Нација Online

• Претрага

Последња 3 броја

  • 18 - 20

  • 15 - 17

  • 11 - 14

Naslovna 18-20
Naslovna 15-17
Naslovna 11-14
Mедији у Србији у првој деценији XXI века?
 
Rastko

NSPM

Svetigora

Vitezovi

Dragos Kalajic

Arktogeja

Zenit

Geopolitika

Geopolitika

Сними ПДФШтампаПошаљи препоруку
Архива 2005-2006 > Култура - Призвања

 

„ЗАВЈЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ”, СТВАРНОСТ И (ИЛИ) МИТ

Светачка висина и инок смртни


Једанаест „Завјештања Стефана Немање” средином деведесетих потресло је Србију од исконских дубина до исконских висина. „Завјештања земље, крви, гробова и костију, неба и звијезда, језика, цркава, државе, власти, књиге и писма, пјесме и свирке, имена српских”. Тај глас прошао је кроз само срце опкољеног народа и још увек драматично одзвања у њему. Име писца мало је ко чуо – био је то глас самог Стефана Немање. И све се, опет, потврдило. Традиција је жива сакрална нит и сила духа која може проговорити у свакој епохи, кроз свакога од нас. То се непогрешиво препознаје, та једноставна и делотворна реч наједанпут распршује све натрухе времена, заблуде и изневеравања, има обновитељску моћ. А праве књиге одувек бирају своје писце

 

Пише: Радомир Милић

 

Сре­ди­ном де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шло­га ви­је­ка, Ср­би­јом се про­ши­ри­ла јед­на за­ни­мљи­ва при­ча. Не­ки срп­ски пје­сни­ци су – ка­же при­ча – по­сје­ти­ли Хи­лан­дар. У раз­го­во­ру са све­то­гор­ским мо­на­си­ма чу­ли су да је отац Си­ме­он (за­мо­на­ше­ни Сте­фан Не­ма­ња) сво­је по­сљед­ње зем­не да­не на Све­тој го­ри про­во­дио са сво­јим си­ном Раст­ком (бу­ду­ћим све­тим Са­вом). Чу­ли су и да је тих да­на отац си­ну го­во­рио у пе­ро сво­ја за­вје­шта­ња, за­вје­шта­ња ко­ја оста­вља и си­ну сво­ме и ро­ду сво­ме. Раст­ко је слу­шао оца и све па­жљи­во за­пи­си­вао...

Чув­ши да су ти за­пи­си са­чу­ва­ни и да се на­ла­зе упра­во ту, у хи­лан­дар­ској ри­зни­ци, ма­на­стир­ски го­сти су се на­је­жи­ли од уз­бу­ђе­ња. По­же­ље­ли су да их ви­де. Мо­на­си су за­пи­се за­вје­шта­ња Сте­фа­на Не­ма­ње из­ни­је­ли на ви­дје­ло, пје­сни­ци су их оду­ше­вље­но иш­чи­та­ли и пре­пи­са­ли. Те пре­пи­се су, као не­про­цје­њи­во бла­го, по­ни­је­ли са со­бом...

 

КЊИ­ГА КРОЗ ПИ­СЦА

 

За­вје­шта­ња Сте­фа­на Не­ма­ње кру­жи­ла су Бе­о­гра­дом, а по­том и ши­ром Ср­би­је – у по­чет­ку од ру­ке до ру­ке и од уста до уста, а ка­сни­је на све мо­гу­ће на­чи­не. Пред­ста­вља­ње мно­гих књи­га по­чи­ња­ло је или за­вр­ша­ва­ло ди­је­ло­ви­ма За­вје­шта­ња је­зи­ка или За­вје­шта­ња књи­ге и пи­сма. Вр­сни глум­ци, на­ро­чи­то Гој­ко Шан­тић и Љу­ба Та­дић, на­дах­ну­то су из­го­ва­ра­ли те ри­је­чи. За­вје­шта­ња су се, у об­ли­ку мо­но­дра­ме, мо­гла чу­ти на ва­ло­ви­ма Ра­дио Бе­о­гра­да. Сни­ма­не су ТВ еми­си­је, чи­та­ве се­ри­је еми­си­ја у ко­ји­ма су у ци­је­ло­сти чи­та­на сва За­вје­шта­ња, њих 11 (За­вје­шта­ња зе­мље, кр­ви, гро­бо­ва и ко­сти­ју, не­ба и зви­је­зда, је­зи­ка, цр­ка­ва, др­жа­ве, вла­сти, књи­ге и пи­сма, пје­сме и свир­ке, име­на срп­ских). Ин­тер­нет је омо­гу­ћио да се за­вјет­не ри­је­чи Сте­фа­на Не­ма­ње бр­зо пре­не­су ши­ром сви­је­та, а по­ја­ви­ло се и из­да­ње на CD-у...

До­бри­ца Ерић је, док је био уред­ник у Но­ли­ту, об­ја­вио „За­ве­шта­ње је­зи­ка” у об­ли­ку пер­га­мент­ног свит­ка, а по­ле­ђи­ну сва­ке об­ја­вље­не Но­ли­то­ве књи­ге тог вре­ме­на укра­сио је истим за­пи­сом (са пот­пи­сом: Из Хи­лан­дар­ске по­ве­ље). Љу­би­во­је Ршу­мо­вић, од­го­ва­ра­ју­ћи на но­ви­нар­ско пи­та­ње Ми­ло­ша Јеф­ти­ћа, по­звао се на Не­ма­њи­на За­вје­шта­ња, из­го­во­рио За­вје­шта­ње је­зи­ка у ци­је­ло­сти, „она­ко ка­ко га је Не­ма­ња из­ре­као Све­том Са­ви”, и за­кљу­чио: „Шта бих ја, инок смрт­ни, имао да до­дам овом све­тач­ком За­ве­шта­њу? Ово је про­роч­ка бе­се­да, ово би тре­ба­ло сви­ма на­ма, Ср­би­ма, пи­сци­ма по­себ­но, да бу­де за­кле­тва! Ни­сам на­и­шао у дру­гим је­зи­ци­ма на сли­чан ама­нет.”

Те­кла је го­ди­на за го­ди­ном... и Ср­би ши­ром сви­је­та су За­вје­шта­ња Сте­фа­на Не­ма­ње при­хва­та­ли као не­што сво­је, као не­што што им при­па­да, што је њи­ма и за њих на­пи­са­но, као истин­ско за­вје­шта­ње Не­ма­њи­но...

Свих тих го­ди­на у Бе­о­гра­ду је скром­но и ти­хо жи­вио је­дан чо­вјек ко­ји се књи­га­ма и је­зи­ком ба­вио чи­тав жи­вот. Свих тих го­ди­на у из­ло­зи­ма књи­жа­ра ста­ја­ла је јед­на књи­га на ко­јој је пи­са­ло: За­вје­шта­ња Сте­фа­на Не­ма­ње, Ми­ле Ме­дић. Ма­ло ко је обра­ћао па­жњу на пот­пи­са­но име. Ко га је и за­па­зио, нај­че­шће је по­ми­шљао да се ра­ди о при­ре­ђи­ва­чу Не­ма­њи­них за­вјет­них ри­је­чи. Мно­ги су, има­ју­ћи књи­гу у ру­ка­ма, успи­је­ва­ли про­на­ћи пот­пи­сни­ка да би га пи­та­ли ода­кле му пре­пис, ка­ко се мо­же до­ћи до из­вор­ни­ка, пред­ла­га­ли да се об­ја­ви и фо­то­тип­ско из­да­ње...

 

„ЗНАШ ЛИ ТИ ШТА СИ НА­ПИ­САО”

 

Ма­ло ко­ме је Ми­ле Ме­дић успи­је­вао об­ја­сни­ти да „из­вор­ни ру­ко­пис” не по­сто­ји, да Сте­фан Не­ма­ња ни­је за со­бом оста­вио За­вје­шта­ња, да је при­ча о пје­сни­ци­ма ко­ји су са Све­те го­ре до­ни­је­ли пре­пис из­ми­шље­на, да је За­вје­шта­ња Сте­фа­на Не­ма­ње на­пи­сао он сам, као аутор­ско књи­жев­но дје­ло. Да га је та­ко и об­ја­вио. Ука­зи­вао је на чи­ње­ни­цу да је књи­га од свог пр­вог из­да­ња ја­сно пот­пи­са­на, да је у ТВ еми­си­ја­ма ја­сно из­ре­че­но име ауто­ра, да је у не­ким еми­си­ја­ма и сам го­сто­вао и о то­ме го­во­рио... Уза­луд. Књи­га се, од са­мог по­чет­ка, оте­ла од сво­га твор­ца и за­по­че­ла свој вла­сти­ти, нео­бич­ни, са­мо­стал­ни жи­вот.

Љу­ди су се опи­ра­ли са­зна­њу да је оно што су већ при­хва­ти­ли као ста­ри Не­ма­њин за­вјет пи­сао њи­хов са­вре­ме­ник, чо­вјек ко­је­га мо­гу ви­дје­ти, сре­сти, до­дир­ну­ти, са ко­јим мо­гу не­по­сред­но раз­го­ва­ра­ти. Осје­ћа­ли су се чуд­но, као да им не­ка невидљива си­ла оти­ма не­што њи­хо­во, не­што што су већ при­хва­ти­ли као вла­сти­то пре­дач­ко на­сли­је­ђе. Су­шти­ну тог осје­ћа­ња ја­сно је ис­ка­зао До­бри­ца Ерић, на свој про­сто­ду­шан и искрен на­чин. Ка­да је са­знао пра­ву исти­ну, ре­као је Ме­ди­ћу: „Сва­ка те­би част, али ја та за­ве­шта­ња и да­ље до­жи­вља­вам пр­во као Не­ма­њи­на, па он­да као сво­ја вла­сти­та – ти мо­жеш тек на тре­ће ме­сто.”

Би­ло је и оних ко­ји су пи­сца оп­ту­жи­ва­ли за гру­би фал­си­фи­кат, за на­мјер­ну под­ва­лу чи­та­о­ци­ма, за под­ме­та­ње вла­сти­тих ри­је­чи Сте­фа­ну Не­ма­њи. Чи­ње­ни­ца да је Ми­ле Ме­дић пот­пи­сао сво­ју књи­гу и да је та­ко пот­пи­са­на об­ја­вљи­ва­на од са­мог по­чет­ка, од пр­вог из­да­ња, као да ни­шта ни­је зна­чи­ла.

Би­ло је и оних ко­ји су, са­знав­ши да је то аутор­ски рад, Ме­ди­ћу по­ста­вља­ли чу­ве­но пи­та­ње ко­је је До­сто­јев­ском по­ста­вио „стра­шни” Ви­са­ри­он Бје­лин­ски ка­да је Фјо­дор са стреп­њом до­шао код ње­га да га пи­та ни­је ли мо­жда про­чи­тао ње­гов ру­ко­пис: „Зна­те ли Ви шта сте на­пи­са­ли?”

За­и­ста, шта је то Ми­ле Ме­дић на­пи­сао? На­пи­сао је књи­гу ко­ја ни­је до­би­ла ни јед­ну је­ди­ну зва­нич­ну на­гра­ду (не­ке дру­ге ње­го­ве књи­ге је­су). На­пи­сао је књи­гу на чи­је су се ди­је­ло­ве чла­но­ви и пред­сјед­ни­ци ра­зних књи­жев­них жи­ри­ја ра­до и че­сто по­зи­ва­ли у мно­гим при­ли­ка­ма, ко­је су хва­ли­ли... све док ни­су са­зна­ли да је пи­сац жив и да је ту, ме­ђу њи­ма. На­пи­сао је књи­гу та­ко да су ри­је­чи ко­је у њој из­го­ва­ра Сте­фан Не­ма­ња ма­сов­но при­хва­ће­не као из­вор­не, ста­ре осам сто­ти­на го­ди­на. На­пи­сао је књи­гу око ко­је се, од са­мог по­чет­ка, ис­пре­ла ле­ген­да... На­пи­сао је књи­гу ко­јој је при­па­ла нај­ве­ћа мо­гу­ћа на­гра­да – мно­го­број­ни чи­та­о­ци је ра­до чи­та­ју, пре­при­ча­ва­ју, пам­те и чу­ва­ју. На­пи­сао је књи­гу ко­ја жи­ви свој са­мо­стал­ни, чу­де­сни, не­пред­ви­дљи­ви жи­вот још за жи­во­та пи­сца. Ма­ло ли је? <

 

(Јун 2006)

 

Упам­ти, че­до мо­је ми­ло


Чу­вај­те, че­до мо­је ми­ло, је­зик као зе­мљу. Ри­јеч се мо­же из­гу­би­ти као град, као зе­мља, као ду­ша. А шта је на­род из­гу­би ли је­зик, зе­мљу, ду­шу?

Не узи­мај­те ту­ђу ри­јеч у сво­ја уста. Узмеш ли ту­ђу ри­јеч, знај да је ни­си осво­јио, не­го си се­бе по­ту­ђио. Бо­ље ти је из­гу­би­ти нај­ве­ћи и нај­твр­ђи град сво­је зе­мље, не­го нај­ма­њу и нај­не­знат­ни­ју ри­јеч сво­га је­зи­ка.

Зе­мље и др­жа­ве не осва­ја­ју се са­мо ма­че­ви­ма, не­го и је­зи­ци­ма. Знај да те је не­при­ја­тељ оно­ли­ко осво­јио и по­ко­рио ко­ли­ко ти је ри­је­чи потро и сво­јих по­ту­рио.

На­род ко­ји из­гу­би сво­је ри­је­чи пре­ста­је би­ти на­род.

По­сто­ји, че­до мо­је, бо­лест ко­ја на­па­да је­зик као за­ра­за ти­је­ло. Пам­тим ја та­кве за­ра­зе и мо­ри­је је­зи­ка. Би­ва то нај­че­шће на ру­бо­ви­ма на­ро­да, на до­ди­ри­ма јед­ног на­ро­да са дру­гим, та­мо гдје се је­зик јед­ног на­ро­да та­ре о је­зик дру­гог на­ро­да.

Два на­ро­да, ми­ло мо­је, мо­гу се би­ти и мо­гу ми­ри­ти. Два је­зи­ка ни­ка­да се по­ми­ри­ти не мо­гу. Два на­ро­да мо­гу жи­вје­ти у нај­ве­ћем ми­ру и љу­ба­ви, али њи­хо­ви је­зи­ци мо­гу са­мо ра­то­ва­ти. Кад год се два је­зи­ка су­срет­ну и из­ми­је­ша­ју, они су као дви­је вој­ске у би­ци на жи­вот и смрт. Док се год у тој би­ци чу­ју и је­дан и дру­ги је­зик, бор­ба је рав­но­прав­на, кад по­чи­ње да се бо­ље и ви­ше чу­је је­дан од њих, тај ће пре­вла­да­ти. Нај­по­сли­је се чу­је са­мо је­дан. Бит­ка је за­вр­ше­на. Не­стао је је­дан је­зик, не­стао је је­дан на­род.

Знај, че­до мо­је, да та бит­ка из­ме­ђу је­зи­ка не тра­је дан-два, као бит­ка ме­ђу вој­ска­ма, ни­ти го­ди­ну-дви­је, као рат ме­ђу на­ро­ди­ма, не­го ви­јек или два, а то је за је­зик исто та­ко ма­ла мје­ра вре­ме­на као за чо­вје­ка трен или два. За­то је, че­до мо­је, бо­ље из­гу­би­ти све бит­ке и ра­то­ве, не­го из­гу­би­ти је­зик. По­сли­је из­гу­бље­ног је­зи­ка не­ма на­ро­да. (...)

Је­зик је, че­до мо­је, твр­ђи од сва­ког бе­де­ма. Ка­да ти не­при­ја­тељ про­ва­ли све бе­де­ме и твр­ђа­ве, ти не оча­ја­вај, не­го гле­дај и слу­шај шта је са је­зи­ком. Ако је је­зик остао не­дир­нут, не бој се. По­ша­љи ухо­де и тр­гов­це не­ка ду­бо­ко за­ђу по се­ли­ма и гра­до­ви­ма и не­ка слу­ша­ју. Та­мо гдје од­зва­ња на­ша ри­јеч, гдје се још гла­го­ља и гдје се још, као ста­ри злат­ник, обр­ће на­ша ри­јеч, знај, че­до мо­је, да је то још на­ша др­жа­ва без об­зи­ра ко у њој вла­да. Ца­ре­ви се смје­њу­ју, др­жа­ве про­па­да­ју, а је­зик и на­род су ти ко­ји оста­ју, па ће се та­ко осво­је­ни дио зе­мље и на­ро­да опет кад-тад вра­ти­ти сво­јој је­зич­кој ма­ти­ци и сво­ме ма­тич­ном на­ро­ду. (...) <

 

(Из За­вје­шта­ња је­зи­ка Ми­ла Ме­ди­ћа)

 

 

Коментари >>
 
Nacija

Светлосна упоришта Драгоша Калајића

Број 18-20

Број 15-17

Број 11-14

Архива 2005-2006


Нација Online :ПочетнаАрхива 2005-2006РубрикеКултураПризвања Светачка висина и инок смртни