Штампа
Архива 2005-2006 > Култура - Трећи пут

 

КУЛТУРА МЛАДИХ И КИДАЊЕ ВРЗИНОГ КОЛА ВЕШТАЧКИХ ПОДЕЛА НАЦИЈЕ

Манифест нормалне Србије


„Не смемо дозволити да од нас направе таоце радикализованих полова српске политичке и псеудоидеолошке сцене који настоје да све увуку у своје срачунате поделе (на томе граде своје корумпиране империје). Не морамо вечито ирационално лутати од једног екстрема до другог, од ксенофобије и потпуног аутизма до понизне сервилности и безумне идолатрије страног фактора. Разлике међу нама су богатство, а не проклетство. Није тачно да не постоји заједнички именилац нације и да су немогући мостови између рокера и фолкера, рејвера и сплавара, тзв. урбаних који иду на ,Егзит’ и тзв. руралних који преферирају ,Гучу’, између Београда и остатка Србије, жутих и црних, војника цивилњака и војника у униформама, оних који тугују 12. марта и оних који ће црни флор стављати дан раније. Постоји и трећи пут, пут мудрости и синтезе за Србију”

 

Пише: Марко Танасковић

 

За­хва­љу­ју­ћи по­зна­тим мар­тов­ским де­ша­ва­њи­ма, ка­ко оним са­свим све­жим та­ко и оним ма­ло ма­ње све­жим, као и по­сле­дич­ним и оче­ки­ва­ним за­о­штра­ва­њи­ма на до­ма­ћој по­ли­тич­кој сце­ни, по­но­во су на по­вр­ши­ну из­би­ле при­че о две, ме­ђу­соб­но не­по­мир­љи­во су­прот­ста­вље­не Ср­би­је. Из­гле­да да су де­о­бе за­и­ста он­то­ло­шки усуд Ср­ба. Ве­ро­ват­но не­ма на­ро­да на ку­гли зе­маљ­ској ко­ји до те ме­ре ма­зо­хи­стич­ки ужи­ва да тра­жи и про­на­ла­зи раз­ло­ге за уну­тар­на­ци­о­нал­ну ди­фе­рен­ци­ја­ци­ју, да се по тим ли­ни­ја­ма раз­ли­ко­ва­ња де­ли и раз­два­ја, за­тим пре­стро­ја­ва у из­де­ље­ним та­бо­ри­ма и дис­тан­ци­ра сам од се­бе.

Ге­о­граф­ске и исто­риј­ске окол­но­сти зна­чај­но су до­при­не­ле ства­ра­њу ова­квог ду­ал­ног, кон­фликт­ног иден­ти­те­та, че­сто ста­вља­ју­ћи ма­лу Ср­би­ју и Ср­бе у про­цеп из­ме­ђу до­ми­нант­них и ја­ких по­ло­ва, ве­чи­то је те­ра­ју­ћи да бу­де „не­што из­ме­ђу”, да се по­на­ша као мост или бра­на из­ме­ђу Осман­ског цар­ства и Аустро­у­гар­ске, из­ме­ђу Ази­је и Евро­пе, Ис­то­ка и За­па­да, из­ме­ђу ко­му­ни­зма и ка­пи­та­ли­зма.

Ли­ни­је раз­гра­ни­че­ња и по­де­ле на­ро­чи­то су оштре и ду­бо­ке у сфе­ри мла­да­лач­ке кул­ту­ре. По­ред ста­рих по­де­ла на чет­ни­ке и пар­ти­за­не, па­три­о­те и из­дај­ни­ке, на­пред­ња­ке и кон­зер­ва­тив­це, мла­де и ста­ре, де­ли­је и гро­ба­ре, дис­па­рат­ни жи­вот­ни сти­ло­ви и вред­но­сти мла­дих и ско­ра­шњи по­ли­тич­ки до­га­ђа­ји про­из­ве­ли су но­ва, на­вод­но не­пре­мо­сти­ва ци­ви­ли­за­циј­ска раз­ли­ко­ва­ња из­ме­ђу ро­ке­ра и фол­ке­ра, реј­ве­ра и спла­ва­ра, та­ко­зва­них ур­ба­них ко­ји иду на „Ег­зит” и та­ко­зва­них ру­рал­них ко­ји пре­фе­ри­ра­ју „Гу­чу”, Бе­о­гра­да и остат­ка Ср­би­је, жу­тих и цр­них, вој­ни­ка ци­вил­ња­ка и вој­ни­ка у уни­фор­ма­ма, оних ко­ји ту­гу­ју 12. мар­та и оних ко­ји ће цр­ни флор ста­вља­ти дан ра­ни­је.

У стра­ху од го­то­во без­гра­нич­не сло­бо­де из­бо­ра и од­го­вор­но­сти ко­ју та сло­бо­да под­ра­зу­ме­ва, мла­ди вр­ло ра­до и ола­ко ус­ка­чу у уна­пред при­пре­мље­не ка­лу­пе и ту­ђом ру­ком из­ди­зај­ни­ра­не иден­ти­те­те. Сла­бе и по­во­дљи­ве лич­но­сти, што из ма­те­ри­јал­не или про­фе­си­о­нал­не ко­ри­сти а што из стра­ха од со­ци­јал­не изо­ла­ци­је, би­ра­ју та­бо­ре ка­ко би што пре про­на­шли си­гур­ност окри­ља мно­жи­не и уто­пи­ли се у ко­лек­тив­ни мен­та­ли­тет чо­по­ра, а опа­сност од евен­ту­ал­не је­ре­си и сум­ње у соп­стве­ни из­бор от­кла­ња­ју та­ко што се за­тва­ра­ју у кру­го­ве исто­ми­шље­ни­ка на­лик сек­та­шким и уна­пред ис­кљу­чу­ју сва­ку мо­гућ­ност по­ле­ми­ке са би­ло ким ко има и за ни­јан­су дру­га­чи­ји по­глед на свет.

Свр­ста­ва­ње по­чи­ње у вр­ло ра­ном уз­ра­сту и на при­вид­но ба­нал­не на­чи­не. Ако из­о­ста­не фор­ма­тив­ни ути­цај по­ро­ди­це, не­при­пре­мље­ни по­је­ди­нац се на­ла­зи на ве­тро­ме­ти­ни супротстављених иде­о­ло­ги­ја ко­је на­сто­је да га вр­бу­ју у сво­је ре­до­ве. Мла­да и на­ив­на је­дин­ка че­сто и ни­је све­сна ка­ко на­из­глед бе­зна­ча­јан и три­ви­ја­лан из­бор, ре­ци­мо му­зи­ке за слу­ша­ње, мо­же по­ву­ћи са со­бом усва­ја­ње чи­та­вог кор­пу­са по­ли­тич­ких иде­ја и ста­во­ва, естет­ских афи­ни­те­та, со­ци­јал­них вред­но­сти и стра­те­шких ци­ље­ва. Ме­ха­ни­зам иде­о­ло­шке ин­док­три­на­ци­је и ре­гру­та­ци­је лан­чан је и из­у­зет­но пер­фи­дан. Он се не оба­вља пре­вас­ход­но пре­ко те­ле­ви­зиј­ских по­ли­тич­ких при­ча­о­ни­ца, на­дах­ну­тих трак­та­та ко­лум­ни­ста пла­ће­ни­ка или три­би­на у ор­га­ни­за­ци­ји не­вла­ди­ног сек­то­ра, већ по­чи­ње и свој пу­ни за­мах до­би­ја у кон­церт­ним аре­на­ма, му­зич­кој пе­ри­о­ди­ци, те­ле­ви­зиј­ским се­ри­ја­ма, би­о­скоп­ским дво­ра­на­ма и на по­ли­ца­ма ви­део клу­бо­ва.

 

ЗАМ­КЕ ОК­ТРО­И­СА­НЕ КУЛ­ТУ­РЕ

 

Го­ди­не на­мет­ну­те изо­ла­ци­је и ма­те­ри­јал­не оску­ди­це про­из­ве­ле су но­ву глад за уве­зе­ним про­дук­ти­ма за­пад­њач­ке по­пу­лар­не кул­ту­ре и не­кри­тич­ку фа­сци­на­ци­ју њи­ма, а вре­ме­ном је ла­ка до­ступ­ност и ра­ши­ре­ност тих ино­стра­них за­ба­вљач­ких са­др­жа­ја у гла­ва­ма омла­ди­не из­јед­на­че­на са пој­мо­ви­ма де­мо­кра­ти­је, про­спе­ри­те­та и бла­го­ста­ња. На­кон пе­то­ок­то­бар­ских про­ме­на и по­сле­дич­ног отва­ра­ња зе­мље, до­шло је до ди­ри­го­ва­не ин­ва­зи­је про­из­во­да и про­гра­ма ма­сов­не кул­ту­ре стра­ног по­ре­кла и то по пра­ви­лу оних нај­при­зем­ни­јих, нај­вул­гар­ни­јих и нај­штет­ни­јих. Те­ле­ви­зиј­ска се­ри­ја Секс и град са сво­јим ра­зор­ним ефек­том на по­ро­ди­цу и мо­рал, про­цват елек­трон­ске му­зи­ке и ди џеј клуп­ске зом­би кул­ту­ре ко­ја у се­би но­си опа­сан фе­тиш нар­ко­ма­ни­је и пе­де­ра­сти­је, ли­цен­ци­ра­ње Плеј­бо­ја са ње­го­вом фи­ло­зо­фи­јом ис­пра­зног кор­по­ра­циј­ског ја­пи хе­до­ни­зма, са­мо су не­ке од на­ро­чи­то де­струк­тив­них ма­ни­фе­ста­ци­ја овог фе­но­ме­на ок­тро­и­са­ног кул­тур­ног тро­ва­ња спо­ља.

Под фир­мом ну­жне и не­из­бе­жне мо­дер­ни­за­ци­је и еман­ци­па­ци­је мла­дих од око­шта­ле тра­ди­ци­је и на­зад­ног на­ци­о­нал­ног осе­ћа­ња, из­вр­ше­но је не­за­пам­ће­но нео­ко­ло­ни­јал­но мен­тал­но по­ро­бља­ва­ње срп­ске омла­ди­не, ко­је за циљ има да ство­ри ар­ми­ју од­ро­ђе­них и оту­ђе­них по­да­ни­ка са те­шким ком­плек­сом ин­фе­ри­ор­но­сти, пу­ких и па­сив­них кон­зу­ме­на­та стра­не иде­о­ло­ги­је и брен­до­ва, ла­ких пле­но­ва за ма­ни­пу­ла­ци­ју и ин­стру­мен­та­ли­за­ци­ју, у скла­ду са по­тре­ба­ма и же­ља­ма иде­о­ло­га „свет­ске вла­сти”. Мла­ди су на­у­че­ни да идо­ло­по­кло­нич­ки гле­да­ју пре­ма све­му што до­ла­зи спо­ља, пре све­га из Аме­ри­ке и са За­па­да, а да исто­вре­ме­но раз­ви­ју од­бој­ност и га­ђе­ње пре­ма све­му што има пред­знак на­род­ног, на­ци­о­нал­ног или тра­ди­ци­о­нал­ног.

До­бар при­мер за то ко­ли­ко се да­ле­ко иде у ома­ло­ва­жа­ва­њу соп­стве­ног кул­тур­ног на­сле­ђа је­сте и по­да­так да се у град­ском слен­гу нај­ву­глар­ни­ја но­во­ком­по­но­ва­на фолк му­зи­ка (ко­ја за­пра­во има вр­ло ма­ло ве­зе са из­вор­но и ствар­но на­род­ним) на­зи­ва „ћи­ри­ли­цом”, чи­ме се по­јам на­ци­о­нал­ног пи­сма на­мер­но ста­вља у је­дан из­ра­зи­то пе­жо­ра­ти­ван, про­стач­ки кон­текст. Упо­ре­до са ти­ме, ко­ри­шће­ње и на­сил­но по­ср­бља­ва­ње стра­них ре­чи, пре­вас­ход­но ан­гли­ци­за­ма, оба­ве­зно уз из­ве­шта­чен, раз­ву­чен ак­це­нат, сма­тра се вр­хун­ским из­ра­зом на­пред­но­сти, пре­фи­ње­но­сти и ко­смо­по­ли­ти­зма. На тај на­чин му­зич­ки уку­си, ту­ђин­ски ма­ни­ри­зми у по­на­ша­њу, на­чин из­ра­жа­ва­ња и оде­ва­ња, по­ста­ју сво­је­вр­сне ло­зин­ке по­мо­ћу ко­јих се мла­ди пре­по­ру­чу­ју за члан­ство у мон­ди­ја­ли­стич­ком клу­бу ода­бра­них и по­вла­шће­них.

То у на­шој прак­си из­гле­да от­при­ли­ке ова­ко: Млад си, слу­шаш Р.Е.М. и слич­не аме­рич­ке бен­до­ве ги­тар­ске про­ве­ни­јен­ци­је, ре­дов­но по­се­ћу­јеш ФЕСТ, од­ра­стао си на тек­сто­ви­ма у Вре­ме­ну за­ба­ве, на­ту­цаш ту и та­мо ен­гле­ски и ма­ло си, за­хва­љу­ју­ћи сту­дент­ским екс­кур­зи­ја­ма, про­пу­то­вао по Евро­пи? Од­лич­но. Наш си чо­век, но­ви члан брат­ства на­пред­них. Још је­дан пра­во­вер­ни ма­ли пе­шак на гра­ђан­ском, евро­пеј­ском пу­ту Ср­би­је. Са­да ће ти би­ти про­сле­ђе­не ин­струк­ци­је о то­ме шта твој из­бор све под­ра­зу­ме­ва и шта све тре­ба да ми­слиш и ка­ко пре­ма че­му да се по­ста­виш.

 

ПО­Е­ТИ­КА ПРО­ВИН­ЦИ­ЈАЛ­НИХ ПРЕ­ПИ­СИ­ВА­ЧА

 

Из­ме­ђу оста­лог, твој из­бор ауто­мат­ски под­ра­зу­ме­ва и да ми­слиш да је Ми­ле про­тив тран­зи­ци­је нај­сме­шни­ја еми­си­ја у исто­ри­ји те­ле­ви­зи­је, да је Би­ља­на Ср­бља­но­вић наш нај­ве­ћи жи­ви драм­ски пи­сац, а да је Те­о­фил Пан­чић нај­ду­хо­ви­ти­ји, нај­згод­ни­ји и нај­лу­цид­ни­ји ко­лум­ни­ста с ове стра­не Дри­не ко­ји се не зо­ве Пе­ра Лу­ко­вић; са­мим тим, бес­по­го­вор­но при­хва­таш да је за рат на про­сто­ри­ма бив­ше СФРЈ пре­вас­ход­но кри­ва ве­ли­ко­срп­ска кон­кви­ста­дор­ска по­ли­ти­ка на че­лу са Ми­ло­ше­ви­ћем, као оли­че­њем зла, искре­но ве­ру­јеш да су Че­ди­не по­се­те ЦЗ-у и при­че о ушмр­ка­ва­њу зе­мун­ског ко­ка­и­на са­мо ле­га­ли­стич­ка из­ми­шљо­ти­на и сле­по си убе­ђен да ће нам сви­ма по­те­ћи мед и мле­ко ка­да нас ко­нач­но, кроз зад­њи улаз за по­слу­гу, пу­сте у Европ­ску уни­ју, због че­га, по сва­ку це­ну, тре­ба ис­пу­ња­ва­ти све по­ста­вље­не усло­ве и из­вр­ша­ва­ти за­да­те на­ло­ге, ма ко­ли­ко они по­ни­жа­ва­ју­ћи и ду­го­роч­но штет­ни по нас би­ли.

Осим по­ли­тич­ке дог­ме, члан­ство у клу­бу та­ко­ђе на­ла­же усва­ја­ње, на чи­сто фи­ло­зоф­ском ни­воу, ли­бе­рал-ка­пи­та­ли­стич­ког ма­те­ри­ја­ли­зма, мо­рал­ног ре­ла­ти­ви­зма и есте­ти­ке пост­мо­дер­не, ко­јом се уна­пред обе­сми­шља­ва сва­ки кре­а­тив­ни чин. Та­кво сле­по пот­чи­ња­ва­ње стра­ним кул­тур­ним ути­ца­ји­ма и њи­хо­во епи­гон­ско по­дра­жа­ва­ње ве­о­ма ло­ше се од­ра­жа­ва­ју не са­мо на мен­тал­но и ду­хов­но здра­вље омла­ди­не, већ и на ње­не ства­ра­лач­ке по­тен­ци­ја­ле. Не по­сто­ји ни ми­ни­мум на­по­ра да се на­мет­ну­ти стра­ни обра­сци фил­три­ра­ју кроз соп­стве­ни кри­тич­ки апа­рат, да се од­ме­ре и ин­тер­пре­ти­ра­ју, по по­тре­би пре­ра­де, кре­а­тив­но до­пу­не и ло­ка­ли­зу­ју, да им се на тај на­чин удах­не до­ма­ћи шмек, бо­ја и ори­ги­нал­ност на­шег под­не­бља. Све се сво­ди на про­сто пре­па­ки­ва­ње и не­ве­шту ими­та­ци­ју.

Та­кав при­ступ ства­ра де­ри­ва­тив­не ре­до­ве сит­них про­вин­циј­ских пре­пи­си­ва­ча и кло­ни­ра­них пла­ги­ја­то­ра ко­ји том ве­ли­ком, вр­лом све­ту, у ко­ји се ина­че то­ли­ко ку­ну и ко­јем на­вод­но стре­ме, не­ма­ју ни­шта аутен­тич­но и при­ма­мљи­во да по­ну­де у про­це­су кул­тур­не раз­ме­не. Оно­ме ко је чи­тао нар­ко шик про­зу Ир­ви­на Вел­ша шта ће не­му­шти и не­пи­сме­ни пан­кер Мар­ко Ви­дој­ко­вић? Да ли оно­ме ко је гле­дао ко­ме­ди­је бра­ће Фа­ре­ли тре­ба Дра­го­је­ви­ћев без­ду­шно аме­ри­ка­ни­зо­ва­ни на­ста­вак Ан­ђе­ла? Онај ко је бли­же упо­знат са ра­дом Ива Клај­на, Мар­се­ла Ди­ша­на и са фе­но­ме­ном поп ар­та не­ма раз­ло­га да по­се­ћу­је Му­зеј са­вре­ме­не умет­но­сти, ни­шта но­во та­мо не­ће ви­де­ти.

Уби­ја­ње кре­а­тив­но­сти, ду­ха, умет­но­сти, во­ље за про­дук­тив­ним и осми­шље­ним жи­во­том оста­вља мла­де у ста­њу без­и­деј­не апа­ти­је и уве­ре­њу да је је­ди­но ис­прав­но па­ра­зи­ти­ра­ти на стра­ним до­на­ци­ја­ма и ха­ла­пљи­во гу­та­ти сим­бо­ле за­пад­ног ма­те­ри­ја­ли­зма. Ова­кво ре­зо­но­ва­ње, по­ме­ша­но са кра­хом обра­зов­ног си­сте­ма и, у нај­бо­љем слу­ча­ју, рав­но­ду­шно­шћу и не­за­ин­те­ре­со­ва­но­шћу спрам соп­стве­не исто­ри­је, ве­ре и кул­ту­ре, про­из­во­ди по­ра­жа­ва­ју­ће по­сле­ди­це ко­је ће се ну­жно од­ра­зи­ти и на спо­соб­ност од­бра­не ви­тал­них на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са у бу­дућ­но­сти.

 

СВОЈ, А СВЕТ­СКИ

 

Ма­ло је оних ко­ји су спрем­ни да по­гле­да­ју исти­ни у очи и да при­зна­ју да ће лак­ше на­ћи сред­њо­школ­ца ко­ји зна све тех­нич­ке пер­фор­ман­се но­вог мо­де­ла BMW-а не­го сред­њо­школ­ца ко­ји до­бро по­зна­је до­га­ђа­је из жи­ти­ја Све­тог Са­ве. Или да ће огром­на ве­ћи­на мла­дих ака­дем­ских гра­ђа­на лак­ше на­бро­ја­ти свих шест глав­них ли­ко­ва аме­рич­ке ху­мо­ри­стич­ке се­ри­је При­ја­те­љи не­го ус­пе­ти да име­ну­је исти број срп­ских ма­на­сти­ра на Ко­со­ву. Сва­ка на­ци­о­нал­на стра­те­ги­ја ко­ја се ти­че ју­жне по­крај­не мо­ра узе­ти у об­зир ту не­при­јат­ну чи­ње­ни­цу, али и на­сто­ја­ти да је у нај­кра­ћем мо­гу­ћем ро­ку про­ме­ни.

На­рав­но, ни бе­жа­ње у дру­гу крај­ност ни­је спа­со­но­сно ре­ше­ње. За­тва­ра­ње ис­кљу­чи­во у ло­кал­но кул­тур­но ис­ку­ство, ин­си­сти­ра­ње на на­ци­о­нал­ној са­мо­до­вољ­но­сти и бан­до­гла­во иг­но­ри­са­ње и не­ги­ра­ње све­га што до­ла­зи спо­ља, из­бор је ко­ји та­ко­ђе во­ди у ску­че­ност и сле­пи­ло дру­ге вр­сте. Не сме­мо до­зво­ли­ти да од нас на­пра­ве та­о­це ра­ди­ка­ли­зо­ва­них по­ло­ва срп­ске по­ли­тич­ке сце­не ко­ји на­сто­је да све уву­ку у сво­је по­де­ле, не мо­ра­мо ве­чи­то ира­ци­о­нал­но лу­та­ти од јед­ног екс­тре­ма до дру­гог, од ксе­но­фо­би­је и ком­плет­ног аути­зма до по­ни­зне сер­вил­но­сти и идо­ла­три­је стра­ног фак­то­ра.

По­сто­ји и тре­ћи пут, сред­њи пут му­дро­сти и уме­ре­но­сти, по­треб­но је са­мо има­ти од­го­ва­ра­ју­ћу оп­ти­ку да се он уочи и хра­брост да се њи­ме сло­бод­но ко­ра­ча, без об­зи­ра на на­па­де и при­ти­ске са екс­трем­них кра­је­ва, јер они увек зах­те­ва­ју из­ја­шња­ва­ње и свр­ста­ва­ње. Да ли си са на­ма или про­тив нас? Је­си ли на­пред­ни Евро­пе­јац или за­ту­ца­ни Ср­бин? Ве­о­ма је осло­ба­ђа­ју­ће у ра­ној мла­до­сти про­зре­ти ова­кве ла­жне ди­ле­ме и на­мет­ну­те из­бо­ре, ве­о­ма је ко­ри­сно ра­но схва­ти­ти да је са­свим мо­гу­ће ићи у ко­рак са све­том, а оста­ти свој. Све ви­ше има мла­дих љу­ди код ко­јих са­зре­ва свест да је упра­во та­кав при­ступ нај­бо­љи. Та­ко­ђе, у истом сми­слу дра­го­це­на су и ис­ку­ства мла­дих по­врат­ни­ка из ино­стран­ства, ко­ји су ли­ше­ни свих илу­зи­ја о жи­во­ту на За­па­ду и о за­пад­њач­кој цивилизацији уоп­ште, али су исто­вре­ме­но опре­мље­ни зна­њи­ма и ве­шти­на­ма из обла­сти мо­дер­не кул­ту­ре жи­вље­ња ко­ја нам сви­ма мо­гу би­ти од ко­ри­сти.

Ни­је по­треб­но, а у крај­њем слу­ча­ју је и не­мо­гу­ће, за­тво­ри­ти се и изо­ло­ва­ти од упли­ва гло­бал­них кул­тур­них и пот­кул­тур­них еле­ме­на­та, ко­до­ва, трен­до­ва и мо­да у на­ше жи­во­те. Да­ле­ко је ра­ци­о­нал­ни­је и опле­ме­њу­ју­ће из­вр­ши­ти ну­жну естет­ску и етич­ку се­лек­ци­ју и он­да се по­тру­ди­ти да оно што нам од­го­ва­ра и што нам се до­па­да хар­мо­нич­но и склад­но ин­те­гри­ше­мо у соп­стве­ни уну­тра­шњи, ду­хов­ни про­стор. Оно што је на­ци­о­нал­но, на­род­но, тра­ди­ци­о­нал­но не мо­ра ну­жно би­ти у ко­ли­зи­ји са оним што је ин­тер­на­ци­о­нал­но, за­пад­но, мо­дер­но.

По­треб­но је са­мо на­ћи од­го­ва­ра­ју­ћу коп­чу и мо­дус ин­кор­по­ра­ци­је ту­ђег и гло­бал­ног у је­дан из­гра­ђен и ста­би­лан ре­фе­рент­ни и ко­ор­ди­нат­ни на­ци­о­нал­ни си­стем кул­ту­ре. Мо­гу­ће је у исто вре­ме би­ти и Ср­бин и Евро­пља­нин, шта­ви­ше по­зна­то је да истин­ски ко­смо­по­ли­ти­зам прет­по­ста­вља и осла­ња се на здра­во на­ци­о­нал­но осе­ћа­ње и иден­ти­тет. Са­мо ста­са­ва­ње та­квих ге­не­ра­ци­ја мла­дих љу­ди – са­вре­ме­них, ши­ро­ко обра­зо­ва­них, кул­ти­ви­са­них, са­мо­у­ве­ре­них, са­мо­све­сних, а опет са вр­ло чвр­стим и ду­бо­ким на­ци­о­нал­ним ко­ре­ни­ма – га­ран­ци­ја су срећ­не, ује­ди­ње­не и аутен­тич­но европ­ске Ср­би­је. <

 

(Јун 2006)

 

 

Коментари >>