УЗ НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА 2005: ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ХАРОЛД ПИНТЕР

Етика лежерног садизма

Ив-Ен Прен­тис  на­пи­са­ла је Рат јед­не же­не, моћ­ну и ве­о­ма ва­жну књи­гу о НА­ТО бом­бар­до­ва­њу Ср­би­је 1999. Ево са­мо јед­ног од­лом­ка:

„Ма­ла ста­ри­ца је из­гле­да­ла као да има три ока. Кад би се бо­ље за­гле­дало, ви­де­ло се да је то рана од шрап­не­ла ко­ји је про­бу­шио ње­но че­ло и убио је. Јед­на ње­на ци­пе­ла је спа­ла са но­ге, а рот­кви­це ко­је је упра­во ку­пи­ла на пи­ја­ци ле­жа­ле су у ло­ква­ма кр­ви по­ред ње­не ис­пру­же­не ру­ке.

У по­чет­ку се чи­ни­ло да су мр­тви као ка­му­фли­ра­ни ме­ђу ру­ше­ви­на­ма, нестали из­ме­ђу по­це­па­ног др­ве­ћа и сло­мље­них ста­ка­ла, али ка­да би­сте по­че­ли да их при­ме­ћу­је­те на­је­дан­пут би­сте схва­ти­ли да су те­ла по­сву­да. Не­ка ма­ло скло­ње­на у стра­ну, пре­кри­ве­на стол­ња­ци­ма и ће­ба­ди­ма, дру­га про­сто та­мо где су па­ла, она­ко ка­ко их је смрт пре­се­кла у ко­ра­ку, у да­ху. Те­шко је би­ло про­на­ћи бар де­лић зи­да, др­ве­та, ко­ла или самих људи ко­ји ни­је био из­бу­шен шрап­не­ли­ма. И ку­ће ко­је су пре не­ко­ли­ко са­ти би­ле ле­пе, с љупким др­ве­ним огра­да­ма и про­зо­ри­ма пу­ним сак­си­ја са про­цве­та­лим цве­ћем, са­да су би­ле из­ре­ше­та­не, пре­пу­не ожи­ља­ка од шрап­не­ла. Удо­ви­це у цр­ни­ни су се на­сла­ња­ле на ба­штен­ске ка­пи­је, је­ца­ју­ћи у ма­ра­ми­це, чу­дом пре­жи­ве­ле, док су њи­хо­ви су­се­ди ле­жа­ли мр­тви у срчи и шуту, под рас­ко­ма­да­ним др­ве­ћем, за­па­ље­ним ко­ли­ма и згу­жва­ним би­ци­кли­ма. Крај мно­гих мр­твих још увек су ле­жа­ле ке­се, из ко­јих су се ра­су­ли во­ће, ја­ја, по­вр­ће, ве­зе зе­ле­ни­ша са пи­ја­це. Али са­да то ви­ше не­ма ко по­је­сти.”

РУШЕВИНЕ ЕВРОПСКЕ САВЕСТИ

„Био је то пе­так, 7. мај 1999. го­ди­не, у гра­ду Ни­шу на ју­гу Ср­би­је. НА­ТО је на­пра­вио још јед­ну сво­ју ,гре­шку’. На­вод­но, уме­сто да по­го­де јед­ну вој­ну згра­ду бли­зу аеро­дро­ма, уда­ље­ног око три ми­ље, бом­бар­де­ри су ис­то­ва­ри­ли свој смр­то­но­сни те­рет у сплет спо­ред­них ули­ца бли­зу цен­тра гра­да. Нај­ма­ње три­де­сет тро­је љу­ди је по­ги­ну­ло, а мно­го њих је за­до­би­ло та­кве по­вре­де да жа­ле што су пре­жи­ве­ли. Ша­ке, сто­па­ла и ру­ке раз­мр­ска­ни или пот­пу­но од­се­че­ни, сто­ма­ци и гру­ди отво­ре­ни кр­хо­ти­на­ма ле­те­ћег ме­та­ла.

Ово ни­је би­ло ,обич­но’ гра­на­ти­ра­ње, ако уоп­ште по­сто­ји та­ко не­што. Ова област је по­го­ђе­на ка­сет­ним бом­ба­ма, на­пра­ва­ма на­ме­ње­ним да при­ли­ком екс­пло­зи­је иза­зо­ву смр­то­но­сно рас­пр­ши­ва­ње уси­ја­них ме­тал­них фраг­ме­на­та на ве­ли­ком про­сто­ру. Ју­го­сло­вен­ска вла­да је оп­ту­жи­ла Али­јан­су да је ко­ри­стила ово забрањено оруж­је и у дру­гим на­па­ди­ма у ко­ји­ма су на­стра­да­ли ци­ви­ли, али су се на За­па­ду ово­ме углав­ном презриво сме­ја­ли.”

Бом­бар­до­ва­ње Ни­ша ни­је би­ло ни­ка­ква „гре­шка”. Ге­не­рал Ве­сли Кларк је из­ја­вио, ка­да је по­че­ло НА­ТО бом­бар­до­ва­ње Ср­би­је: „Ми ће­мо си­сте­мат­ски и про­гре­сив­но на­па­да­ти, оме­та­ти, де­гра­ди­ра­ти, ру­ши­ти и ко­нач­но – осим уко­ли­ко пред­сед­ник Ми­ло­ше­вић не при­ста­не на зах­те­ве ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це – уни­шти­ти ње­го­ве сна­ге, њи­хо­ве објек­те и по­др­шку.” Ми­ло­ше­ви­ће­ве „сна­ге”, као што зна­мо, укљу­чи­ва­ле су те­ле­ви­зиј­ске ста­ни­це, шко­ле, бол­ни­це, по­ро­ди­ли­шта, по­зо­ри­шта, ста­рач­ке до­мо­ве, пут­нич­ке во­зо­ве – и пи­ја­цу у Ни­шу. У ства­ри, су­штин­ска ка­рак­те­ри­сти­ка НА­ТО по­ли­ти­ке би­ла је да те­ро­ри­ше ци­вил­но ста­нов­ни­штво.

УЈЕДИ ПОДИВЉАЛЕ ПУДЛИЦЕ

За­мо­лио бих вас да упо­ре­ди­те ове сли­ке пи­ја­це у Ни­шу и фо­то­гра­фи­је То­ни­ја Бле­ра са ње­го­вом но­во­ро­ђе­ном бе­бом ко­је су не­дав­но би­ле на свим на­слов­ним стра­ни­ца­ма. Ка­кав ди­ван отац и ка­ква ле­па бе­ба! Ве­ћи­на чи­та­ла­ца не би по­ве­за­ла овог по­но­сног оца са чо­ве­ком ко­ји је ра­суо ка­сет­не бом­бе и лан­си­рао ра­ке­те са оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом на Ср­би­ју. Као што зна­мо на осно­ву стра­шних по­сле­ди­ца ко­ри­шће­ња оси­ро­ма­ше­ног ура­ни­ју­ма у Ира­ку још 1991, у Ср­би­ји ће у бли­ској бу­дућ­но­сти би­ти бе­ба ко­је не­ће из­гле­да­ти баш та­ко ле­по као ма­ли Лео Блер. Али сли­ке те срп­ске де­це не­ће до­спе­ти у но­ви­не. Ка­да је под­мет­ну­та бом­ба екс­пло­ди­ра­ла у ули­ци Олд Коумп­тон, го­спо­дин Блер је то на­звао вар­вар­ским чи­ном. Ка­да су ка­сет­не бом­бе екс­пло­ди­ра­ле по срп­ским пи­ја­ца­ма и раз­но­си­ле деч­ја те­ла, го­во­ри­ли су нам да је то учи­ње­но у име „ци­ви­ли­за­ци­је”, а про­тив „вар­ва­ри­зма”.

САД су би­ле од­луч­не у то­ме да во­де рат про­тив Ср­би­је из јед­ног је­ди­ног раз­ло­га – да по­но­во, на дуги рок, ове­ре сво­ју до­ми­на­ци­ју у Евро­пи. И, пот­пу­но је ја­сно, не­ће се на то­ме за­у­ста­ви­ти. По­ка­зу­ју­ћи свој пре­зир пре­ма Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма и ме­ђу­на­род­ном пра­ву, пре­ма исти­ни и ствар­ној ети­ци, САД су утр­ле пут за још „мо­рал­не за­пре­па­шће­но­сти”, још „ху­ма­ни­тар­них ин­тер­вен­ци­ја”, још де­мон­стра­ци­ја њи­хо­ве то­тал­не ин­ди­фе­рент­но­сти пре­ма суд­би­ни огром­ног бро­ја љу­ди, још ла­жи, још сра­ња, још ле­жер­ног са­ди­зма, још уни­шта­ва­ња. Једина реална и истин­ска прет­ња свет­ском ми­ру је­су САД.

А вла­да Ве­ли­ке Бри­та­ни­је сле­ди ово с ела­ном ко­ји нор­мал­ним љу­ди­ма мо­же би­ти са­мо од­вра­тан. Бри­та­ни­ја је и да­ље аме­рич­ка пу­дли­ца, али са­да је то јед­на зла и по­ди­вља­ла пу­дли­ца. Су­о­че­ни смо са бру­тал­ном, не­ми­ло­срд­ном и зло­ћуд­ном ма­ши­не­ри­јом. Ова ма­ши­не­ри­ја се мо­ра пре­по­зна­ти она­квом ка­ква је и мо­ра јој се пру­жи­ти от­пор. <

(Октобар 2005)