![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Месечник |
ПРИЧА СА НАСЛОВНЕ СТРАНЕ: СРПСКА ДЕЦА СА КОСОВА У ПОСЕТИ БЕОГРАДУ Градимо град од камена којим нас каменују
Деца су постројила Београд. Пробудила га, постидела и расплакала. Било је то на самом крају 2005, уочи Никољдана, у препуној великој сали Народног позоришта и у атријуму Народног музеја. Стајао је Београд дуго, аплаудирао и плакао пред децом. Било их је 250, тачно онолико колико посланика седи у Народној скупштини Србије. Једно дете на једног посланика. Српска деца са „распетог Косова”. Из Гораждевца, Лапљег Села, Добротина, Грачанице, Доње Гуштерице, Старог Грацког, Липљана, Сушице, Бабиног Моста, Врбештице, Бадовца, Косовске Митровице, Ранилуга, Велике Хоче, Штрпца, Доње Брњице, Клокота, Јажинца, Горњег Кусца, Могиле, Косовске Каменице, Прилужја, Преоца, Угљара, Севца, Новог Брда, Обилића, Рабовца, Партеша, Чаглавице, Томанца, Кметовца, Црквене Водице, Цернице, Приштине. Појачали су их белоруски дечји фолклорни ансамбл из Гомеља, хор основне школе из Врбаса, витезови Свибора. Као да је било обновитељски важно да се до Београда пробију мала Милица из Приштине или Јелена из Велике Хоче, савладају све смртоносне препреке и овде изговоре неке једноставне истине, или отпевају неке древне песме, да бисмо све поново схватили. Кад види Молитву за страдалну децу света изведену од стране српске деце са Косова и из Метохије, тих последњих европских логораша у XXI веку, нормалан човек не стиди се својих суза. Једноставних, искрених, врелих, прочишћујућих. „Сузе, наша једина освета”, кажу деца са Косова у свом потресном програму. „Томо, јеси ли плакао?” пита Ивана Жигон, режисер и главни иницијатор овог програма, шефа појединачно најјаче политичке странке у Србији. „Јесам, је л’ ти драго?” „Јесте.” Плакао је чак и вечни окорели уредник режимских дневних новина који је надживео све режиме. Плакали су посланици, писци, сликари, баке, омладина, београдски дечаци и девојчице, сниматељи, редитељи, велики број оних „обичних”, односно правих Београђана. То је онај чудновати тренутак кад се распрше све политичке, медијске, пропагандне, идеолошке и друге модерне илузије, и кад људи и народи у дубинама сопствене душе открију сами себе, непогрешиво свесни шта су открили и зашто су открили. То откриће још увек има неизмерну снагу да уједини Србе. Тренутак када се блудни син враћа кући. Са становишта кабинетске пост-постмодерне, то је можда „сувише патетично”, „удар песничког на научно, емоционалног на логичко”. Са становишта реалитета, то је егзактно суочавање са животом пред чијом се жртвеношћу занеми, са животом чији је сваки секунд плаћен највишом ценом. Преко пута, у атријуму Народног музеја, видео је Београд тог дана ликовне радове српске деце са Косова. Видео је домове који горе, обесвећене храмове, неми крик на нацртаним дечјим лицима, детињство у бодљикавој жици, руку без лица која пуца у децу на плажи. Видео је и чудне светлости уловљене још невештом руком, ликове светитеља, надимену наду која чува смисао свега. И опет смо, наједанпут, били заједница, опет смо били народ. Као у оној чудноватој ноћи између 23. и 24. марта 1999. Затим су деца са Косова прошетала од Кнеза до Победника. На челу дуге колоне Београђана, слободна, збуњена спокојем на који нису навикла. Некима од њих, онима из нижих разреда, то је можда била и најдужа шетња у животу. Њима чија свакодневица износи „пет стотина метара за пет стотина душа”. Требало је тог дана са српском децом са Косова да буде више чланова преговарачког тима о Косову. Да знају о чему ће преговарати. А малишани су се истог поподнева вратили тамо, на Косово. Србије тамо има онолико колико буде њих. Тек кад су отишли, схватамо: они су бескрајно већи и слободнији од нас. <
(Јануар 2006)
|