Штампа
Архива 2005-2006 > Месечник

 

ФРАГ­МЕН­ТИ О СМИ­СЛУ

Од­ла­сци и на­де


Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

 

„Оно што нас не уби­ја чи­ни нас ја­чим. Оно што нас уби­ја чи­ни нас стра­шно ја­ким.”

Ова ми­сао леб­ди над на­ма у да­ни­ма ка­да су, из­ме­ђу два бро­ја „НА­ЦИ­ЈЕ”, за­у­век оти­шла два не­за­ме­њи­ва при­ја­те­ља: Дра­гош и Ве­ли­мир.

По­сто­је љу­ди за ко­је тек кад оду схва­ти­мо ко­ли­ко су би­ли ве­ли­ки, ко­ли­ко су нам зна­чи­ли. Њи­хо­ву уло­гу ме­ри­мо не­ми­ло­срд­ном пра­зни­ном ко­ја је иза њих, ов­де, оста­ла. По­сто­је љу­ди за ко­је то зна­мо од­мах, већ на­кон пр­вог су­сре­та. Ве­ли­мир је био као ови пр­ви, Дра­гош као дру­ги.

Мир њи­хо­вим ду­ша­ма.

 

С КРА­ЈА, КАО КРА­ЈИ­НА

 

Де­сет го­ди­на по­сле. Лу­та­ју­ћа зе­мља ко­ја се пре­се­ли­ла из ге­о­гра­фи­је у исто­ри­ју, из про­сто­ра у вре­ме, из из­ве­шта­ја у мо­ли­тву. Крв ка­же: при­вре­ме­но. Уоста­лом, зар све на овом све­ту ни­је при­вре­ме­но? Зар сви ми ни­смо са­мо у про­ла­зу ка свом не­бе­ском за­ви­ча­ју? Зар све ово ни­је са­мо бор­ба за ме­сто ко­је нам та­мо при­па­да, бор­ба ко­ја се, као и сва­ка, мо­же из­гу­би­ти? Ра­зум, пак, тај до­сад­ни ра­чун­џи­ја, ћу­ти. Не из­ја­шња­ва се. Ве­ран је се­би, не бр­за. Др­жи све кар­те у игри, јер је та­ко ра­зум­ни­је. Дру­жи се с на­шим стра­хо­ви­ма и ма­ло­ду­шно­сти­ма, при­ја му флер­то­ва­ње са кон­фор­ми­змом, пред­ви­дљи­во­шћу, про­се­ком. Он њих оправ­да­ва, они ње­га хра­не. Али до­вољ­на је са­мо јед­на ве­ли­ка утак­ми­ца, јед­на ве­ли­ка по­бе­да ко­ја је ви­ше од спор­та, по­пут оне не­дав­не по­лу­фи­нал­не у То­рон­ту, да и ра­зум ски­не ше­шир пред за­и­гра­лим ср­цем и на­кло­ни се. Та­да и ра­зум и ср­це, из­ми­ре­ни, зна­ју: све кар­те су још у игри. Ово је ма­ра­тон­ска тр­ка, ва­жно је оста­ти у се­длу. Ни­је слу­чај­но Ор­те­га и Га­сет до­ка­зи­вао да је спо­рт по­след­ња оаза древ­ног рат­нич­ког ду­ха у мо­дер­ној ни­хи­ли­стич­кој пу­сти­њи, у „уни­вер­зал­ној др­жа­ви ко­ју дик­ти­ра­ју ми­ли­јар­де љу­ди-мра­ва”. По­след­ња од­бра­на Чо­ве­ка пред на­о­ру­жа­ним ин­ду­стри­јал­ци­ма, пред оп­се­нар­ским тр­го­вач­ким Го­ле­мом чи­ја сен­ка пре­ти да ће про­гу­та­ти свет.

Од Ви­дов­да­на до лет­ње Све­те Пет­ке, Кра­ји­на се са­би­ра­ла по Ср­би­ји.

Сва­ко је мо­гао ви­де­ти: та зе­мља још има име, суд­би­ну, го­вор, пој­мов­ник, стас, бо­ју очи­ју, до­ма­ћа ви­на од са­чу­ва­них чо­ко­та, за­чи­не, пе­сму, ту­гу ко­ја је об­лик на­де, бол ко­ји је знак да смо жи­ви. А то је до­вољ­но за че­ка­ње.

 

ПО­БЕ­ДА НАД ПО­БЕ­ДОМ

 

Пра­во је­ван­ђе­о­ско пра­во­сла­вље је не­у­ни­шти­во. Не­по­бе­ди­во, јер оно са­мо је по­бе­да. Не мо­же се са њим об­ра­чу­на­ти а да се фа­тал­но не пре­су­ди са­мом се­би, за­на­век. Схва­ти­ли су то, пре или ка­сни­је, ов­де или на дру­гој оба­ли, и ло­ши ту­ма­чи „ста­рих бо­го­ва”, и Рим и Стам­бол и Беч, и нај­ви­ши про­та­го­ни­сти исто­ри­је из­не­ве­ра­ва­ња, и из­у­ми­те­љи апа­ра­ти­зо­ва­ног хри­шћан­ства, са ње­го­вим та­риф­ним си­сте­мом и от­ку­пом гре­хо­ва по­мо­ћу кре­дит­не кар­ти­це.

То нај­спо­ри­је схва­та­ју ма­лец­ни кне­же­ви ово­га све­та, или се нај­те­же с тим ми­ре, ту­жни са­тра­пи ка­квих је пу­но сме­тли­ште исто­ри­је. До­би­ли смо два све­жа до­ка­за за ту пра­ста­ру исти­ну. За­то­че­ње и скр­на­вље­ње ар­хи­е­пи­ско­па охрид­ског и ми­тро­по­ли­та скоп­ског Јо­ва­на Ше­стог (Вра­ни­шков­ског), те на­ја­ву на­сил­ног укла­ња­ња Цр­кве Све­те Тро­ји­це на вр­ху пла­ни­не Ру­ми­је, из­над Ба­ра.

 

УДАВ И ЗЕЦ

 

Зна­те ли поуч­ну при­чу о уда­ву и зе­цу? За­ни­мљи­во је ослу­шну­ти је још јед­ном, има­ју­ћи на уму и жи­вот и по­ли­ти­ку.

У за­тво­ре­ној про­сто­ри­ји на­ђу се удав и зец. Удав ле­жи на сре­ди­ни, не мр­да, ћу­ти. Гле­да. Зец, пре­по­зна­ју­ћи опа­сност сво­јим зеч­јим ср­цем, по­чи­ње да бе­жи у круг. Кра­јич­ком ока ви­ди: удав се не по­ме­ра. Зец тр­чи још бр­же. Све исто. Тр­чи још бр­же. Нај­бр­же. Круг се скра­ћу­је, сли­ке се ко­ме­ша­ју и ма­гле. Зец, нај­зад, па­да од из­не­мо­гло­сти. А удав, цап, про­гу­та га.

Ис­при­чао ми је сво­је­вре­ме­но ову при­чу је­дан срп­ски пи­сац, твр­де­ћи да је Ко­шту­ни­ца удав, а Ђин­ђић зец. Да­нас, по­сле све­га, не ве­ру­јем да је та­ко. Али и сад ви­дим мно­штво рас­тр­ча­лих зе­че­ва. За­ми­шљам, по­не­кад, да је Ср­би­ја као тај удав. Ко ће он­да, јед­ном, би­ти зец? <

 

(Август 2005)

 

За­хвал­ност

 

Ве­ли­ки број чи­та­ла­ца из зе­мље и ра­се­ја­ња ја­вио нам се на­кон из­ла­ска пр­вог (пи­лот) бро­ја, ис­ка­зу­ју­ћи сво­ју по­др­шку, охра­бре­ња и са­ве­те. Бу­ду­ћи да ни­смо у мо­гућ­но­сти бр­зо сва­ко­ме по­на­о­соб да се за­хва­ли­мо, чи­ни­мо то на овај на­чин. Сви­ма, на све­му.

На­ша сна­га су на­ши чи­та­о­ци.


 

Коментари >>