Нација Online :: Elektronsko izdanje časopisa НацијаПоследња књига последњег ђенерала

Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Ослушкивања

 

УНИВЕРЗАЛНИ ОБРАЗАЦ ТРАГИЧНОСТИ

Последња књига последњег ђенерала

 

Београд, јул 1946. У уклетој ћелији, чекајући на погубљење, он седи на гвозденом кревету, прекривеном војничким ћебетом, у простој војничкој блузи и цокулама без пертли, са полицијским лисицама на рукама. Пред собом држи Стендалов „Пармски картузијански манастир”, на француском. Иако он више „нема времена“, у апсолутном смислу тог израза, чита изнова и изнова... Никада велика светска књижевност није у толикој мери била присутна у Србији, као тада, у ђенераловој ћелији. И никада трагедија Србије није била тако јасно представљена, као у овој судбинској слици

 

Пише: Миодраг Јанковић

 

У јед­ном бе­о­град­ском не­дељ­ни­ку је, као „сен­за­ци­о­нал­но от­кри­ће” и „Ти­то­ва нај­ве­ћа тај­на”, не­дав­но об­ја­вље­но за­ни­мљи­во све­до­че­ње. Реч је о се­ћа­њи­ма Јо­си­фа Ма­ло­ви­ћа, ис­тра­жног су­ди­је у про­це­су ге­не­ра­лу Дра­го­љу­бу-Дра­жи Ми­ха­и­ло­ви­ћу. Из­ме­ђу оста­лог, опи­су­ју­ћи ка­ко је не­срећ­ни оп­ту­же­ник про­во­дио сво­је по­след­ње да­не, Ма­ло­вић из­ја­вљу­је: „Нај­ви­ше вре­ме­на је про­во­дио уз књи­гу. Ни­је се одва­јао од Стен­да­ло­вог Парм­ског кар­ту­зи­јан­ског ма­на­сти­ра. До­чи­та­вао га је ко зна ко­ли­ко пу­та – и то на фран­цу­ском.”

Не­ма у свет­ској књи­жев­но­сти ни јед­ног кла­сич­ни­јег ро­ма­на (у тој ме­ри не­слич­ног дру­ги­ма, то­ли­ко над­моћ­ног по за­хва­ту и си­гур­ног по оно­ме ка­ко и шта нам го­во­ри), ни ју­на­ка ко­ји но­се та­ко ле­па име­на. Ни­ко ни­је ра­ван Стен­да­лу и ње­го­вом  Парм­ском кар­ту­зи­јан­ском ма­на­сти­ру.

Ве­ли­ко умет­нич­ко де­ло је оно за ко­је и са­ма При­ро­да по­ми­сли да је ње­но че­до. Оту­да та­кве чо­ве­ко­ве тво­ре­ви­не жи­ве веч­но. Бе­смрт­не су, не­про­па­дљи­ве.

Та из­у­зет­на ре­мек-де­ла, раз­у­ме се, над­жи­вља­ва­ју сво­је ауто­ре: пи­сце, сли­ка­ре, ва­ја­ре, ком­по­зи­то­ре... На­ста­вља­ју да пре­би­ва­ју у без­вре­ме­ну, сне­ва­ју­ћи су­срет са чо­ве­ком ко­ји ће их нај­бо­ље раз­у­ме­ти, ка­же се – суд­бин­ски пој­ми­ти.

И осу­ђе­ник на смрт, че­ка­ју­ћи сво­је по­гу­бље­ње, та­ко­ђе жи­ви у без­вре­ме­ну. Он, на­про­сто, ви­ше „не­ма вре­ме­на”, у ап­со­лут­ном сми­слу тог из­ра­за. Ње­го­во вре­ме ви­ше не ле­ти, сре­за­на су му кри­ла; не­ма ин­стру­мен­та ко­ји мо­же да из­ме­ри оно ма­ло да­на што му је оста­ло, а још увек пред­ста­вља ње­гов жи­вот.

 

ТА­МО ДА­ЛЕ­КО, У ЈЕ­ЗИ­КУ

 

На јед­ној од нај­по­тре­сни­јих фо­то­гра­фи­ја на­ше исто­ри­је, ви­ди­мо по­след­њег срп­ског ђе­не­ра­ла, Дра­жу Ми­ха­и­ло­ви­ћа, у за­твор­ској ће­ли­ји (ју­ла ме­се­ца 1946. го­ди­не), док че­ка на по­гу­бље­ње. Се­ди на гво­зде­ном кре­ве­ту, пре­кри­ве­ном вој­нич­ким ће­бе­том, у про­стој вој­нич­кој блу­зи и цо­ку­ла­ма без пер­тли, са по­ли­циј­ским ли­си­ца­ма на ру­ка­ма.

И пре не­го што му је би­ла из­ре­че­на „пре­су­да”, он је био осу­ђен на смрт. Он је у без­вре­ме­ну,и за­то ми ни­је чуд­но што се – баш у том тре­нут­ку – „не одва­ја од Стен­да­ло­вог Парм­ског кар­ту­зи­јан­ског ма­на­сти­ра”.

Стен­да­лов ро­ман је та­ко про­на­шао свог иде­ал­ног чи­та­о­ца.

Пред со­бом има­мо два нео­бич­на ју­на­ка јед­не суд­бин­ске ко­ре­спон­ден­ци­је. „Ђе­не­ра­ла без вој­ске” у ру­ка­ма сво­јих иде­о­ло­шких не­при­ја­те­ља, на­пу­ште­ног, про­ка­за­ног – и је­дан фран­цу­ски ро­ман (нај­чу­ве­ни­ји ро­ман што при­ча о из­гу­бље­ним илу­зи­ја­ма).

За­јед­но су, не раз­два­ја­ју се.

Се­де на истом кре­ве­ту, оном осу­ђе­ни­ка на смрт.

Ни­ка­да ве­ли­ка свет­ска књи­жев­ност ни­је у то­ли­кој ме­ри би­ла при­сут­на у Ср­би­ји, као та­да, у ђе­не­ра­ло­вој ће­ли­ји. И ни­ка­да тра­ге­ди­ја Ср­би­је ни­је би­ла та­ко ја­сно пред­ста­вље­на, као у овој суд­бин­ској сли­ци.

Ђе­не­рал ни­је сло­мљен, ка­ко су то же­ле­ли ње­го­ви џе­ла­ти. Он не ре­а­гу­је на њи­хо­ве прет­ње и псов­ке, мир­но се­ди и чи­та Стен­да­ла. Чи­та и до­чи­та­ва свој по­след­њи ро­ман: на фран­цу­ском је­зи­ку.

Сву­да око ње­га се го­во­ри срп­ски, и на том је­зи­ку га још је­ди­но че­ка смрт. Али, на фран­цу­ском – још увек ни­је све го­то­во! Са њим су, жи­вљи од жи­во­та: Фа­брис дел Дон­го, Фе­ран­те Па­ла, гроф Мо­ска, ле­па Ђи­на (мар­ки­за од Сан­се­ве­ри­на), Кле­ли­ја Кон­ти...

Жи­вот је по­стао ро­ман, а ро­ман жи­вот.

Ђе­не­рал од­ла­зи „та­мо да­ле­ко”, да­ле­ко од ко­му­ни­стич­ке Ср­би­је, у ма­ло парм­ско вој­вод­ство, у ро­ман­тич­ну Ита­ли­ју аван­ту­ри­ста и кар­бо­на­ра, она­кву ка­кву је за се­бе (али и за срп­ског ђе­не­ра­ла) ство­рио Стен­дал, по­ста­вља­ју­ћи чи­та­ву при­чу у вре­ме не­по­сред­но на­кон На­по­ле­о­но­вог по­ра­за на Ва­тер­лоу...

Ча­ро­ли­јом чи­та­ња, ђе­не­рал нео­сет­но пре­ла­зи у тај дру­ги свет, у иде­ал­но вре­ме и про­стор веч­не на­де. И за­то нам он, на сво­јој по­след­њој фо­то­гра­фи­ји, де­лу­је она­ко сми­ре­но, та­ко усред­сре­ђе­но.

 

РО­МАН О „НЕ­МО­ГУ­ЋЕМ ХЕ­РО­И­ЗМУ”

 

Чи­та­ју­ћи, из­но­ва и из­но­ва, сво­ју по­след­њу књи­гу, наш ђе­не­рал, увек ис­по­чет­ка, про­жи­вља­ва ро­ма­неск­не за­но­се и пр­ко­се бун­тов­ни­ка Фа­бри­са; бо­лу­је над На­по­ле­о­но­вим по­ра­зом на су­мор­ном бел­гиј­ском по­љу; би­ва за­то­чен у зло­гла­сној ку­ли Фар­не­зе – за­јед­но са Фа­бри­сом, ода­кле срећ­но бе­же...

Ма­штом од­бе­гли ђе­не­рал, сав за­не­сен, дво­у­ми се да ли да (као Фа­брис) за­вр­ши као ка­лу­ђер, обу­кав­ши ман­ти­ју, или да мо­жда ипак иза­бе­ре не­ко дру­го, у ро­ма­ну по­ну­ђе­но ре­ше­ње. Мо­жда да по­ђе за нео­бич­ним пе­сни­ком-раз­бој­ни­ком, Фе­ран­те Па­лом, ко­га је Стен­дал у свом ро­ма­ну „осу­дио на смрт”; да кре­не пу­тем овог чуд­ног књи­жев­ног ство­ра, ге­ни­јал­ног бе­гун­ца чи­ји су сти­хо­ви „исто то­ли­ко ле­пи, као Дан­те­о­ви”.

На­ма је, да­нас, оста­ло са­мо да на­га­ђа­мо: шта се све то, на фран­цу­ском, ша­пу­та­ло и го­во­ри­ло, у оној бе­о­град­ској ће­ли­ји, 1946. го­ди­не (сто­ти­ну го­ди­на по­сле на­стан­ка Стен­да­ло­вог ро­ма­на).

То ни­ка­да не­ће­мо са­зна­ти. Тај­на је оста­ла за­ко­па­на са мр­твим ђе­не­ра­лом.

А две го­ди­не по­сле то­га, ве­ли­ки фран­цу­ски глу­мац Же­рар Фи­лип је по­стао филм­ски Фа­брис дел Дон­го, на­ста­вља­ју­ћи бе­смрт­ни жи­вот Стен­да­ло­вог ро­ма­на, до­ка­зу­ју­ћи та­ко, још јед­ном, ње­го­ву без­вре­ме­ност – веч­ну отво­ре­ност овог књи­жев­ног про­сто­ра.

Парм­ски кар­ту­зи­јан­ски ма­на­стир и да­ље има сво­ју ха­ри­зму, жи­ви за све сво­је чи­та­о­це, јер је то књи­га о „не­мо­гу­ћем хе­ро­и­зму”. Фа­брис дел Дон­го, као пра­ви ро­ман­тич­ни ју­нак, тра­га за сво­јом суд­би­ном тра­га­ју­ћи за сми­слом.

Стен­да­лов ју­нак је тра­ги­чан, и то на ап­со­лу­тан на­чин, баш она­ко ка­ко то зах­те­ва­ју пра­ви­ла ро­ман­ти­чар­ске по­е­ти­ке. Наш ђе­не­рал је тра­ги­чан по истом овом, уни­вер­зал­ном обра­сцу. За­то је Стен­дал уна­пред, она­ко ве­што, пред­ви­део ње­го­ву суд­би­ну, од­ре­ђу­ју­ћи је сво­јим ро­ма­ном.

Ви­зи­о­нар­ски, она­ко ка­ко то са­мо умет­ност мо­же, тра­гич­ни срп­ски ђе­не­рал је срећ­но из­ме­штен из исто­ри­је у књи­жев­ност. Он та­мо, и да­ље без гро­ба, жи­ви, бе­смр­тан, ме­ђу оним ју­на­ци­ма ко­ји су му пру­жи­ли уте­ху у нај­стра­шни­јим да­ни­ма.

И за­то, ако бу­де­те чи­та­ли Стен­да­лов Парм­ски кар­ту­зи­јан­ски ма­на­стир, се­ти­те се ове ма­ле при­че и по­тра­жи­те, из­ме­ђу ре­до­ва, скри­ве­ног ју­на­ка овог дир­љи­вог срп­ско-фран­цу­ског ро­ма­на. <

 

Из „Днев­ни­ка сва­ко­дне­ви­це“


(Март 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултура Ослушкивања Последња књига последњег ђенерала