Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Феномени

 

СТЕВАН СРЕМАЦ – ПОСЛЕДЊИ ЏЕДАЈ И РАДИКАЛНИ ОДГОВОР НА ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ

Зоне против Дарта Вајдера


Шта једном просечном српском гледаоцу говоре блокбастери настали по обрасцу културне глобализације? Ништа лично – осим што га своде на биће без језика, и без културе, на теле које буљи у шарена врата или бика који не може да нађе краву. Популарност Сремца је стога несвестан одговор оних који осећају да у том наметнутом процесу губе нешто недефинисано лично, дакле нешто своје и посебно, што не може бити замењено глобалним културним парадигмама. Тај одговор је, међутим, и трагичан, јер показује како се идентитет сада види готово искључиво у прошлости, док се у садашњости све слабије осећа

 

Пише: Слободан Владушић

 

По­сле из­не­на­ђу­ју­ћег успе­ха Зо­не Зам­фи­ро­ве ни­ко­га ни­је из­не­на­ди­ла (дво­стру­ка) екра­ни­за­ци­ја Ив­ко­ве сла­ве, но­во из­да­ње Срем­че­ве књи­ге ни­ти „на­ста­вак” Зо­не Зам­фи­ро­ве, ко­ји је пот­пи­са­ла аутор­ка под псе­у­до­ни­мом Сте­ва­на Сре­мац. Ни­шта чуд­но: Сте­ван Сре­мац је по­стао ро­ба, и то вр­ло тра­же­на ро­ба, па га тре­ба про­из­во­ди­ти у што ши­рем асор­ти­ма­ну и ве­ћим ко­ли­чи­на­ма. У тој шу­ми срем­че­ви­не ху­ји јед­но пи­та­ње: за­што (баш) Сре­мац и за­што (баш) са­да?

До­вољ­но је про­чи­та­ти ба­зич­ну литературу, као што је Де­ре­ти­ће­ва Исто­ри­ја срп­ске књи­жев­но­сти, па ви­де­ти да је Сре­мац за­ни­мљив лик ко­ји би да­нас не­сум­њи­во био из­ло­жен же­сто­ким на­па­ди­ма гло­ба­ли­ста: на­род­њак, тра­ди­ци­о­на­ли­ста, мо­нар­хи­ста, бо­ем са ја­ким род­бин­ским ве­за­ма ко­је не упо­тре­бља­ва за ства­ра­ње ка­ри­је­ре у Бе­о­гра­ду, већ од­ла­зи у Ниш на ме­сто гим­на­зиј­ског на­став­ни­ка. Та­да­шњи Ниш је за Срем­ца био сво­је­вр­сно ова­пло­ће­ње иде­је па­три­јар­хал­не ва­ро­ши, иако је Бе­о­град, та­да, с кра­ја XIX ве­ка, био да­ле­ко и од сен­ке обез­ли­че­не гло­бал­не ме­тро­по­ле.

 

СИМ­БО­ЛИЧ­КА ПОР­НО­ГРА­ФИ­ЈА „ЊУ ЕЈ­ЏА”

 

То што су Зо­на Зам­фи­ро­ва и Ив­ко­ва сла­ва по­но­во ин­те­ре­сант­ни срп­ском гле­да­о­цу/чи­та­о­цу мо­же би­ти схва­ће­но као не­све­сни от­пор про­це­су кул­тур­не гло­ба­ли­за­ци­је. Кул­тур­ну гло­ба­ли­за­ци­ју тре­ба схва­ти­ти као по­ку­шај ства­ра­ња је­дин­стве­не и све­оп­ште кул­тур­не па­ра­диг­ме. Та па­ра­диг­ма би би­ла ре­цепт за про­из­вод­њу при­ча ко­је ће се по­том мо­ћи про­да­ва­ти по це­лом све­ту без об­зи­ра на кул­тур­не раз­ли­ке. У иде­ал­ном сми­слу, то би зна­чи­ло ство­ри­ти про­из­во­де са ко­ји­ма би сви мо­гли да се по­и­сто­ве­те, док у кон­крет­ном слу­ча­ју ти про­из­во­ди мо­ра­ју ра­чу­на­ти на „нај­ма­њи са­др­жа­лац” за­јед­ни­штва пла­не­те. Нај­бо­љи при­мер та­кве гло­бал­не при­че је пор­но­гра­фи­ја, па сто­га ни­је ни чуд­но што аме­рич­ка пор­но ин­ду­стри­ја бе­ле­жи знат­но ве­ће при­хо­де од Хо­ли­ву­да. Хо­ли­вуд пак, слич­но то­ме, лан­си­ра блок­ба­сте­ре ко­ји се де­ша­ва­ју у фан­та­стич­ној про­шло­сти или фан­та­стич­ној бу­дућ­но­сти, и ко­ји су у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва пот­пу­но за­ви­сни од спе­ци­јал­них ефе­ка­та. То су фил­мо­ви ко­ји­ма ти­тло­ви ни­су по­треб­ни; они пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сну сим­бо­лич­ку пор­но­гра­фи­ју ко­ја пру­жа new age илу­зи­ју да цео свет има исту про­шлост и исту бу­дућ­ност.

Бе­сми­сле­ност та­кве тврд­ње не тре­ба ни до­ка­зи­ва­ти.

Шта да­кле јед­ном про­сеч­ном срп­ском гле­да­о­цу го­во­ре ова­кви блок­ба­сте­ри? Од­го­вор: ни­шта лич­но (осим што га сво­де на би­ће без је­зи­ка, и без кул­ту­ре, на те­ле ко­је бу­љи у ша­ре­на вра­та или би­ка ко­ји не мо­же да на­ђе кра­ву).

По­пу­лар­ност Срем­ца оту­да је не­све­стан од­го­вор оних ко­ји осе­ћа­ју да у про­це­су кул­тур­не гло­ба­ли­за­ци­је гу­бе не­што не­де­фи­ни­са­но лич­но, не­што сво­је и по­себ­но, што не може бити замењено глобалним културним парадигмама. Ин­те­ре­со­ва­ње за Срем­ца је ра­ди­ка­лан од­го­вор на гло­ба­ли­за­ци­ју бу­ду­ћи да, слич­но Срем­цу, цен­тар на­ци­о­на не ви­ди ви­ше у пре­сто­ни­ци, већ на пе­ри­фе­ри­ји. Тај од­го­вор је, ме­ђу­тим, и тра­ги­чан, јер по­ка­зу­је ка­ко се иден­ти­тет са­да ви­ди са­мо у про­шло­сти, док се у са­да­шњо­сти он не осе­ћа. По­ред­ба са фил­мо­ви­ма Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа по­ја­шња­ва ствар: ни Ма­ра­тон­ци ни Ко то та­мо пе­ва ни­су тре­ти­ра­ли про­шлост као не­ко из­дво­је­но до­ба у ко­ме пре­би­ва за­ча­у­ре­ни иден­ти­тет јед­ног на­ро­да, већ пре као кон­текст за при­чу. Обе Ко­ва­че­ви­ће­ве при­че су се до­га­ђа­ле у Ср­би­ји, а не би­ло где, али су мо­гле да се гле­да­ју би­ло где, а не са­мо у Ср­би­ји. То је спо­соб­ност ко­ју кул­ту­ре чи­ји ма­тер­њи је­зик ни­је ен­гле­ски мо­ра­ју да са­чу­ва­ју.

По­пу­лар­ност Срем­ца је нај­бо­љи знак да је та осо­би­на срп­ске кул­ту­ре до­ве­де­на у пи­та­ње.

 

КО ЈЕ УБИО ГИ­ГУ МО­РАВ­ЦА?

 

Рет­ко ко се се­ћа да­нас Ги­ге Мо­рав­ца, ју­на­ка Бо­љег жи­во­та и ли­ка ко­ји нај­бо­ље оли­ча­ва осо­би­не со­ци­ја­ли­стич­ког гу­бит­ни­ка. То гу­бит­ни­штво  узро­ко­ва­но је пре све­га из­бо­ром да се не при­па­да струк­ту­ра­ма вла­сти (пар­ти­ја), а не не­спо­соб­но­шћу да се успе. Та­кав из­бор до­во­ди Ги­гу Мо­рав­ца у ред не­све­сних по­кло­ни­ка Сте­ва­на Срем­ца ко­ји ка­ри­је­ру жр­тву­ју за­рад спон­та­но­сти, осе­ћа­ња ча­сти, кул­та го­сто­љу­би­во­сти, лич­не сло­бо­де и сло­бо­де ми­шље­на. Ги­га Мо­ра­вац је, та­ко ре­ћи, про­јек­ци­ја срем­че­ви­не ко­ја се вра­ти­ла у Бе­о­град, но­се­ћи ба­гаж „ни­шког” осе­ћа­ња све­та.

Гло­ба­ли­за­ци­ја би се мо­гла де­фи­ни­са­ти и као про­цес у ком за гу­бит­ни­ке не­ма ме­ста: раз­ли­ка из­ме­ђу иза­бра­ног гу­бит­ни­штва (у вре­ме ка­да би­ти до­бит­ник зна­чи би­ти члан Пар­ти­је) и на­мет­ну­тог гу­бит­ни­штва са­да се пот­пу­но из­гу­би­ла. А ка­да та раз­ли­ка не­ста­не он­да ТВ екран мо­ра­ју на­се­ли­ти бри­га­де ма­фи­ја­ша и оста­лих успе­шних тран­зи­ци­о­на­ра ко­ји у сва­кој тран­зи­циј­ској зе­мљи из­гле­да­ју иден­тич­но. У њи­хо­вом дру­штву „гу­бит­ни­ци” гу­бе и по­след­ње што им је оста­ло: дух(ови­тост) и ин­ди­ви­ду­ал­ност, по­ста­ју­ћи та­ко сме­са не­бит­них, не­гле­дљи­вих, мр­тво­ро­ђе­них ли­ко­ва, ко­ји тек тер­ми­ном еми­то­ва­ња (не­де­ља 20h) под­се­ћа­ју на слав­не прет­ход­ни­ке.

Ни­шта бо­ље не осли­ка­ва тран­зи­ци­ју бо­ем­ског губитништва у сте­рил­ну и бљу­та­ву ,успешност’ од тран­сфе­ра Ни­ко­ле-ни­сам-ти-ја-мај­ка из пр­вог де­ла Ми ни­смо ан­ђе­ли у не­сим­па­тич­ну, ли­це­мер­но-мо­ра­ли­стич­ку и, не слу­чај­но, пред­у­зет­нич­ку спо­до­бу под истим име­ном из на­став­ка по­ме­ну­тог фил­ма. Чвр­сту при­чу из пр­вог де­ла за­ме­нио је та­ко низ ске­че­ва на­чи­ње­них по ре­цеп­ту: ред ху­мо­ра, ред ре­кла­ма. Ако се још се­ћа­те на­став­ка фил­ма Ми ни­смо ан­ђе­ли, а не сла­же­те се са мном, мо­ра­ће­те да се по­зо­ве­те на про­фе­си­о­нал­ност ауто­ра фил­ма. Дру­гим ре­чи­ма, то је ње­го­ва ам­ба­ла­жа у ко­јој не­ма ни­шта сем ку­по­на за „ко­ка ко­лу” у Mc Do­nald­su – тај ку­пон го­во­ри ви­ше од ре­чи! За­то је, из­ме­ђу оста­лог, за глав­ног ју­на­ка дру­гог де­ла не­мо­гу­ће за­ле­пи­ти би­ло ка­кву ре­пли­ку ко­ја би пре­жи­ве­ла од­јав­ну шпи­цу фил­ма. Ин­те­ре­сант­но је да је овај филм, по ин­фор­ма­ци­ја­ма ко­ји­ма рас­по­ла­жем, био на­ро­чи­то по­пу­ла­ран код из­бе­гли­ца са те­ри­то­ри­је Бал­ка­на у глав­ном гра­ду аме­рич­ке др­жа­ве Ју­те. То мо­гу да раз­у­мем: овај филм је за­и­ста „срп­ско-аме­рич­ка” ко­про­дук­ци­ја у ко­јој су обе стра­не да­ле, на­жа­лост, нај­го­ре што има­ју: аме­рич­ки „парт­нер” је дао иде­ју по ко­јој је нај­бо­љи филм онај ко­ји за­ра­ди нај­ви­ше па­ра, а срп­ски „парт­нер” је тој иде­ји до­дао псов­ке. Ре­зул­тат је филм за гло­бал­ни из­бе­глич­ки камп а та­кво је сва­ко ме­сто ко­је љу­де не ве­зу­је тра­ди­ци­јом или осе­ћа­њем вла­сти­то­сти, па би­ло то у Солт Лејк Си­ти­ју, Бе­о­гра­ду, Ни­шу, или Су­бо­ти­ци, све­јед­но.

 

ЗА­ВР­ШНИ (ОБ)РА­ЧУН

 

Сви­ма је ја­сно да је Зо­на Зам­фи­ро­ва за­ра­ди­ла и ве­ћи део за­ра­де Ив­ко­ве сла­ве и да је кон­се­квент­на мер­кан­ти­ли­за­ци­ја Сте­ва­на Срем­ца ти­пи­чан од­го­вор кул­тур­них пред­у­зет­ни­ка на ин­те­ре­со­ва­ње пу­бли­ке за при­чу о Зо­не. Та­кав мер­кан­ти­ли­стич­ки ре­флекс је ра­зу­мљив и не тре­ба га осу­ђи­ва­ти, јер он вра­ћа до­сто­јан­ство на­ци­о­нал­ној тра­ди­ци­ји, ако ни због че­га дру­го­га, оно за­то што по­ка­зу­је да тра­ди­ци­ја мо­же би­ти ро­ба ко­ја се об­ли­ку­је и про­да­је, а не тек пу­ки от­пад у гло­бал­ном све­ту. Фил­мо­ва­ни Сре­мац та­ко сма­њу­је кул­тур­ни де­фи­цит ко­ји има­мо у раз­ме­ни са све­том. Он нас при­вре­ме­но уда­ља­ва од кул­тур­ног бан­крот­ства ко­је нам пре­ти, по­ка­зу­ју­ћи да у овој зе­мљи по­сто­ји, мо­жда још увек не­све­сна, али ни­шта ма­ње ја­сна по­тре­ба за кул­тур­ном на­за­ви­сно­шћу, што зна­чи би­ти цен­тар у ко­ме се кул­тур­не вред­но­сти раз­ме­њу­ју (са ја­сним осе­ћа­њем шта се да­је, а шта тра­жи за­уз­врат), а не тек пи­ја­на пе­ри­фе­ри­ја ко­ја са­мо без­гла­во по­дра­жа­ва, пре­пе­ва­ва или ко­пи­ра, без трун­ке са­мо­свој­не иро­ни­је. Та­ква пе­ри­фе­ри­ја мо­ра на кра­ју да бан­кро­ти­ра, бу­ду­ћи да гло­бал­ни свет ни­је крч­ма без крч­ма­ра, већ пре ме­ха­на у ко­јој сва­кој ве­ре­си­ји јед­ном до­ђе крај. <

 

(Март 2006)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураФеномени Зоне против Дарта Вајдера