Штампа
Архива 2005-2006 > Месечник

 

ПОДСЕТНИК ЗА СРПСКЕ ПРЕГОВАРАЧЕ

Моћ Косова


Пише: Бранислав Матић

 

Ка­да је 1912. на бе­лом ко­њу пр­ви уја­хао у осло­бо­ђе­ну При­шти­ну, из ко­је бе­ху по­ти­сну­ти Тур­ци, ве­ли­ки Ми­лан Ра­кић је ве­о­ма до­бро знао да се ти­ме за­тва­ра гран­ди­о­зни круг. Као ка­да се лич­ност вра­ти у сво­ју би­о­гра­фи­ју и ка­да се на­род вра­ти у сво­ју исто­ри­ју. Ко­ра­ци­ма ње­го­вог бел­ца ко­ра­ча­ла је Прав­да. Правда на коју се чекало четири и по века.

Кроз очи пе­сни­ка, ди­пло­ма­те и вој­ни­ка на ту зе­мљу и тај град гле­да­ла су по­ко­ле­ња стра­дал­ни­ка и ано­ним­них чу­ва­ра „зр­на из ко­јег ће све по­но­во ни­ћи”. Ди­пло­ма­та је и у том по­тре­сном тре­ну оства­ре­ња сна мо­гао за­ми­сли­ти да ће се у бу­дућ­но­сти по­ја­ви­ти но­ве си­ле ко­је ће Ср­бе при­мо­ра­ти да под бор­бом при­вре­ме­но устук­ну са Ко­со­ва. Али те­шко да је ди­пло­ма­та, пе­сник и по­го­то­ву вој­ник мо­гао при­хва­ти­ти по­ми­сао да ће Ср­би јед­ном би­ти на­те­ра­ни да за суд­би­ну све­ти­ња игра­ју са ба­ши­бо­зу­ком и ма­фи­јом јед­ну на­ме­ште­ну утак­ми­цу, да уче­ству­ју у гро­зни­ча­вој тр­ци на соб­ним би­ци­кли­ма. Још те­же је мо­гао при­хва­ти­ти да ће, кад је о Ко­со­ву реч, пра­во на храброст и уз­ви­ше­ност би­ти исме­ја­но и уки­ну­то, за­ме­ње­но вред­но­сти­ма „чма­ра све­та” и „иде­о­ло­ги­јом дро­ба”.

Али, ето, би­ва, до­ђу и та­ква вре­ме­на.

 

МА­МАЦ ЗА ФА­У­СТЕ

 

Сло­бо­дан Ан­то­нић је по­след­њи у ду­гом ни­зу оних ко­ји су сми­ре­но, без па­те­ти­ке, ис­пи­са­ли ту ва­жну ре­че­ни­цу: „Ко­со­во за Ср­бе ни­је ствар ра­ци­о­нал­но­сти, оно је ствар иден­ти­те­та.” Соп­ства. Ду­ше. Пре­го­ва­ра­ти о Ко­со­ву зна­чи цен­ка­ти се око ду­ше. Фа­у­стов­ска си­ту­а­ци­ја, опа­сна за сва­ког ак­те­ра са­свим кон­кре­тно и директно. То је тач­ка где пре­ста­је по­ли­ти­ка, а по­чи­ње суд­би­на.

Ми­ло­ше­вић је имао пљач­ка­шку хи­пе­рин­фла­ци­ју, пи­ра­ми­дал­не бан­ке, по­др­жа­вље­ну ма­фи­ју, по­ла ми­ли­о­на де­мон­стра­на­та под про­зо­ром и то­ли­ко из­бе­гли­ца на гра­ни­ци, да­вао је ста­ре срп­ске гра­до­ве и ре­ги­о­не као рас­ка­ла­шне на­пој­ни­це у деј­тон­ској крч­ми, из­ру­чио је Кра­ји­ну и омо­гу­ћио Хр­ва­тској нај­ве­ћу си­му­ла­ци­ју по­бе­де у исто­ри­ји ра­то­ва­ња на овим про­сто­ри­ма. Али је чвр­сто др­жао кор­ми­ло и ужи­вао, не­мој­мо се ла­га­ти, ве­ћин­ску по­др­шку. Пао је тек кад је на­пу­стио Ко­со­во, не схва­та­ју­ћи ни до да­нас да је надасве ти­ме неповратно пре­су­дио сам се­би и да се то ни­је мо­гло по­кри­ти сту­пид­ним фра­за­ма из „Днев­ни­ка 2” РТС-а. Да је све дру­го са­чу­вао а на­пу­стио Ко­со­во, исто би про­шао. То ви­ше ни­је би­ла по­ли­ти­ка не­го лич­на суд­би­на. То ни­је так­тич­ко пи­та­ње, или до­сет­ка мар­ке­тин­шких мр­да­ли­ца, не­го гра­ни­ца из­ме­ђу би­ти и не би­ти.

Ви­ше му се ни­је мо­гло до­го­ди­ти ни­шта што ни­је за­слу­жио.

И ако не­ко од ње­га ипак на­пра­ви хе­ро­ја и му­че­ни­ка, би­ће то упра­во они ко­ји му су­де што је уоп­ште по­ку­шао, ма­кар и ка­та­стро­фал­но по­гре­шно, да бра­ни Ко­со­во.

Не за­бо­ра­ви­мо ни ово: Ми­ло­ше­вић ни­је ни пр­ви ни по­след­њи ви­со­ки срп­ски по­ли­ти­чар ко­ме је Ко­со­во би­ло стра­шно су­ди­ли­ште, или им је због Ко­со­ва пре­су­ђе­но. Би­ло је, ви­де­ли смо, и ви­ше „смрт­них слу­ча­је­ва”.

Они на чи­јим име­ни­ма се да­нас за­у­ста­ви­ла ку­гли­ца за во­ђе­ње пре­го­во­ра мо­ра­ју, због Ср­би­је и због се­бе, би­ти све­сни ова­квог ме­та­по­ли­тич­ког зна­че­ња и мо­ћи Ко­со­ва. Не­ка­да би се ре­кло: по­све­ти­ти се или про­па­сти. Мо­дер­ном уху би то исто тре­ба­ло ка­за­ти друк­чи­је, али у оба слу­ча­ја кон­се­квен­це су јасне и лич­не.

 

НИ­ЈЕ ГО­ТО­ВО

 

По­зи­ци­ја срп­ских пре­го­ва­ра­ча је­сте те­шка, али и чи­ста. Са­да, кад су нај­зад са­бра­ни и име­но­ва­ни, сва­ко нор­ма­лан у овој зе­мљи ду­жан је да им ба­рем не од­ма­же. Од сад до окон­ча­ња „пре­го­во­ра”, Ср­би­ја мо­ра по­ста­ти зе­мља у ко­јој су па­шчад ве­за­на, а ка­ме­ње раз­ве­за­но. Ни­ка­кав де­фе­ти­зам, ма­ло­ду­шност, „иро­ниј­ски дис­курс” или иде­ал по­тро­шач­ке кор­пе не сме­ју им би­ти до­да­ва­ни у бре­ме.

Такав приступ Косову није ни­ка­ква „ми­то­ма­ни­ја” ни „гр­ца­ње у на­ци­о­нал­ном сен­ти­мен­ту”, ка­ко се ру­га­ју бе­о­град­ско-кумровачки свр­ше­ни кур­си­сти аме­рич­ког на­ци­о­на­ли­зма. То је пра­во на вер­ност на­спрам под­људ­ског праг­ма­ти­зма, пред­ност ви­си­не над де­бљи­ном, ср­ца и гла­ве над стра­жњи­цом. То је ко­на­чан од­го­вор на пи­та­ње: „Шта ти је ва­жни­је – част или жи­вот?”

Онај ко ка­же да Ср­би­ја да­нас би­ра из­ме­ђу Евро­пе и Ко­со­ва по­ку­ша­ва да нас сла­же и да нам уки­не ма ка­кав из­бор. Онај ко твр­ди да ће „све би­ти за­вр­ше­но и без срп­ског при­стан­ка” или је не­зна­ли­ца, или ва­ра­ли­ца. Ре­ле­ван­тан срп­ски пот­пис – не Сви­ла­но­ви­ћев или Дра­шко­ви­ћев, на­рав­но – пред­ста­вља је­ди­ну пре­вод­ни­цу из ужа­сног да­ле­ко­се­жног на­си­ља над Ср­би­јом у ка­кав-та­кав ле­га­ли­зам. И ни­је ни­ка­ква тај­на шта ће све би­ти чи­ње­но да се та­кав пот­пис из­ну­ди. Али тај срп­ски пот­пис, уз стрпљење и креативан приступ у оквиру допустивог, нај­моћ­ни­је је пре­го­ва­рач­ко оруж­је  у срп­ским ру­ка­ма.

У крај­њем слу­ча­ју, ни­ко у срп­ском ти­му и у Ср­би­ји не сме за­бо­ра­ви­ти: Ко­со­во мо­же би­ти оте­то, мо­же би­ти из­гу­бље­но, али не сме би­ти да­то. Ни­ка­да, ни под ка­квим усло­ви­ма. Ко­со­во ни­је пу­ка те­ри­то­ри­ја ко­ја мо­же би­ти ком­пен­зо­ва­на не­чим дру­гим: нов­цем, ста­ту­сом, дру­гом те­ри­то­ри­јом. Оте­то или из­гу­бље­но Ко­со­во – то је увек би­ло при­вре­ме­но ста­ње. Да­то Ко­со­во је трај­но, не­из­бри­си­во про­клет­ство. Ру­ка ко­ја сво­јим пот­пи­сом да­је Ко­со­во је ру­ка уби­це Ср­би­је. А пре­ма та­кви­ма не­ће има­ти ми­ло­сти ни Бог ни род. Чак ни ду­шма­ни. <

 

(Новембар 2005)

 

 

Коментари >>