![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Култура - Ослушкивања |
УНИВЕРЗАЛНИ ОБРАЗАЦ ТРАГИЧНОСТИ Последња књига последњег ђенерала
Београд, јул 1946. У уклетој ћелији, чекајући на погубљење, он седи на гвозденом кревету, прекривеном војничким ћебетом, у простој војничкој блузи и цокулама без пертли, са полицијским лисицама на рукама. Пред собом држи Стендалов „Пармски картузијански манастир”, на француском. Иако он више „нема времена“, у апсолутном смислу тог израза, чита изнова и изнова... Никада велика светска књижевност није у толикој мери била присутна у Србији, као тада, у ђенераловој ћелији. И никада трагедија Србије није била тако јасно представљена, као у овој судбинској слици
Пише: Миодраг Јанковић
У једном београдском недељнику је, као „сензационално откриће” и „Титова највећа тајна”, недавно објављено занимљиво сведочење. Реч је о сећањима Јосифа Маловића, истражног судије у процесу генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу. Између осталог, описујући како је несрећни оптуженик проводио своје последње дане, Маловић изјављује: „Највише времена је проводио уз књигу. Није се одвајао од Стендаловог Пармског картузијанског манастира. Дочитавао га је ко зна колико пута – и то на француском.” Нема у светској књижевности ни једног класичнијег романа (у тој мери несличног другима, толико надмоћног по захвату и сигурног по ономе како и шта нам говори), ни јунака који носе тако лепа имена. Нико није раван Стендалу и његовом Пармском картузијанском манастиру. Велико уметничко дело је оно за које и сама Природа помисли да је њено чедо. Отуда такве човекове творевине живе вечно. Бесмртне су, непропадљиве. Та изузетна ремек-дела, разуме се, надживљавају своје ауторе: писце, сликаре, вајаре, композиторе... Настављају да пребивају у безвремену, сневајући сусрет са човеком који ће их најбоље разумети, каже се – судбински појмити. И осуђеник на смрт, чекајући своје погубљење, такође живи у безвремену. Он, напросто, више „нема времена”, у апсолутном смислу тог израза. Његово време више не лети, срезана су му крила; нема инструмента који може да измери оно мало дана што му је остало, а још увек представља његов живот.
ТАМО ДАЛЕКО, У ЈЕЗИКУ
На једној од најпотреснијих фотографија наше историје, видимо последњег српског ђенерала, Дражу Михаиловића, у затворској ћелији (јула месеца 1946. године), док чека на погубљење. Седи на гвозденом кревету, прекривеном војничким ћебетом, у простој војничкој блузи и цокулама без пертли, са полицијским лисицама на рукама. И пре него што му је била изречена „пресуда”, он је био осуђен на смрт. Он је у безвремену,и зато ми није чудно што се – баш у том тренутку – „не одваја од Стендаловог Пармског картузијанског манастира”. Стендалов роман је тако пронашао свог идеалног читаоца. Пред собом имамо два необична јунака једне судбинске кореспонденције. „Ђенерала без војске” у рукама својих идеолошких непријатеља, напуштеног, проказаног – и један француски роман (најчувенији роман што прича о изгубљеним илузијама). Заједно су, не раздвајају се. Седе на истом кревету, оном осуђеника на смрт. Никада велика светска књижевност није у толикој мери била присутна у Србији, као тада, у ђенераловој ћелији. И никада трагедија Србије није била тако јасно представљена, као у овој судбинској слици. Ђенерал није сломљен, како су то желели његови џелати. Он не реагује на њихове претње и псовке, мирно седи и чита Стендала. Чита и дочитава свој последњи роман: на француском језику. Свуда око њега се говори српски, и на том језику га још једино чека смрт. Али, на француском – још увек није све готово! Са њим су, живљи од живота: Фабрис дел Донго, Феранте Пала, гроф Моска, лепа Ђина (маркиза од Сансеверина), Клелија Конти... Живот је постао роман, а роман живот. Ђенерал одлази „тамо далеко”, далеко од комунистичке Србије, у мало пармско војводство, у романтичну Италију авантуриста и карбонара, онакву какву је за себе (али и за српског ђенерала) створио Стендал, постављајући читаву причу у време непосредно након Наполеоновог пораза на Ватерлоу... Чаролијом читања, ђенерал неосетно прелази у тај други свет, у идеално време и простор вечне наде. И зато нам он, на својој последњој фотографији, делује онако смирено, тако усредсређено.
РОМАН О „НЕМОГУЋЕМ ХЕРОИЗМУ”
Читајући, изнова и изнова, своју последњу књигу, наш ђенерал, увек испочетка, проживљава романескне заносе и пркосе бунтовника Фабриса; болује над Наполеоновим поразом на суморном белгијском пољу; бива заточен у злогласној кули Фарнезе – заједно са Фабрисом, одакле срећно беже... Маштом одбегли ђенерал, сав занесен, двоуми се да ли да (као Фабрис) заврши као калуђер, обукавши мантију, или да можда ипак изабере неко друго, у роману понуђено решење. Можда да пође за необичним песником-разбојником, Феранте Палом, кога је Стендал у свом роману „осудио на смрт”; да крене путем овог чудног књижевног створа, генијалног бегунца чији су стихови „исто толико лепи, као Дантеови”. Нама је, данас, остало само да нагађамо: шта се све то, на француском, шапутало и говорило, у оној београдској ћелији, 1946. године (стотину година после настанка Стендаловог романа). То никада нећемо сазнати. Тајна је остала закопана са мртвим ђенералом. А две године после тога, велики француски глумац Жерар Филип је постао филмски Фабрис дел Донго, настављајући бесмртни живот Стендаловог романа, доказујући тако, још једном, његову безвременост – вечну отвореност овог књижевног простора. Пармски картузијански манастир и даље има своју харизму, живи за све своје читаоце, јер је то књига о „немогућем хероизму”. Фабрис дел Донго, као прави романтични јунак, трага за својом судбином трагајући за смислом. Стендалов јунак је трагичан, и то на апсолутан начин, баш онако како то захтевају правила романтичарске поетике. Наш ђенерал је трагичан по истом овом, универзалном обрасцу. Зато је Стендал унапред, онако вешто, предвидео његову судбину, одређујући је својим романом. Визионарски, онако како то само уметност може, трагични српски ђенерал је срећно измештен из историје у књижевност. Он тамо, и даље без гроба, живи, бесмртан, међу оним јунацима који су му пружили утеху у најстрашнијим данима. И зато, ако будете читали Стендалов Пармски картузијански манастир, сетите се ове мале приче и потражите, између редова, скривеног јунака овог дирљивог српско-француског романа. <
Из „Дневника свакодневице“ (Март 2006)
|
Коментари >> |