![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Месечник |
УЗ НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА 2005: ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ХАРОЛД ПИНТЕР Етика лежерног садизма
Ив-Ен Прентис написала је Рат једне жене, моћну и веома важну књигу о НАТО бомбардовању Србије 1999. Ево само једног одломка: „Мала старица је изгледала као да има три ока. Кад би се боље загледало, видело се да је то рана од шрапнела који је пробушио њено чело и убио је. Једна њена ципела је спала са ноге, а ротквице које је управо купила на пијаци лежале су у локвама крви поред њене испружене руке. У почетку се чинило да су мртви као камуфлирани међу рушевинама, нестали између поцепаног дрвећа и сломљених стакала, али када бисте почели да их примећујете наједанпут бисте схватили да су тела посвуда. Нека мало склоњена у страну, прекривена столњацима и ћебадима, друга просто тамо где су пала, онако како их је смрт пресекла у кораку, у даху. Тешко је било пронаћи бар делић зида, дрвета, кола или самих људи који није био избушен шрапнелима. И куће које су пре неколико сати биле лепе, с љупким дрвеним оградама и прозорима пуним саксија са процветалим цвећем, сада су биле изрешетане, препуне ожиљака од шрапнела. Удовице у црнини су се наслањале на баштенске капије, јецајући у марамице, чудом преживеле, док су њихови суседи лежали мртви у срчи и шуту, под раскомаданим дрвећем, запаљеним колима и згужваним бициклима. Крај многих мртвих још увек су лежале кесе, из којих су се расули воће, јаја, поврће, везе зелениша са пијаце. Али сада то више нема ко појести.”
РУШЕВИНЕ ЕВРОПСКЕ САВЕСТИ
„Био је то петак, 7. мај 1999. године, у граду Нишу на југу Србије. НАТО је направио још једну своју ,грешку’. Наводно, уместо да погоде једну војну зграду близу аеродрома, удаљеног око три миље, бомбардери су истоварили свој смртоносни терет у сплет споредних улица близу центра града. Најмање тридесет троје људи је погинуло, а много њих је задобило такве повреде да жале што су преживели. Шаке, стопала и руке размрскани или потпуно одсечени, стомаци и груди отворени крхотинама летећег метала. Ово није било ,обично’ гранатирање, ако уопште постоји тако нешто. Ова област је погођена касетним бомбама, направама намењеним да приликом експлозије изазову смртоносно распршивање усијаних металних фрагмената на великом простору. Југословенска влада је оптужила Алијансу да је користила ово забрањено оружје и у другим нападима у којима су настрадали цивили, али су се на Западу овоме углавном презриво смејали.” Бомбардовање Ниша није било никаква „грешка”. Генерал Весли Кларк је изјавио, када је почело НАТО бомбардовање Србије: „Ми ћемо систематски и прогресивно нападати, ометати, деградирати, рушити и коначно – осим уколико председник Милошевић не пристане на захтеве међународне заједнице – уништити његове снаге, њихове објекте и подршку.” Милошевићеве „снаге”, као што знамо, укључивале су телевизијске станице, школе, болнице, породилишта, позоришта, старачке домове, путничке возове – и пијацу у Нишу. У ствари, суштинска карактеристика НАТО политике била је да терорише цивилно становништво.
УЈЕДИ ПОДИВЉАЛЕ ПУДЛИЦЕ
Замолио бих вас да упоредите ове слике пијаце у Нишу и фотографије Тонија Блера са његовом новорођеном бебом које су недавно биле на свим насловним страницама. Какав диван отац и каква лепа беба! Већина читалаца не би повезала овог поносног оца са човеком који је расуо касетне бомбе и лансирао ракете са осиромашеним уранијумом на Србију. Као што знамо на основу страшних последица коришћења осиромашеног уранијума у Ираку још 1991, у Србији ће у блиској будућности бити беба које неће изгледати баш тако лепо као мали Лео Блер. Али слике те српске деце неће доспети у новине. Када је подметнута бомба експлодирала у улици Олд Коумптон, господин Блер је то назвао варварским чином. Када су касетне бомбе експлодирале по српским пијацама и разносиле дечја тела, говорили су нам да је то учињено у име „цивилизације”, а против „варваризма”. САД су биле одлучне у томе да воде рат против Србије из једног јединог разлога – да поново, на дуги рок, овере своју доминацију у Европи. И, потпуно је јасно, неће се на томе зауставити. Показујући свој презир према Уједињеним нацијама и међународном праву, према истини и стварној етици, САД су утрле пут за још „моралне запрепашћености”, још „хуманитарних интервенција”, још демонстрација њихове тоталне индиферентности према судбини огромног броја људи, још лажи, још срања, још лежерног садизма, још уништавања. Једина реална и истинска претња светском миру јесу САД. А влада Велике Британије следи ово с еланом који нормалним људима може бити само одвратан. Британија је и даље америчка пудлица, али сада је то једна зла и подивљала пудлица. Суочени смо са бруталном, немилосрдном и злоћудном машинеријом. Ова машинерија се мора препознати онаквом каква је и мора јој се пружити отпор. <
(Октобар 2005)
|