![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Месечник |
ПОДСЕТНИК ЗА СРПСКЕ ПРЕГОВАРАЧЕ Моћ Косова Пише: Бранислав Матић
Када је 1912. на белом коњу први ујахао у ослобођену Приштину, из које беху потиснути Турци, велики Милан Ракић је веома добро знао да се тиме затвара грандиозни круг. Као када се личност врати у своју биографију и када се народ врати у своју историју. Корацима његовог белца корачала је Правда. Правда на коју се чекало четири и по века. Кроз очи песника, дипломате и војника на ту земљу и тај град гледала су поколења страдалника и анонимних чувара „зрна из којег ће све поново нићи”. Дипломата је и у том потресном трену остварења сна могао замислити да ће се у будућности појавити нове силе које ће Србе приморати да под борбом привремено устукну са Косова. Али тешко да је дипломата, песник и поготову војник могао прихватити помисао да ће Срби једном бити натерани да за судбину светиња играју са башибозуком и мафијом једну намештену утакмицу, да учествују у грозничавој трци на собним бициклима. Још теже је могао прихватити да ће, кад је о Косову реч, право на храброст и узвишеност бити исмејано и укинуто, замењено вредностима „чмара света” и „идеологијом дроба”. Али, ето, бива, дођу и таква времена.
МАМАЦ ЗА ФАУСТЕ
Слободан Антонић је последњи у дугом низу оних који су смирено, без патетике, исписали ту важну реченицу: „Косово за Србе није ствар рационалности, оно је ствар идентитета.” Сопства. Душе. Преговарати о Косову значи ценкати се око душе. Фаустовска ситуација, опасна за сваког актера сасвим конкретно и директно. То је тачка где престаје политика, а почиње судбина. Милошевић је имао пљачкашку хиперинфлацију, пирамидалне банке, подржављену мафију, пола милиона демонстраната под прозором и толико избеглица на граници, давао је старе српске градове и регионе као раскалашне напојнице у дејтонској крчми, изручио је Крајину и омогућио Хрватској највећу симулацију победе у историји ратовања на овим просторима. Али је чврсто држао кормило и уживао, немојмо се лагати, већинску подршку. Пао је тек кад је напустио Косово, не схватајући ни до данас да је надасве тиме неповратно пресудио сам себи и да се то није могло покрити ступидним фразама из „Дневника 2” РТС-а. Да је све друго сачувао а напустио Косово, исто би прошао. То више није била политика него лична судбина. То није тактичко питање, или досетка маркетиншких мрдалица, него граница између бити и не бити. Више му се није могло догодити ништа што није заслужио. И ако неко од њега ипак направи хероја и мученика, биће то управо они који му суде што је уопште покушао, макар и катастрофално погрешно, да брани Косово. Не заборавимо ни ово: Милошевић није ни први ни последњи високи српски политичар коме је Косово било страшно судилиште, или им је због Косова пресуђено. Било је, видели смо, и више „смртних случајева”. Они на чијим именима се данас зауставила куглица за вођење преговора морају, због Србије и због себе, бити свесни оваквог метаполитичког значења и моћи Косова. Некада би се рекло: посветити се или пропасти. Модерном уху би то исто требало казати друкчије, али у оба случаја консеквенце су јасне и личне.
НИЈЕ ГОТОВО
Позиција српских преговарача јесте тешка, али и чиста. Сада, кад су најзад сабрани и именовани, свако нормалан у овој земљи дужан је да им барем не одмаже. Од сад до окончања „преговора”, Србија мора постати земља у којој су пашчад везана, а камење развезано. Никакав дефетизам, малодушност, „иронијски дискурс” или идеал потрошачке корпе не смеју им бити додавани у бреме. Такав приступ Косову није никаква „митоманија” ни „грцање у националном сентименту”, како се ругају београдско-кумровачки свршени курсисти америчког национализма. То је право на верност наспрам подљудског прагматизма, предност висине над дебљином, срца и главе над стражњицом. То је коначан одговор на питање: „Шта ти је важније – част или живот?” Онај ко каже да Србија данас бира између Европе и Косова покушава да нас слаже и да нам укине ма какав избор. Онај ко тврди да ће „све бити завршено и без српског пристанка” или је незналица, или варалица. Релевантан српски потпис – не Свилановићев или Драшковићев, наравно – представља једину преводницу из ужасног далекосежног насиља над Србијом у какав-такав легализам. И није никаква тајна шта ће све бити чињено да се такав потпис изнуди. Али тај српски потпис, уз стрпљење и креативан приступ у оквиру допустивог, најмоћније је преговарачко оружје у српским рукама. У крајњем случају, нико у српском тиму и у Србији не сме заборавити: Косово може бити отето, може бити изгубљено, али не сме бити дато. Никада, ни под каквим условима. Косово није пука територија која може бити компензована нечим другим: новцем, статусом, другом територијом. Отето или изгубљено Косово – то је увек било привремено стање. Дато Косово је трајно, неизбрисиво проклетство. Рука која својим потписом даје Косово је рука убице Србије. А према таквима неће имати милости ни Бог ни род. Чак ни душмани. <
(Новембар 2005)
|