ЈОШ ЈЕДНА ГОДИШЊИЦА БОМБАРДОВАЊА СЦГ

Дужности и (о)сећања

Има то­ме већ се­дам го­ди­на.

Да је де­те, у шко­лу би нај­е­сен по­шло.

Сва­ке по­след­ње де­ка­де мар­та над на­шим гра­до­ви­ма (у на­шим гла­ва­ма, у на­шим ср­ци­ма) про­ло­ме се зло­коб­не си­ре­не у но­ћи.

Сва­ко­га мар­та Ха­ви­јер Со­ла­на из­го­ва­ра ре­чи: „Ве­че­рас у 19 са­ти из­дао сам на­ре­ђе­ње за по­че­так ма­сив­них ва­зду­шних уда­ра на Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру.” По­ла са­та ка­сни­је екран се за­там­њу­је, на трен не­ста­је стру­је, од­је­ку­ју пр­ве ра­зор­не екс­пло­зи­је у ком­ши­лу­ку.

Сва­ко­га мар­та ма­јор Зо­ран Ра­до­са­вље­вић сто­ји у тај­ном цен­тру за ве­зу и слу­ша глас: „Не­при­ја­тељ­ске еска­дри­ле, ви­ше сто­ти­на ле­те­ли­ца, ушле су из свих пра­ва­ца у ва­зду­шни про­стор над на­шом зе­мљом. Ве­ли­ка гру­па њих упра­во се одва­ја и за­у­зи­ма курс ка Бе­о­гра­ду. По­сту­пи­те по при­мар­ном пла­ну за од­бра­ну Отаџ­би­не. Срећ­но!” Ма­јор из­ла­зи, у хо­ду до­те­же опа­сач, и за­пу­ћу­је се ка скри­ве­ним „ми­го­ви­ма”. Та­мо, у јед­ном кут­ку Пр­ве Рав­ни­це, за­ти­че тро­ји­цу ко­ји тај­но по­ста­вља­ју ра­дио-ло­ка­то­ре, ка­ко би на­па­да­чи­ма омо­гу­ћи­ли да већ у пр­вом уда­ру оне­спо­со­бе срп­ску Рат­ну ави­ја­ци­ју. Офи­цир ва­ди ре­вол­вер и без тре­на за­др­шке пре­су­ђу­је им она­ко ка­ко су мла­ди ма­јо­ри од­у­век пре­су­ђи­ва­ли за из­да­ју. За­тим па­ли мо­тор и још јед­ном се ди­же та­мо ода­кле се ни­ка­да не­ће вра­ти­ти.

Сва­ко­га мар­та ма­ла Ми­ли­ца Ра­кић ги­не на сво­јој но­ши, у свом ку­па­ти­лу, у сво­јој Ба­тај­ни­ци. Да та­да није би­ла погођена, да­нас би била... Сва­ко­га мар­та из поднебесја стижу нам исти они масакри у цен­тру ру­дар­ског Алек­син­ца, на ни­шкој пи­ја­ци, у ма­ле­ној Сур­ду­ли­ци и на толиким другим знаним и незнаним местима. Пре­бро­ја­ва­мо сахране након сатански хладних удара на Вар­ва­рин­ски мо­ст, на пут­нич­ки во­з у Гр­де­лич­кој кли­су­ри, крај по­ро­ди­ли­шта у Ви­ше­град­ској, у цен­тру пре­сто­ни­це.

ВЕРОВАТИ СОПСТВЕНОМ СРЦУ

Сва­ко­га мар­та из­но­ва нам се де­ша­ва све оно што се зби­ва­ло у тих 78 да­на ду­ге европ­ске но­ћи. Ма­ло ко још пам­ти тач­не да­ту­ме тих до­га­ђа­ја, али нам сва­ко­га мар­та сви они, као је­дан, про­ђу кроз кр­во­ток, кроз ду­шу, и протресу темеље бића.

Те­шко да по­сто­ји не­ко здра­во­у­ман у овој зе­мљи ко та­да не зна шта осе­ћа. И шта, осе­ћа­ју­ћи, ми­сли о све­му то­ме. Ма­ни­те се зва­нич­них активиста, портпарола, сци­јен­ти­ста, и њи­хо­вих „апа­ра­ту­ра” за ја­ло­во пре­жва­ка­ва­ње пра­зни­не, њи­хо­вих ме­то­да за об­ли­ко­ва­ње пра­зно­сло­вља. Не­мој­те се сти­де­ти сво­јих (о)се­ћа­ња. Сво­је све­сти да смо тог про­ле­ћа били на друкчијем нивоу историје, јед­ном но­гом у ме­та­и­сто­риј­ском, гур­ну­ти на са­му гра­ни­цу ду­бо­ког ре­ли­ги­о­зног ис­ку­ства.

Му­дри Бер­ђа­јев нас учи: „Чо­век схва­та не­што са­мо он­да кад се ми­сао про­жи­ма осе­ћа­њи­ма и по­кре­ће це­ло људ­ско би­ће.”

Сва­ко­га мар­та ми не­по­гре­ши­во осе­ћа­мо, да­кле зна­мо, исти­ну. По­гле­да­мо се у очи са сво­јим пра­вим при­ја­те­љи­ма из Евро­пе или Аме­ри­ке, из Ру­си­је или Ки­не, из Грч­ке или Бу­гар­ске. Ма­ло њих успе­ва да из­др­жи тај по­глед, не за­то што их у на­шим зе­ни­ца­ма че­ка за­слу­же­ни пре­кор, већ за­то што пре­по­зна­ју сли­ке ко­је ми та­мо, и не­све­сно, чувамо.

„У мо­јој зе­мљи има 118 аме­рич­ко-атлан­ти­стич­ких вој­них ба­за! Го­во­ри ли вам то не­што? Зар за­и­ста ми­сли­те да смо ми сло­бод­на зе­мља и сло­бод­ни љу­ди? Чи­ни ли вам се и да­ље да је реч оку­па­ци­ја са­мо пре­ја­ка по­ли­тич­ка оце­на или пука пе­снич­ка сли­ка?” ка­же нам Уго Га­у­ден­ци.

ОПАКИ ОПИТ IN VIVO

Сва­ко­га мар­та до­бро­на­мер­ни стран­ци по­но­во од нас тра­же озбиљ­но си­сте­ма­ти­зо­ва­не по­дат­ке о ко­ји­ма у Ср­би­ји ни­је по­ли­тич­ки ко­рект­но рас­пи­ти­ва­ти се. Ме­ре­ња за­тро­ва­но­сти Ср­би­је и Цр­не Го­ре оси­ро­ма­ше­ним ура­ни­ју­мом, те­шким ме­та­ли­ма, опа­ким би­о­ло­шким и хе­миј­ским сред­стви­ма (пи­ра­ле­ном, фо­зге­ном, бен­зо­лом, осло­бо­ђе­ним ге­но­ток­сич­ним и му­та­ге­ним отро­ви­ма...). Снимак стања вода, ваздуха, тла. Ег­закт­не по­дат­ке о стра­хо­ви­том по­ра­сту бро­ја кан­це­ро­ге­них обо­ље­ња, ма­пе њи­хо­вог ши­ре­ња, по­дат­ке о дра­ма­тич­ном по­ра­сту смрт­но­сти, об­ра­ђе­ну ста­ти­сти­ку по­ра­ста де­ге­не­ра­ци­је код одој­ча­ди, али и биљ­ног и жи­во­тињ­ског све­та.

„Про­тив ва­ше зе­мље, и ва­шег ши­рег европ­ског окру­же­ња, план­ски је во­ђен екс­пе­ри­мен­тал­ни рат са свим еле­мен­ти­ма ра­ди­о­ло­шко-ну­кле­ар­ног и хе­миј­ско-би­о­ло­шког. Уме­сто да зах­те­ва по­моћ од це­лог све­та и пре­ду­зме нај­оп­се­жни­је мо­гу­ће ме­ре са­ни­ра­ња, пре све­га за­шти­те под­млат­ка на­ци­је, ва­ша вла­да – про­сто не­схва­тљи­во – све те на­ла­зе ко­ји те­шко оп­ту­жу­ју др­жи под кљу­чем, као стро­го по­вер­љи­ве, а ре­ал­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња ша­ље са­мо тај­ним слу­жба­ма оних ко­ји су вас бом­бар­до­ва­ли. Та­ко им омо­гу­ћа­ва да јефтино и прецизно су­ми­ра­ју ре­зул­та­те свог мон­стру­о­зног екс­пе­ри­мен­та in vi­vo! Не­схва­тљи­во!” ка­же, у ре­дак­ци­ји „НА­ЦИ­ЈЕ”, ја­пан­ски струч­њак др Та­ши­ро Ја­ма­мо­то, наш гост, и гле­да нас у очи.

Шта ре­ћи? Об­ја­шње­ње за „не­схва­тљи­во”, за ту гор­ку ре­ал­ност жи­во­та срп­ске др­жа­ве у овом раздобљу, ба­нал­но је и не­при­хва­тљи­во за чо­ве­ка та­ко са­му­рај­ског име­на. <

НАЦИЈА ПРЕС

(Март 2006)