КРАЈ ЛЕТА

Повратак у реалност

Пише: Бранислав Матић

„Све што је учи­ње­но тре­ба да бу­де спа­се­но оним што сле­ди.”

Ре­че­ни­ца То­ма­са Ма­на пра­ти нас док се са сво­јих од­мо­ра и из бек­ста­ва ла­га­но вра­ћа­мо у ре­ал­ност соп­стве­них жи­во­та. Ма где и ка­ко да смо про­ве­ли ње­гов прет­ход­ни део, и ма ко­ли­ко нам је гу­бер дуг, крај ле­та увек је у из­ве­сном сми­слу по­вра­так у ре­ал­ност, вр­ста отре­жње­ња.

Већ де­це­ни­ју и ку­сур имам го­то­во страх од ле­та. Нај­у­жа­сни­је ства­ри по­ли­ти­ча­ри и њи­хо­ви го­спо­да­ри из сен­ке чи­ни­ли су нам баш у то до­ба го­ди­не, кад се раз­о­де­не­мо и из­ме­сти­мо из сво­јих сва­ко­дне­ви­ца, ра­спе­мо из сво­јих ма­лих и ве­ли­ких упо­риш­та. Баш та­да, усред ле­та, Ср­би­ја је, на Дри­ни, Ср­би­ма за­ве­ла бло­ка­ду, та­да је из­ру­че­на Кра­ји­на, рас­ко­ма­да­на тре­ћи­на Срп­ске, пред но­ге сул­та­ни­ма опет од­не­те гла­ве до­ско­раш­њих во­ждо­ва, из­гла­са­ни су не­ки од нај­го­рих за­ко­на у на­шој но­ви­јој по­ли­тич­кој исто­ри­ји, без ис­па­ље­ног мет­ка рас­ту­ре­на нам јед­на и уки­ну­та дру­га вој­ска.

Кад се ми вра­ти­мо и са­бе­ре­мо, пре­о­ста­је нам са­мо да се оду­зме­мо. Про­шао воз.

ЗЕ­ЛЕ­НА ЧО­ЈА СЦГ

Смр­зли смо се овог ле­та схва­тив­ши да су баш усред лет­ње се­зо­не за­хук­та­ни про­це­си „при­ва­ти­за­ци­је” Нафт­не ин­ду­стри­је Ср­би­је и огром­не вој­не имо­ви­не. Пи­та­ње ко ће му­дро упра­вља­ти тим „про­це­сом” – о ми­ли­јар­да­ма до­ла­ра је реч – иза­зва­ло је та­кав ко­ви­тлац  да су се ми­ни­стри од­бра­не и фи­нан­си­ја, обо­ји­ца из Гру­пе 17 (Плус још не­ко­ли­ко), ме­ђу­соб­но јав­но су­ко­би­ли на крв и нож, теш­ко се оп­ту­жу­ју­ћи за ства­ри о ко­ји­ма чак и ра­ди­ка­ли ћу­те. И сви око­ло по­сег­ну­ли су за ја­ким ре­чи­ма и пра­зним пуш­ка­ма, тим страш­ним оруж­јем ко­јег се пла­ше дво­ји­ца.

„Ма­ла ба­ра, смеш­ни кро­ко­ди­ли.” „До­сад­ност по­ли­ти­ке у про­тек­то­ра­ти­ма.” „Сви су већ умо­р­ни од ла­жи и га­ла­ме, ни­ко их не слу­ша.”

Али, не бр­зај­те! Не рас­пра­вљај­те о пра­ши­ни ко­ја вам је ба­че­на у очи. Пре­ма про­це­на­ма упу­ће­них, реч је о нов­цу ко­јим би се мо­гло ис­пла­ти­ти ско­ро 80 од­сто глав­ни­це спољ­њег ду­га зе­мље! То­ли­ко се овог ле­та за­вр­те­ло на зе­ле­ној чо­ји Ср­би­је и Мон­те­не­гра. Ве­ли­ка пар­ти­ја у ко­јој се пра­ви­ла увек из­но­ва ус­по­ста­вља­ју.

Да би се та зо­на су­мра­ка „дру­ге аку­му­ла­ци­је ка­пи­та­ла” у Ср­би­ји при­кри­ла, да би се пре­ћу­та­ло оно што је у све­му то­ме за­пра­во ва­жно, увек се отва­ра општа це­ло­му­дре­на бр­бља­о­ни­ца. Гра­фи­ко­ни, сон­да­же, трен­до­ви, узо­р­ци, на­мрш­те­ни увод­ни­ци, да­ле­ко­се­жна каш­љу­ца­ња, „стра­теш­ке про­це­не” из ко­јих ви­ре бр­ко­ви на­ру­чи­о­ца, а све већ, до у де­таљ, уна­пред зна­мо. Да ни­је оних два-три се­ри­о­зна ча­со­пи­са, по­пут Но­ве срп­ске по­ли­тич­ке ми­сли, ов­даш­ња ин­те­лек­ту­ал­на кла­са, на­ро­чи­то „по­ли­тич­ка ин­те­ли­ген­ци­ја”, оста­ви­ла би о се­би бед­на све­до­чан­ства за бу­дућ­ност. Али ти­ра­жи та­квих ча­со­пи­са су не­до­вољ­ни, њи­хо­ва зна­чај­на окре­ну­тост ка те­о­риј­ском сма­њу­је им ме­диј­ску про­дор­ност, и ко­рум­пи­ра­на по­ли­тич­ка кла­са – об­ли­ко­ва­на као ме­ша­ви­на ган­га, ло­би­ја и ло­же – не бо­ји их се.

У СЛА­ВУ ТА­БЛО­И­ДА

И ту се отва­ра је­дан са­мо на­из­глед па­ра­док­са­лан фе­но­мен. Пр­ву ли­ни­ју ствар­не од­бра­не на­ро­да, од­бра­не оног ма­лог бес­по­моћ­ног чо­ве­ка ко­ји све ре­ђе ди­же по­глед са вр­хо­ва сво­јих по­ха­ба­них ци­пе­ла, пре­у­зи­ма­ју и др­же та­бло­и­ди! Сво­јим по­јед­но­ста­вље­њем, сво­јим че­сто бру­тал­ним то­ном, сво­јим уда­ра­њем ме­ђу ро­го­ве, за­нат­ски до­бри по­ли­тич­ки та­бло­и­ди – има их та­ко­ђе два-три – па­ле све­тло у со­би усред ор­ги­је, рас­пр­шу­ју ма­гле ли­вре­ји­са­них порт­па­ро­ла, „по­ли­тич­ких ана­ли­ти­ча­ра” и „еко­ном­ских екс­пе­ра­та”. Не оба­зи­ру­ћи се мно­го на бон­тон, на то где се на­ла­зи гра­ни­ца до­бр­ог уку­са, на ли­це­мер­но вриш­та­ње ка­ко је то не­при­стој­но, та­бло­и­ди у око 150.000 при­ме­ра­ка сва­ко­днев­но пи­та­ју: „Ода­кле ти па­ре за ку­ћу од три ми­ли­о­на евра, а пре две го­ди­не при­ја­вио си имо­ви­ну од 20.000?” „Ко је омо­гу­ћио Хр­ва­ти­ма да буд­заш­то по­ку­пу­ју то­ли­ке фир­ме и то­ли­ку зе­мљу у Ср­би­ји?” „Чи­јим па­ра­ма је за­пра­во ку­пљен ‘Књаз Ми­лош’?” „ Шта је са 12 ми­ли­јар­ди до­ла­ра за ко­је сте твр­ди­ли да су из­не­те из зе­мље и да зна­те где су?” „Ка­ко је осам по­ро­ди­ца ста­ви­ло под кон­тро­лу це­лу Ср­би­ју?”

Ни­је Јин­гер слу­чај­но ре­као: „Бо­ље је би­ти раз­бој­ник не­го бур­жуј!” Са ста­но­виш­та ме­диј­ско-по­ли­тич­ке тех­но­ло­ги­је, по­став­ка та­бло­и­да де­лу­је хра­бро и про­миш­ље­но. „Не игра­мо у бе­лим ру­ка­ви­ца­ма са ско­то­ви­ма ко­ји кр­ља­ју ђо­но­ви­ма и на­це­ре­ни оти­ма­ју од на­ше још не­ро­ђе­не де­це! Кр­ља­мо и ми!” об­јаш­ња­ва ми опе­ра­тив­ни уред­ник нај­ти­ра­жни­јег по­ли­тич­ког та­бло­и­да у Ср­би­ји. „По­сред­но, ми рас­крин­ка­ва­мо чак и оне ко­ји ми­сле да нас кон­тро­ли­шу, чак и оне ко­ји су уве­ре­ни да смо ин­стру­мент у њи­хо­вим ру­ка­ма. За­то нас на­род во­ли, а не­сој ко­ји је за­ја­хао Ср­би­ју зно­ји се при по­ми­сли да би мо­гао до­ћи на наш тапет!”

Од њих то­ли­ко. Ма­ло ли је? <

(Септембар 2005)