта у из­ре­че­ном ста­ву.

Ко­декс Со­лар­ног ре­да je квин­те­сен­ци­ја све­га што је Дра­гош Ка­ла­јић жи­вео, ми­слио, де­лао, за шта се бо­рио и о че­му је сне­вао. У тај текст, дуг све­га је­дан штам­пар­ски та­бак, ста­је и из ње­га про­ис­ти­че не­са­гле­ди­ви збир ва­си­о­не, као и сми­сао чо­ве­ка у ње­му. Тај космотворачки афо­ри­зам са­жи­ма го­то­во све до­и­ста ва­жно што се мо­же ре­ћи о чо­ве­ку и све­ту, о жи­во­ту и смр­ти. Тај текст исто­вре­ме­но се мо­же увр­сти­ти ме­ђу спи­се би­ло ко­је древ­не са­крал­не ба­шти­не, као и у ан­то­ло­ги­ју са­јенс фикшн тек­сто­ва.

 

ТЕ­О­РИ­ЈЕ О ДВА ЧО­ВЕ­КА

 

Дра­гош Ка­ла­јић је сма­трао да љу­ди­ма ко­ји твр­де да су по­ста­ли од мај­му­на тре­ба ве­ро­ва­ти на реч. На­рав­но, ве­о­ма до­бро је знао да се не ра­ди о ево­лу­ци­ји мај­му­на у чо­ве­ка, не­го о ан­ти­е­во­лу­ци­ји, од­но­сно сро­за­ва­њу чо­ве­ка у ранг мај­му­на.

То древ­но зна­ње о два чо­ве­ка по­сто­ји у свим тра­ди­ци­ја­ма, у ми­сти­ка­ма свих ре­гу­лар­них ре­ли­ги­ја, у езо­те­риј­ским док­три­на­ма, као и у спи­си­ма ве­ли­ких по­све­ће­ни­ка све до на­шег вре­ме­на. Ви­ди­мо га код Бе­меа и Хам­ва­ша, Ба­де­ра и Ге­но­на, Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа и Ју­сти­на По­по­ви­ћа, код Јин­ге­ра и До­сто­јев­ског. И, на­рав­но, код Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа.

Је­дан је чо­век од­о­зго. Не­бе­ски чо­век, чо­век ду­ха, го­спо­дар си­ла и све тва­ри, Адам Кад­мон, чу­вар и по­све­ће­ник све­тло­сти. Онај ко­ји је, на­кон за­го­нет­ног пр­во­бит­ног гре­ха, „пао као чо­век, а про­бу­дио се као чо­ве­чан­ство”.

Дру­ги је чо­век од­о­здо. Зем­ни чо­век, од зе­мље ство­рен, из ма­те­ри­је про­бу­ђен, чо­век око­ван ви­дљи­вим, за­ро­бљен чу­ли­ма.

Сми­сао жи­во­та чо­ве­ка од­о­зго је­сте пре­ва­зи­ла­же­ње по­сле­ди­ца Па­да и по­вра­так у не­бе­ски за­ви­чај. И то не са­мо по­вра­так чо­ве­ка, не­го и при­ро­де, све тва­ри, ко­ју је чо­век, па­да­ју­ћи, по­ву­као за со­бом. Чо­век од­о­зго, не­бе­ски чо­век или чо­век све­тло­сти, жи­ви да би из­вр­шио сво­ју ми­си­ју, ис­пу­нио сво­ју ви­со­ку ду­жност на тој зе­мљи, као ка­ри­ка у лан­цу по­ко­ле­ња, ка­ри­ка у лан­цу пре­да­ка, са­вре­ме­ни­ка и по­то­ма­ка – Дра­гош Ка­ла­јић би сва­ка­ко до­дао: „на ве­ли­ком мар­шу чо­ве­чан­ства од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји”, у „ве­ли­ком по­ду­хва­ту обо­же­ња чо­ве­ка и оду­хо­вље­ња при­ро­де”.

Ко­декс со­лар­ног ре­да – ко­ји нам се из не­са­гле­ди­вих ви­си­на про­ја­вљу­је кроз пе­ро и дух Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа – пред­ста­вља за­ко­но­пра­ви­ло не­бе­ског чо­ве­ка на овом све­ту, ко­је му омо­гу­ћа­ва да не за­бо­ра­ви свој за­вет и сво­ју уло­гу. То је цео је­дан про­грам, план, спе­ци­фич­на ико­но­ми­ја по­врат­ка чо­ве­ка у наш не­бе­ски, ме­та­фи­зич­ки, он­то­ло­шки за­ви­чај, у ста­ње чо­ве­ка ста­ри­је од па­да, у ранг злат­ног до­ба ко­је прет­хо­ди вре­ме­ну и исто­ри­ји, „у об­лик свог пр­во­бит­ног и нај­бо­љег ста­ња”.

Со­лар­ни ред је иде­ал­ни скуп, ме­та­фи­зич­ки усме­рен ред, „об­лик над­ин­ди­ви­ду­ал­не ре­а­ли­за­ци­је”. Ви­тез со­лар­ног ре­да мо­ра да зна да је део укуп­ног по­рет­ка ва­се­ље­не, ста­ни­ца на јед­ном не­са­гле­ди­во ве­ли­ком Пу­ту, и да је „не­по­ко­ле­бљи­вост ње­го­вог би­ћа упо­ри­ште ста­бил­но­сти зве­зда­ног по­рет­ка”.

 

КИ­ДА­ЊЕ ЛАН­ЦА АН­ТИ­Е­ВО­ЛУ­ЦИ­ЈЕ

 

Ре­че­но је­зи­ком Ко­дек­са со­лар­ног ре­да то зву­чи ова­ко:

„Пред пи­та­њем ,ода­кле до­ла­зиш, ку­да идеш?’ – пра­ви­лан од­го­вор гла­си: ,до­ла­зим са зве­зда­них пу­те­ва и идем ка зве­зда­ним пу­те­ви­ма’. Сву­да и у сва­ком тре­нут­ку бу­ди при зна­њу да до­ла­зиш из да­ле­ка и да да­ле­ко идеш: ти до­ла­зиш из пра-исто­ри­је и идеш ка над-исто­ри­ји.”

„Ти ни­си ро­ђен да би са­мо жи­вео, већ жи­виш да би де­лао.”

„Ми­сли и де­лај не­у­сло­вљив од прет­њи по­ра­за или обе­ћа­ња по­бе­де. Не­ма по­бе­де вред­ни­је од вер­но­сти се­би у по­ра­зу, ни­ти има ве­ћег по­ра­за од из­дај­ства се­бе због по­бе­де.”

„На пу­те­ви­ма ми­си­је, пре­пре­ке су­о­ча­вај као сред­ства уз­ди­за­ња.”

„И кад би се чи­тав свет сру­шио, ду­жан си да оста­неш ус­пра­ван ме­ђу ру­ше­ви­на­ма.”

„А ус­пра­ван по­ло­жај чо­ве­ка је нај­не­ста­бил­ни­ји по­ло­жај: знак да би­ће чо­ве­ка у ко­смич­кој игри игра на све или ни­шта.” „Чо­век сво­је вре­ме у овом об­ли­ку, на тој зе­мљи, мо­же по­тро­ши­ти да се уз­диг­не до бо­го­чо­ве­ка или де­ге­не­ри­ше до мај­му­на.”

Ла­нац ан­ти­е­во­лу­ци­је, ла­нац сро­за­ва­ња и „де­ка­ден­ци­је”, пре­ва­зи­ла­зи се кроз ве­ро­до­стој­но дру­го по­чи­ња­ње, још пр­во­бит­ни­је. Ко­декс со­лар­ног ре­да је вас­пи­та­ва­ње чо­ве­ка и ду­ха упра­во за то.

Ова књи­га, по­ред све­га оста­лог, по­тре­сно је све­до­чан­ство о то­ме из ка­квих се ви­си­на, са ка­квих ви­ди­ко­ва­ца спу­стио Дра­гош Ка­ла­јић да би се 90-их ста­вио на рас­по­ла­га­ње сво­ме на­ро­ду, ра­ме уз ра­ме са то­ли­ким зна­ним и не­зна­ним хе­ро­ји­ма. Учи­нио је то као пра­ви ви­тез Со­лар­ног ре­да, кша­три­ја све­тло­сти, до кра­ја од­жи­вев­ши сва­ку сво­ју реч, пла­тив­ши нај­ви­шу це­ну за све, оста­ју­ћи ве­ран Ко­дек­су со­лар­ног ре­да до зад­њег ти­тра­ја жи­во­та у сво­ме те­лу. И да­нас у ср­ци­ма оних ко­ји су га раз­у­ме­ли и во­ле­ли од­зва­ња­ју ре­чи ко­ји­ма ће­мо и ми за­вр­ши­ти ову пре­по­ру­ку за чи­та­ње, пре­по­ру­ку за жи­вље­ње:

„Под уда­ри­ма не­при­ја­тељ­ства, ка­да те об­у­зи­ма­ју те­ско­ба и ма­ло­ду­шност, осе­ћај без­на­ђа и уса­мље­но­сти – по­глед упу­ти ка зве­зда­ним ка­те­дра­ма ко­је нас на­дах­њу­ју лек­ци­ја­ма су­ве­ре­ног спо­кој­ства и не­бе­ске ве­дри­не. Та­мо је наш дом.” <

 

(Март 2006)

 

***

„Со­лар­ни ред је иде­ал­ни скуп, ме­та­фи­зич­ки усме­рен ред, ,об­лик над­ин­ди­ви­ду­ал­не ре­а­ли­за­ци­је’. Ви­тез Со­лар­ног ре­да мо­ра да зна да је део укуп­ног по­рет­ка ва­се­ље­не, ста­ни­ца на јед­ном не­са­гле­ди­во ве­ли­ком Пу­ту, и да је не­по­ко­ле­бљи­вост ње­го­вог би­ћа упо­ри­ште ста­бил­но­сти зве­зда­ног по­рет­ка.”

 

***

„Пред пи­та­њем ,ода­кле до­ла­зиш, ку­да идеш?’ – пра­ви­лан од­го­вор гла­си: ,до­ла­зим са зве­зда­них пу­те­ва и идем ка зве­зда­ним пу­те­ви­ма’. Сву­да и у сва­ком тре­нут­ку бу­ди при зна­њу да до­ла­зиш из да­ле­ка и да да­ле­ко идеш: ти до­ла­зиш из пра-исто­ри­је и идеш ка над-исто­ри­ји.” Ла­нац ан­ти­е­во­лу­ци­је, ла­нац сро­за­ва­ња и „де­ка­ден­ци­је” пре­ва­зи­ла­зи се кроз ве­ро­до­стој­но дру­го по­чи­ња­ње, још пр­во­бит­ни­је. Ко­декс со­лар­ног ре­да је вас­пи­та­ва­ње чо­ве­ка и ду­ха упра­во за то.

 

 

Коментари >>