ПРИЧА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ: СРПСКА ДЕЦА СА КОСОВА У ПОСЕТИ БЕОГРАДУ

Градимо град од камена којим нас каменују

Де­ца су по­стро­ји­ла Бе­о­град. Про­бу­ди­ла га, по­сти­де­ла и рас­пла­ка­ла. Би­ло је то на са­мом кра­ју 2005, уочи Ни­кољ­да­на, у пре­пу­ној ве­ли­кој са­ли На­род­ног по­зо­ри­шта и у атри­ју­му На­род­ног му­зе­ја.

Ста­јао је Бе­о­град ду­го, апла­у­ди­рао и пла­као пред де­цом. Би­ло их је 250, тач­но оно­ли­ко ко­ли­ко по­сла­ни­ка се­ди у На­род­ној скуп­шти­ни Ср­би­је. Јед­но де­те на јед­ног по­сла­ни­ка. Срп­ска де­ца са „рас­пе­тог Ко­со­ва”. Из Го­ра­ждев­ца, Ла­пљег Се­ла, До­бро­ти­на, Гра­ча­ни­це, До­ње Гу­ште­ри­це, Ста­рог Грац­ког, Ли­пља­на, Су­ши­це, Ба­би­ног Мо­ста, Вр­бе­шти­це, Ба­дов­ца, Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, Ра­ни­лу­га, Ве­ли­ке Хо­че, Штрп­ца, До­ње Бр­њи­це, Кло­ко­та, Ја­жин­ца, Гор­њег Ку­сца, Мо­ги­ле, Ко­сов­ске Ка­ме­ни­це, При­луж­ја, Пре­о­ца, Угља­ра, Сев­ца, Но­вог Бр­да, Оби­ли­ћа, Ра­бов­ца, Пар­те­ша, Ча­гла­ви­це, То­ман­ца, Кме­тов­ца, Цр­кве­не Во­ди­це, Цер­ни­це, При­шти­не.

По­ја­ча­ли су их бе­ло­ру­ски деч­ји фол­клор­ни ан­самбл из Го­ме­ља, хор основ­не шко­ле из Вр­ба­са, ви­те­зо­ви Сви­бо­ра.

Као да је би­ло об­но­ви­тељ­ски ва­жно да се до Бе­о­гра­да про­би­ју ма­ла Ми­ли­ца из При­шти­не или Је­ле­на из Ве­ли­ке Хо­че, са­вла­да­ју све смр­то­но­сне пре­пре­ке и ов­де из­го­во­ре не­ке јед­но­став­не исти­не, или от­пе­ва­ју не­ке древ­не пе­сме, да би­смо све по­но­во схва­ти­ли.

Кад ви­ди Мо­ли­тву за стра­дал­ну де­цу све­та из­ве­де­ну од стра­не срп­ске де­це са Ко­со­ва и из Ме­то­хи­је, тих по­след­њих европ­ских ло­го­ра­ша у XXI ве­ку, нор­ма­лан чо­век не сти­ди се сво­јих су­за. Јед­но­став­них, ис­кре­них, вре­лих, про­чи­шћу­ју­ћих. „Су­зе, на­ша је­ди­на осве­та”, ка­жу де­ца са Ко­со­ва у свом по­тре­сном про­гра­му.

„То­мо, је­си ли пла­као?” пи­та Ива­на Жи­гон, ре­жи­сер и глав­ни ини­ци­ја­тор овог про­гра­ма, ше­фа по­је­ди­нач­но нај­ја­че по­ли­тич­ке стран­ке у Ср­би­ји.

„Је­сам, је л’ ти дра­го?”

„Је­сте.”

Пла­као је чак и веч­ни окорели уред­ник ре­жим­ских днев­них но­ви­на ко­ји је над­жи­вео све ре­жи­ме. Пла­ка­ли су по­сла­ни­ци, пи­сци, сли­ка­ри, ба­ке, омла­ди­на, бе­о­град­ски де­ча­ци и де­вој­чи­це, сни­ма­те­љи, ре­ди­те­љи, ве­ли­ки број оних „обич­них”, од­но­сно пра­вих Бе­о­гра­ђа­на.

То је онај чуд­но­ва­ти тре­ну­так кад се рас­пр­ше све по­ли­тич­ке, ме­диј­ске, про­па­ганд­не, иде­о­ло­шке и дру­ге мо­дер­не илу­зи­је, и кад љу­ди и на­ро­ди у ду­би­на­ма соп­стве­не ду­ше от­кри­ју са­ми се­бе, не­по­гре­ши­во све­сни шта су от­кри­ли и зашто су открили. То от­кри­ће још увек има не­из­мер­ну сна­гу да ује­ди­ни Ср­бе.

Тре­ну­так ка­да се блуд­ни син вра­ћа ку­ћи.

Са ста­но­ви­шта ка­би­нет­ске пост-пост­мо­дер­не, то је мо­жда „су­ви­ше па­те­тич­но”, „удар пе­снич­ког на на­уч­но, емо­ци­о­нал­ног на ло­гич­ко”. Са ста­но­ви­шта ре­а­ли­те­та, то је ег­закт­но су­о­ча­ва­ње са жи­во­том пред чи­јом се жр­тве­но­шћу за­не­ми, са жи­во­том чи­ји је сва­ки се­кунд пла­ћен нај­ви­шом це­ном.

Пре­ко пу­та, у атри­ју­му На­род­ног му­зе­ја, ви­део је Бе­о­град тог да­на ли­ков­не ра­до­ве срп­ске де­це са Ко­со­ва. Ви­део је до­мо­ве ко­ји го­ре, обе­све­ће­не хра­мо­ве, не­ми крик на на­цр­та­ним деч­јим ли­ци­ма, де­тињ­ство у бо­дљи­ка­вој жи­ци, ру­ку без ли­ца ко­ја пу­ца у де­цу на пла­жи. Ви­део је и чуд­не све­тло­сти уло­вље­не још не­ве­штом ру­ком, ли­ко­ве све­ти­те­ља, на­ди­ме­ну на­ду ко­ја чу­ва сми­сао све­га.

И опет смо, на­је­дан­пут, би­ли за­јед­ни­ца, опет смо би­ли на­род. Као у оној чуд­но­ва­тој но­ћи из­ме­ђу 23. и 24. мар­та 1999.

За­тим су де­ца са Ко­со­ва про­ше­та­ла од Кне­за до По­бед­ни­ка. На че­лу ду­ге ко­ло­не Бе­о­гра­ђа­на, сло­бод­на, збу­ње­на спо­ко­јем на ко­ји ни­су на­ви­кла. Не­ки­ма од њих, они­ма из ни­жих раз­ре­да, то је мо­жда би­ла и нај­ду­жа шет­ња у жи­во­ту. Њи­ма чи­ја сва­ко­дне­ви­ца из­но­си „пет сто­ти­на ме­та­ра за пет сто­ти­на ду­ша”.

Тре­ба­ло је тог да­на са срп­ском де­цом са Ко­со­ва да бу­де ви­ше чла­но­ва пре­го­ва­рач­ког ти­ма о Ко­со­ву. Да зна­ју о че­му ће пре­го­ва­ра­ти.

А ма­ли­ша­ни су се истог по­по­дне­ва вра­ти­ли та­мо, на Ко­со­во. Ср­би­је та­мо има оно­ли­ко ко­ли­ко бу­де њих.

Тек кад су оти­шли, схва­та­мо: они су бес­крај­но ве­ћи и сло­бод­ни­ји од нас. <

(Јануар 2006)