![]() | ![]() | ![]() |
Архива 2005-2006 > Месечник |
ЈОШ ЈЕДНА ГОДИШЊИЦА БОМБАРДОВАЊА СЦГ Дужности и (о)сећања
Има томе већ седам година. Да је дете, у школу би најесен пошло. Сваке последње декаде марта над нашим градовима (у нашим главама, у нашим срцима) проломе се злокобне сирене у ноћи. Свакога марта Хавијер Солана изговара речи: „Вечерас у 19 сати издао сам наређење за почетак масивних ваздушних удара на Србију и Црну Гору.” Пола сата касније екран се затамњује, на трен нестаје струје, одјекују прве разорне експлозије у комшилуку. Свакога марта мајор Зоран Радосављевић стоји у тајном центру за везу и слуша глас: „Непријатељске ескадриле, више стотина летелица, ушле су из свих праваца у ваздушни простор над нашом земљом. Велика група њих управо се одваја и заузима курс ка Београду. Поступите по примарном плану за одбрану Отаџбине. Срећно!” Мајор излази, у ходу дотеже опасач, и запућује се ка скривеним „миговима”. Тамо, у једном кутку Прве Равнице, затиче тројицу који тајно постављају радио-локаторе, како би нападачима омогућили да већ у првом удару онеспособе српску Ратну авијацију. Официр вади револвер и без трена задршке пресуђује им онако како су млади мајори одувек пресуђивали за издају. Затим пали мотор и још једном се диже тамо одакле се никада неће вратити. Свакога марта мала Милица Ракић гине на својој ноши, у свом купатилу, у својој Батајници. Да тада није била погођена, данас би била... Свакога марта из поднебесја стижу нам исти они масакри у центру рударског Алексинца, на нишкој пијаци, у маленој Сурдулици и на толиким другим знаним и незнаним местима. Пребројавамо сахране након сатански хладних удара на Варварински мост, на путнички воз у Грделичкој клисури, крај породилишта у Вишеградској, у центру престонице.
ВЕРОВАТИ СОПСТВЕНОМ СРЦУ
Свакога марта изнова нам се дешава све оно што се збивало у тих 78 дана дуге европске ноћи. Мало ко још памти тачне датуме тих догађаја, али нам свакога марта сви они, као један, прођу кроз крвоток, кроз душу, и протресу темеље бића. Тешко да постоји неко здравоуман у овој земљи ко тада не зна шта осећа. И шта, осећајући, мисли о свему томе. Маните се званичних активиста, портпарола, сцијентиста, и њихових „апаратура” за јалово прежвакавање празнине, њихових метода за обликовање празнословља. Немојте се стидети својих (о)сећања. Своје свести да смо тог пролећа били на друкчијем нивоу историје, једном ногом у метаисторијском, гурнути на саму границу дубоког религиозног искуства. Мудри Берђајев нас учи: „Човек схвата нешто само онда кад се мисао прожима осећањима и покреће цело људско биће.” Свакога марта ми непогрешиво осећамо, дакле знамо, истину. Погледамо се у очи са својим правим пријатељима из Европе или Америке, из Русије или Кине, из Грчке или Бугарске. Мало њих успева да издржи тај поглед, не зато што их у нашим зеницама чека заслужени прекор, већ зато што препознају слике које ми тамо, и несвесно, чувамо. „У мојој земљи има 118 америчко-атлантистичких војних база! Говори ли вам то нешто? Зар заиста мислите да смо ми слободна земља и слободни људи? Чини ли вам се и даље да је реч окупација само прејака политичка оцена или пука песничка слика?” каже нам Уго Гауденци.
ОПАКИ ОПИТ IN VIVO
Свакога марта добронамерни странци поново од нас траже озбиљно систематизоване податке о којима у Србији није политички коректно распитивати се. Мерења затрованости Србије и Црне Горе осиромашеним уранијумом, тешким металима, опаким биолошким и хемијским средствима (пираленом, фозгеном, бензолом, ослобођеним генотоксичним и мутагеним отровима...). Снимак стања вода, ваздуха, тла. Егзактне податке о страховитом порасту броја канцерогених обољења, мапе њиховог ширења, податке о драматичном порасту смртности, обрађену статистику пораста дегенерације код одојчади, али и биљног и животињског света. „Против ваше земље, и вашег ширег европског окружења, плански је вођен експериментални рат са свим елементима радиолошко-нуклеарног и хемијско-биолошког. Уместо да захтева помоћ од целог света и предузме најопсежније могуће мере санирања, пре свега заштите подмлатка нације, ваша влада – просто несхватљиво – све те налазе који тешко оптужују држи под кључем, као строго поверљиве, а реалне резултате истраживања шаље само тајним службама оних који су вас бомбардовали. Тако им омогућава да јефтино и прецизно сумирају резултате свог монструозног експеримента in vivo! Несхватљиво!” каже, у редакцији „НАЦИЈЕ”, јапански стручњак др Таширо Јамамото, наш гост, и гледа нас у очи. Шта рећи? Објашњење за „несхватљиво”, за ту горку реалност живота српске државе у овом раздобљу, банално је и неприхватљиво за човека тако самурајског имена. <
НАЦИЈА ПРЕС (Март 2006)
|