Архива 2005-2006 > Култура - Феномени |
СТЕВАН СРЕМАЦ – ПОСЛЕДЊИ ЏЕДАЈ И РАДИКАЛНИ ОДГОВОР НА ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ Зоне против Дарта Вајдера Шта једном просечном српском гледаоцу говоре блокбастери настали по обрасцу културне глобализације? Ништа лично – осим што га своде на биће без језика, и без културе, на теле које буљи у шарена врата или бика који не може да нађе краву. Популарност Сремца је стога несвестан одговор оних који осећају да у том наметнутом процесу губе нешто недефинисано лично, дакле нешто своје и посебно, што не може бити замењено глобалним културним парадигмама. Тај одговор је, међутим, и трагичан, јер показује како се идентитет сада види готово искључиво у прошлости, док се у садашњости све слабије осећа
Пише: Слободан Владушић
После изненађујућег успеха Зоне Замфирове никога није изненадила (двострука) екранизација Ивкове славе, ново издање Сремчеве књиге нити „наставак” Зоне Замфирове, који је потписала ауторка под псеудонимом Стевана Сремац. Ништа чудно: Стеван Сремац је постао роба, и то врло тражена роба, па га треба производити у што ширем асортиману и већим количинама. У тој шуми сремчевине хуји једно питање: зашто (баш) Сремац и зашто (баш) сада? Довољно је прочитати базичну литературу, као што је Деретићева Историја српске књижевности, па видети да је Сремац занимљив лик који би данас несумњиво био изложен жестоким нападима глобалиста: народњак, традиционалиста, монархиста, боем са јаким родбинским везама које не употребљава за стварање каријере у Београду, већ одлази у Ниш на место гимназијског наставника. Тадашњи Ниш је за Сремца био својеврсно оваплоћење идеје патријархалне вароши, иако је Београд, тада, с краја XIX века, био далеко и од сенке обезличене глобалне метрополе.
СИМБОЛИЧКА ПОРНОГРАФИЈА „ЊУ ЕЈЏА”
То што су Зона Замфирова и Ивкова слава поново интересантни српском гледаоцу/читаоцу може бити схваћено као несвесни отпор процесу културне глобализације. Културну глобализацију треба схватити као покушај стварања јединствене и свеопште културне парадигме. Та парадигма би била рецепт за производњу прича које ће се потом моћи продавати по целом свету без обзира на културне разлике. У идеалном смислу, то би значило створити производе са којима би сви могли да се поистовете, док у конкретном случају ти производи морају рачунати на „најмањи садржалац” заједништва планете. Најбољи пример такве глобалне приче је порнографија, па стога није ни чудно што америчка порно индустрија бележи знатно веће приходе од Холивуда. Холивуд пак, слично томе, лансира блокбастере који се дешавају у фантастичној прошлости или фантастичној будућности, и који су у већини случајева потпуно зависни од специјалних ефеката. То су филмови којима титлови нису потребни; они представљају својеврсну симболичку порнографију која пружа new age илузију да цео свет има исту прошлост и исту будућност. Бесмисленост такве тврдње не треба ни доказивати. Шта дакле једном просечном српском гледаоцу говоре овакви блокбастери? Одговор: ништа лично (осим што га своде на биће без језика, и без културе, на теле које буљи у шарена врата или бика који не може да нађе краву). Популарност Сремца отуда је несвестан одговор оних који осећају да у процесу културне глобализације губе нешто недефинисано лично, нешто своје и посебно, што не може бити замењено глобалним културним парадигмама. Интересовање за Сремца је радикалан одговор на глобализацију будући да, слично Сремцу, центар национа не види више у престоници, већ на периферији. Тај одговор је, међутим, и трагичан, јер показује како се идентитет сада види само у прошлости, док се у садашњости он не осећа. Поредба са филмовима Душана Ковачевића појашњава ствар: ни Маратонци ни Ко то тамо пева нису третирали прошлост као неко издвојено доба у коме пребива зачаурени идентитет једног народа, већ пре као контекст за причу. Обе Ковачевићеве приче су се догађале у Србији, а не било где, али су могле да се гледају било где, а не само у Србији. То је способност коју културе чији матерњи језик није енглески морају да сачувају. Популарност Сремца је најбољи знак да је та особина српске културе доведена у питање.
КО ЈЕ УБИО ГИГУ МОРАВЦА?
Ретко ко се сећа данас Гиге Моравца, јунака Бољег живота и лика који најбоље оличава особине социјалистичког губитника. То губитништво узроковано је пре свега избором да се не припада структурама власти (партија), а не неспособношћу да се успе. Такав избор доводи Гигу Моравца у ред несвесних поклоника Стевана Сремца који каријеру жртвују зарад спонтаности, осећања части, култа гостољубивости, личне слободе и слободе мишљена. Гига Моравац је, тако рећи, пројекција сремчевине која се вратила у Београд, носећи багаж „нишког” осећања света. Глобализација би се могла дефинисати и као процес у ком за губитнике нема места: разлика између изабраног губитништва (у време када бити добитник значи бити члан Партије) и наметнутог губитништва сада се потпуно изгубила. А када та разлика нестане онда ТВ екран морају населити бригаде мафијаша и осталих успешних транзиционара који у свакој транзицијској земљи изгледају идентично. У њиховом друштву „губитници” губе и последње што им је остало: дух(овитост) и индивидуалност, постајући тако смеса небитних, негледљивих, мртворођених ликова, који тек термином емитовања (недеља 20h) подсећају на славне претходнике. Ништа боље не осликава транзицију боемског губитништва у стерилну и бљутаву ,успешност’ од трансфера Николе-нисам-ти-ја-мајка из првог дела Ми нисмо анђели у несимпатичну, лицемерно-моралистичку и, не случајно, предузетничку сподобу под истим именом из наставка поменутог филма. Чврсту причу из првог дела заменио је тако низ скечева начињених по рецепту: ред хумора, ред реклама. Ако се још сећате наставка филма Ми нисмо анђели, а не слажете се са мном, мораћете да се позовете на професионалност аутора филма. Другим речима, то је његова амбалажа у којој нема ништа сем купона за „кока колу” у Mc Donaldsu – тај купон говори више од речи! Зато је, између осталог, за главног јунака другог дела немогуће залепити било какву реплику која би преживела одјавну шпицу филма. Интересантно је да је овај филм, по информацијама којима располажем, био нарочито популаран код избеглица са територије Балкана у главном граду америчке државе Јуте. То могу да разумем: овај филм је заиста „српско-америчка” копродукција у којој су обе стране дале, нажалост, најгоре што имају: амерички „партнер” је дао идеју по којој је најбољи филм онај који заради највише пара, а српски „партнер” је тој идеји додао псовке. Резултат је филм за глобални избеглички камп а такво је свако место које људе не везује традицијом или осећањем властитости, па било то у Солт Лејк Ситију, Београду, Нишу, или Суботици, свеједно.
ЗАВРШНИ (ОБ)РАЧУН
Свима је јасно да је Зона Замфирова зарадила и већи део зараде Ивкове славе и да је консеквентна меркантилизација Стевана Сремца типичан одговор културних предузетника на интересовање публике за причу о Зоне. Такав меркантилистички рефлекс је разумљив и не треба га осуђивати, јер он враћа достојанство националној традицији, ако ни због чега другога, оно зато што показује да традиција може бити роба која се обликује и продаје, а не тек пуки отпад у глобалном свету. Филмовани Сремац тако смањује културни дефицит који имамо у размени са светом. Он нас привремено удаљава од културног банкротства које нам прети, показујући да у овој земљи постоји, можда још увек несвесна, али ништа мање јасна потреба за културном назависношћу, што значи бити центар у коме се културне вредности размењују (са јасним осећањем шта се даје, а шта тражи заузврат), а не тек пијана периферија која само безглаво подражава, препевава или копира, без трунке самосвојне ироније. Таква периферија мора на крају да банкротира, будући да глобални свет није крчма без крчмара, већ пре механа у којој свакој вересији једном дође крај. <
(Март 2006)
|