![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Месечник |
ФРАГМЕНТИ О СМИСЛУ Одласци и наде Пише: Бранислав Матић
„Оно што нас не убија чини нас јачим. Оно што нас убија чини нас страшно јаким.” Ова мисао лебди над нама у данима када су, између два броја „НАЦИЈЕ”, заувек отишла два незамењива пријатеља: Драгош и Велимир. Постоје људи за које тек кад оду схватимо колико су били велики, колико су нам значили. Њихову улогу меримо немилосрдном празнином која је иза њих, овде, остала. Постоје људи за које то знамо одмах, већ након првог сусрета. Велимир је био као ови први, Драгош као други. Мир њиховим душама.
С КРАЈА, КАО КРАЈИНА
Десет година после. Лутајућа земља која се преселила из географије у историју, из простора у време, из извештаја у молитву. Крв каже: привремено. Уосталом, зар све на овом свету није привремено? Зар сви ми нисмо само у пролазу ка свом небеском завичају? Зар све ово није само борба за место које нам тамо припада, борба која се, као и свака, може изгубити? Разум, пак, тај досадни рачунџија, ћути. Не изјашњава се. Веран је себи, не брза. Држи све карте у игри, јер је тако разумније. Дружи се с нашим страховима и малодушностима, прија му флертовање са конформизмом, предвидљивошћу, просеком. Он њих оправдава, они њега хране. Али довољна је само једна велика утакмица, једна велика победа која је више од спорта, попут оне недавне полуфиналне у Торонту, да и разум скине шешир пред заигралим срцем и наклони се. Тада и разум и срце, измирени, знају: све карте су још у игри. Ово је маратонска трка, важно је остати у седлу. Није случајно Ортега и Гасет доказивао да је спорт последња оаза древног ратничког духа у модерној нихилистичкој пустињи, у „универзалној држави коју диктирају милијарде људи-мрава”. Последња одбрана Човека пред наоружаним индустријалцима, пред опсенарским трговачким Големом чија сенка прети да ће прогутати свет. Од Видовдана до летње Свете Петке, Крајина се сабирала по Србији. Свако је могао видети: та земља још има име, судбину, говор, појмовник, стас, боју очију, домаћа вина од сачуваних чокота, зачине, песму, тугу која је облик наде, бол који је знак да смо живи. А то је довољно за чекање.
ПОБЕДА НАД ПОБЕДОМ
Право јеванђеоско православље је неуништиво. Непобедиво, јер оно само је победа. Не може се са њим обрачунати а да се фатално не пресуди самом себи, занавек. Схватили су то, пре или касније, овде или на другој обали, и лоши тумачи „старих богова”, и Рим и Стамбол и Беч, и највиши протагонисти историје изневеравања, и изумитељи апаратизованог хришћанства, са његовим тарифним системом и откупом грехова помоћу кредитне картице. То најспорије схватају малецни кнежеви овога света, или се најтеже с тим мире, тужни сатрапи каквих је пуно сметлиште историје. Добили смо два свежа доказа за ту прастару истину. Заточење и скрнављење архиепископа охридског и митрополита скопског Јована Шестог (Вранишковског), те најаву насилног уклањања Цркве Свете Тројице на врху планине Румије, изнад Бара.
УДАВ И ЗЕЦ
Знате ли поучну причу о удаву и зецу? Занимљиво је ослушнути је још једном, имајући на уму и живот и политику. У затвореној просторији нађу се удав и зец. Удав лежи на средини, не мрда, ћути. Гледа. Зец, препознајући опасност својим зечјим срцем, почиње да бежи у круг. Крајичком ока види: удав се не помера. Зец трчи још брже. Све исто. Трчи још брже. Најбрже. Круг се скраћује, слике се комешају и магле. Зец, најзад, пада од изнемоглости. А удав, цап, прогута га. Испричао ми је својевремено ову причу један српски писац, тврдећи да је Коштуница удав, а Ђинђић зец. Данас, после свега, не верујем да је тако. Али и сад видим мноштво растрчалих зечева. Замишљам, понекад, да је Србија као тај удав. Ко ће онда, једном, бити зец? <
(Август 2005)
Захвалност
Велики број читалаца из земље и расејања јавио нам се након изласка првог (пилот) броја, исказујући своју подршку, охрабрења и савете. Будући да нисмо у могућности брзо свакоме понаособ да се захвалимо, чинимо то на овај начин. Свима, на свему. Наша снага су наши читаоци.
|